Uvek postoje neki razlozi da se napise jedan putopis, da se istaknu bitna zapazanja o samom putovanju, boravak u nekom mestu i povratak. Ponekad i taj putopis ima neku licnu notu samog putopsisca, njegovu pristrasnost ili kriticnost, mozda i sam put i mesta i ne moraju biti takvi i samo su stvar dozivljaja onog koji u njima se nadje i za kraci ili duzi period boravi.
Sa stanice u Beogradu na put krecem sa svojim sinom i kartu kupujemo za autobus koji krece u 9 i 20 minuta sat vremena pre samog putovanja. Autobus koji je video i bolje dane, naizgled pristojan otkriva i svoje nedostake u toku samog putovanja. Nestrpljivi da se sto pre ukrcamo, ali i spremni da se vozimo citavu noc i posle 12 do 14 casova da stignemo do mora i ugledamo ga silazeci od grada Cetinja put Budve. Posto su se polasci ka moru i Crnoj Gori proredili i putnika nema kao sto je bilo ranijih godina. Da bi bili sigurni da smo se opremili za putovanje, posecujemo okolne kioske
i kupujemo iz frizidera umesto hladnih tople litarske sokove i vodu. Kao da Beograd i nije turisticki grad i pice ne mora da bude hladno pa ga ovog leta turistima i putnicima prodaju umesto caja. Dobro i to nije toliko strasno, i bajate kifle sa okolnih kioska i nesto sto bi trebalo da bude pljeskavica spakujemo u torbu koju cemo uneti u autobus. Posto nismo imali puno prtljaga ne brinemo se oko kofera i pakovanja u pune bunkere raznoraznom robom koja se prevozi ili sverca od Beograda do usputnih stanica u Srbiji i Crnoj Gori. Posmatramo kako se vozacima poveravaju razni paketi, pisma i kese sa razlicitim posiljkama do usputnih stanica. Od vrednosti posiljke i vozaci su cascavani sto oni i ne odbijaju ali sa smehom propratise komentar da su fini ljudi, vozaci iz Nisa od strane jedne sredovecne Crnogorke koja ih je castila sa dva evra. Da se nasmejem i ja i njenoj zelji da im ugodi. Vozaci su ipak bili Crnogorci.
Usli smo u autobus i nasli svoja mesta u " Шарагама " како to vec zovu Shabcani to jest na poslednjim sedistima koja su bila naravno nenumerisana, pa smo brojanjem zakljucili da izdate karte i broj mesta se ne slazu. Da broj sedista za nasa mesta ne postoji u autobusu. To nas nije mnogo zabrinulo jer se autobus i nije napunio i mogli smo se ponadati da ce kompletna sedista osim nasih ostati prazna na kraju autobusa. Neko bi ocekivao da ce se polazak zapoceti u predvidjeno vreme ali ni to vise se ne dogadja kao ranije, vozaci lezerno bez zurbe sa zakasnjenjem od citavih 15 minuta krecu ka izlazu sa stanice. Jedina briga mi je da sin dobro podnese ovu visesatnu voznju do mora i da ne povraca zbog loseg puta i krivina koje ocekujemo na putu.
Jedan od velikih problema Beograda je neprestana saobracajna guzva koja ponekad da preraste u potpuni saobracajni kolaps oko mosta Gazele gde je ukljucenje na autoput, gde se razilazimo sa kolonom koja verovatno kao i drugih dana po vise sati ceka da se ukljuci na autoput. Ali o tome cu drugi put vise, polako se izvlacimo iz grada u najzad se nadjemo na Ibarskoj magistrali koja je za sada jedini ozbiljniji put preko Cacka i Zlatibora put mora. Dobre dve trake nam brzo omogucavaju da prodjemo veliko groblje Orlovacu i udjemo u Lipovacku shumu koju okolni stanovnici zovu Rt i prodjemo pored novokomponovanog motele Sharic nekada ponosno nazvan Romeo i Julija ali za taj naziv malo ko vise i zna. Uvek se pitam ko svraca u tu vise balkansku kafanu no motel gde se na samom izlazu iz Beograda okrecu jannjci i peceni prasici. Nekada vrlo popularan restoran koji su posecivali visoki rukovodioci i njihove svalerke i verovatno na sat ili dva se zadrzavali kao u ljubavnim gnezdima u sobama motela.
Autobus za cudo brzo se krece po dobrom asvaltiranom putu prema Cacku u koji brzo stizemo a da cestito nismo ni pojeli kifle i tek nacete sokove polako ispijali. Moj sin je odmah iz torbe vec skoro od Petlovog Brda izvadio mali jastuk i pruzio se kolko je dugacak i nije ni primetio da smo prosli Cacak a da na stanicu nismo ni svracali. Jedan od velikih nedostataka nasih prevoznika je da vrlo retko staju na putovanju i da se za putovanje mora odluciti samo putnik sa dobrom besikom jer su nezainteresovani za putnike i njihov komoditet, a i deluju kao da ih se to i ne tice da taj posao rade iz drugih pobuda za Gazdu, verovatno iz koristi koja proistice iz manje vise javnog sverca koji se odvija u dogovoru Srpskih i Crnogorskih carinika i u cemu vozaci ocito imaju svoj deo kolaca. Posto sam vise od pola godine presao u tabor nepusaca nisam vise ni imao posebnu zelju da vozaci cesce staju kao ranije da bih popusio jednu ili dve cigarete u jednom cugu jer nakon toga ko zna gde i kada ce biti prilike za to pusacko zadovoljstvo.
