Da li je istina da se sva deca radjaju sa - plavim ocima? I da novorodjence moze bez problema da roni i normalno gleda pod vodom? Malo je neverovatno.
Prakticno onda ispada da covek prilikom rodjenja ima vise instikata nego kad odraste i da ih odrastanjem - gubi i otupljuje?!
Nasao sam nesto na tu temu nesto sturo i ukratko na jahu-u:
http://ask.yahoo.com/20060110.html
Postoji porodjaj pod vodom
Da, mislim da je istina i jedno i drugo. Cula sam za porodjaje pod vodom - valjda ne bi rizikovali da se beba ugusi.
Iskreno, mislim da se starenjem sve vise udaljavamo od samoga sebe, svog instinkta, prirode.
Valjda je to danak koji uzima tehnoloski napredak?
Instinkti koje gubimo odrastanjem
ovo je ocigledan dokaz. osim sto odrastanjem gubimo instinkte, tako gubimo i zanimljive teme. ovo je zanimljivije od velikog brata, barem meni.
mislim da na forumu imamo i par medicinara, mogli bi da prokomentarisu.
ako covek odrastanjem, tokom svog razvoja, dakle formiranjem gubi instinkte, sposobnosti, kvalitete - pa sta mi onda radimo celog zivota? radimo na nekom svom izboljsavanju, bar neki od nas ili od vas, a prakticno i, da li reci - neminovno - smo sve losiji?
pa da li onda uopste treba raditi na sebi?
galeksic
Indigo deca
Mali, mudri i "plavi"
Katarina Bojić Kiš, iskusan i poznat subotički psihoterapeut, jeste u penziji ali i dalje sarađuje sa brojnim institucijama u gradu kada njihovim klijentima zatreba psihoterapeutska pomoć. Vreme je takvo da potrebu za psihoterapijom imaju i mladi i stari, ali roditelji koji sada imaju malu decu, pa su u dobu kada se susreću sa gomilom ličnih i porodičnih problema, veoma često savete traže upravo zbog najmlađih. "Dete mi je potpuno drugačije od ostalih" ili "Uvek sam nalazila načine za dobru komunikaciju sa decom, a šta sada da radim, ne pomaže ništa što znam" - tipične su rečenice kojima pojedini roditelji u poslednje vreme opisuju svoju decu.
Kao da dobro znane vaspitne sheme ne donose više mir i razumevanje u kući.
Nije to subotička specifičnost, niti je karakteristična za Srbiju. Naprotiv, već nekoliko godina se problematikom "drugačije" dece koja se rađaju poslednjih godina bave istraživači. Sve je počelo prvo u Americi nakon što su i pedijatri i nastavnici uočili da se mnogo češće nego ranije kod dece uočavaju simptomi inače dobro znanog "poremećaja pažnje". Pod istraživačkom lupom otkriveno je nešto sasvim drugo: nije u pitanju neurološki fenomen u obliku poremećaja pažnje, nego se od devedesetih godina u mnogo većem broju rađaju deca sa novim psihološkim profilom. Nazvali su ih "indigo decom".
- Indigo je plava boja. Smatra se da svako od nas zrači određenu frekvenciju koja se može interpretirati kao boja. Boja kao odraz naše aktivnosti i naučno je prihvaćena. Plava boja se smatra najvišim stepenom dostignuća, a s obzirom na profil ponašanja, inteligenciju, neuobičajena razmišljanja i reagovanja i ukupne biološke frekvencije kod velikog broja dece koja se rađaju poslednjih godina, smatra se da ona pripadaju toj "plavoj boji" spektra, za razliku od ostalih u "zelenim", "žutim", "crvenim" i drugim frekvencijama. Statistički gledano, od '92-93. procenat rađanja "indigo dece" je enormno porastao, što ne znači da su sva deca takva, niti da ih nije bilo i ranije ali u manjem broju, sporadično - objašnjava Katarina Bojić Kiš fenomen oko koga sve više raste interesovanje u svetu jer će verovatno dovesti i do promena uobičajenih klišea ponašanja u okruženju.
Kako prepoznati "indigo decu"
Kod nas se malo zna o "indigo deci", što ne znači da ih nema, nego se više bavimo svakidašnjim egzistencijalnim problemima a samim tim manje dušom ili posmatranjem onoga što se oko nas menja. Deca su se u velikom broju promenila, upozoravaju iz sveta, i to je potkrepljeno istraživanjima u mnogim zemljama.
- Ovo je fenomen za koji se smatra da nije slučajan. Oni su tu da naprave pomak - kaže sagovornica ističući da je objavljena knjiga "Indigo deca" čiji su autori Li Kerol i Jan Tober, ali za sada nije naišla na podatak da je kod nas prevedena.
