Hajde da hodamo brzo
…proći će nam šuma…
Neka, pričaj mi o
...slikam pukotinu
kistom od jedne dlake...
plaše me sva ta starosti
...koju jednom iščupah iz repa...
što srećem
...stvora čija lica...
...starosti? Drveća?..
Ne. Staza.
...baš staza?
čija lica, šta?
...srećem kad god sam na...
...staza?
Ne baš.
Raskršća.
Druga strana kraja.
Čekanje na izdah
i korekcije.
Oštrijom stranom nepredvidivosti
slika pejsaž sobe
bolesnice.
Izostaje krv, jer se
ni sa čim ne spaja
Samo se, u čekanje zatvoren
miris njiše
Zdravom rukom slika strah.
A onda,
potraga za odlaskom.
Na nezastakljen prozor razapinje vid,
da prikaže ludilo pluća.
I tek onda diše,
tako jako
da otruje seme.
I hoda
Da bi sačuvao dom
na njega stavlja stenu.
U planini osniva zid,
od ruke delje kist,
čekanja na obalu otiskuje
u dugu boru na licu broda.
I sporo, sporo hoda.
Jer nosi dva srca.
Od svakog roditelja po jedno
i oko viška.
Da vidi ženu.
U svetu koji je naslikao
čuo je kako se pare
bes i neznanje.
Video je suzu pre nego je
postala mokra,
a stazu joj je utr'o
manevrom u srži boje,
razneo sever krikom
i rabac'o ga svuda
prosto kao pucanj.
U nemilost svakog dozvanog zida
je nalio sumnje toliko
da je iščezla reč „moje” .
Svet je naučio
da govori slikom
U snu stepenice
Sliku tvori reč
Silazak.
Rukohvat je žut.
Žuto je pouzdano?
Više nego lice
majke?
Menja se svetlo
I plaši
Reč strah ubrizgava početak
tame
Ruku odvajam rano
i proizvodim jutro
Zvuk potiče od ptice
Ptica je pogled
gore
Reč koja nudi stepenice,
opet
Korak menja smer
početkom sna dat
Ruka traži zid
Zid?
Izbor između skloništa I razdvajanja
Izbor u snu?
U jako malo vremena, nek sam proklet
Sklonište ću
Dakle- dole.
Blista rukohvat.
Dugo već držim otvorena vrata,
toliko, da je hladnoća otišla,
sama.
A i senke.
Ostala su imena predmeta,
i njihova ćud.
Dečak oblikovan od prostora
zna za brata.
I ćuti,
da ga ne čuje tama.
Čekanje najzad dobija pokrete,
zelene i meke.
Znanje silazi u sećanje
i postaje krug.
Vreme se muti.
Kiša se danas nije strmoglavila,
kako su ljudi sa radija tvrdili da će.
Nisu se čak ni potrudili da pretpostave.
Tvrdili su.
Pre neki dan je
dobar poznavalac, na televiziji,
pokazivao mesta na kojima je Isus boravio.
Objašnjavao je šta je ovaj radio,
s kim je bio i verovatno zašto.
Gospode bože.
Posmatram ovaj svet,
Toliko dugo i upadljivo da
ponekad čak i zaboravim kuda sam pošao.
Zar je moguće,
zar je zaista moguće
da se taj Isus
pojavio među ovakvim ljudima...
Danas bi da nosim tvoje ime.
Ne bez straha,
a ni sa suviše ponosa baš. Onako,
ali ipak celo.
Zaustavljali bi se starci sa
tek uklonjenim mrenama,
očekujući da i ja zastanem,
i okrenem se njima.
I svaki od njih bi znao Pitanje.
Ne znam koliko dugo bi
mogao držati njihove poglede
ja, telo.
Ipak, danas bi da nosim tvoje ime.
Kao što nosim
teret neučinjenog,
ili neznanje za koje
ne znam da postoji.
Nosio bi ga slovo po slovo,
da mogu zastati i deca, na primer.
Bez ikakvih pitanja u svojim pogledima,
koji mirišu na masline.
Ili su bar mirisali,
kad si ga ti nosio
danas bi da hodam sam.
I s njime.
Ulicama u kojima su čekanja tiša.
Nosio bi ga na leđima,
kao što se nosi teret neki.
Ali ne od onih svakidašnjih.
Pre neki od onih
koji se nose jednom,
dvaput, možda.
Po kojem te prepoznaju.
Danas bi da nosim tvoje ime.
Pre nego krene kiša.
Slova se pojavljuju, velika
U prostoru oko vazduha- ples.
Nad-dahnuti je sasvim druga reč,
no opet od od slova
Nenapisano se služi tajnom
pred znanjem koje ujeda sebe
i postaje bes
Shvatim li
raniću slutnju
Stanem li
zaboraviću značaj krova.
Slova se pojavljuju velika
U prostoru oko vazduha- ples
Nad-dahnuti je sasvim druga reč,
no opet od od slova
Nenapisano se služi tajnom
pred znanjem koje ujeda sebe
i postaje bes
Shvatim li
raniću slutnju
Stanem li
zaboraviću značaj krova.
Ostao sam bez misli
Pregršt sitnih sunovrata
pokazao je jutru
zube.
Potrošio sam pesak
Rasklopio korak
nakon što smo sišli
Dugo gledao
i neshvatio sunce
probao um.
Bio je gorak.
I onda
krenuše trube.
Nebo je.
Ničeg suviše.
Red među lastama
lišava zvuka misao.
I ona staje.
Da bar ume
poneti stajanja klicu.
Čovek je od ciljeva
Oko je teret.
Nekad je i smelost
ali ga napada reč,
jer zna da traje.
Oko mi treba
da bi disao.
Svejedno, nebo je.
Tu nije otkriveno vreme.
Ni začeto.
Vazduh se ponekad umori
pa propusti vek.
Ali drži pticu.
Uz mene si
zbog sasvim prostih reči
Zar ne
Koje koristim
da bi Te opisao
U sebi
Toliko prostih
da je teško izreći nameru
Ili izraziti želju
Odmrmljati molitvu
uz pomoć njih
Neotćutati sliku
Prostih
tako da ih ponekad
čak i nema
Ako ih i bilo ikad
Tako prostih
da Te verovatno
i ne mogu opisati
Uz pomoć njih.
Još uvek
Ljudi
Pale vatre
Blizu
Šume
Toliko
velike
Da veruju da
tako
Sve vide.
Još uvek
Ljudi
Stalno
Nešto veruju.