Nekako olaksan za jednu muku manje, gotovo srecan posmatram kroz prljave prozore autobusa kako pada kise i samo putovanje postaje vec prijtno od nocne svezine a ne kobajagi klime koja kao postoji u ovom bunkeru od autobusa. Posmatram monitor koji postoji u autobusu ali ne sluzi svojoj svrsi kao ni vc koji su sami vozaci upotrebili ili za sverc ili su napravili ulaz u deo gde su napravili krevet gde spavaju u toku putovanja. Cudno mesto za krevet ali kod nas nista nije za cuditi se pa i to da se od wc-a napravi sobica za spavanje vozaca. Po drrugi put nam uzimaju vozaci licne karte i pored spiska u koji su prethodno bili ubelezili brojeve i nasa imena. Nisu posebno postavili pitanje za moga sina koji nije imao nikakvi dokument pa sam ga prosvercovao preko Srpsko-Crnogorske granice bez pitanja, jer ocito carinike vise zanima roba nego ljudi koji se voze unutra.
Prolazimo Srpsku granicu, cuj Srpsku hehe, granicu Srbije i vise od sat se zadrzavamo bez vidnog razloga da bi nas pustili da predjemo u Crnu Goru bez pregleda prtljaga i ulaska carinika u Bus, verovatno su se nagodili oko prelaska i onog kome se odredjena roba nosi da bi nakon toga najzad usli u dugo ocekivanu Crnu Goru. Sve to sam ja posmatrao dok je moj sin kao jagnje spavao opruzen i po navici mrljajuci i pricajuci neke samo njemu znane recenice, verovatno kao deo snova koji su kod njega izrazeni kao i neki njegovi strahovi kojima nisu pomogle ni vracare ni olovo, ugljevlje i bajalice koji su polako uzmakli pred pubertetom i mozda previse ubrzanim rastom. Ali sta da se radi deca nam rastu kao iz vode, i ne primecujemo da od decaka u momka je put mnogo brzi nego sto je bio polovinom dvadesetog veka.
U putu glabam bezubo onu hladnu pljeskavicu, i ne sumnjam da ce moj zeludac i taj krs savladati, a vec dobrano narastao stomak mi nalici na kao sto mi kazu deca na bojler od 80 litara, verovatno zbog naprasno ostavljenih cigareta narastao kao kvasac. Pijem onu vec ugrejanu vodu i sok od koga mi pripada muka. Razmisljam o tome da je put mnogo bolji sada i da do Podgorice se vozimo po popravljenim putevima i novoasvaltiranim deonicama koje su nekada zadrzavale autobuse i makadamskim putem cekale da prodju kolone iz suprotnog pravca. Povremeno zaspim i nakon sat ili dva utvrdim da dobro odmicemo i da cemo uskoro preci Cjevnu reku i uci u Podgoricu. Na stanici vozace cekaju neki privatni automobili i u gepeke i na sedista pakuju iz gepeka autobusa neku robu koju je neko narucio i za koju je imao interes da je na taj nacin dopremi iz Beograda.
To vec nije moja briga i za to nisam previse zainteresovan vec je to jedan od utisaka nase svakodnevice i utvrdjenih svercerskih kanala koji se izmedju ostalog izvode i autobusima a putnici su tu vise kao prtljag koji ce istovariti na predvidjenim stanicama. Da se ne stekne utisak da spadam u neke kriticare sa nestrpljenjem ocekujem da posle kratkog stajanja u Cetinju, a primetio sam da na Cetinju autobusi se i ne zadrzavaju se na onome sto bi trebalo da bude stanica sa jednim neuglednim bifeom u kojem jedva da neko i sedi i ispija po neku lozu i kafu jer ta dva i ne treba razdvajati u Crnoj Gori. Vrlo brzo se priblizavamo serpentinama gde polako treba da se spustamo prema Budvi. Tu ulazimo odjednom u neku jutarnju maglu koja je iznenadjujuce gusta i koja sve dok dobro se nismo se spustili nije razisla i tek onda je vidik pukao i ugledao sam po ko zna koji put Budvu.
Zivo zainteresovan razmerama tog novokomponovanog grada koji se polako gusi i polako se penje na okolna brda tako da na prvi pogled deluje kao da je gradjen na brzinu i bez posebnog stila, kako je kome se cefnulo, i koliko je ko imao para da sagradi novih kvadrata, a ne da sam grad ima neki svoj smek i karakter jednog velikog i lepo uredjenog primorskog grada. A to se i ne moze ocekivati od vlasnika placeva i tih objekata cija je jedina zelja da ga komercijalizuju, da postane skup, nocenje, apartmani dostizu cene i do 90 evra. Vecinom je dobro posecen od bogatije stojece dece malobrojnog srednjeg i bogatog staleza Beogradskih biznismena, lekara i advokata. Budva kao grad svojom neumerenom urbanizacijom prerasta u jedan vasar, mozda za nekog i buvljak, sa skupim plazama gde se suncobran i lezaljka placa po parenim cenama. Ali to nije ni bitno, ni cistoca vode koja nije ni blizu kao sto je bila pre 10 ili 15 godina, placen danak mnogobrojnim sagradjanim kucama i kanalizaciji koja se ispusta pa gde bi vec nego u more. To se cini velikim cevima koje su dovodene do odredjene struje i koja polako to kao velika reka odvlaci od obale.
Ako kojim slucajem vetar i talasi sve to okrenu prema obali pojavi se prljava pena i ne bas cista voda ali to ne primecuju mnogobrojni kupaci koji su uredno parkirani po mnogobrojnim lezaljkama na velikoj plazi u Budvi. Vise i ne vidi nista drugo na plazi do lezaljki i suncobrana, nema vise dece da se igraju i prave zamkove u pesku i momaka da igraju odbojku, nema mesta vise za mrezu jer bi zakupac plaze izgubio nekih 100 kvadrata na koje bi mogao korisno da rasporedi prilican broj lezaljki. Svaki veci grad na obali mi postaje pretrpan, od novosagradjenih kuca, sve ruzniji, i plaze okupirane turistima koji kao da se grabe da budu u sto vecoj guzvi gde se ni u vodi vise moze na miru plivati a da ti neko se ne nadje u zamahu ruke.
