Hand in hand
Bogatstvo koje su nam podarili servisi poput you tube, dailymotion, vimeo zasigurno su pravo otkrovenje za ljubitelje video zapisa, bilo profesionalnih bilo amaterskih. Nekako su svi dobili šansu da li da prikažu šta imaju, da li da uživaju u radovima drugih. Činjenica je da svako za sebe može pronaći video i audio zapis koji je u stanju zanjihati onu neku tajnu nit koja veže srce sa dušom. Dok su nam neki klipovi omiljeni, lepršavi i razigrani, neki drugi nas podstiču na razmišljanje, uzdrmaju nas duboko, nerijetko ostave slan trag za sobom. Svi oni skupa puno govore o nama...
Iz dana u dan nižu se novi zapisi, i lete tako od srca do srca, prenose se kao neka štafeta koju je jako važno dotaći, biti joj u blizini. Osjećaji koji vas preplave često su van dometa riječi koje bi bile dostojan odraz vidjenog, doživljenog i proživljenog u samo par minuta nekog klipa. Jedan od takvih zapisa ostavljam vama, dragima; vama koji ste u stanju uzvišeno posmatrati život i ljude.
Hand in hand
Da se život zna p(r)oigrati sa ljudima, znamo svi. Da ljudi znaju i sami doprinijeti igrarijama, i to nam je poznato. Ono što nije poznato svima nama jeste kako ostati svoj, zadovoljan i sretan u vremenima kad izgleda da nam ništa iz vanjskog svijeta ne nudi zrnce nade, kako ostati pribran kad sudbina tijelo stavi u svoje okove...
Dvoje ljudi koje vidimo na snimku u čarobne su lampe svoje duše duvali onda kad su odlučili da u njihovom životu ne postoji: „ne; nema; ne mogu; ne može“. I gle, zaista su se želje ispunile.
Izgleda da nisu ni želje ni htijenja nekakve imaginarne kategorije, već vrlo realne, žive i moćne. Nisu one pale da bi sve u našem životu odredile predznakom minus; one su podarene da bismo mi od njih pravili stvarnost. Želje i htijenja su realne, žive i moćne taman toliko koliko ih mi takvima učinimo.
Život je borba. A borba traži snagu i oružje. Snaga čovjeka omotana je u onu tananu nit što spaja srce s dušom. Njenim dodirom spajamo se sa samim sobom, tako da se sve u nama na tren rastavi i ponovo sastavi. Oružje naše je naša volja. Tom istom voljom protrljati treba čarobnu lampu duše, osvijetle se prostori i dubine i nama samima nepoznate; a nakon toga svako od nas neka ponavlja kao mantru: „da; ima; mogu; može“. Naravno da... Mogu, možeš! Moram, moraš!
Mikica
Ruka u ruci za srecu
Polje duše niko nikada nije uspeo preći a da nije išao samo jednom stazom, ogradu joj nijedno biće nije nikada dotaklo. Svako gazi svoju liniju na dlanu ucrtanu, koristi je kao neki slabašan konac uz pomoć koga se hoda sigurno. Nekada vam se učini da nemate oslonac i šta činite tada, šta činimo svi? Stišćemo prazan dlan. Taj trenutak u sebi ima magije. Iako se čini kao mehanički rutinski pokret, istina je da stišćemo život, ono parče linije da bi osetili damar sopstevnog srca. I tako oslonjeni na ritam ponovo učimo hodati kroz život.
Jedno rame, jedna noga i dva srca velika
Ma Li je bila mlada devetnaestogdisnja devojka, profesionalna vrlo perspektivna balerina kada je izgubila u prometnoj nesreći desnu ruku. Bio je to trenutak u kome su se kao kula od karata srušili svi njeni devojački snovi. Do juče njen, zgodni "zaljubljeni" partner je nestao iz njenog života, balet u koji je utkala svaku strunu svoga bića je postao samo nedosanjani san.
Ugasila se svetla pozornice, jaz izmedju htenja i mogućnosti nepremostiv. Život u svetlosti ovakvog razmišljanja, pobuna da umesto radosti u roditeljskim očima gledaš senu tuge dok si živ, samo zato sto si preživeo. Što si živ, ali drugačije ziv mrvi srce. Teško je nositi trajni žig. Potpun osećaj usamljenosti zbog svojih osobina, snaga bola nagnala je Ma Li na akt sopstvene volje - samoubojstvo.
No, nismo mi ti koji odlučujemo o početku, pa ni o kraju čuda koje zovemo život, ljubav onih koji su upleli korenje duše sa našom ne dozvole da odemo u prah kada se srušimo kao oblakoder. Uprkos svemu čovek je toliko vezan za ono što postoji, da podnosi svoju nesavršenost i kada se stigne do ivice očaja, do tačke kada je naše postojanje više besmisao – tada bilo kakav elemenat dobra, ma koliko sićušan bio, dobije neizmernu vrednost, postaje odlučujuća spona sa životom. Reči voljenih se tada pretvaraju u pravo krštenje, čudno krštenje i niko nikada ne sazna kako kroči na stazu pomirenja sa istinom. Tako život poteče dalje, neočekivanim, začudjujućim putevima.
