Petar Ivanovic Voluhin - poezija, ljubav i lazni mir Umetnost

Petar Ivanovic Voluhin je neko kome zapravo nedostaje biografija. Pesnik, vojnik, diplomata, avanturista, ljubavnik, a u isto vreme - nista od toga.

Nema ništa u vezi njega što se pouzdano zna - samo oko toga se svi slažu. Jedan od motiva što ovo pišem je to što se nedavno na Wikipediji, na kratko, mogao naći članak "Petar Ivanovič Voluhin". Vrlo brzo je narastao po obimu u nešto što se tamo zove veliki članak i bilo je jako mnogo kratkih dopisivanja i korekcija, i nijedna od njih nije bila sa iste IP adrese, a većina je bila sa područja Grčke, i sve su to bili podaci za koje niko nikad nije čuo do sada. A i meni zvuče prilično nelogično.

Petar Ivanovič Voluhin je Rus. On je bio iz porodice vojničke, meni malo i neobične, mislim da su to bili Kozaci; otac bio vojnik i diplomata, ali su Oktobarsku revoluciju dočekali nespremni, jer su bežali tik ispred crvenoarmejaca. I to nigde drugde, nego su se spakovali i zaputili u Tursku.

Petar je tada imao nešto malo godina, možda šest ili sedam. Svi su posedali u kočije, konji frkću, u daljini tutnji, a njega nema. I malo pre nego će početi panika, spaze ga na krovu kuće - viče da hoće da ostane i pogine i neće da ide u bezbožničku zemlju. Otac je razjaren urlao takve stvari da su žene iza njegovih ledja počele da nariču, i dok je jedna strahota iz njegovih usta smenjivala drugu, Petar je skamenjen i zaprepašćen slušao svog rodjenog oca širom otvorenih očiju i usta, sve dok se nije prolomio pucanj. Deda nije mogao više da izdrži i hicem iz puške oborio je Petra sa krova.

Izvukoše ga iz smoždene cvetne nadstrešnice letnje bašte gde je upao zajedno sa dimnjakom koji je srušio usput, neko ga je zgrabio i bacio u kočije sa takvim olakšanjem i lakoćom, kao jastuk, i malo je nedostajalo da proleti na drugu stranu, ali ga je nana zgrabila na vreme. Potom odjuriše.

Do Turske nisu stigli, ali su se vozili dva dana dok ih crveni nisu uhvatili. Otac i deda su zaustavili kočije na uzdignuto mesto, organizovali i naoružali žene, babe i kočijaše i krenuli goloruki prema crvenima. Dok su koračali iza njih su se u dalekoj daljini čule potmule eksplozije od kojih su pobegli, a iz kočija se čula nana kako u pravilnim intervalima kija od polena koji je Petar uneo sa sobom, na sebi.

Ovi su ih dočekali više po nekom automatizmu, vezali ih i spremili za streljanje. Posle nekog vremena, napokon je ocu prišao neki ugladjeni narednik i tad se on prvi put zapravo i obratio crvenima; narednik je odstupio i pozvao komandira, a komandir je naredio da ih odvežu, oribaju i dovedu na razgovor. A onda su hitno odpremili oca u Moskvu.

Iz Moskve se vratio posle osam dana, u velikom stilu. Postao je državni činovnik i dobio je raspored da služi u Turskoj.

Petar je ceo život nosio sa sobom uspomenu na dedino oštro oko i zbog te povrede čak nije bio primljen u vojsku, što nije mala bruka za porodicu sa takvom tradicijom. Nestao je dve godine, i posle dve godine se vratio u vojnoj uniformi. Odslužio je pod lažnim identitetom, pa je došao je da ga rodbina vidi.

Nisu imali puno vremena da ga gledaju. Dok su njegovi nazdravljali, gostili se i bavili ručkom, sišao je da otvori vrata i nije se vratio. Petar je naime, svoju vojsku odslužio na baš nezgodnom mestu, i napredovao je, delimično zbog svoje snalažljivosti, a delimično zbog zvučnog imena koje je odabrao i koristio, i znao je daleko više nego što je major Knazkov mogao da opravda ili objasni.

Otac je nekoliko dana saslušavan, upinjao se da da ne poludi, jer su mu u isledništvu sve vreme nanovo postavljali samo četiri ista pitanja bez prestanka. A da ne pominjemo česmu koja je neprestano kapala sa strane.

