Kad svi nekuda odu
Obično
Kada svi nekuda odu
Samo ti
U moje misli svratiš
Da mi društvo praviš
Da ne budem sam
Dok čekam da mi se vratiš
Bronzir
Hoću kad skončam
Da me pobodete u zemlju
U stavu mirno
I da me odmah potom
Premažete bronzirom
Mislim samo na glavu
ruke,poprsje.
Ne morate kukove
Kao što su nekada naše majke
Mazale nagorele čunkove
Tako će mi bar neko vreme
Bronzir
Sačuvati stari sjaj
A vama će moj spomenik
Ostati čisto fraj
Na kraju su konja pojeli
Možda je ova krvavica
koju smo upravo pojeli
bila napuklo srce konja
koga su svi voleli
Možda su ove švargle
i ovaj komad suvog vrata
bile samo deo mišića
nekog arapskog ata
Ata koji je do kraja
bio najbolji u ergeli
i koga su najviše voleli
al su ga ipak pojeli
Ata koji je u mladosti
u stara dobra vremena
obletao zemljinu kuglu
za kocku šećera i balu sena
Ali sad svi ćute
niko priznati ne želi
da su obožavanog konja
pojeli
oni koji su ga voleli
Fališ mi ,ženo
Šta noćas da radim
Sa svojom željom
Sa rukama praznim
I praznom posteljom
Kako da preživim
Sve te trenutke
Dok zidovi bezdušni
Ravnodušno ćute
Kome da se žalim
Da mi fališ,ženo,
Dok me tvoja slika
Gleda nasmešeno
Uramljena nebom
Ko ikona neka
Rukama dostupna
Željama daleka
Ostaće bar vrapci
Kad dodje jesen
opuste i trgovi i sokaci
grlo se stegne
jer odu i stranci i djaci
S njima odlaze bistri
a dolaze mutni oblaci
pognu se vinogradi
kao umorni starci
S rodama odu laste
i malokrvni komarci
a ja se tešim
ostaće bar vrapci
Da nam u sred zime
na prozore sleću
i greju pesmama
o novom proleću
Nije zima
Nije zima
kad sneg prekrije
puteve smetovima
Veća je hladnoća
kad nam nade
zaveje samoća
I ne vidimo puta
a led topi samo
toplina iznutra
Život je priča
Život je priča
sa tužnim krajem
i zato se raduj
dok priča traje
jer borba sa krajem
nikad ne prestaje
i svakom životu
smisao daje
i sve dok kraj
pred životom uzmiče
odlažemo hrabro
kraj svoje priče
a da l ćemo završiti
u komediji il drami
to samo mi znamo
jer priču pišemo sami
Možda
Ako noć na suncu
Ožiljke ne ostavlja
I ono se kao Feniks
Uvek iznova javlja
I ako reke na svom ušću
Ne umiru već uviru
U neku daleku
Još moćniju reku
Možda ni čovek svoj vek
ne skončava u korenju trava
Već u nekom srećnijem
Biću vaskrsava
Prihvatih je
Prihvatih je dušom svom
ponudih joj zaklon,dom
Prihvatih je golu bosu
sve što dadoh ona prosu
Uzalud mi narod pričo da je ona
prevarama raznim sklona
Prihvatih je,ipak, oberučke
Sad svet mrzim zbog te kučke
Što je siguno, sigurno je
U trenucima nežnosti
kada bi bila
sasvim sigurna
da neću pobesneti
jer je znala da sam
kao klonulo jagnje
kad sam u njenim rukama
otvarala bi dušu
govoreći mi
koliko je puta
imala priliku
da nadje zamenu za mene
ali joj se nije dalo
dok sam ja
kao vojnik pod zakletvom
ćutao
o svojim pustolovinama