- Ranije generacije su bile poslušnije. Ovo su prvenstveno inteligentna deca koja se opiru autoritetu, i to onom iz pozicije vlasti, moći. To ne znači da ne cene autoritet, ali fer, korektan, pravičan, što je izuzetno važno, i obrazložen logičkim argumentima. "Moraš to da uradiš jer ti ja tako kažem" je autoritet klasičnog tipa i klasična deca, bar većina, na to poslušno reaguju. "Indigo deca" ne, postavljaju pitanja, zašto baš tako, može li i ovako. Naime, ona su veoma kreativna i taj podatak je izuzetno bitan da bi se dobila njihova saradnja, jer su veoma spremni da prihvate autoritet s pozicije iskustva, znanja, logike, a nikako moći.
Mudar pogled malog deteta
Autori istraživanja o "indigo deci" kažu da se ona na neki način prepoznaju već po rođenju. Obično imaju krupne oči, ali je zanimljiviji pogled. Kao da je to pogled osobe koja već ima neko životno iskustvo, znanje, a tek je beba. To "urođeno iskustvo" primećuje se i dok rastu.
- Iako još mala, recimo u uzrastu od desetak godina, ona su pametnija nego što je njihova hronološka dob, kao da se u malom telu odvija jedan mnogo iskustveniji psihološki i mentalni proces, što je s jedne strane njihova prednost, ali ujedno i izvor problema. Jer, upravo zbog toga se "indigo deca" razlikuju od ostale dece koja nisu takvog profila, koja ih ne razumeju, pa i ismevaju. A veoma često ne razumeju ih ni odrasli.
Ne razumeju ih, između ostalog, i zbog toga što "indigo deca" često odaju utisak da su u "petoj brzini", i psihički i motorno. Postoji jedan neurološki problem koji se definiše kao poremećaj pažnje, pa i leči medikamentima, a to je ponašanje vrlo slično "normalnom" ponašanju "indigo dece". Veoma je važno da se ne pogreši u proceni, da deca ne bi nepotrebno dobijala lekove.
- Kod "indigo dece" taj brzi prelazak sa jedne aktivnosti na drugu je prisutan samo ako ih te aktivnosti ne interesuju. Ali ako ih nešto interesuje oni će svim svojim kapacitetom biti u tome. To je pojava koja razlikuje "indigo dete" i njegov psihomotorni nemir od tipično neurološki uslovljenog poremećaja pažnje. "Indigo deca" su nabijena energijom i veoma kreativna. Što znači da ukoliko se bave aktivnostima koja ne angažuju njihovu kreativnost to je za njih dosadno i bez ikakvog pardona odbijaju da se time bave. Moram da ponovim da oni nisu poslušni u klasičnom smislu reči, oni su "poslušni" u smislu izbora. Većina druge dece sebi ne dozvoljava izbor. "Indigo deca" sebi ne da dozvoljavaju, nego uzimaju za pravo da prave izbore. To iritira autoritete, i tu nastaju problemi - kaže Katarina Bojić Kiš ukazujući da se upravo iz tih razloga može dogoditi da "indigo deca", iako veoma inteligentna, imaju loš uspeh u školi jer im je dosadno da slušaju ono što već znaju ili da rade domaće zadatke, te da je i istraživanjima uočeno da njihova inteligencija u sadašnjem edukativnom sistemu nije našla adekvatne stimulanse.
A kada porastu...
"Indigo deca" puno pitaju. Hoće više da znaju nego što im se nudi. Uočavaju nelogičnosti i neznanje. Kreativni su, pametni i logični, predlažu rešenja, često veoma dobra i pametna rešenja. Ali je malo onih koji hoće da ih čuju. Odrasli ne vole da ih neko "ko se juče ispilio" podseća da nisu sveznalice. Pogotovu ako je očito da je dete u pravu. Zato su mala, mudra i "plava" deca za sada u raskoraku sa velikim delom sveta. Mada je velika šansa da upravo uz njih i sa njima postanemo bolja i mudrija planeta. Evo na šta istraživači upozoravaju:
- "Indigo deca" će da porastu a kako nisu deca kojima se može manipulisati logično je da neće biti ni odrasli kojima će se moći manipulisati. A većina društvenih sistema počiva upravo na tome da grupa ljudi putem politike, religije i drugim instrumentima manipuliše masom. "Indigo deca" koja će nas naslediti i produkovati svoje potomke neće se uklapati u ovu klasičnu shemu nadređeno-podređenih uloga, tražiće da budemo jednaki u smislu poštovanja međusobnih različitosti i traženja onoga što je najbolje u čoveku. Jer, ova deca poseduju ogroman kapacitet. Ali, oni se u ovom trenutku nalaze u rascepu između onoga kako je bilo i kako će biti i ta uloga je sada jako nezahvalna, jer upravo zbog te različitosti "čudni su", "drugačiji" za svoju okolinu.