Ne, dovraga, ne znam odakle mu imena, niti znam koja su, ali evo reći ću vam - da mi je tražio, dao bih mu, sve bih mu dao, pa i zlato vaše, i ugovore i spiskove, i sve sve sve bih mu dao, jer ne znam ovde šta je moj greh, šta mi i zašto radite ovo sada i šta je on to toliko nerazumljivo uradio, jer svako bi to uradio, i ti bi uradio, i ti što me gledaš kao ždrebe neko - da nadješ menicu na ulici potpisanu, treba da upišeš iznos samo i uzmeš pare, pa ne možeš da je upotrebiš, a da je ne zloupotrebiš i nećeš siguran sam da pišeš najmanji iznos, nego najveći što možeš da bi tako uzeo najviše para, i nije mi jasno šta hoćete više, da li hoćete da ja umrem ponavljajući kao vrabac da ne znam odakle mu imena, ja ih ne pamtim, sva su mi ista i ne znam, ne znam, ne znam, ne znam, ne znam!!!

Petar nije osudjen, dobio je državnu službu tamo gde je služio vojsku. Tako je rekao ocu, koji se jedva oporavio od metoda isledjivanja. Na tom saslušanju je Petar poslednji put video oca.

Promises and threats

give me some faith
give me some love

i was old
i am hungry, alone and it is cold

please

one cognac for the lady
and one stranger for the night
show me the way, i will show you the light

Ti si lek za moj zivot

ti si lek za moj život
ti si spokoj majskih predvečerja

donosiš mir
i san

niz tebe klizi pogled
kao čamac niz volgu*
i tone
kao suza u obraz

jer smehom
ponekad dozoveš dan
i zabole me koraci tvoji

ti si lek za moj život
ja po danu čekam noć
da potonem u san

--
*reku - The Boston Globe, 1951

Ljubavna poezija i krah Staklene zavese

Kada su Putari konačno upecali olimpijski avion, nije im trebalo puno da shvate kako i koliko su nasamareni. Pukli su iznenada kao balon od sapunice i zavladao je haos, jer ništa nisu mogli da sakriju, a nemaju šta da pokažu. A onda je stigao poziv da dodju u Hodnik.

To je bio užas od poraza. Jednostavno, spasavali su gole živote. Sve što su znali brbljali su, redjali i sklapali materijal po stolu kao pasijans. Direktor je zaplakao kad su mu tražili primerak The Boston Globe-a, da pogledaju pesmu. Njegova Staklena zavesa se obrušila u paramparčad.

Upinjao se da ih uveri da nema opasnosti, da se radi o samo desetak ljudi, a u papirima se "jasno" vidi da je samo u otkupljivanju tiraža učestvovalo minimum 300 ili 500 ili više njih.

Tako je nestao drugi deo pesme Ti si lek za moj život. Nema ga ni na mikrofilmu, jer nadali su se da će makar neko da ga zatraži u arhivi, ali naravno uzalud.

Dakle, ispostavilo se da je nevidljivo mastilo i Petrov specifični navajo dijalekat bio namenjen samo njima. I da nisu lovili ono što su mislili da love, već su lovili sami sebe. Taj drugi deo pesme je sadržao vest o tome da u roku od par dana na površinu (tj. majsko predvečerje) izlazi avion bez zlatnih poluga. Bolni koraci njeni su označavali da Petar odlazi i da napušta svoju poziciju.

Obzirom da se u tom "nedostajućem" delu pominjao miris dima, to ih je asociralo na duvan i smatrali su da ide na Kubu. Ali, mislili su da imaju mnogo važnija posla i tek nekoliko godina nakon toga su shvatili da treba da ga traže.

Staklena zavesa uopšte nije bila tako providna. Putari su računali na rusku pohlepu, ali Petar je to jednim potezom rešio, a to Putari nisu znali. U svom izveštaju je na zahtev da se povuče postavio pitanje "Šta je to što nama nedostaje? Ima li nešto što mi nemamo, osim ovoga što ja nudim?".

I svi su bili zadovoljni i niko nije postavio pitanje gde je plen. Rusima je glavno da nije tamo gde ne treba da bude, a Petar je mogao da radi šta god želi s njim. On je upravo to i uradio - bacio ga pred noge onima koji su želeli da ga otmu, jer oni su bili jedini koji su mogli da ugroze operaciju.

