Odlučivati je vrlo važno u životu, jer sve što radimo i živimo u bilo kom aspektu života zahteva promišljanje koje uključuje i emocionalni stav, pravljenje izbora i u konačnom donošenje odluke. Slobodna volja pri izborima koja činimo uključuje i odgovornost za prihvatanje rezultata izbora.
Svaka odluka može biti pogrešna ili ispravna. Ispravno možemo odlučiti ako istinito sagledavamo situaciju, ali percepcija okolnosti u kojima moramo doneti odluku zavisi od tačke sagledavanja. U nekim oblastima života naša percepcija može biti iskrivljena strahovima i tada nećemo biti sposobni doneti ispravnu odluku. U ovakvom sticaju okolnosti donete odluke su lažna rešenja kojima nastojimo izbeći bolno iskustvo. Kada je na primer, lažno rešenje povlačenje od osećanja, voljenja ili kako je Mikica u prethodnim tekstovima istakla "maska izolacije" ovakva odluka je za nas način borbe protiv bola. Kako su ovakve odluke kratkog daha jer počivaju na strahom od bola narušenenoj proceni okolnosti, vrlo brzo krećući se po "začaranom" krugu dolazimo do istog mesta, prosto problematika kojom smo se za kratko prestali aktivno zanimati se u realnosti vraća i prisiljava nas da ponovo rasvetlimo situaciju i opet donesemo odluku. Nakon perioda obeshrabrenja i otpora doći će momenat kulminacije kada uprkos našim ranijim blaziranim odlukama moramo proći bolna osećanja koja smo do tada izbegavali i plaćali visoku cenu a da toga nismo bili u potpunosti svesni. Svakim lažnim rešenjem mi povredjujemo i sebe i druge. To je prelomni trenutak, jer osećajno nismo više u obamrlosti, pa iako prva reakcija nije nimalo prijatna, čini da se u nama uprkos bolu javlja i snaga da procenimo ranije odluke i želja za istinskim rešenjem. To je trenutak kada znamo da smo lažnim rešenjem pokušali izbeći istinu. Da bi se shvatio takav emocionalni stav u sebi, treba te emocije i očekivanje prevesti u jasne i sažete misli.
Jedini način da donesemo ispravnu odluku je da "pogledamo" i uvažimo osećanja koja nas ispunjavaju dok razmišljamo o datoj tematici. To znači pogledati ispod maske, ili spoljašnje dobre volje da "osećamo" ispravne ili prihvatljive emocije, već one bolne koje tinjaju u našem biću pohranjene od neispunjenja ranijih lažnih rešenja, koja možda na prvi pogled nemaju nikakve dodirne tačke sa problematikom kojoj se trenutno okrećemo, ali koja su naše snage, samopouzdanje i veru u sopstvene odluke u temelju uzdrmale. Gore sam u primeru pomenula usamljenost, zapitajte se samo zajedno samnom šta sve činimo(?!) da ne bi osetili bespomoćnost, prazninu i druge osećaje koji nam nisu ugodni.
Ako se susretnemo sa strahom, i ne povučemo se ispod njega ćemo naći sva ta osećanja i nezrele reakcije i shvatiti da sve njih stvaraju samo naše neispunjene potrebe. Iako su ovo veoma duševno zahtevni periodi proces njihovog automatskog razrešavanja ipak niče u ovim trenucima. Pre nego što razotkrijemo razna rešenja, mi ne možemo biti svesni naših stvarnih potreba. Kako budemo išli kroz proces u kojem postajemo svesni naših potreba i frustriranosti zbog njihovog neispunjenja, prvo ćemo pronaći potrebu da budemo voljeni (od prijatelja, kolega, rodjaka, roditelja, partner, dece..) - jednako kao što i detetu treba ljubav i pažnju.
Medjutim, ne može se reći da je potreba da se bude voljen detinjasta i nezrela. Ona je jedino takva kad odrasla osoba odbija pružiti tu istu takvu ljubav, tako da potreba da budemo prihvaćeni i voljeni ostaje neispunjena jer joj je prethodila pogrešna, lažna odluka kod koje smo našu istinsku potrebu gurnuli u nesvesno i pri donošenju gledali samo spolja ali ne i unutar sebe. Lažna odluka je beg od velikog pritiska pod kojim se nadjemo kada se susretnemo sa strahom da naša istinska potreba neće biti uvek zadovoljena.