Proci kroz budvu vec postaje kao jutarnja mora, podseca me na beogradske guzve i nakon izlaska malobrojnik putnika nesto brze no obicno polazimo gotovo mileci dok se posle gotovo sat i vise izvucemo iz Budve. Gotovo srecan polako posmatramo polja koja su nekad bila obradjivana, na velikim livadama su pasla mnogobrojna goveda sa jedne farme koja je sad napustena i oronula stoji u sred polja. Vinogradi sa prelepim grozdjem koje sam uvek rado jeo na moru u Crnoj Gori sad su zarasli u dracu, neorezani stoje, negde se i ne vide vise da su postojali, vocnjaci narandzi, bresaka vise se ne vide, i samo se nalaze u mojim secanjima i kad govorim sinu kako je to nelad izgledalo, da su tu bili i staklenici za povrce i sad stoje a unutra samo raste korov koji polako osvaja i izlazi kroz polupane zidove staklenika. Kanali koji su delili polja i koji su odvodili vodu za vreme veliki zimskih kisa sad su zatrpani i nije cudno da ova polja budu poplavljena i sam put kojim se pre moze ici tada camcem no autom. Sve je to rezultat nebrige i nepaznje i placanje danka trgovini i neumerenomn uvozu svega i svacega. Svo voce i povrce, kojeg je bilo vise nego dovoljnog iz Crne Gore, i Srbije, sada nema, vec sleperi iz Ulcinja, Makedonije i Grcke, neprestano krstare dovozeci tone i tone toga jer se vise tim poslom u priobalju malo ko i bavi.
Uvek sam voleo da kupim paradajiz iz basta koje su sa okolnih brda ali sada se to vise i ne ,moze videti, vec do jedan na vestacki nacin sazreo zilav i bezukusan da se coveku i ne mili da pozeli shopsku salatu jer ni sir vise se ne moze kupiti jutrom na pozbnatoj pijaci Kotora od seljanki vec od preprodavaca donetog ko zna kada i od ko zna koga. Jedino cemu verujem su smokve i masline koje dolaze iz okoline Bara gde se jos zadrzao obicaj da se odrazavaju maslinjaci i sprema maslina na tradicionalan nacin, kako vec i ja volim veci broj godina boraveci u Boki Kotorskoj. Nekada cenjen prsut pod imenom Njeguski susen po posebnom receptu, sada se sprema od Brazilskog mesa, koliko cujem, nemojte mi verovati na rec, ali ima u tome i istine jer je stocni fond u Crnoj Gori jadan kao sto je i u Srbiji postaje sve jadniji preteci da dobije razmere katastrofe i potpunog zatiranja seljastva i nekada zilom kucavicom narodnog opstanka, poljoprivreda spada na naj nize grane polako ustupajuci mesto trgovini i opstoj nezaposlenosti radnog stanovnistva. Nazvao bih to ekonomskim cudom. Najmanje se privredjuje, lepo se nosi, hrani, placaju racuni, kupuju na skupe kredite i voze dobra kola, skoluju deca, razvodi su cesta pojava i bela kuga gasi jednu po jednu ucionicu, skolu, selo. Zelja mnogih je da napuste svoj selo grad ili drzavu i odu nekud gde ce teci med i mleko i gde se moze od kredita sa manjim kamatnim stopama vrlo lepo ziveti.
Do same Budve na periferiji cetinja su placevi na kojima se prodaju polovni automobili iz uvoza na kredit, koliko cujem vrlo su popularne destinacije i vrlo poseceni gde se kupuju na prvi pogled vrlo lepi automobili razlicitih modela do 6 godina starosti. Crna Gora je postala jedno veliko gradiliste, pa na mnogim placevima pored puta se nicu kao pecurke posle kise stovarista sa raznovrsnim gradjevinskim materijalom. U priobalnom pojasu otkupljivanje zemljist, stanova i kuca je u toku od strane bolje stojecih rusa, ruskih tajkuna i bogatasa, engleza i iraca a postoje price da se u to ukljucuju i siptari sa kosova koji najvise kupuju na podrucju Ulcinja ali i Bara. I tamo cveta divlja gradnja, cene po kvadrattnom metru su povecane i do tri puta ali i prema tome treba biti vrlo obazriv jer mnogi objekti su bespravno sagradjeni i na zemljistu koje nije ni uknjizeno pa se prodaja vrsi sruke u ruku u vidu ugovora a o uknjizenju ne moze biti ni govora. To je slucaj na citavcoj obali, nesredjene zemljisne knjige, nereseni imovinsko pravni odnosi u okviru brastava.
Tu nisu daleko odmakli ni vlasnici objekata i placeva koji nisu iz Crne Gore i koji takodje nemaju vlasnicke listove, na te objekte i imovinu ne placaju porez i vecinom je sve to ne uknjizeno ali se to vec tamo smatra normalnom pojavom i to ne sprecava prodaju nekretnina koja se vrsi preko mnogobrojnih agencija koje su se pojavile u zadnjih par godina. Kupovina preko agencije nije garancija da ce se sve to uraditi na legalan nacin ali se moze bar ubrzati proces prenosa koje inace ide vrlo sporo primereno poslovicnoj sporosti sluzbenika opstine koje treba juriti danima radi naj elementarnijih dokumenata koja se cesto dobijaju posle natezanja i cascavanja uz neprestano zahvaljivanje jer je to izgleda jedini nacin da se udari pecat na neki dokument i pojavi sluzbenik na svom radnom mestu a kada ne zna se jer je na terenu i nosi pecat sa sobom. Da nije smesno bilo bi tuzno ili bar otuzno i kosta i vremena i zivaca ali na to su godinama vec i navikli tako da se i ne ocekuje da ce se nesto u nekom blizem periodu promeniti uprkos zelji i garancijama aktuelne vlasti.