Zlato nije bilo bitno. Bitna je bila praznina, da ga nema tamo gde jeste.

Običan dan. Problem sa ambalažom i kamuflažom.

Sedeli su pored vrata, bila je velika vrućina. Svi su se tu oko i pored njih teturali. Neki su bili pijani, to su oni koji obavezno drmnu Anu vratima.

Za Anu je Petar bio jedan dogadjaj u životu, neočekivan. Prolazila je ovuda često, nije znala za ovaj bar. Ako se ovako nešto može zvati barom. Ovo za nju nije Amerika, ovo je nešto palo sa neba.

- Ne možeš ti mene voleti, jer ja ne volim privremene stvari. A osim toga, imam problema sa ambalažama.

Povremeno poželi da mu kaže ponešto, ali i ne pokušava. Ne možeš ti njemu u ovom stanju sad ništa reći. Nije problem toliko što se ne može doći do reči, već tako on to nekako priča, on strašno voli da priča. Ona već polako zaboravlja šta je sve htela da kaže i sluša. Ona voli da ga sluša.

Htela je da mu kaže "U što si sladak kad se ljutiš", htela je da mu zatraži cigaretu, htela je čašu vode...

- Sećam se kad sam bio mali, išao sam za mleko. Danas toga nema. Onda je bilo, ako doneseš šerpu, dobiješ mleko. Danas udješ u prodavnicu kupiš mleko, popiješ i baciš karton. Puna mi je kuća djubreta, ja ne pešačim toliko da se vidim sa prijateljima koliko pešačim da bih bacio svo djubre iz kuće. Hoćeš da se zaposliš, moraš da ljubiš guzicu, sutra ljubiš drugu, a pešačiš da onu prvu odbaciš.

Znala je da i da voli da pije. Zapravo, nije znala, čula je samo, ali ga nije videla u tom stanju. Smešan je.

- Pa evo ti otvori novine. To nije samo fizičko djubre, to je jedno višeslojno, višedimenzionalno, podmuklo djubre, a pritom je više od pola toga u poodmaklom stanju fermentacije.

Ona se pored njega osećala jako malom, osećala se kao dete. Jedna od stvari koja ju je fascinirala je da je Petar razmišljao puno o stvarima koje ga se ne tiču. On nema nikakve veze sa tim, on ne samo da ne pripada tu, već mu ide na ruku to nešto u čemu on vidi neprirodnost, nesklad, nepravdu. Ona nije toliko njega volela koliko je volela da se igra sa njim. Kad je mislila da je odrasla, bacila je sve lutkice. Kad je zaista odrasla, bilo joj je krivo što je to uradila. Petar je njena lutkica koja se pojavila iz vedra neba.

Ventilator je bučan i pravi promaju. Muve su pobegle pozadi gde je mirnije, ovde ih i nema mnogo.

- Kako da nazovem prvo dete kada ga rodim?

- Nemam ideju.

(Preuzeto iz knjige "Imam tri majke" - Ema Bernštajn, preveo Goran Aleksić)

Pismo P.I. Voluhina, iz arhiva

Pretražujući mali ali dragocen arhiv otkrila sam da posedujem jedno Voluhinovo pismo koje nije, dakako upućeno meni, ustvari to je prepis pisma koje je poslao potpuno nepoznatoj ženi. Ton lakog maženja i umiljavanja i otvorenost samo kroz snoviđenja jasno je ukazivala na njegovu nameru da se sa njom zbiži, ali prauzrok svom “uvijanju” koji ga je doveo da se tako ponaša u odnosu sa ljudima nije ležao u nesigurnosti već u snažnoj potrebi da se uvek radi sopstvena promocija.

Sanjam.

Duboko u noć, dok odzvanja crkveno zvono na rame mi sleće rajska ptica i šapućući me poziva da je sledim. U trenutku vidim samo oštar bljesak rez krila u vazduhu i osetih snažan udarac koji mi istisnu i zadnji mililitar vazduha iz grudi. Klonuh kao pokošena trava, obuze me mrtvački hropac i taman kad pomislih da je kucnuo čas za drugi život iz oka mi potekoše crne suze. Udahnuh, ali ne vazduh, beše to mešavina mirisa u kome jedino raspoznah majčinu dušicu, ruzmarin, lavandu i rezak miris borovih iglica.

Sanjam.