Neminovno ponavljanje situacija dovodi do akumulacije i mi osećamo silan psihički pritisak i snažnu želju da se zaštitimo od bola – tačka brzih prekih i lažnih za nas pogrešnih odluka. Samo ukoliko se susretnemo sa strahom i prihvatimo i osvestimo osećanje frustriranosti i spoznamo našu pravu potrebu koja leži u pozadini otvaramo mogućnost da svesnim prihvatanjem rizika ne bežimo od istinite odluke, ne bežimo od sebe samih. Prolazimo kroz neki nazovimo ga emotivni "tunel" u kome se odričemo lažnih rešenja koja donose privid sigurnosti i olakšanja, već prihvatamo osećanja straha da donošenje odluke ne znači slobodu da činimo sve što poželimo, bilo da je dobro za nas ili druge. Niko sem nas samih nema siguran "ključ", niti sigurnu tehniku za dane kada nas počinjene greške prisiljavaju da snosimo odgovornost. Nema tog "drugog" koji može bolje i umesto nas, niti te čarobne tehnike kojom se donose uvek ispravne odluke, ali da bi živeli zadovoljni u najvećem delu moramo prihvatiti bolna osećanja, biti iskreni ka sebi, jasno imenovati svoje potrebe i objasniti iskreno samom sebi pravi motiv za neku odluku. Samo tako kada život postane i tegoban i neizvestan moći ćemo sa jasnoćom da se borimo i istrajavamo u činjenju ispravnih istinitih stvari sebi i drugima u životu koji jeste sve, samo nije savršen.
Tada ne postoji zbunjenost. Postoji jasno opažanje onoga što je istina i onoga što je laž, odatle može postojati slaganje i neslaganje bez pobune ili pokoravanja zbog straha. Put prema toj jasnoći i sposobnosti da razlikujete je voljnost da tražimo, preispitujemo, temeljno istražujemo, stvarni motiv.
Tako usmerenje zahteva strpljenje sa samim sobom i drugima, pre nego brze, gotove odgovore, instant tehnike i sl.u pogledu bilo kog odredjenog pitanja u našem životu. Dar donošenja ispravne odluke se stiče kada smo sposobni da preuzmemo samoodgovornost za slobodnom voljom, svesno napravljene izbore.
Zrele odluke ćemo moći donositi kada budemo znali što stvarno želimo. To znači pogledati u naše emocije i naći suprotnu nameru koja nije svesna. Kad je spoznamo, ona gubi snagu da utiče na ono što želimo postići jer zrelo odlučivanje u sebi sadrži odabir izmedju dobrog i lošeg. Sledeći korak je da vidimo koju cenu moramo "platiti" za odredjeni odabir iza koga stoji cilj. Jer za svaku alternativu postoji korist, ali i moguća šteta. Moramo uzeti u obzir da možemo retko biti sigurni da je naš izbor pravi. To znači da svaka odluka u sebi nosi rizik, i budući da ne možemo biti sigurni da smo dobro odabrali, to uvek sadrži odredjeni rizik, pa nam je za zrelo odlučivanje potrebna i hrabrost. Ako tako budemo radili onda će čak i pogrešna odluka značiti lični rast, jer ćemo znati da smo učinili najbolje što smo znali i zbog toga ćemo moći naučiti iz napravljene greške, bez da upadnemo u osećaj krivice i samooptuzivanja i samoomalovažavanja. Iz takvog načina odlučivanja ne dolaze konflikti i zbunjenost jer se oni ne radjaju zbog pogrešne odluke, nego zbog toga što smo slepo odlučivali, bez da smo razmotrili podrobno alternative i našu spremnost da platimo punu cenu za svaku alternativu
Život jeste niska sačinjena od odluka i naš najvažniji posao je naučiti donositi odluke. Čak i kad stojimo u mestu zbog straha da donesemo odluku, i to je odluka, i to loša jer nemamo hrabrosti. Ponovimo, da zrelo doneti odluku, pa čak i ako se pokazala pogrešnom, je zdravije, jer ste stvari videli jasnije, svesni da sve ima svoju cenu, i jer ste imali hrabrosti verovati sebi - dakle biti u svojoj istini. Dobit je u tome što ste imali hrabrost proveriti da li je to doista istina, pa ako i nije bila, onda ste naučili šta jeste istina. A to znači rasti, jer smo spoznali grešku, koju onda možemo menjati.
Jedino kada budemo bili sposobni razumeti druge ljude, a to prvenstveno znači poznavanje samih sebe bićemo uvek hrabri u životu i sposobni da druge ljude prihvatamo onakvima kakvi oni zaista jesu, moći ćemo da sagledamo zašto postupa kako postupa čak i kad ona sama nije svešću trenutno dovoljno razvijena da shvata svoje istinske motive i mehanizme delovanja i odbrane.
To znači ponekada i "okrenuti drugi obraz" - ne činiti iz ljutnje što druga osoba nije ono što mi mislimo da nama treba, a ipak se konstruktivno postaviti - znači razumeti i znati reći "ne" s ljubavlju i pustiti da svako sopstvenim snagama u sebi budi najbolje što nosi kao ličnost.