Koje li kontradiktornosti! Kako će ova deca odrastati i hoće li u svom okruženju imati odgovarajuće razumevanje i podršku to upravo zavisi od sadašnjih odraslih kojima su "pomalo" čudni. A zavise od odraslih, pre svega, zato što su oni ipak samo deca, i to izrazito osetljiva. I to je jedna od njihovih naglašenih karakteristika o čemu Katarina Bojić Kiš iznoseći dosadašnja saznanja kaže:
- Ili imaju naglašeno saosećanje prema drugima, što zna da bude jako isrcpljujuće, ili su potpuno hladni, što je neki vid odbrane. Iako je uloga "indigo dece" da nas, da se tako izrazim, prosvetle, može se dogoditi da se pojedini potpuno okrenu protiv društva upravo zbog toga što u detinjstvu i mladosti nailaze na velike otpore zbog svoje različitosti. Vrlo je znan i raširen društveni fenomen čija je suština u tome da te prihvatam jer si sličan meni i odbijam te čim si različit. Zato je pozicija "indigo dece" nezahvalna, doživljavati da te odbijaju a u suštini biti mudriji od svih onih koji te odbijaju - to je užasno težak pritisak, pogotovu na dete koje ima svega desetak godina.
Šta se dogodilo devedesetih godina da je dovelo do masovnijeg rađanja indigo dece, da li je u pitanju evolucija ljudske svesti ili postoje druga tumačenja, to je još u neku ruku zagonetka na koju se očekuje odgovor.
majra
Tri razlicite stvari
Plave oci
koliko shvatam u clanku na Yahoo.com se kaze da je to tacno i objasnjava zasto. naime - vecina beba se radja sa plavim ocima i to je povezano sa melanin proteinom, koji je pigment i daje boju kosi, ocima i kozi. kod novorodjenceta melanin jos nije dopro do roznjace i zato je ona plava.
posle sest meseci, oci menjaju boju u zavisnosti od kolicine melanina. ako je kolicina veca, oci su braon ili crne, ako je manja oci ostaju plave. ako melanina nema oci mogu postati pink. ovaj fenomen je osim kod ljudi, prisutan i kod macaka.
Sposobnosti
odgovaram sebi cisto da se ne bi smo pomeli - po svemu sudeci ovde imamo tri razlicite stvari. plave oci, sposobnosti koje se gube i clanak koji pominje majra o pojavi koja je primecena u zadnje vreme.
galeksic
Re: Instinkti koje gubimo odrastanjem
galeksic: ovo je ocigledan dokaz. osim sto odrastanjem gubimo instinkte, tako gubimo i zanimljive teme. ovo je zanimljivije od velikog brata, barem meni.
mislim da na forumu imamo i par medicinara, mogli bi da prokomentarisu.
ako covek odrastanjem, tokom svog razvoja, dakle formiranjem gubi instinkte, sposobnosti, kvalitete - pa sta mi onda radimo celog zivota? radimo na nekom svom izboljsavanju, bar neki od nas ili od vas, a prakticno i, da li reci - neminovno - smo sve losiji?
pa da li onda uopste treba raditi na sebi?
Pokretanje procesa unutrašnjeg preispitivanja
Otkriti vlastite unutrašnje istine i naći odgovore na lična pitanja zahteva od ličnosti da utiša glas razuma da bi mogla nesmetano da čuje poruke svog intimnog, duhovnog zvuka. Slušanje vlastite poruke čovek uskladjuje sebe sa sopstvenim duhovnim genetskim kodom i tek tada je sposoban da ispuni svoje snove.
Za ovaj put ne postoje putokazi i instrukcije, jedino možete biti blagosloveni vlastitim izazovima koji od vas zahtevaju da spoznate genetski vam date istine koje ste negde usput potpuno ili delimično izgubili ili zaboravili.
Taj zaborav (ili kako ga Vi nazivate "gubitkom instikta, sposobnosti i kvaliteta u toku odrastanja") je uzrok specifičnosti problema svake osobe i pojave fenomena "ponavljanja iste greške".
Radeći kako kažete na "izboljšavanju" sve dok vaše suštinsko biće (sazdano od želja, snova, nadanja, strahova, dubokih uverenja i verovanja) istinski ne prihvatite onakvim kakvo je, ma kakav odraz imalo u spoljnom svetu nosićete ga s mukom kao doživotni krst.