Oko stopala mi cvetaju bele rade, oko zgloba se upliću u venčiće, pridižem se i počinjem da koračam nekom tajnom stazom, bez mesečine, između zidova od pamučnih tkanina obraslih bršljenom vođen uzicom Vašeg mirisa. Koračam a ne stajem na zemlju, zadržavam dah, i posrćem pod strašnim teretom čežnje koja me razdire.

Sanjam.

Na ruci časovnik, kožna narukvica mi steže zapešće, svaki otkucaj prodire u rebra i steže me sve jače. Sav tonem u žudnju koja mi lomi i telo i um, a istovremeno osećam napetost mišića i razigranost srca. Skidam časovnik i stavljam na mekotu između rebarnih krila - imam dva srca. Sad znam ovo olovno kucanje sjedinjuje čežnje duša. Naših duša. Ruka se odvaja i luta, a na dlanu se oslikavaju putokazi života.

Sanjam.

Stajete ispred mene, nečujnim korakom Vam u stope stajem, mešaju nam se kose, i haljine, zaplićemo se kao plod i koštica postojanosti gorućih snova. Čestice koje nas spajaju stare su vekovima.

Budim se.

Skoncentrisano unezveren žurno pljuskam ledenu vodu po licu a na kosi mi paperje iz Vašeg jastuka.

Budan sam.

Obnevideo i ogluveo za sve što niste Vi, sve teže krotim struju vremena koje ne protiče kroz Vas.

Nisam tražio dozvolu za snove, ali ištem da ih obuhvatite osmehom u tome počiva sva snaga moje nade da su živi i da će sačuvati sećanje na vekovnu ljubav duše.

Najskuplji vakuum i najjeftinija lekcija

- Prestao sam da verujem ljudima još dok sam radio kod vas, gore. Porušili su nam sve porcelane i stakliće, brižljivo redjane. Čekali su momenat. Krivo mi je što su odabrali momenat koji je kao i svaki drugi. Ja sam...

- Momenat...

- Da, momenat. Lepo zvuči na nemačkom. Jedan momenat. Dva momenta. Jedan momenat, molim.

- Gde je to bilo?

- Menhengladbah.

- Jozef?

- Ti uvek radiš domaći zadatak? Da, Jozef i Magda. I od tada ja radim sam, matica je izdvojila moj kodeks, a ja sam naučio jednu veliku lekciju.

Ono što ne mogu nikako da prežalim je što sam morao brzo da se sklonim, nisam stigao da odem kod Bruna na one divne kolače. A imao sam i pune ruke posla, ja se nadam da ti nemaš problema sa tim?

- Radiš sam?

- Ne, tebe ne računam. Rekli smo - tebi vakuum, meni olimpijski avion. Zašto postavljaš to pitanje? Ti imaš problema sa "tim"?

- A ne. Nisam ja toliko baš čista. Nemica jesam, aber Herr Sommer, Vi ste moja slabost. Ja sam odana svojoj firmi.

- A šta se to desilo u gradu koji se zove Niš?

- To se otrglo kontroli. Nisam jedina koja radi domaće zadatke?

- Lutko, poštedi me. Ti si za mene amater. Mogao sam da vas ostavim u mraku kad god sam hteo, ali nisam zato što mi trebate.

Ja sam od vas naučio da nije problem ni steći, ni sačuvati, nego deliti sa drugima. Sada ja vama delim lekcije.

Vi treba da znate sve što vam javimo i ne treba da pitate isto pitanje dva puta i ne smete da pitate ništa pogrešno i šta je to tako dosadno u ovome što ja pričam?!

- Nije dosadno, ali Willy stoji ispred bifea.

- Kako to Willy stoji ispred bifea?!

- Stojećki.

- Eto srećom se ovo dešava nama, a ne vama. Evo ti ovako, ovaj broj, i ako me tražiš, a ne možeš da me nadješ, raspitaj se ko me menja i on će ti sve objasniti. Ako on, ili ona, ne zna od čega je taj broj, onda me čekaj, ja ću doći.

- Gde ćeš sad? Zašto mi večeras nismo vodili ljubav?

- Iz istog razloga kao i inače.

- Dobro, ali gde ćeš sada?!

Odmeren i prav - Anna Bernstein

On je odmeren i prav,
kao lenjir.
I čist je kao suza,
providan, a beo.

