stojan simic krpica
Dusko
Jokic
Dusko
Jokic
ima
epilepsiju
i
sizofreniju,
a
nema
uobicajen
seks
sa
svojom
djevojkom,
Zlatom
koja
se plasi
da
u
toku
ljubavnog
odnosa
ne dobije
epilepticni
napad,
pa
se zadovoljavaju
grljenjem,
mazenjem,
milovanjem,
ljubljenjem,
lizanjem
i sisanjem.
Dusko
Jokic
ne mora
da
se trudi
da
bude
drugaciji,
samim
rodjenjem
je
drugaciji,
mada
je
u
svojoj
sustini
isti
kao
i
druga
bica.
I
pjesme
su
mucno
drugacije
od
drugih.
Ranije
je pipkao
i
hvatao
nepoznete
djevojke,
raspustenice
i
zene
na
klupama
po
gradu,
u
cekaonicama
na
autobuskim
i
zeljeznickim
stanicama,
u
cekaonicama
domova
zdravlja
i
bolnica.
Vise
puta
bio je
u
nekoliko
ludnica,
a
nikad
nije
bio
u
zatvoru,
niti
je bio
na
prijemu
kod
predsjednika
Republike
ili
na
slavi
kod
prestonasljednika
Karadjordjevica,
a
mogao bi.
stojan simic krpica
PRODALI
VLASTITU
DJECU
Bracni
par
prodao je
troje
svoje
maloljetne
djece:
najprije
su
prije
sest
godina
prodali
svoju
desetogodisnju
kcerku
izvjesnom
Jovanovicu
za
5ooo
njemackih
maraka,
a
potom
su
godinu
dana
kasnije
prodali
svoju
drugu
kcerku
drugom
bratu
Jovanovicu
takodje
za
5000
maraka,
trecu
kcerku
prodali su
krajem
prosle
godine
za
8000
evra
trecem
Jovanovicu.
Rodbina
bracnog
para
demantuje
da
je
rijec
o
trgovini,
vec
o
cistom
dogovoru
radi
opstanka
govoreci
da
je
kod
Roma
obicaj
da
se kupuje
djevojka
za
udaju.
Радомир Д. Митрић: Вјечита потраг
Радомир Д. Митрић: Вјечита потрага за смислом
Datum: 09.09.2010 20:00
Autor: Александра Рајковић
Поезија је со земље, то је вјечита потрага за смислом. Даје му истрајност, пружа осјећај припадности нечему што није само од овога свијета. Поезија постоји због дијалога, пјесник се увијек некоме обраћа - рекао је у интервјуу за "Глас Српске" пјесник Радомир Д. Митрић, који је добио награду "Душко Трифуновић".
* ГЛAС: Колико Вас награда на фестивалу "Душко Трифуновић" подстиче на ново стваралаштво?
МИТРИЋ: Награде су увијек значајне због ревалоризације и преиспитивања књижевних дјела, оне су њихова социолошка страна, која означава то да та књижевна дјела имају одређену вриједност у критичкој рецепцији. Награда која носи име Душка Трифуновића управо има такво озрачје, јер је Душко био елементарни пјесник, чија је књижевна вриједност неизмјерна. Тај великан српског језика, чија је пјеванија била посвећена свима, од дјечије литературе до текстова који су претворени у музичке сонгове, свједочећи о томе колико је велика снага писане ријечи. Снага поезије је ништавна ако се не преиспитује свакодневно, посебице у овом оскудно времену у којем живимо, када су духовне вриједности скрајнуте. Пјесници су заправо они који подсјећају на креативност људског ума, која га ближи Божијим принципима стварања. Ово је још једна награда коју доносим у Републику Српску, а ове године сам добио још једно значајно признање, Медаљу Носиде, коју додјељује свјетски поетски директоријум UNESCO-а. Награде су замајац ауторима, тјерају те да озбиљније приступиш феномену стварања.
* ГЛAС: Када можемо да очекујемо Вашу нову књигу?
МИТРИЋ: Ове године појавила се моја нова књига у издању сарајевског "Конектума", под називом "Морнарски танго". Ја сам стваралац који може несметано да објављује на читавом Балкану, врата књижевних редакција и часописа су ми отворена. То је знак да моје пјесме дишу дахом универзализма, што је јако битно, јер код нас умногоме преовладава паланачки дух у култури. Кад се прођу границе наше балканске, литература има различито читање од нашег. У то сам се увјерио много пута. Зато наша литература треба да потенцира на нечему што је препознатљивост овог поднебља. Завршио сам и свој први роман, насловљен као "Шум Панонског мора", но још га стрпљиво сређујем на стилистичком плану, без журбе, јер аутор мора да направи одређени отклон према дјелу прије првог гутенберговског примјерка, то јесте, мора критички да преиспита оно што је садржано у њему, да се касније не би стидио истог. У плану су још неке књиге поезије, једна научна студија о језику. Припремам и неке преводе са енглеског језика, али то радим стрпљиво. Уз све то завршавам и магистарски рад, који ћу исто тако објавити, надам се, једног дана у виду књиге, а који је посвећен поетском језику, нашег неосимболистичког пјесника Ивана В. Лалића.
* ГЛAС: С обзиром на то да сте били на бројним међународним пјесничким фестивалима, гдје је мјесто српских пјесника у односу на свјетске?
МИТРИЋ: Што се тиче тог односа, свјетских и наших пјесника, мора се истаћи најприје то да се данас више фаворизује проза, али постоје мјеста на којима сам био, гдје поезија не губи на важности. То је тако у друштвима која култури и умјетности дају на значају јер схватају да та сфера људског мишљења и дјелања њима даје најособенији печат и основне црте идентитета. Код нас постоје добри пјесници који нимало не заостају за свјетским пјесницима. Ипак, моје је мишљење да се премало пише у везаном стиху, гдје најнујније бруји матерња мелодија српског језика.
Углед
Данас поезија пјеснику може да пружи и одређени углед, не као у нека пређашња времена, али ипак та древна вјештина остаје и опстаје од када су изговорене прве ријечи, јер почива на симболичним сликама, а људски интелект све рецептује преко иконичког свијета слике. Пружа му и уточиште, данас тако потребно - каже Радомир Д. Митрић.