Ulazak u Evropu podrazumeva uredjenos odredjenih administrativnih poslova, zakona, poslovanje koje bar nalici tome a turizam kao grana o kojoj Crnogorci moraju jos mnogo da nece se nista promeniti preko noci vec sirokom akcijom svih gradjana da turizam postane vitalna grana od koje se moze pristojno ziveti. Preduslovi za to postoje, lepote ne manjka ali citava infrastruktura priobalnog pojasa je vrlo slabo razvijena, akutne pojave, nedostatak vode od Ulcinja do H. Novog koji placa skupu vodu sa Plata i koja i tamo cesto nestaje umnogome doprinosi da se u sirokom luku zaobidju vrlo lepe turisticke destinacije. Domaci gost ce izgleda postati za izvesno vreme retka pojava posle kupovine zemljista i hotela od stranaca, a lokalno stanovnisto prodaje kuce seleci se u stanove manje kvadrature i kupujuci nekretnine po Srbiji, Hrvatskoj i drugim repubblikama bivse Ex-Juge. Za deset godina vlasnici zemljista i kuca na moru ce u prilici biti stranci koji su vec napali sva slobodna zemljista koja uzimaju zaobilazeci Budvu i H.Novi gde su cene nekretnina skocile.
Losi putevi, pored mora, nedostatak zaobilaznica, nedostatak struje kao posledica velikog broja klima koje se ugradjuju sve to doprinosi da se investicije i zelja za kupovinom preisptuje od strane domaceg stanovnistva koje i ne moze da prati rast cena nekretnina. Prisutna je i smesna pojava da se cesto i nerealne ambicije vlasnika tih nekretnina hranjena od strane mnogih agencija a da stvarna vrednost je i tri puta manja. Moze se svuda kupovati i po realnim cenama ali ima i mnogih slucajeva koji unose zabunu u zelji da se vrednost podigne i cak utrostruci.
Nesto da kazem o sve vecim problemima mnogih gradova u priobalju je parkiranje i neprestane guzve kroz grad, kao i pretrpanost gradskih plaza koje su izgleda pravljene i primale mnogo manji broj ljudi. Ako idete automobilom mozete izgubiti zivce i nedostatak klime moze biti vrlo ozbiljan problem vozaca koji mogu doziveti i toplotni udar, cekajuci da ih propuste preko Republike Srpske kod Meljina a takodje je nezamisliva guzva kod trajekta Kamenari - Lepetani gde se ceka na prolazak i vise sati sto jos vise doprinosi sumornosti i nespremnosti planera Crnogorskog turizma.
Velike vrucine, nedostatak vode, objekata gde se moze svratiti u toalet, osim vrlo lose odrzavanih usputnih restorana sa vrlo losom hranom ali se to nadoknadjuje prodavnicama na Pumpama sto malo ublazava tu sumornu sliku. Prvo sto upada u oci je ponuda voca i povrca po vrlo visokim cenama, verovatno kao rezultat sverca i unosnih poslova pojedinaca koji vecinom drze preko svojih ljudi vecinu priobalnih pijaca gde diktiraju cene i ponudu. U tome nije dozvoljeno da ucestvuje niko ko nema propusnicu tako da se tim poslom bave prepoznatljivi ljudi koji imaju svoje kanale a kvantaske pijace gde se vrse prodaje roba ne veliko su uglavnom prazne osim retkih kao sto je u Kotoru kod groblja gde se moze kupovati od mnogih prevoznika. Nije neobicno da se sa punim gepecima pojave pojedini ljudi iz Republike Srpske i na brzinu po snizenim cenama rasprodaju voce po plazama manjih mesta.
Ko je prolazio kroz Kotor koji je ovog leta imao i svoje dane karnevala mogao je osim guzve primetiiti prebukiranost vezova stranim i domacim jahtama, velikim plovecim hotelima a u odredjenom trenutku je bio ukotvljen i pravi veliki jedrenjak na radost i zadovljstvo dece koja su samo ocekivala da se podigne gusarska zastava i pojavi gusarski kapetan sa povezom preko oka i stulom na palubi. Veliki broj stranaca je opseo i okupirao Kotorske trgove i cak na zidovima stare tvrdjave iznad grada vide se nacickane glave turista koji se pesice penju daleko gore iznad grada uskim stepenicama. Digitalni fotoaparat, nezaobilazna sprava modernog turiste sa vecom memorijskom karticom, laptop sa kojeg salje ili na koji se smesta snimljeni materijal je postao vrlo prisutan i vidi se na svakom koraku, uz torbe na tockice, vecinom se nose i skupe torbe svojih ljubimaca laptova, bez kojih se vise i na odmor ne ide.
Na smestaj u Kotoru ne treba ni pomisliti osim ako ne zelite da se smestite na kod Sv Vraca ili Sv Stasija na periferiji ili u samoj Dobroti gde se cena i ne razlikuje previse od cena u samom Kotoru. Ko se odluci da produzi dalje prolaskom kroz tunel treba da se izvuce iz saobracajne guzve iz Kotora i nastavi put preko Perasta u koji vredi svratiti ali ne i odsesti, jer su cene paprene, i sto se tice smestaja i hrane u restoranima, ali to izgleda ne smeta turistima koji svracaju i autobuse parkiraju van Perasta je u samom gradu i nema maesta za parkiranje i cesto je veliki problem mimoici se autom na uskom putu pored same obale koji nije nikada prosiren i verovatno ce takav i ostati jer sadasnji vlasnici novokupljenih kuca su vecinom englezi, nemci, rusi ali tu verovatno ima i domacih tajkuna koji se kriju iza svojih firmi i hotela koje poseduju u Crnoj Gori, Srbiji i Hrvatskoj.
Posebno lepa ostrva naspram Perasta privlace paznju i mogu se posetiti voznjom manim privatnim brodicima do samih ostrva uz obilazak, nekad i kupanje i rucak u odredjenom restoranu negde na drugoj obali, gde je jeftinije i gde se za manje novaca moze pristojno jesti. Ako zelite bas da se istrosite Mozete posetiti restoran Mlini kod Dobrote gde mozete jesti preskupe riblje specijalitete i popiti jos skuplja kvalitetna vina. Pa ko voli nek izvoli. Svuda ce te primetiti da se grade novi objekti da se ogradjuu privatne plaze, da pored puta plaza gotovo i da nema i ako ih ima su u vidu betonskih platformi, kejova ili pak obicnog kamenjara.
