Filmovi koje pamtimo Umetnost

Re: Upropašćavanje dobre teme

@MiloshG

Pa znas sastavni deo svakog računara je i tastatura (jedana od ulaznih komponenti računara). :P

Koja je poenta korišćemja računara ako samo juriš miša po ekranu i koristiš samo ona dva tastera za Copy i Paste.

Tačno je da su ukusi različiti i da se svima ne sviđaju iste stvari, ali ova tema je i pokrenuta sa idejom da se prenesu neke svoje lične impresije ofilmu koji je na nas ostavio neki dojam.

Na netu postoji jedna dobro odrađena baza velikog broja filmova http://www.imdb.com/ na kojoj su dati svi relevantni podaci o nekom filmu pa ako već više volite Copy i Paste bar iskoristite ovu lokaciju da nam date neku informaciju više. :oops:

Kako je po mom shvatanju moj ukus dosta diskutabilan do sada se nisam ni potrudio da Vam predstavim filmove koji su na mene ostavili neki pozitivan utisak. I dan danas rado pogledam neke od filmova koji su davno zaboravljeni, a meni su se u datom trenutku dopali i sad ih i kao kretenske pogledam iz samo meni znanih sentimentalnih razloga.

P.S. Gole prebaci ovih par poslednjih postova na neko drugo mesto jer mi nije bila namera da i ja ovom diskusijom dalje upropašćavam ovu temu.

Walk the line - Hod po rubu

Ja cu se samo nakratko vratiti na naslov ove teme, koji je takav da ne ostavlja nikakvu dilemu po pitanju ukusa i slicno. Znaci "Filmovi koje pamtimo" - niko nije rekao da su ovo najbolji filmovi, ukus je vrlo relativna stvar. Dakle, ja shvatam da je ovo tema na kojoj mozemo preporuciti nesto sto je na nas ostavilo jak dojam, nesto sto pamtimo iz nekih razloga, bilo da su licni, sentimentalni, ili pak da su stvar samog kvaliteta filma u smislu produkcije i sl.

Ovaj put, ja cu vam preporuciti jedan odlican film, usudjem se reci odlican, jer jos nikog nisam cula da je rekao da je ovo prosjecan ili los film.
Radi se o filmu "Walk the line", ili kako su ga kod nas prevodili "Hod po rubu". Prica je to o country legendi Johnny Cash-u, o njegovom zivotu na jednoj farmi u Arkansasu, njegovom trnovitom putu ka zvijezdama, usponima i padovima koji su ga pratili kako u karijeri tako i u privatnom zivotu. Prica je to o ljubavi, o strasti, o jednoj muzickoj karijeri i svemu sto slava sobom nosi, prica je to o unutrasnjem slomu osobe koja je bila ikona jednog vremena.

Sjajne uloge, sjajna fotografija, odlicna muzika... prosto nesto sto mora da vas se dojmi. Ne mozete ostati ravnodusni, to je sigurno.

Reditelj filma je James Mangold, film je radjen po knjizi "Johnny Cash".
U glavnim ulogama su: Joaquin Phoenix, Reese Witherspoon i Ginnifer Goodwin.
Film je dobitnik Oscara i brojnih drugih nagrada.

Sta da vam kazem, pogledajte. Mislim da tih oko dva sata, koliko traje film, nece biti uzalud protraceno vrijeme.

The Ringer

Stiv Barker (Dzoni Noksvil - Jackass) dobija zadatak od sefa da da otkaz domaru koji je anjdeoska dusa ima 5oro dece ,nema zenu i voli svoj posao. Domar je dobio otkaz ali ga je Barker zaposlio kod sebe kuci da mu pomaze oko baste.

Domar je meksickog porekla i nema papire kao ni zdravstveno osiguranje. Dok je kosio travnjak kosilica mu odsece prste. Bolnica trazi 28.000$ kako bi mu zasila prste.

Barkerov ujak takodje upada u dugove i odluci da ubaci Barkera da se takmici na spec. Olimpijskim igrama i tako ne omoguci sestostrukom pobedniku igara da jos jednom osvoji zlato. U olimpijskom selu naso je drustvo i med. sestru privlacnog izgleda...