Klizi mi niz obraze
i pada mi u nedra
i igra se kao dečak
i pali kao vandal
i ja ga gledam odozgo.

I on mene gleda odozgo,
pogledom odmerenim i pravim
i ja znam.
Nema ko drugi da bude,
to je on.

I znam da je sve u redu
na istočnoj kapiji,
ja mogu da snivam
i udahnem iz sve snage,
dok se moj dečak
raduje i igra.

Prevod - Goran Aleksić.

Pesma je bila zapravo prilog u jednom od Aninih izveštaja. To je bila njena mala pakost i odbrambeni manevar koji ju je umalo koštao života. U originalu je bila naslovljena "Ana na tanjiru", ali joj je Ema u svojoj knjizi promenila naziv u "Odmeren i prav".

Salto mortale u G molu za moju Ekselenciju

(rekonstrukcija)

Ana i Leo su imali jako komplikovan život. Ako im Marija zatraži da se presele, oni moraju da se presele. Ako im Marija javi da ovog meseca ne smeju da jedu pečurke, oni moraju da se trude da ne budu u situaciji da ih neko ponudi pečurkama.

Leo je to na jedvite jade shvatio, uz mnogo nevinih dečjih pitanja. Zapravo... i više nego mnogo pitanja. Leo nije bio bilo kakvo dete, on je bio jako glupo dete i ona je stalno morala da vodi računa o njemu.

...

Kada je stasao, odahnula je. Glupo dete je postalo glup čovek, ali nije bilo više one napetosti i jurnjave. On ništa ne radi, a da predhodno ne upita neku od nebuloza iz njegovih tajnih arsenala.

...

Proneo se glas o tome da je Leo Petrov sin. Dopro je glas i do Marije, i do matice. Petru je to čak godilo, a i koristilo mu je jer maticu čine muškarčine. Medjutim, Ana nije bila te sreće.

...

Marija, naravno, nije radila za Otadžbinu, već je posle kraćeg haosa počela da radi za kompanije. U početku su imali očajnu fluktuaciju, koju su nekako rešili, ali nikada nisu uspeli da na terenu stvore nešto nalik mreži. I onda je došao red na Anu, i Leo je bio dokazni materijal, Marija je tražila da se Ana vrati i da ponese stvari, tražila je nešto što neće dobiti.

Ana je plakala danima i onda je poslala izveštaj i pesmu. "Ana na tanjiru". Izveštaj je završila rečima:

PS: I Vaša Ekselencijo, Pilatus, molim Vas, imate peškirić gore desno na polici. Evo, kaplje Vam sa ruku i pada po našim odorama dole. Jedino Vaša odora je suva, a Vaše su ruke mokre. Hm... zamalo da kažem "zaboga"...

Nekoliko dana je prošlo, On uopšte nije reagovao.

...

Nije ga uzbudila "jezičara", očekivao je od nje da konačno uradi "nešto", jer "ovo" nije smatrao za ništa. Medjutim, dogodilo se ono što nije očekivao - ona ovo "ništa" nije poslala samo njemu. I odjednom su, tojest "konačno", svi počeli da mu postavljaju pitanja koja su se potisnuta gomilala do tada. A u tim pitanjima je našao odgovor koji nije tražio, koji nema veze sa poslom, spoznao je sebe.

...

U jednoj ruci je držao led, u drugoj žar. Ana je zapravo i možda jedini njegov saveznik, ali je besan ipak naručio njenu selidbu.

Onda je otvorio flašu konjaka i posle sat ipo postao drugi čovek koji je opozvao Aninu selidbu. Rešio je da uradi isto što i ona. Kažu da je odplesao niz stepenice pevajući Oči čornije. Medjutim, njegov folksvagen mu nije oprostio odsustvo koncentracije na jednoj krivini i na njoj su se zajednički otisnuli u zadnji let i zadnji pad.

Od tada Anu niko više nije proveravao.

Poštovani gospodine uredniče

ljubazno Vas molim da primetite da ovo pismo ne započinjem rečju "poštovani" iz navike, one zbog koje većina pisama počinje tom rečju. Ja je koristim sada iz razloga što se obraćam uredniku novine koju pratim, volim i želim da poštujem nju i njenog urednika. Medjutim, i Vama lično je sigurno jasno da nema valjanog razloga da Vas zaista poštujem, osim ako nisam retardiran, neupućen ili pripadam onoj vrsti ljudskog šljama kojoj i Vi pripadate.