Ukoliko se naidje na neku privatno uredjenu plazu i zakupljena obala ona je prepuna lezaljki i suncobrana koji se placaju i do 8 evra za dan, a da vam niko nece ni ponuditi bar flasu vode ili nes kafu za te pare a da vam lezaljku suncobran i stocic da za dzabe. Malo poslovnosti i gostoljubivosti nebi bilo na odmet, ali o tome jos vlasnici plaza treba da uce, od razvijenijih zemalja. Ako se odlucite na manja mesta imacete svoj mir, nece vam neko skakati po glavi na plazi ali ce vas ubiti dosada, nedostatak sadrzaja, i vreme ce te provesti u odlascima na plazu u spavanju i citanju novina. Monotoniju ce vam razbijativasa ili tudja deca, vasa ili tudja zena, i posmatranje bogatih jahti k0je prolaze pored obale na odredjenoj udaljenosti. Vidi se da ove godine su plaze definisane i na vodi plutacama i manje je skutera i glisera koji se voze po vasim glavama ili nogama.
Moze se zakljuciti da se malo sta menja, stari problemi su se uvecali i turizam je postao zivlji ali i sa vecim primedbama posetioca svih mesta koji mogu vise izneti kritickih zapazanja od pohvala. Cistoca nije bas na visini, kao i pre, sluzbe koje odvoze smece cesto ne uspevaju da se nose sa gomilama smeca i i mogu se pored kontejnera videti stare fotelje, prozori i vrata, frizideri i druga bela tehnika odbacena od strane vlasnika koji ni sami neznaju gde bi to bacili pa to cine u sumrak dok ih niko ne vidi tako da to vecinom osvane na milost i nemilost radnika koji voze smece a koji i ne mogu smece takvog gabarita ni utovariti osim da poseban kamion ide od destinacije do destinacije i utovara odbacene stvari. Verovatno da ce velike kazne i to dovesti u red i da ce na papiru ekoloska drzava to i postati na zadovoljstvo njenih gradjana.
Bez posebnih zadrazavanja od Kotora na usputnim stanicama konacno posle 14 sati smo prispeli u grad Risan. Prvo sto ce vam upasti u oci su stare kamene kuce pored obale nekad i kao rusevine a nekad i kao novo obnovljene vile sa po 14 apartmana i ogradjenom privatnom plazom i marinom a to novokomponovani bogatasi najvise i kupuju i ne pitaju za cenu ponekad i do 2 miliona evra se olaca takav luksuz sa dobro ogradjenim dvoristima kovanim i visokim ogradama iza koje se cak i ne vide bazeni i luksuz malo dostupan obicnom turisti i njegovom dzepu. Primetice te da plin za auto cete moci kupiti samo na dve ili tri pumpe na obali citave Crne Gore i to imajte u vidu da na vreme obelezite na karti gde ce te to uciniti. Sto se tice benzina njega ima i cena im je preko evra 1, 10 ili cak i 1,20 centi za litar zavisno od pumpe do pumpe.
Ako zelite da putujete a nemat novaca za renta-kar onda mozete za 1 ili dva evra se voziti minibusevima koji saobracaju od Ulcinja do H.Novog i ponekad jedino vas moze iznervirati guzva koja se u svako doba desava na priobalnim putevima i u samim gradovima koji kubure sa parkingom, ocit primer je Kotor koji i pored novog parkinga nemoze da primi toliko vozila.
Na samom ulasku u Risan sa desnen strane se odmah zapaza zenski manastir Banja u kojem blago receno nikad nisam ni bio a i nisam primetio ds neko tamo i da je dozvoljena poseta crkvi, verovatno da jeste ali monahinje tu kao da zive u nekoj izolaciji u svom svetu a na 20 metara u prelepom zalivu se suncaju i kupaju retki kupaci u prilicno hladnoj vodi samo na tom mestu zbog izvora koji izviru u samom moru. Mala plazica pore malo vece ispod jedne rusevine koja za mnoge truriste je samo jedna kuca vise ostala neopremljena posle zemljotresa, a u stvari je bivsa klinika americkog biznismena inace Risnjanina koji je zavestao tu kliniku, mislim da je bila ocna, i zemljiste sa lepom plazom, dvoristem i bastom, lepim cepresima i predivnim ulazom sa strane koja je okrenuta moru dok je prednji ulaz bio gotovo neugledan.
Imala je klinika i svoja dva veca keja, lepo uradjene kamene stepenice do vode i na mestu na kojem se nalazila je bila zadovoljstvo za dusu i telo onih koji su za svoju muku trazili spas u njoj. Sada stoji i ceka bolje dane, do sada niko nije mogao da je uzurpira jer ima status zaduzbine, i nemoze biti predmet prodaje i mesetarenja a svojom lokacijom pleni i svaki novopeceni biznismen bi rado izdvojio par miliona za tu lokaciju i tu rusevinu jer bi time dobio jednu od najlepsih lokacija u Risanskom zalivu.
Iznad te rusevine vec se vide radovi na brdu gde ce neke ruske gradjevinske firme da izgrade apartmane i restorane, mozda i neki manji hotel a malo dalje vec se vide crvene trake i ogradjen prostor gde neka norveska fondacija sprema da izgradi rehabilitacione apartmane, to mi vec nije jasno al ajd tako pise na tabli i verovatno ce to uticati da i sam Risan krene sa svoje nulte da ne kazem mrtve tacke. Da kao grad dozivi svoj ponovni preobrazaj i uveca se i obnovi jer je bio oronuo i zapusten nekako, ostavljen da tavori, jer se nalazio u svom zalivu koji se obicno obilazi kada se ide ka H. Novom. Izgradnjom prilaznih rampi i kupovinom trajekta polako je sam grad Risan postao izvan interesovanja mnogih turista sen retkih koji su tuda prolazili ili oni koji su pozeleleli da vide i te Rimske mozaike u Risnu. Mnogi su se pitali od kuda rimski mozaici tu ali to je vec druga prica i o tome cu vec detaljnije pisati da ne izostavim najbitnije informacije svakom koji je zainteresovan sta je to sto taj grad karakterise kao poseban i izdvaja ga od ostalih. Neko bi na prvi pogled rekao da pisem anti reklamu Crnogorskom turizmu ali to mi nije namera vec da prilike koje su pisutne i sve teskoce priblizim citaocu i uputim ga naravno sa vidjenjem iz svog ugla na sve ono sto vredi zapaziti i cega se treba setiti, cega se treba stideti, sta treba istaci i kakve su perspektive i sta je to sto privlaci brojne turiste, najvise iz Srbije i vec prisutne Ruse i druge strane turiste da posecuju i borave, odnosno kupuju cak nekretnijne u Crnoj Gori.