Ostalo necu vam reci... :twisted:

Djevojka s bisernom naušnicom

Originalni naslov: Girl With a Pearl Earring
Žanr: drama, biografski
Uloge: Colin Firth, Scarlett Johanson, Tom Vilkinson, Judy Parfitt, Essie Davis
Režija: Peter Webber

„Djevojka s bisernom naušnicom“ je film rađen po noveli Tracy Chavalier. Film je priča o nizozemskom slikaru Johannesu Vermeeru, koji je živio u XVII vijeku i njegovoj najpoznatijoj slici. O samom slikaru, koji je umro vrlo mlad, i ne zna se mnogo, no njegova je slika ostavila svoj trag i nakon njegove smrti postala vrlo cijenjena i poznata.

Slikar živi u vremenu koje je obilježeno ratovima, te religijskim razdorima. Priča počinje dolaskom mlade seljanke Griet u kuću slikara Vermeera. Ona radi kao sluškinja, prisiljena je na to, jer ima oca koji je oslijepio u nesreći.

Griet je povučena, tiha, stidna djevojka. Ne komunicira u kući skoro ni s kim. Ali, ubrzo otkriva da Vermeer u potrovlju kuće slika, i nakon što je vidjela par njegovih djela, postaje jedina osoba u njegovom životu koja razumije njegova djela. Vrlo dobro je znala šta je slikaru bitno u njegovom radu. On postaje fasciniran njome, a razlog tome je upravo to što je razumjela njegovu umjetnost. Ali, osim toga, Griet je bila vrlo lijepa žena.

U moru problema koje slikar ima u svojoj kući, pored ljubomorne i naporne supruge, čangrizave tašte, neimaštine i nemogućnosti da proda svoja djela, Griet će postati njegova jedina svijetla tačka. I ne samo to, ona će ga učiniti mnogo boljim slikarom. Njena saosjećajnost postaje mu utjeha.
U nastavku filma Griet postaje Vermeerova inspiracija, i subjektom njegove najpoznatije slike. Kako, pogledajte sami.

Za film su mnogi rekli da je pomalo spor, da je nekako previše tih. Možda i jeste, ali bez obzira na to, ipak ima jednu posebnu čar, odlične glumce, dobar scenario i fantastičnu fotografiju. I mogu reći sasvim opravdano je imao tri oscarovske nominacije: za kostimografiju, fotografiju i art direktora. Ako film do sada niste pogledali, onda su ove zimske duge noći idealna prilika da sebi priuštite jedno malo zadovoljstvo.

Jesen stiže Dunjo moja

Uloge: Branislav Trifunović, Marija Karan, Kalina Kovačević, Igor Djordjević, Marta Uzelac, Predrag Ejdus, Rada Djuričin, Vojislav Brajović i dr.
Muzika: Nemanja Mosurović
Direktor fotografije: Radoslav Vladić
Producent: Ljubiša Samardžić
Scenario: Djorde Milosavljević i Tonči Matulić
Režija: Ljubiša Samardžić

Godina je 1914, počinje I svjetski rat. Radnja se dešava u Vojvodini, i glavni su likovi Marija, Sava i Petrašin. Sava i Petrašin, kao i svi muškarci iz njihova sela su mobilisani za vojsku Austro-ugarske monarhije. Marija ostaje u selu.

Nakon što je rat završen, Petrašin se vraća u selo teško ranjen, i ostaje doživotni invalid. Sava se vraća nakon njega. Najbolji su drugovi, još od djetinjstva, ali su obojica bili zaljubljeni u istu djevojku - Mariju. Marija je zaljubljena u Savu, njihova ljubav će cvjetati nakon što se Sava vratio sa ratišta. Medjutim, ne dugo. Siromaštvo u kojem Sava živi postalo je razlog koji će ih razdvojiti. Ubrzo Sava odlazi u varoš, napušta Mariju i svoje rodno selo, razočaran u sve i svakog.