Možete biti mirni, ja nemam problema sa tim, ja shvatam da imate pravo da budete šljam i da imate pravo da budete urednik.

Pišem Vam, jer želim sebi da ulepšam dan time što ću Vam prvo izraziti svoje rezignacije kako bi ste imali u vidu da to što Vam svi ljube dupe nije znak da je sve u redu. A potom, želim da Vam odam priznanje što ste kao šljam uznapredovali do nivoa neosporivog djubreta.

Ja sam Vama poslao svog prijatelja. Vi ste njega prisvojili i zloupotrebili i sada je i on šljam kao što ste Vi. Tačnije - jadan čovek se trudi da bude.

Iako je to vaša stvar, moram da primetim da su tanke spone koje vas povezuju.

Vi ste, avaj, doživeli prosvetljenje spoznajom da ste i jedan i drugi svinje. I sada negujete tradiciju svinjstva i ne smeta vam što čistoću vaše sorte "pokazujete" time što njuškom prevrćete sve okolo. I ne vidim šta je to tako idilično tamo u tom vašem ljubljenom Svinjolendu koji nam gurate ispred nosa, kao da ste neosporivo dokazali da smo mi idioti koji ne uvidjaju razliku izmedju dve različite stvari.

Ali nema razloga da se na tome puno zadržavamo. Jer šta god da uradite, vi se tešite da to nije najgore što možete i da to nije najgore što ste do sada radili i stoga nema razloga da se zadržavamo posebno na bilo čemu konkretno.

Poštovani gospodine uredniče, molim Vas da primetite takodje povezanost izmedju svinjstva i svinjogojstva. Vi ste običan penis u rukama nečastivog koji se nama ostalima grohotom u lice smeje dok tako njime mokraćom i krvlju piše istoriju.

Jer, slikovito rečeno, kada mom prijatelju pridodamo mene, onda imamo dva čoveka i možda dva prijatelja. A kada ga pridodamo Vama, onda imamo dve svinje, dva piona, na misiji posvinjavanja univerzuma.

Mene raduje to što se oduvek uporno i neuspešno trudite da izmedju sebe uspostavite neki oblik realne povezanosti. Jasno se vidi mizerija koju živite kada se svetla pogase, i u mraku se vidi da tu nema ničeg osim solidarnosti jedinki čije je postojanje nepotrebno.

Znam da bi ste voleli da govorim o suvišnom, ali ne, ja govorim o nepotrebnom.

Molim Vas nemojte misliti da je količina konfuzije, koju Vam prikazujem u ovom pismu, odraz mog psihičkog, mentalnog, emotivnog stanja ili pokazatelj nekog mog (ne)umeća pisanja. Ne, ja Vam je samo vraćam, uveravam Vas da ona pripada Vama i možete se slobodno nagnuti nad ovo pismo i počešljati se kao nad ogledalom, ili srediti kravatu.

Stoga, imate razloga da zadovoljno primetite da Vam nisam napisao ništa. Da sad ne ponavljam, možete se podsetiti gore u četvrtom pasusu šta je moj razlog obraćanja i biće Vam jasno zašto ovo pismo nema logičan kraj. Zato što je količina svih Vaših besmislenosti koje živite i promovišete skoro pa beskonačna, tako da logika stvari koje su povezane sa Vama predstavlja sasvim nešto drugo od onog što je u realnom, naivnom, zemaljskom svetu.

Dosadno, zar ne?

Ja sam, na kraju krajeva, tako i planirao. Završavam ovo pismo na mestu gde počinje kraj ovog papira. Iako ste stoka, nadam se da makar tu logiku razumete.

S poštovanjem,
...

Grozna pesma

ti si jedna grozna pesma
ja te gledam
stojiš tu ispred mene
i
netremice se
nebulozno
i nemušto
nešto

al sve jedno si grozna
i svejedno
nedam svoje dupe
neka si
moja si

--
Boston Globe, februar 1953

Nista vise nije kao pre, 1951

Ta prostorija je bila neobično svetla, obzirom da je podrumska. Takodje i neobično lepo opremljena, skoro kao neka dnevna soba. Na sred te sobe je stajao Petar. U ruci je držao komad stolice, a ta stolica nije bila na rasklapanje.

Raspala se u delove ta stolica.