Ono što osobu dovede do tačke kada postavi pitanje tipa: "Pa šta mi onda radimo celoga života?" je najstrožija kritika i mera kojom ocenjuju sopstvenu vrednost. Odgovor na ovako složeno pitanje ne može biti ni jednostavan ni jedinstven, jer smisao života svakog pojedinca je različit, iskušenja su za svakog različita pa ako zaista živimo onda se i naša dela suštinski moraju razlikovati od bilo čijih.
I Vi pitate "da li reći - neminovno - smo sve lošiji?"
Sve dok ne okončate 'hladni rat' , ili stanje "miroljubive koegzistencije" izmedju onoga što prikazujete u spoljnjem svetu kao svoje kvalitete i po kojem Vas oni ocenjuju, a i vi sami na osnovu njega stičete predstavu o sebi rekla bih - da, tapkate u mestu. Sve dok se prema sopstvenom duhovnom genetskom kodu odnosimo kao prema "neprijatelju" u nama postoji dilema - "da li uopšte treba raditi na sebi?"
Znači li to da bi se trebalo potpuno pomiriti sa onim što Vam je na raspolaganju? Naravno da bi to bio pogrešan pristup. Potpuno je ljudski, čak poželjno da svako teži ka najboljem mogućem.
Kada Vaš poriv za poboljšanjem počne teći iz Vašeg zadovoljstva samim sobom, a ne iz suprotnog negativnog osećanja - neminovno će biti ono što ste želeli od sebe kao dete, iskreno i nedeformisano uklapanjem u milje.
Na svakom je da odluči hoće li život provesti "preslišavanjem istih ploča" ili će iz srži svoga bića izvući samopouzdanje i konačno se osećati vrednim i sposobnim za suočavanje sa životnim sadržajem.
Mnogi imaju odredjene kvote smeha, zadovoljstva, humora koje sebi dozvoljavaju. Veliku istinu nosi poslovica "Puno rada, uz malo zabave čini život nepodnošljivo monotonim". Ono što čini radost srcu, duši deluje kao ulje koje čini da 'mašinerija' (život) klizi glatko bez problema.
Ono što uvek postoji je : izbor. Izbor i odluke nisu isto. Odluke donosite u svom umu na osnovu racionalnog preispitivanja situacije, dok je izbor utemeljen u suštini vaše ličnosti i samim tim u najvećem skladu s vama. Ne postoji nikakav spoljni izvor koji vam može pružiti odgovor na vaša suštinska pitanja. Sve je pohranjeno u vašem genetskom kodu, u vašem duhovnom predanju, pa otuda i jedini putokaz u razvoju šapat unutrašnjeg "glasa".
Jedini dokaz vašeg razvoja se ogleda u tome što uvek u svakoj situaciji, ma koliko ona bila teška imate uverenje da sadrži i pozitivnu tačku. Od nje zavisi vaš svakodnevni život.
majra
Indigo deca
Veoma zanimljiva tema,pozdravaljam.
Ajde malo da se ubacim.
Kao prvo,treba da znate da na ovoj planeti postoje ljudi koji znaju puno vise od ostatka sveta, i koji znanje koje imaju koriste da bi kontrolisali svet, novac, moc itd. Ako ste gledali film "Matrix", verujte da je taj filmom veoma stvaran. Mi stvarno zivimo u matrixu i nemamo pojma da smo samo ovce koje drugi koriste zbog vune i mesa.
Ti isti ljudi odavno poznaju tajne svega onoga sto nauka naziva kao "parapshihologija". I to nisu nikakve tajne, to su savrseno normalne stvari koje postoje u svemiru, a kriju se od ljudi. E sad, indigo deca su rodjenja sa sposobnostima koje drugi nemaju. To su deca koja su "pozeljna" da sluze takvim ljudima. Zato je napravljena gomila dezinformacija, narocito unutar new-age da bi se skrenula prava istina o indigo deci. Samo vi prijavite vasu indigo decu, i ona ce odmah postati pokusni kunici.
Zanimljivo je ovo sto si napisala.I moja razmisljanja su se kretala u pravcu da ceo ovaj zivot-svet je koncipiran kao matrix i sada si mi to potvrdila. Veoma cesto pozelim da izagjem iz toga, ali se onda pitam sta ima izvan toga:) Sto se tice indigo dece citala sam tu knjigu i zanimljiva je.Posto imam dete od 9 godina mogu reci da je jedan dobar deo u njegovom razredu ukljucujuci i moje dete hiperaktivna i sa pomanjkanjem paznje. Dali su oni indigo deca ili ne nije bitno.Vazno je da ih volimo.