U varoši nalazi posao u mlinu bogate, stare i ugledne porodice Granfild. Stari Granfild, glava kuće, ima kćer Anicu, koja se zaljubljuje u Savu. Kako će poznanstvo sa Granfildovima i mladom Anicom promjeniti sudbinu Savi, kako će se Petrašin naći u Marijinom zagrljaju, čije će dijete Marija roditi, da li će Sava zaboraviti Mariju – otkrićete sami ako pogledate film.Ovo je priča koja ima dušu, nosi davno zaboravljene taktove nekog drugog vremena i mirise koji se pamte.

Covek s lastom

U okviru 55. Beogradskog festivala dugometraznog i kratkometraznog filma (14 - 18. maja 2008.) dobitnici “Zlatne plakete Beograda” su “Moji prijatelji” Lidije Zelovic Goekijan u holandskoj produkciji i “Lasta”, Novosadjana Zeljka Markovica i Milana Belegisanina.

“Moji prijatelji” je dobar dokumentarac ali i pomalo istrosena prica o ratu na eks-Yu prostorima i njegovim posledicama, no oni koji su imali srecu da vide «Lastu» ma kakvog senzibiliteta bili sigurno naterani da se bar na tren zapitaju sta bi sa ljudskom empatijom, i kuda mi to hrlimo i za cim, ako gubimo jedinu dragocenost – toplinnu srca.

U petnaest minuta kratkog metra pred gledaoca izroni otvorena dusa jednog naizgled obicnog coveka i srpskog seljaka ciji se zivot menja iz korena zahvaljujuci prijateljstvu sa divljom pticom. Istinita prica o Bosku Dugackom, nas uci da je apsolutno sve moguce, pod uslovom da se iz sebe istisne najveca kolicina ljubavi i iskrenosti.

Starac je upravo strpljenjem i ljubavlju uspeo da pripitomi svoju lastu. Konacno, poput laste, i on je izbacen iz svoga gnezda. Dva povredjena bica nasla su se jedno u drugom.

Ideju da snimi film o coveku koji je pronasao lastu ispalu iz gnezda, othranio je, pripitomio i u jesen odlucio da skupi pare i vodi je na more - autor Milan Belegisanin pronasao je u novinama. Sve je, inace, pocelo kada je, pre dve godine, Bosko sa pokojnom suprugom cistio visnje za slatko.

Evo dela iz te reportaze objavljene u "Dnevniku" koji upravo govori o tom dogadjaju:

“Dece mi moje, očiju mi mojih… Pre dve godine spazim na zemlji lašče, ispalo iz gnjezda. I šta ću snjome tako malecnom, podmećo je u gnjezda lastama da je private, ni jedna je nije tela. Nisam joj potrevio mater. I onda upitam sebe s laščetom na dlanu: a što je ti, Dugački, ne bi odranio? Ako ne pokušaš, umreće.

Žena mi kaže: „Ne budi dete, šta se igraš sa pticama“, ali ja nisam hteo ni da čujem - kaže Boško i dodaje da je u početku imao problema sa negom svog ljubimca.

"I paste šta sam radio. Cepo sam višnje, vadio crviće i davo joj u kljun sve dok je tela, i kad pojede sto dvadeset crvića, neće više. I tako iz dana u dan: sto dvadeset crvića i ni jedan više! Kad jedared nestane crvića i ja pređem na muve. Takođe sto dvadeset muva pojede!

Ranio sam je nepuna dva meseca, tepo joj i ljubio je, i toliko smo se nas dvoje sprijateljili, lašče moje… da mi je najveća želja bila da i prezimi kod mene u Surduku. Znate, moja lasta leti sa ostalima, ali kad spazi mene u bašti, pikira dole i sleti mi na šešir, na rame, na ruku. Mi se malo mazimo, ljubimo, a onda ona odleti svojim putem. I eto je opet na mom šeširu u neko doba.