Vesti o onome sto ce tek promeniti grad Risan
Direkcija za saobraćaj je raspisala tender za izbor izvođača radova za nastavak druge faze od Knež Laza do Risna (Lipaca), kao i izradu projektne dokumentacije za dionicu Dragalj do puta Nikšić - Trebinje, čime se nastavlja dalja realizacija ovog projekta. Realizacija projekta izgradnje magistralnog puta Risan - Žabljak odvija se po etapama, zavisno od obezbjeđenja sredstava, i to tako da svaka etapa predstavlja funkcionalnu cjelinu. Prva etapa, čiji radovi su još u toku, dionica Risan (Lipci) - Dragalj dužine 18,5 kilometara, a zatim slijede druga etapa na dionici Dragalj - Vilusi dužine 21,5 kilometara, i treća etapa dionica Kruševice - Šavnik - Žabljak, dužine 37 kilometara, istakao je direktor Direkcije javnih radova. Na dionici Risan - Dragalj od ukupno 18,5 kilometara probijeno je 16 kilometara puta u punom putnom profilu, od čega je sedam tunela ukupne dužine 1,8 kilometara i šest kilometara puta sa trećom trakom. Završeni su planirani radovi na 13,5 kilometara dugoj dionici Jasenovo Polje - Kruševice i ona je otvorena za saobraćaj, još 1996. godine. Na dionici Kruševice - Šavnik - Žabljak probijen je jedan kilometar puta i od ukupno 2.200 metara tunela Ivica do sada je probijeno oko 1.650 metara, kazao je Živković. Izvođač ovih radova bilo je preduzeće "Boksiti" AD Nikšić. Ukupno utrošena sredstva do kraja prošle godine iznosila su oko 20 miliona eura, a obezbijeđena su kroz budžet Vlade Republike Crne Gore. Vlada RCG je sredinom prošle godine donijela odluku o nastavku radova prve etape, odnono dionice Risan - Dragalj na način što bi se preostali radovi na ovoj etapi dugoj 18, 5 kilometara realizovali fazno. Prva faza podrazumijeva kompletiranje dijela 10,5 kilometara probijene dionice na putu Dragalj - Knež Laz, u dužini 8,5 kilometara i rekonstrukciju postojećeg proširenog lokalnog puta za Crkvice, na potezu Knež Laz - Metkova Voda, u dužini od dva kilometra.
Direkcija javnih radova je u avgustu prošle godine, nakon održanog javnog nadmetanja, zaključila ugovor o građenju za radove prve faze, sa preduzećem AD "Mehanizacija i programat" na iznos od 3.868.279 eura. Uovoreni radovi podrazumijevaju izvođenje preostalih radova donjeg i gornjeg stroja puta, kao i radove na završetku izgradnje tri tunela ukupne dužine 560 metara. Radovi ove prve faze privode se kraju i očekujemo da sve planirano završimo uprvoj polovini oktobra, rekao je Žarko Živković. Neznatno ostupanje od ugovorenog roka (sredina avgusta) uslovio je povećani obim ugovorenih radova, kao i loše vremenske prilike tokom ove građevinske sezone. Do sada su završeni preostali zemljani radovi, izrada nasipa (ugrađeno preko 25 hiljada metara kubnih) obezbjeđenje kosina, izrada betonskih propusta, rigola i ivičnih traka na cijeloj dionici, asfaltirano je oko 5,5 kilometara magistralnog puta i 2,2 kilometra od Knež Laza do Metkove vode. Takođe, intezivno se izvode radovi na završetku betonske obloge i tri tunela, kao i pripremni radovi na asfaltiranju preostalog dijela ove dionice, nakon čega će se započeti sa poslovima ugradnje zaštitnih ograda, odnosno izrade horizontalne i vertikalne signalizacije, kazao je direktor Direkcije javnih radova.
Projektovani put Risan - Žabljak širok je šest metara, a dug je 145 kilometara, od čega je u ranijem periodu izgrađeno 68 kilometara. Skraćenje postojeće veze za više od 25 kilometara će omogućiti efikasno povezivanje i razvoj turističkog područja Boke Kotorske, odnosno Crnogorskog primorja i planinskog turističkog područja Durmitora na sjeveru Crne Gore.
Takav koncept podržan je i u programu javnih radova Vlade Republike Crne Gore iz avgusta 1993. godine. Naredne godine započela je njegova realizacija, radovima na 13,5 kilometara dugoj dionici Jasenovo Polje - Kruševice koja je puštena u saobraćaj, te na aktuelnoj dionici od 18,5 kilometara Risan - Dragalj.
Osnovni cilj takvog koncepta bio je što bolja integracija primorskog i sjevernog regiona Crne Gore unapređenje interne prilaznosti njenog sjeverno zapadnog područja, te poboljšanje veza sa državama u okruženju,a i aktuelnim Postorinim planom Republike Crne Gore predviđena je izgradnja savremene saobraćajnice, na pravcu Risan - Nikšić - Žabljak i dalje prema Pljevljima, zaključio je pored ostalog Žarko Živković, direktor Direkcije javnih radova.