Carolina Hehenkamp-Indigo deca
Za sve one koji nisu bili u prilici da pročitaju knjigu evo mali siže samog autora.
DECA NOVE ZEMLJE
Svakome od nas se poklanja slobodna volja kada preuzme fizičko telo na materijalnom planu polariteta i dualizma. Mi smo se svi složili da živimo svoje živote da bismo balansirali sve prošle karmičke debalanse i da bismo bili primeri drugima zračeći svojom svetlošću u svim okolnostima. Svako iskustvo u životu, bez obzira da li je bolest ili nesreća, oskudica ili sreća, može da se koristi za rast i uvećanje sjaja naše svetlosti. Indigo deca su pristala da se posvete njihovom uzvišenom dobru i svrsi, što znači uzvišenom dobru celoga sveta i čovečanstva. Razlika između njih i ostalih je da se oni sećaju da su pristali na to. Čak i kada su veoma mladi, oni znaju da žele da donesu novu viziju i novo zajedništvo svom čovečanstvu. Oni znaju da žele mir i integritet. Oni znaju da je osećanje molitva koja može da promeni svet. Oni vide nove strukture i pravila za sve nas. Oni su podstrekači sistema i forsiraće nas da duboko razmišljamo o tome kako živimo naše živote, kako tretiramo ljude, nas i našu decu.
Indigo deca su počela da se pojavljuju u poslednjim dekadama pre novog milenijuma; u periodu ogromne transformacije koju je čovečanstvo stvorilo svojom posvećenošću i namerom. Pre nekoliko godina niko nije pisao ni govorio o ovom talasu nove dece. Sada, ljudi po celom svetu postaju zainteresovani i to je veoma mnogo u skladu sa kvalitetom milenijumskog vremena. Živeći uglavnom u Nemačkoj i Španiji ja to mogu da vidim.I iako ima puno Indigo dece i u severnim delovima Evrope, ljudi bi najpre trebalo da prihvate nove ideje o ovoj deci. Ovo se sada događa svuda. Godina 1999, koja je donela snažnu Saturn i Uran konstelaciju, je simbolizovala stari svet koji se bori sa novim ostavljajući staro iza sebe. Sada je savršeno vreme da se napravi veza sa ovom novom decom koja dolaze da nam asistiraju ostavljajući prošlost iza i uskačući u novo, nepoznato. Vreme je pravo. Hajde da zajedno skočimo otvorenih srca i raširenih ruku!
Tokom poslednjih devet meseci, ja sam svoje vreme posvetila istraživanju i pisanju o ovoj novoj deci. Pisanje moje prve knjige "Indigo Dete - dete deficit-sindroma viđeno iz drugačije perspektive" bilo je velika avantura. Tom prilikom sam naučila da iako ta deca uglavnom dolaze roditeljima koji su spremni za glavni transformacijski proces, mnogi od tih roditelja preferiraju da ne promene svoje živote i ponašanje. Na primer, u evropskim zemljama nemačkog govornog područja, ja sam se susrela sa strogim otporom čak i razmišljanju o mogućem talasu nove dece. Ljudi su izuzetno uplašeni da njihova deca mogu da budu viđena kao ”ne-normalna? - kao različita od njihove grupe ili druge dece. U njihovoj svesti i podsvesti, bol i krivica iz Drugog Svetskog Rata je još uvek prilično živa i mnogi ljudi ne žele da otkopaju stare šablone i da ih odrade. Oni ne žele da prihvate i priznaju da se nešto događa i da ova nova deca mogu da budu različita. Njima se čini lakše da dijagnoziraju da ta deca imaju sindrome deficita pažnje i da tretiraju njihove probleme ponašanja lekovima ili drugim terapijama.
U Nemačkoj, opšta tendencija je da se kaže da su ova deca teška, hiperaktivna, tvrdoglava, derišta i da ne obraćaju pažnju. Ali, ako smo iskreni, zapravo se događa sasvim obrnuto. To je naša generacija koja ne obraća pažnju na očigledno i suptilno ponašanje ove dece. Mi još uvek želimo da ih prisilimo na naše staromodne strukture, da ih utišamo (sa ili bez psihijatrijskih lekova) i da previdimo njihove nadarenosti i potrebe.