Ovi moji Surdučani gledaju, smeju se i ne mogu da veruju svojim očima!
– Pa, šta si radio toj lasti kad te tako voli? pitaju me.
– Ništa, reko, odranio je, lepo snjom postupo.
– Pa, Dugački, što ne pozoveš novinare da snime to svetsko čudo, nagovarali su me.
– Neka, reko, pozvaću ih nazimu, da vide jedinu lastu koja nije odletila u Afriku.

Ljudi moji, kud god sam kreno po selu, ta lasta je bila tu negde iznad moje glave. Valjda me je stalno imala na oku. Idem našim šorom, a ono odjednom moje lašče na šeširu. I, pomislim, Boško, pa tebe tica voli! Ima li veće sreće pod nebom?

I, da vidite, izađemo nas dvoje na centar, a ovi moji Surdučani u smej… Ja idem ulicom, a moja pripitomljena lasta mi leti oko glave, čas je na šeširu, čas u oblacima… Al kad su krajem leta počele da se skupljaju na žicama, da lete na jug, steglo mi se oko srca, uplašio se da me ne ostavi… Šta ću bez moje laste, reko, ako odleti u Afriku sa svojom vrstom? Kako ću bez nje zimu prezimeti? "

(Kada se približila jesen, Boško se uplašio da će se njegova lasta pridružiti ostalima koje se sele u toplije krajeve. Odlučio je da skupi dovoljno novca da bi s njom otišao na more).

- "Čuo sam da u Grčkoj ima neko mesto, zove se Kavala, gde je uvek leto. Ali, kako sam je mogao tamo odvesti kada nemam novaca ni da odem do Belegiša, a kamoli do Grčke".

U septembru, taman kada su prošle vrućine, ubio ju je automobil. Nije se ona mnogo družila sa drugim lastama, pa nije ni znala da su kola opasna po život - priča Dugački i dodaje da nije mogao ni da sahrani svoju lastu jer je nije našao.

- Mnogo mi je bilo žao. Bio sam ljut, psovao sam Boga. Govorio sam mu: „Bitango, zašto mi uze moje milo lašče“ - ističe on ne mogavši da sakrije suze. “Moje lašče… Plako sam. Plako sam ko malo dete. O, koliko sam plako i tugovo..”

I place Bosko Dugacki. Place pred nama, stisce i lomi prazne ruke, niz duboke brazde na licu liju potoci, gusi se u suzama. Place covek za svojom lastom.

I tako dok gledate osamdesetpetogodisnjeg starca koji ima mudrosti i ljubavi u sebi da napise jos jedno jevandjelje, imate sve odgovore na pitanja koja leze na dnu srca… eee lasce moje…

Ako me sećanje ne vara

zar nije sve počelo odavde?

Beni Hil sou

Cuveni britanski komicar Beni Hil (Benny Hill) rodjen je pod imenom Alfred Hawthorne Hill 21. januara 1925. godine u Sautemptonu (Southampton). Moja generacija ga pamti kao simpaticnog energicnog i sladostrasnog lika koji nas je svojim virtuoznim komicarskim sposobnostima dovodio do suza radosnica. Svakako najzapazeniji opus ovog velikana je cuveni Beni Hil sou (The Benny Hill Show) u kojem je Hil glumacku svestranost pokazivao glumeci razlicite likove, ponekad i zenske, u najraznovrsnijim kostimima.

Zastitni znak serije su pantomima i parodija, a svaka epizoda zavrsava se scenom jurnjave u kojoj Hil bezi od grupe devojaka. Muzicka podloga (“Yakety Sax”) koju je napisao Buts Rendolf seriji daje jos jedan prepoznatljiv pecat. Stotinak epizoda snimljenih na pragu sedamdesetih godina bila je vrhunac ali i kraj opusa ovog umetnika.

Jos jedan u nizu velikana koji je etiketiran kao politicki nepodoban skinut sa javne scene. Skecevi na racun Kineza i Indusa koji pricaju slabo engleski jezik pa dolazi do zamene reci i omaski sto im u znacenju daje lasivanu poruku je ocenjeno kao politicki nedopustivo. Danas se Beni Hil sou ne moze emitovati u Evropskoj uniji, izuzev kao nastavna jedinica u studijama rezije i dramaturgije. A mi jos uvek uzivamo u najboljem sto nam je ponudila Engleska. Izgleda da uistinu zivi krilatica da niko nije bio prorok u svom selu.

