Jos dve pesme iz zbirke Molitva tetoviranog srca
Sanjar
Već sutradan
možda će biti novi dan
put za mene
dok me zove stalno
prošlosti dah
i onda kad misliš da sam najsrećniji.
Ja čekam da zaplovim
i budem
samo slobodan samo to
u svakom vremenu i prostoru.
Sve ono o čemu sada mogu
samo da maštam.
Ja i jesam sanjar
svojih snova zatočenik
širine beskraja tragač.
Putevi sna
Kap mi ponekad rastopi oči
dok lagano plovim.
Nekad i vreme polako i sporo
pritiska grane
usnulog i budnog oblaka.
Dok lažni smeh vidim
podrugljivi izraz
takozvane nadmoći,
večite varke ograde
i laži.
Bez imalo stida,
bez granica i mere
sa nemilosrdnom snagom
koja pokušava
i misli da mrvi sve dobro.
Ostaću svoj i kada sam vaš,
miran dok mi nemir unosiš
jer kad mi i snagu meriš
i svaki trag senke mi pratiš.
Ja znam gde živim
i kojim sam plaštom
skoro zatrpao sebe
i dao ti planinu
da me slomljenog ostaviš.
Svim dobrim silama mojim moćnim
biću tu i neću se pomaći
ma šta pokušao i smislio
i krenuo ka meni,
mojoj duši i svetu mom.
Svoje puteve sigurne imam,
sam sam ih birao
i njima koračao,
predodređen i darivan bio
satiran i ismevan
bez granica i smisla.
Okrenuću glavu
i poštavati svoje kodekse časti.
i dokle god mi mir
savest grli,
ja ne poznajem strah.
Kap mi ponekad rastopi oči
i olakša stegu vremena
u kome mogu i da ne budem.
Dok hodam moje misli
vezuju dalekim nitima
udaljene usamljene litice
ledenih čistina obasjanih vrhova
kojima pripadam.
Verujem u taj momenat,
iako je možda dalek,
čak i nestvaran,
pa i da ga ne bude,
ja ga čekam i nadi ivice kraj ne dam
Molitva tetoviranog srca
Litice
Sve svoje vidike
sklopi ima talase
dok struje kosmičkim etrom
i ovozemaljskim
oblakom magle koju videti ne možeš
da ti oči ne preplavi
crveni plašt
borbe što snagu ti daje,
nadanja koje ti put iscrtava,
odlučnosti
kojoj mira ne daš.
Uklopi struje
koje izviru i ponovo
uviru jedna za drugom
smenjuju se poput kiše i sunca
što istoj slici
naličje i lice
istine i laži
predstavljaju.
Dubokom moru
talasima što plove i plave
sve što stvarao jesi.
Pronađi trenutak
mesto za tebe
za sebe, zasve.
Ne prepusti već zaopočni,
ne odustaj već nastavi
nesvakidašnjim korakom.
Ni sam svoj
kraj ne prepoznaješ
nit mu je početak poznat
kad litice strme
zaseku ti čelo
i njihov obris ti zagreje dah,
putnikov korak ne ostavljaj sam.
Maločas
Nije dovoljno reći vulkan,
u erupciji svojoj punoj
se dogodilo
meni,
u meni.
Nikakva bura
prasak i plameni led
se desio nije
u čas
maločas.
Svega je mnogo većeg
stvarnijeg realnijeg,
dubljeg dok
istini lice mije
silama koje paraju kožu.
Duboko u sebi osećam
duboko u meni ne osećam
vidim
pravim se da ne.
Trpim i čekam kraj.
Pesme "Godine", "Previše" i "Naklon
Godine
Sve su one
ko dani što dolaze
kao noći što prolaze.
Iste,
same sebi nalik.
U jednome krugu
koji ne opstaje.
Postojećem nizu
kraja što nema
satkane su sve.
Godine
zaboraviti ih hoćeš,
poželeti ih možeš,
ulepšati ih smeš,
pokloniti ih nećeš
na trenutak
jedan tren.
Previše
Nemoj više da me lomiš
dok su mi kosti i tetive
slomljene odavno
i jedva se cimaju.
Nemoj da mi dušu
izvlačiš i razvlačiš
jer pokušavam
da se potpuno rastavljen
sastavim.
Pomalo umoran od novih početaka
starih poznatih krajeva,
cepan i mrvljen.
Pokušavam da ostanem
jak i pozitivan
kakav jesam.
Nemoj više da me lomiš.
Ovo telo može svašta da podnese
za ime Boga,
i zbog njega.
Isuviše stvari nove crte
irezuju na obrazu
i život koji ovde to nije.
Takav ne želim
ni tebi, prijatelju,
ako postojiš.
Ni tebi, neprijatelju
mada te ne poznajem.
Hoću da traje čudnovati život
otuđenog emotivnog usamljenika
koji jedri na hladnom vetru
ledenog okeana
uz spasonosne delfine koji mi ispisuju trag.
Naklon
Stihovi prošlosti
stihovi prošli
rime sa krajem
misli izvan horizonta
naklon za prisutno sve
moj sopstveni sav.
Jedan osmeh
odmena
potsećanje
reč
naklon
zaborav
sećanje.
(Molitva tetoviranog srca)
Aki
Jesu li ovo tvoje pesme ?