Ova Indigo deca su veoma, veoma osetljiva. Ona osećaju situacije i osećaju ono što bi trebalo da se uradi. Ona znaju kada osoba govori istinu i kada je iskrena; ona to momentalno mogu da vide. Ona zahtevaju integritet i mentalnu jasnoću, iskrenost, toleranciju i bezuslovnu ljubav od ljudi. Kao novi ljudi, koji dolaze na Zemlju sa atributima Novog Doba, oni sebe vide kao normalne i žele tako i da se osećaju. Oni su rođeni veoma balansirani i jedino izlaze iz balansa kada ih život, njihovi roditelji i svet oko njih debalansira. Tada je problem što oni često postaju veoma nebalansirani, što može biti teško i za dete i za roditelje. Život im postaje težak i onda kada ljudi (roditelji, učitelji u vrtiću, učitelji u školi itd.) počnu da ih tretiraju kao različite i ”ne-normalne?. Pošto ova deca žele da nas učine zadovoljnim, ona počinju da se ponašaju kao druga deca ali na kraju obično ne uspeju. To može imati različite posledice za dete, kao gubljenje njihovog svesnog kontakta sa duhom, hiperaktivnost, depresija (čak i želja da se umre), povlačenje ili socijalna izolacija; i druge poremećaje ponašanja.
Indigo deca zahtevaju otvorenu komunikaciju sa i od njihovih roditelja. Oni žele da budu tretirani kao jednake duše, ali u isto vreme oni traže veoma snažne i jasne porodične strukture i pravila ponašanja da bi bili u stanju da dožive ono što im treba da bi odrasli. Mi ne bi trebalo da ih tretiramo kao odrasle, iako nekada to zaboravimo pošto se oni često ponašaju kao odrasli. Ona definitivno žele da budu deca, ona žele da budu tretirana kao normalna deca i da žive njihovo detinjstvo što intenzivnije moguće.
Glavni problem sa kojim se sukobljavamo je da ona izgledaju kao da im manjka pažnja, ali kada nešto privuče Indigo decu, ona mogu da budu intenzivno fokusirana na ono što rade. Ona su ovde da slede stazu njihove želje i strasti. Mi moramo da naučimo da živimo svoje istine, ali kako da počnemo da verujemo svojim mislima, svojim osećanjima, onome što vidimo? Ključ za ovo je naše fizičko telo, koje nam perfektno pokazuje šta je istinito a šta ne. Glavna greška koju pravimo u podizanju ove dece je ta što često ne pokušavamo da ih učimo (dozvolimo im) da idu u sebe "da čuju istinu sami za sebe". Mi nikada nismo naučili, niti nam je bilo dozvoljeno da to sami uradimo. Dajući njima slobodu da slede svoje strasti, mi bismo takođe mogli da ponovo naučimo ili se setimo da sledimo našu sopstvenu strast.
Mi bi trebalo da naučimo da razlučimo istinu za nas pomoću direktne veze naše telesne svesti i duhovnih carstava. Vreme je da se pripremimo za preuzimanje odgovornosti za sve što doživljavamo, shvatajući da možemo da doživimo mnoge sopstvene nivoe kroz ono što stvaramo. Mnoge realnosti su moguće i čekaju na nas u budućnosti .Mi bi samo trebalo da izaberemo kojim putem želimo da idemo. Mi smo veoma ograničenih pogleda u tome koju percepciju realnosti dozvoljavamo i plašimo se promena. Zapravo, naša se realnost konstantno menja, ali ako mi to ne želimo da vidimo, to je naš sopstveni izbor. Na kraju mi bi trebalo da prihvatimo moć kojom raspolažemo u našim energetskim sistemima. Iako su Indigo deca velika pomoć, nama još uvek treba pomoć od naših voljenih Anđela i Majstora, ali na kraju svaka bi osoba trebalo da pronađe šta je za nju tačno u njenom sopstvenom srcu i otisne se za onim što ti unutrašnji odgovori donesu.
Sve odgovore mi ćemo pronaći gledajući u naše sopstvene ćelijske memorije i otkrićemo da su odgovori tu bili sve vreme. Mi se još uvek plašimo šta o nama i našoj deci kažu naši susedi i drugi ljudi, ali kao članovi ljudske rase, mi smo novim energijama koje dolaze na zemlju pogođeni u samoj suštini naše DNK i naš poznati i usvojeni identitet se manja. Oni koji imaju visoki nivo razumevanja energetskih šablona će prihvatiti i prirodno ploviti zajedno sa promenama. Oni će razumeti ovu novu decu i prihvatiti značaj njihovog vođenja pomoću bezuslovne ljubavi i obrazovanja takvog da ona ne postanu materijalistička konzumerska bića. (Njima zapravo ne treba obrazovanje, njima treba strukturirano vođenje). Oni koji neće razumeti, imaće tendenciju da traže spoljašnje objašnjenje i mogli bi lako da budu gurnuti i preko ivice.