Leo je ležao na podu, preplašen i iznenadjen, lice mu je bilo krvavo i odozdo je gledao pravo u Petra. Ovaj je kružio iznad i oko njega, kroz lom i haos i vikao je, naravno.

Leo je dobio u nadležnost jednog vrlo važnog čoveka, jer tu nije imalo šta da se radi. Medjutim, juče se sasvim slučajno desilo to da je on Leu postao dostupan u jednom trenutku, kao na tanjiru. I Leo je reagovao, i bio je ponosan na sebe.

I sada ništa više nije kao pre.

Sada leži na podu, a Petar mu govori sve ono što je uvek želeo da mu kaže. Da je glup toliko da ugrožava balans u svemiru, ali da to nije glavni problem, već je problem to što spada u grupu ljudi koja je to što jeste postala svojim rodjenjem. I kad se ta dva spoje, to je strašno.

Ništa od svih tih stvari koje Petar viče, on nije razumeo, niti je obraćao pažnju. Jedino o čemu je mislio je šta će sledeće da ga snadje. Ovo sa čim je suočen, to nije bes, to je obest, to nikad nije video. Svaki od tih udaraca je mogao biti zadnji i Leo je prestravljen, jer izbegao ih je nekoliko.

Onda je puklo. Ušla je Ana, kao što ulazi vetar kroz zavese i sve je stalo.

Pokupila je Lea sa poda i pošli su prema vratima. Tu negde kod vrata je bilo jasno da je unela mir, i onda se okrenula i obratila se Petru:

- Rudi, još jednom ga pipni i poginućeš. Moj život je bogat dogadjanjima i ako ga još jednom pipneš, ja neću imati motiv da ti se svetim. Molim te da primetiš: to će biti munjevito. Ti ćeš možda naručiti kafu, ili će zazvoniti telefon u tvojoj kancelariji, ili ćeš otvoriti šalter, sve će biti u jednom trenutku normalno, ali potom. Biće mrak. Rudi, da li je to tebi jasno?

Petar nije odgovorio ništa.

Okrenuo se na drugu stranu. Osetio je da mu je drago što se nikad nije vezao za nju. O zaljubljivanju nikad nije razmišljao, on je to zvao vezivanjem.

Kada se okrenuo na prvu stranu, kada se okrenuo nazad, nje nije bilo.

O muškarcima

- Nikada ja u njima ne gledam, zapravo... ne vidim muškarce. Nije mi jasno šta me pitaš. Ja spoznam da su to muškarci tek iz ženskih priča.

- Iz ženskih priča?

- Pa da, tek kad žene govore o njima tek onda, za to vreme, dok to traje, ja o njima malo mislim kao o muškarcima. Ili nemuškarcima. Inače, ovako, svi su meni oko mene isti, nemaju pol. Nema potrebe da imaju.

- I Willy nema pol?

- On je bugarin!!!

Ana je prekrila lice rukama, uronila glavu u jastuk i počela da se kikoće, ali je morala brzo nazad, da se pojasni kroz kikotanje:

- Zaboga, pa Rusija se i ne graniči sa Bugarskom!

- On je bezgraničan, on je mašina, zašto ti razmišljaš o njemu?! Nema veze odakle je, nebitno je što je bugarin, a zašto ti pominješ uopšte...

- U redu, u redu, u redu, čekaj. Ja moram nešto da te pitam.

- Pitaj.

- Hoćemo li se mi seksati, konačno?

- Ne.

- A zašto?

- Naspi mi.

Ana je idealna, kao etalon iz neke laboratorije. Kad pomisli da je Petar zaželeo da ona nasedne, ona nasedne. Odbauljala je do flaše, nasula mu piće, on se raspištoljio na ledja, a ona mu stavila glavu na grudi i sluša...

Ja još uvek nisam bila u planu. Njih dvoje su u duetu razmišljali o istom, i shvatili su isto - Ana njega ne voli. Ali ne može da živi bez njega.

- Ejb je jako moćan čovek.

- Jeste?

- Aha.

- Da li si nekad ušla u klozet posle Ejba?

- Nisam.

- Odvratno je.

- Pa dobro, moćan je.

- Svi su oni moćni. Moćan je i moćno sere.

- Jel ga ima u ženskim pričama?

- Ne zanima me Ejb.

Morala sam da čekam još oko pet godina da me začnu. I učinili su to sasvim slučajno.