Volim i ja nerandze, no trpim

Crna Gora, travnicki okrug omedjen snegom i brdima. Nista u stvari osim tog sveta i ne postoji. Uspeh bilo gde da je postignut, mora u svom kraju biti potvrdjen, sve sto se cini, cini se radi sveta i sve sto je izvan njega nije predmet interesovanja njegovih ljudi. Crnogorci iz tog kraja zive u Beogradu samo fizicki, dok mislima i srcem nikada nisu tamo ni otisli.

Petar Bozovic, Braimir Brstina, Ivan Bekjarev, Dara Dzokic, Jelica Sretenovic su srce briljantne glumacke ekipe koja je iznela zamisao Zdravka Sotre i Slobodana Suljagica. Poklonili su nam uz izvrstan skrining medjuljudskih odnosa puno zdravog humora i zrnca istine ljudske duse.

Sretno dijete

Jednom prilikom sam nekom na chatu pominjala film „Sretno dijete“ i nikad nakon toga ne rekoh ni riječi o tom filmu. A zaslužuje, nije da nije.

Radi se ustvari o jednom rok dokumentarcu u režiji Igora Mirkovića, koji je po vokaciji novinar. Ali, to ga nije smetalo da se okuša u svijetu dokumentarnog filma, i time ispuni sebi dugogodišnji san, a gledaocima podari video zapis o jednom vremenu. Vremenu kada je sam autor bio, kako kaže „sretno dijete“. Dijete sretno iz brojnih razloga, a samo jedan od njih je tema ovog filma.

G. Marković je kao klinac od petnaestak godina doživio ono što se na jugoslavenskoj muzičkoj sceni etiketiralo kao „novi val“. To je vrijeme pojavljivanja bendova koji su obilježili cijelu jednu muzičku eru, koji su drastično promijenili mnogo toga svojim novim zvukovima. To su bile sedamdesete i početak osamdesetih godina, kada je mladi svijet sve više postajao svjestan da želi da se čuje njegov glas, makar pjesmom.

Medju onima koji pripadaju tom novom valu nalaze se: Azra, Haustor, Film, Patrola, Pankrti, Električni orgazam, Idoli, Prljavo kazalište i mnogi drugi. Autor filma je živio tu njihovu muziku. I naravno, kao svi oni koji su ludovali za muzikom ovih grupa, ni on sam nije mogao da prihvati činjenicu da o tim ljudima ni nakon toliko vremena niko nije napravio priču, koja bi nekako zaokružila sav njihov rad. Filmom je želio pokazati kako su ove grupe počinjale svoju karijeru, kako se sviralo, i na koji način su nastajale pjesme, kako su te pjesme dalje živjele, i koliko su imale uticaja na publiku kojoj su namjenjene, te naposlijetku želio je intervjuisati članove tih bendova, želio je njihovu živu riječ.

Obzirom da neke od tadašnjih velikih grupa više ne postoje, ili ako i postoje okupljaju se periodično, njihovi članovi rasuti su svuda po svijetu, g. Mirković je očito bio pred vrlo velikim izazovom. Pronaći sve aktere tog vremena nije bilo nimalo lako, stoga je autor putovao od Zagreba, Ljubljane, Beograda, preko Beča, Uthechta, Pariza do New Yorka. Naravno, video zapise je pravio na licu mjesta gdje je svoje stare idole i našao.

Film je radjen 2003.godine. I od tada do danas moglo se čuti vrlo podijeljenih mišljenja o njemu. Kao i sve kod nas, naišao je na kritike. Od prebacivanja da je tu malo muzike (što i nije na mjestu, jer film traje 97 minuta, i nije zamišljen kao prvenstveno muzička emisija) do prebacivanja tipa zašto je autor tražio Džonija Štulića, kad zna da ovaj ne daje nikom intervuje, zašto nekim svojim sagovornicima nije postavio pitanje to i to… i tako dalje.