Indigo deca se rađaju da bi povezala ruke; da bi pronašla bolje načine upravljanja i življenja za svo čovečanstvo. Oni će biti lideri sutrašnjice kako se pomeramo ka sledećoj dimenziji. Čini mi se da će naši sadašnji izbori, posebno naše ponašanje prema Indigo deci, kao i prema svoj novoj deci, odrediti smer koji će čovečanstvo uzeti u sledećim generacijama. Postoji potencijal za značajan rast kako u duhovnim tako i u fizičkim carstvima, ali mi bi trebamo da u to unesemo svoju nameru. Da li ćemo odlučiti da to uradimo?
Indigo Deca imaju važnu ulogu pročišćavanja i donošenja promene; ona će pomoći da se očiste toksične emocije što je jedan od problema sa kojim se suočavamo, jer su negativna osećanja suprotna životnoj energiji i simbolizuju disharmoniju. Indigo deca su na planeti da bi nam pomogla da dovedemo naše fizičko biće u harmoniju sa Duhom. Ona će svoju svetlost rasuti po nama forsirajući nas da budemo odgovorni prema sebi, i ona će nas voleti, voleti, voleti... sve dok mi ne dozvolimo da naše Hrist-Jastvo i naše Ja-Jesam Prisustvo zasija i napokon postanemo bića koja zrače koja smo oduvek želeli da budemo.
majra
Hiperaktivnost kod dece
Hiperaktivnost, naročito kod dece, može biti uzrokovana mnogim činiocima. Jedan od najčešćih je prekomeran unos običnog šećera. Veoma sam sklon da verujem da je ogroman broj nazovi "psiholoških" poremećaja, u stvari, posledica nekog fiziološkog disbalansa.
Česta je i pojava, generalno, da će se roditelji lakše prikloniti objašnjenjima tipa "moje dete je indigo dete pa je zbog toga hiperaktivno i ima smanjenu moć koncentracije" nego što će primeniti rigorozne, ali korisne, promene u npr. ishrani svoje dece ili im, npr. ograničiti gledanje televizije, vremena provedenog pred računarom, vršiti selekciju video-igrica, mnogo ih češće voditi u manje zagadjenu prirodu, pronaći adekvatnu sportsku disciplinu, analizirati njihovo društvo, savetovati se sa psihologom, neprekidno obrazovati i pratiti nova naučna saznanja...
I naravno, svojoj deci, aktivno i stvarno, posvećivati mnogo više pažnje nego što to većina roditelja danas čini. Na primer, industrijski sladoled je jedna od najlošijih namirnica po ljudsko zdravlje ali ćete naći izuzetno mali broj roditelja koji to uopšte zna a još manji broj onih koji svojoj deci ne kupuje taj otrov. Da ne govorim o čipsu, gaziranim napicima, industrijskom kečapu, brzoj hrani... Roditeljstvo je jedan od najtežih zadataka ili dužnosti, uopšte, i zahteva strahovit napor i pažnju.
Što se tiče tzv. indigo dece, verujem da ih je bilo u svim vremenima, ukoliko ovom odrednicom označavamo nadprosečno inteligentu, u svim sferama, decu. U svim vremenima su se, periodično, dešavale revolucije - skokoviti periodi razvoja svesti. Danas je broj dostupnih informacija veći nego pre pa su ti "revolucionarni" talasi učestaliji. Ali, oni se ne odnose samo na decu već na sve stanovnike Zemlje, bez obzira na uzrast. Deca samo mnogo lakše izražavaju svoje iskrene stavove nego odrasli, što ne znači da i odrasli nisu svesni okolnosti u kojima žive. Samo ih ne iskazuju. Nemojte zaboraviti da je proces urbanizacije, danas, mnogo intenzivniji nego pre pa je i mogućnost uporedjivanja, tj. "otkrivanja" takve dece danas mnogo lakši. Nadalje, broj stanovnika je jako porastao te je logično da u, apsolutnom iznosu, bude i više takve, nadprosečno inteligentne dece. E, dok su deca, ljudi mogu slobodno izražavati svoje stavove, tako reći, biti slobodni. Kada krenu u školu, kao i u svim vremenima do sada, njihova osnovna priroda biva usmeravana u pravcu opšteg modela, projektovanog od strane neke (nekih) lokalnih i/ili globalnih institucija.