Mozda mnogi ne znaju za taj put a koji se spusta u Morinj kada bude pusten u rad ce preporoditi taj grad i neugledno seoce Morinj i Strp i Lipce, gde vec poseduj poznati beogradski glumci svoje vile, jer su prodali onena Rosama, i Zanjicama gde je palo vise od 300 projektila sa osiromasenim uranijumom i koji su kako kazu nadjeni, ali vec se kuce prodaju tamo i mnogi su promenili vlasnika verovatno od straha da ne svetle u mraku posle povratka sa letovanja. A oni koji ih kupuju to cine radi preprodaje ispod cene i prodaju retkim Rusima koji se usude da to kupe. Sve to ima svoju cenu i nije ni jedno
ozbiljno istrazivanje izvrseno o pristnoj radioaktivnosti na poluostrvu Lustici, i ako jeste to se gura pod tepih da nebi doslo do uznemiravanja javnosti i antituristicki delovala takve informacije i cinjenice. Daj boze da Nato bombe nisu oskrnavile lepotu koja je prisutna i prelepe plaze do kojis dolazilo samo izletnickim brodicima uz obavezni obilazakPlave spilje i sablasnog zatvora na ostrvu Mamula na ulazu u Boko Kotorski zaliv. Preko puta Mamule se nalazi Prevlaka predmet nekadasnjeg spora Crne Gore i Hrvatske i na kojoj se vec mnogobrojni turisti vecinom iz hrvatske zadrzavaju.
Nesto vise o gradu Risnu
Nastao sredinom 3.vijeka prije nase ere, Risan se smatra najstarijim gradom u Boki. Sudeci po antickim napisima, utemeljili su ga pripadnici ilirskog plemena Risoniti. Prema predanjima, bio je srediste pomorstva, zanatstva i trgovine ilirske drzave. A po legendi, pred naletom Rimljana, ovdje se sklonila ilirska kraljica Teuta. No, kako Risan nije odolio naletu Rimljana, ocajna Teuta je skocila u more i okoncala svoj zivot.
Dolaskom Rimljana, grad nije nestao. Naprotiv, postao je centar rimske provincije i dobio status opstine. Iz tog perioda i poticu ostaci palata, gradjenih od prelijepog grckog mermera, ukrasavane skulpturama i raskosnim mozaicima. Tako su u jednoj palati iz 2. vijeka otkriveni mozaici koji se ubrajaju u najljepse evropske spomenike ove vrste! Risanski mozaici su visebojni. A najljepsi medju njima predstavlja figuru Hipnosa, boga sna blazeno usnulog u svom lezaju. Znalci tvrde da je ovo jedina mozaicna figura bozanstva sna u svijetu!
Na raskrsnici puteva, uz cuvenu bolnicu za kostana oboljenja, zaduzbinu mjestanina Vasa Cukovica, te uz hotel "Teuta", Risan je i primamljivo turisticko mjesto na mapi Boke Kotorske.
Hotel Teuta - Risan
Lociran je na samoj obali. Svaka soba ima kupatilo, WC, telefon, balkon a 90% ima pogled na more. Jedan deo soba ima TV i mini bar. Hotel poseduje restoran, aperitiv bar, kafanu, mlečni restoran, riblji restoran na samoj obali, diskoteku, suvenirnicu, saunu, frizerski salon, veliki zatvoreni bazen sa toplom morskom vodom, otvorena dva manja bazena sa toboganom, teniski teren, odbojkaški teren, sopstvenu plažu sa rekvizitima za sport.
Iz daleka kako i slika kaze hotel izgleda vrlo lepo ali iz blizine vrlo zapusteno sa terasama na kojima umesto negovanog cveca raste travuljina koja se ponekad i upali kada nepazljivi gost baci pikavac u to raskosno cvece. Prepusten je vlasnicima ili zakupcima koji se menjaju svake ili svake druge godine, koji zele da iz njega izvuku sto vise a da sto manje uloze. Ispred hotela se nalazi gvozdeni most koji je zardjao i niko ga godinama nije farbao, a svetiljke oko hotela su vecinom razbijene i uvece hotel deluje sablasno neosvetljen i ako kojim slucajm deca bace resetke u more a koje pokrivaju odvodne kanale moze se u njih i upasti ali posto je tu bolnica i nesrecnom turisti se moze ukazati neophodna pomoc.
Muzika koja koja uvece svira na terasi je naj jadniji orkestar koji sam u svom zivotu video sa nekom jadnicom sa iks nogama koja pokusava da nesto otpeva ali joj to ne uspeva. Jedina lepa slika su priredjena takmicenja u karaokama za decu, frizurama i maskembal za decu sto je malo razbilo otuznu sliku u vecernjim casovima oko hotela.
Preko puta hotela tresti muzika iz kafica Korte u kojem se skuplja mladez i koja slusa potpuno drugaciju muziku i prilicna je guzva, ispred se parkiraju skupi automobili od kojih se ne moze proci, setalista i nema kao ni trga pa se do luke moze na kej doci bukvalno po putu kuda prolaze automobili i autobusi. Ponekad se desava da izbiju tuce i tada se tu stvori guzva i dodje interventni vod policije ali i toga je sve redje jer ocito da ova nova mladez nije vise zainteresovana za takav vid dokazivanja i prosla su vremena kada su lokalni mladici zimi prepricavali kako su ucestvovali u letnjim carkamai tucama, sada su dosla vremena kada su ponovo u modi veliki, skupi i brzi motori i bije redak slucaj da velikom brzinom zaarluce neki od tih lepotana od mosta do luke gde se vec nadje i neka policija ali oni to kao da ne vide i ne zele da se zameraju sa lokalnim mocnicima koji su svojim obesnim sinovima prustili te krasne lepotane.