Sve u svemu, film ima svoju vrijednost, koliko god ona možda bila osporavana od pojedinaca. Sama ideja uopšte nije loša, ostao je zapis sa i o ljudima koji su sigurno legende Balkana. Imaćete sigurno utisak nakon odgledanog filma da biste vi nešto malo drugačije napravili. Ali, ne treba zaboraviti, svaki je film odraz njegovog autora. Uglavnom, postoji eto makar jedno mjesto, makar jedna priča u kojoj ćete naći kratke intervjue sa ljudima kao što su: Boris Leiner, Srđan Gojković Gile, Vlada Divljan, Vlatko Fras, Mirko Ilić, Darko Rundek, Davorin Bogović i drugi.

Ako ste i vi dio ovog vremena, koje je izrodilo najplodniju muzičku scenu ex-yu, ako ste plovili "novim valom", onda su ovi ljudi i ovaj film tu tek toliko da vas podsjete koliko ste “sretno dijete” bili.

Stvar srca

Film Miroslava Mike Aleksića - “Stvar srca” je sigurno u kinematografiji našao svoje mesto po tome što je u njemu svoju poslednju ulogu odigrao bard srpskog glumišta Ljuba Tadić, pa iako nije završio snimanje filma nekolicinu kadrova Ljuba nosi svojom autentičnom ekspresivnošću.

Posredi je melodrama u kojoj se dvoje mladih koji dolaze sa Kosova i Metohije nastanjuju u predgrađu Beograda i promenivši mesto boravka i zauvek izgubivši svoj dom, čine sve kako bi im bar ljubav ostala netaknuta. Ali, suočeni sa dugotrajnim odricanjem, samoćom i razdvojenošću, jedno popodne menja sve. Tanane niti ljubavi taklo je treće srce. U danonoćnom ispitivanju, traženju razloga i objašnjenja i još mučnijem ćutanju, njih dvoje razgrađuju sve što ih vezuje, sumnjaju u sudbinsko pripadanje, filigrantsku bliskost.

"Ovo je film o različitim strahovima. Vreme u kome živimo je takvo da potiskuje prava osećanja. Prinuđeni da bežimo iz sebe i puštamo da drugi diktati određuju vreme i prostor. Zato je prostor osnovni junak ove priče, a njegova virtuelnost pružila je mogućnost glumcima za vrhunsku glumačku igru", mišljenja je Aleksić.

Film govori o umeću i neophodnosti praštanja, dakle - jedan umetnički, autorski film u kom su bitne emocije, a ne laka zabava i koji će izazvati zapitanost kod gledaoca – čime se prašta razumom ili srce? Uz divnu muzičku podlogu Vasila Hadžimamova i vrsnu glumačku ekipu priroda u svakom kadru iznosi svoje najlepše darove – baš onakvo okruženje za čuvanje osećanja i sećanja na Ljubu Tadića kakav je i bio snažan u oku i srcu.

Šindlerova lista - Stiven Spilberg

Stiven Spilberg nece ostati zapamecen samo po svojim filmovima gde je cela njegova masta i kreativnost dosla do izrazaja nego ce ostati zapamecen i po filmu Shindlerova lista, gde je Liam Nison odlicno dolovio lik nemackog bogatog industrijalaca Oskara Shindlera koji je tokom drugog svetskog rata uspeo da spasi 1200 Evreja od ozloglasenih nacistickih logora.

Narocito je potresan deo filma gde Shindler u svojoj bezgranicnoj zelji da spasi jos neki zivot kaze - a kola mogao sam za nju da dobijem jos nekog, da spasim jos neki zivot, a prsten sto sam zadrzao prsten kada je on vredeo da spasim ljudski zivot.

Prica je dirljiva, surovo realna ali i ostaje dokaz da na ovom svetu, da su uvek postojali ljudi kojima se vredi covek diviti, preporuka za one koji nisu pogledali neka pogledaju ovaj film, nece zazaliti, jer vreme nece biti izgubljeno.