Veoma je komplikovan mehanizam inhibiranja pojedinca a još komplikovaniji način da se te inhibicije prevazidju. I jedan i drugi proces mogu trajati mnogo godina. S tim što je proces inhibicije društveno "dobrodošao" i on se podstiče, dok je suprotni proces društveno "nedobrodošao". Proces inhibiranja (programiranja) je kolektivan dok je proces deprogramiranja individualan. Verovatno se danas radi o zastarelom i neadekvatnom sistemu inhibicije (programiranja) te se uočava veći broj pojedinaca koji se opiru tom procesu. Ali, verujte, uhvatiće programeri korak sa vremenom.
Dokle god postoje zakoni koji važe "za sve", dokle god se propagiraju "apsolutne istine", čovečanstvo neće biti slobodno na nivou pojedinca. Ne verujem da će takvo doba ikada i nastupiti, jer su ljudi, svesno ili nesvesno, izabrali da žive van prirode, u gradovima i naseljima, što neumitno uslovljava medjusobne kompromise, tj. odricanje od pune slobode. Zato nam ne preostaje ništa drugo nego da romantičarskim idejama o npr. "indigo deci koja će osloboditi čovečanstvo" bar malo ublažimo taj žal za slobodom, koju smo izgubili ko-zna-kad.
Kada ju je izgubio spolja, čovek je slobodu počeo tražiti iznutra - šta mu je drugo preostalo!? Ta je ideja, traženja unutrašnje slobode, vešto iskorišćena od raznih grupa i institucija, te je uformljena u filozofske pravce, religije, političke sisteme... I tome nikad kraja. Ima jedan stih Branka Miljkovića: "Da li će sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj?!"
Da li sloboda uopšte ima potrebu da peva!? Ili samo rob peva?! Da bi se oslobodio, mučenik?!
Na koga ce liciti moja beba?
Izrazito upadljiva crta fizickog izgleda cesto se prenosi iz generacije u generaciju, i cesto se zapitamo na koga ce beba liciti? Koje ce boje biti bebine oci? Svi ste culi da postoje "jaki" (dominatni) i "slabi" (recesivni) geni. Gen za plave oci je iz grupe recesivnih tj. slabije ekspersivnih otuda i ono "slabi", dok je gen za smedje oci dominantan ("jak"). Ako dete dobije od jednog roditelja gen za plave oci a od drugog za smedje, imace smedje oci. Kako mozemo da znamo koji ce mu gen preneti roditelji ako ih svako ima po dva? Jer iza tatinih smedjih ociju moze da se krije i "slab" gen za plave oci.
Ako oba roditelja imaju smedje oci, ali nose gen zap lave oci, sema nasledjivanja boje ociju izgleda ovako:
A – dominantan gen
a – recesivan gen
Moguce kombinacije:
1. dete ce imati smedje oci (AA)
2. dete ce imati smedje oci (Aa)
3. dete ce imati smedje oci (aA)
4. dete ce imati plave oci (aa)
Ako se drzimo ove metodologije sagledavanja mogucnosti, plavooki roditelji ne mogu da dobiju dete smedjih ociju, jer svaki od njih nosi kombinaciju recesivnih alela (aa). Ali geneticari znaju da se iako izuzetn retko sesava ipak da plavooki par dobije bebu smedjih ociju. Zasto?
Za svaku osobinu ili simptom bolesti nije odgovoran samo jedan gen kao sto se ranije smatralo, vec citava plejada. Tako je i za boju ociju nadlezan citav niz gena, koji se svaki put kombinuje na drugaciji nacin. Ipak postoji zakonitost: roditelj s crnim, dakle izuzetno tamnim ocima ne treba da ocekuje plavooku bebu.
A kosa, a nos a usi?
Svetlu kosu, bas kao i plavu boju ociju odredjuje recesivan gen. Ako su mama i tata svetlokosi, istu nijansu kose imace i njihovi naslednici. Ako jedan roditelj ima tamnu kosu a drugi svetlu, kosa njihovog deteta bice ili tamna ili nijanse izmedju mamine i tatine.
Moramo doduse imati na umu da potomci istocnih Slovena u ranom detinjstvu imaju svetlu kosu i tek sa 10-12 godina njihova kosa dobija nijansu koju ce imati do starosti. Kovrdze su dominantna karakteristika, i ako bar jedan roditelj ima maker i talasastu kosu, velika je izvesnost da ce potomak poneti talase u kosi.
Neki geneticari smatraju da veliki kukasti nos rezultat dominantnog gena, ako ni vi, ni vas partner nemate takvu fizionomiju, onda nema ni bojazni da ce ga imati vase dete.
Klempave usi, velike – to vas brine?
Nepotrebno. Ta simpaticna osobina nije smetala vama dvoma da postanete srecan par, nece smetati ni vasem malisanu. Sto se jamica na bradi tice, ako je ima jedan roditelj, velika je verovatnoca da ce je naslediti dete.
majra