Ma Li obuhvata život i pravi od svakog dana remek delo. Ostavlja dojučerašnji svet iza stakla, osamostaljuje se, i otvara svoju malu knjižaru, stišće "bič" od svoje odsečene kose i šiba život na novi kolosek. Pet godina kasnije 2001, biva pozvana da se takmiči na Petom nacionalnom art performansu za osobe sa hendikepom i penje se na tron - čisto zlato kite zlaćanim odlivkom legure. Neko je davno rekao: "Ništa ne uspeva tako, kao uspeh", Ma Li ovaj nastup vraća na voljenu pozornicu. Ona je imala sreću unutar sebe, koja je magnetičnim silama privukla dvadesetogodišnjeg mladica Tao.
Kome se jednom duša uruši, beži u zaklon čim nasluti potres. Duši od snova zrak nečijeg oka je pretnja. Ne može se uvek iznova snovati tkanje. Niko nije zagazio dva puta u istu vodu. Onaj koga je vukao vir, zna šta su opasne vode. Pogledi su se sreli. Vir u očima. Ma Li je pobegla, on ju je tražio godinama po Pekingu, ali ne po imenu već po otisku u zenici. Podsmevali su mu se svi i oni za koje je mislio da su njegova htenja kakva god bila, za njih uvek sreća ako su njemu sreća. Našao ju je kako pleše u noćnom baru. Nikada se više nisu razdvojili.
Reči su slabe da duša sa dušom opšti. U hladnoj snežnoj noći vraćali su se sa snimanja gde su zaradjivali kao statisti za "goli" život, čekajući polupromrzli na autobus nakon tog dugog dana najednom je njena duša progovorila. Zaplesala je svoju istinu, plesala je svoj život u celosti, pričala mu pokretima u snegu. Tada je shvatio sve. Ona je jedinstvena, ovo nastupa život kroz pokret. Tri godine kasnije Tao dobija zvaničnu licencu i postaje njen legitiman agent.
Septembra, 2005 upućuje poziv dvadesetjednogodišnjem mladiću Zhai Xiaowei, koji se pripremao za učešće u biciklističkoj disciplini na nacionalnoj Specijalnoj Olimpijadi. Mlad čovek srastao sa svojim gubitkom u detinjstvu zračio je samo optimizmom, ali i nevericom kada je primio poziv. Poziv za ples “"Ruka u ruci." Sve u životu je ostvario iz semena detinje želje. Snaga volje, predanost i istrajnost mu nikada nije nedostajala, on je čovek koji je uvek iznova umeo da želi još prilika za sreću. Nema sumnje da smo svi sebe izgradili i od najmanjeg iskustva koje smo doživeli. Poput ambicioznog kralja koji svoju palatu gradi suviše brzo da bi stigao da obidje svaku sobu, i ovaj mladić je sebe izgradio u četvrtoj godini života. Dijalog koji je trajao svega nekoliko minuta sa ocem u čekaonici ispred hiruške sale je izlio kalup za njegovu ličost.
Kao četvorogodišnjeg dečaka otac ga je pitao:
"Doktor će morati da ti amputira nogu. Plašiš li se?"
On nije mogao shvatiti kako će biti različit, ni u oku, ni u slici sveta i bez stanke je izgovorio - "Ne."
"Čekaju te mnogi izazovi i teškoće u životu. Plašiš li se?" – opet ga je pitao.
"Šta su to izazovi i životne teškoće? Da li su dobrog ukusa?" - pitao je gledajući oca kao da mu obećava darove.
Otac je kroz suzan osmeh odgovorio: "Da, one su poput tvojih omiljenih bombona. Potrebno je samo da svaku "pojedeš" na vreme!”
Tako je stasao atletski optimističan duh koji je humorom "jeo" životne teškoće, a sa osmehom išao u susret svakom izazovu koji se pojavi. Učinio je to i ovaj put, s dečijom željom da spozna, da savlada novi izazov. Iako nije razumeo zašto je Tao pozvao njega koji nikada nije stao u plesnu dvoranu, kada je ugledao Ma Li osetio je da pred njim pleše savršena duša. Tako su se duše uhvatile za ruke i zaplesale, ali kako nema svetlosti čoveku bez oka tako ni vrhunskog umetničkog umeća bez upornosti, odricanja i sati provedenih zajedno.
Li i Tao su ga doživljavali kao mladjeg brata, tako su i živeli skupa pod istim krovom tokom više od godine ispunjene intenzivnim iscrpljujućim treninzima. Hiljade padova, udaraca o pod da bi se dosegao sofisticiran pokret, danonoćni uzleti i padovi dok se ne savlada i najzahtevnija figura u baletu doveli su ih izmedju sedam hiljada takmičarskih parova u finaliste Nacionalnog plesa (IV. CCTV). Oni su osvojili srebrnu medalju sa visokom ocenom 99,17 i sa najviše glasova publike. Duše plešu savršeno s rukom u ruci, ostalo je istorija, ples traje.
Ma Li & Zhai Xiaowei
Pokretima koji bodu. Pokretima koji miluju. Ranjenim pokretima radjaju jedan sasvim novi ples za budućnost. Ona teče unazad, svaki pokret koji čine što je stariji postaje ono što tek predstoji. Neko neočekivano otkriće uvek može da izmeni našu sopstvenu odredjenu sudbinu. Medju njima nema tuge, njihova sreća što nastupaju ogromna je. (A sta da se kaže o sreći onih što ih gledaju pri nastupu?) Valjda bi i bogovi pred njima hteli da ostanu na kolenima sve dok im se ne oprosti. Pokazali su nam da ne treba biti suviše nepoverljiv prema izborima koje smo kao deca sami pravili, jer ako ih dosta dugo razvijamo, izneće na svetlost dana jedan nov aspekt stvarnosti; one takoreći, postaju istinite i obnavljaju život. Tako je od pamtiveka, ljubav se uvek plodi u život.
majra
Ксения Симонова, Rekviem iz peska
Umetnost u pesku moderan format umetničkog izraza pleni lakoćom prelivanja slike u sliku, tajanstvenom igrom svetla, rominjanjem peska koje "upadne" u oko i suze krenu, i stegne se u grudima, ponese nam dušu njena poletna ruka baš kao zrnce peska kroz vreme u svemir.
Pretapajući nisku slika projektovanih na velikom platnu Ksenia Simonova oslikava stradanja duša u ratnim razaranjima tokom nemačke invazije na Sovjetski Savez u Drugom svetskom ratu. Ona priča o ljudima koji su u ljubavi pod zvezdanim nebom tek počeli sanjati zajednički san, kako i zapocinje stvaranje editorijala scenom zaljubljenog para na klupi čiji san o zajedničkoj sreći pod kapom nebeskom bolno cepaju borbeni avioni. Sreća silazi sa scene.
Izranja lice, lice uplakane žene, kojoj mladost briše bol, i kruni joj trag osmeha pri pogledu na kolevku kao što pesak isčili kroz prste. Kruni se iskra života i pretače kroz peščani prah u kamen – izranja na platnu spomenik Neznanom junaku.
Bacajuci žustrim pokretima pesak na trenutke Simonova gotovo oživi ratni haos i jauk i samrtni strah. Nevidjivom snagom Simonova za tren vičnim pokretima stvara od otvorene scene uokvireni okno i gledalac ima dojam da je spomenik na vidiku kroz prozor sopstvenog doma.
Svaki trzaj ruke, svako zrno peska je propevalo i proplakalo. Umetnost je kada ton i slika nisu u raskoraku, kada se genijalno sliju "Nothing Else Matters" i "Темная ночь", kada duh zatreperi jer,
tamna je noć, a ruke na prozoru ostavljaju reči sa usana:
Zbogom.
Tamna noć, samo meci zvižde u stepi,
samo vetar svira kroz žice, a zvezde jedva trepte.
U ovoj tamnoj noći, ljubavi, znam da ne spavaš, i
znad kolevke brišeš suze.
Kako volim da ljubim tvoje oči!
Kako želim da ti suze obrišem poljupcima!
Ljubavi, tamna noć nas razdvaja,
ova pregolema crna stepa leži izmedju nas.
Verujem u tebe, moja životna saputnice,
i ta vera me je čuvala od metaka u tamnoj noći.
Radujem se i u smrtne bitke ulazim bezbrižan,
jer znam da češ me ti dočekati s ljubavlju,
ma šta god da se desi samnom.
Smrt nije strašna, sa njom smo se više puta sretali u stepi.
Evo i sada ona kruži nada mnom.
Al ti me čekaš budna iznad kolevke.
Zato znam - ne može da mi se desi ništa.
majra
Da se ostane bez daha!
Video koji sam sasvim slučajno pronašla, a od koga definitivno stane dah. Želela sam da podeleim ovaj video sa svima vama koji volite neobične i fantastične stvari, da nekazem čudne :)
Ravnoteža i koncentracija daju uspeh! Stvarno prelep video, praćen jos predivnijom muzikom koja upotpunjava ceo doživljaj...
Plava Ptica - Nebeska odiseja
"Postojeu nama neke neprevodive dubine,
postoje u nama neke stvari neprevodive u reci, ne znam"...
Dj.Balasevic
Oduvek me je nesto vuklo ka nebu jako, snazno neobjasnjivo i desilo se. Moj prvi skok. Neopisivo recima iskustvo koje pomera granice u meni. Plava ptica leti net nebom vec dugo naizgled bez nekog cilja koi podtoji i ona ga je svesna.