Uvek se setim da je jedan od bogatih ljudi pre 20 i kusur godina ostao bez sina jedinca a bio je poznat ginekolog i lekar koji se pamti upravo kada je i njegov sin sleteo sa slicnim sa puta u kamenjar pored puta i ostao na mestu mrtav. Vreme nas nista nije naucilo i neke stvari kao da se ponavlaju i kad novac zavlada i ucini da se pokidaju neke granice razuma onda se desavaju nemile i nesrecne stvari koje samo za trenutak prodrmaju i opomenu ljude da previse novca nikada nije dobra donelo novopecenim bogatasima i njihovoj deci. Droga je postala sastavni deo zivota i imidz bogatog drustva a propadanje i besmisao potrosackog zivota jedino ishodiste koje polako brise tradiciju, verovanja i naciju.
U Risnu se postoje rupe koje su ostavili radnici prilikom postavljanja cevi za vodu a na pojedinim mestima su duboke i do 2 metra. Kad ce zavrsiti to i zakopati nezna se mozda do iduce sezone. Obicno se neki radovi izvode u sezoni a kad dodje jesen i zima onda se ne radi vec verovatno odmara od nas turista i ponovo se sa odusevljenjem komentarise vala kad odose ovi FURESTE da nam bude po celi dan vode i da imamo malo mira. Jedna zanimljiva anegdota da kad je trebalo da se gradi hotel Risnjani su bili protiv jer ce promeniti njihov nacin zivota, pa je bil povuci potegni sa gradjanima da se ubede da ce im doneti prosperitet i turizam od kojeg nisu nikada ni ziveli, vecinom su isli na brodove, ili u ameriku i druge prekomorske zemlje o cemu svedoce mnoge napustene kuce. Onaj mali broj koji je bio radno sposoban ili je radio u Brodogradnji u Bjeloj ili u Baru i Kotoru.
Sve u svemu bez navika da se gost privuce, bez trga i lokala koji bi bili prateci ambijent Risan spava visevekovnim snom za razliku od malenog Perasta gde su istorija i tradicija i drugi nacin gledanja na gosta privukli i uvek privlace mnogobrojne turiste.
U centru Risna i na obali prelepe palme u drvoredu a naspram luke veliki ali i krajnje zapusten park sa gomilom otpadaka, polomljenim klupama, polovicno osvojen i zauzet od strane mestanskog vlasnika kafica uz sam park, svedoci o nekadasnjem bogastvu i snazi Risna, a pravoslavna crkva u dubini parka gradjena u 16 veku to isto potvrdjje da je Risan nekada zaista bio i bogat i znacajan grad o cemu govore mnoge palate, vile i kuce koje sad stoje napustene bez prozora i krovova u sporu suvlasnika oko vlasnistva i nemogucnosti da se pronadju svi vlasnici sirom sveta tako stoj i najbolja zelja rusa da ih otkupe im se ne moze izaci u susret dok se ne nadje modus kako zadovoljiti suvlasnicke apetite u deobi novca.
Sva polja iznad Risna, odakle se on hranio i gde ima jos 2 crkve i nekoliko izvora dobre vode Smokvovac i Turska cesma su vec presli gotovo u njihovo vlsnistvo i vec se na brdu vide prve vile tih bogatih engleza i rusa. U samom risnu pored hotela je reka Pila koja tece samo zimi a leti je uzeta u vodovodni sisten jer tece iz pecine malo iznad hotela. Uz recno korito koje je vrlo zapusteno i ima dosta gradjevinskog otpada i odbacenih predmeta moze se uz kozju stazu izaci do male crkvice na brdu, da je malo truda pa da se uradi stepeniste i ograda i napravi vidikovac pa da u vecernjim casovima se izadje gore ali nazalost treba prvo ocistiti ono ruglo od djubrista ispred hotela Teuta i raskopano arheolosko nalazista u kojem se u velikoj travi i draci legu guje i akrepi, sto ne smeta lokalnim dusebriznicima i stubovi rimske vile koja se nalazi u dubokom kanalu i veliki temelji samo retkima koji nabasaju na to, ako ne i slucajno upadnu vide da tu ima nekih velikih stubova i delova krova.
Arholosko nalaziste pored skole je otvoreno i pokazuje deo grada i ulice, verovatno stradao u nekom kataklizmicnom zemljotresu jer je sve zatrpano sa velikom kolicinom keramike koje ima u izobilju i koja je skupljana u gajbe i stoji sada u napustenom domu kulture u Risnu.
Dom kulture je posebna prica. Bivsi je srusen a bio je ukras mesta i sagradjen u stilu srastao sa okolnim kucama i crkvom zamenjen je jednim betonskim bunkerom koji je slucajno ili namerno zaklonio i visoki zvonik crkve, gradjen od novca velikog zaduzbinara Vasa Cukovica i u to cudo je potroseno vise od pola miliona dolara ali i danas stoji kao avetinja nezavrsen, delimicno zarusen i sa teznjom da ga podzemne vode nakrive i potone sa svojom betonskom tezinom. Ni ponovljeni tenderi nemogu nekog ubediti da to ruglo sanira i u tom polumrtvom gradicu vidi neku racunicu. Pogon za skupljanje i preradu lekovitog bilja je davno zatvoren i jos niko nije stavio shapu na to a mozda i jeste? U gradu u kojem se susrecu vekovi, gde su vladala jaka brastva, gde su bili razliciti narodi na sceni sada ni u groblju ne vidi svoju perspektivu gde se nalaze samo mesta za stare porodice iz Risna a svi drugi tu ne mogu naci svoju vecnu kucu vec se moraju sahraniti negde na drugom groblju od H.Novog do Bara. Crkva u centru radi do 11 casova pre podne i zatim se zatvara tako da retki posetioci samo mogu poljubiti vrata i otici.
U samom Risnu se nalazi i dom staraca, koji vise lici na dom za nezbrinutu decu, losi uslovi, nedostatak vode i starci sto sede u luci po klupama ocajnog izgleda, zapusteni i siromasni kao da vape da im se pomogne i obrati paznja da su ljudska bica i da jos postoje, da su jos zivi. Kao da neko treba da svrati i upita rukovodece ako vec drzava odvaja sredstva za njihovo staranje nasta se stvarno ta sredstva zaista trose. Velika bolnica je sagradjena kao zaduzbina i jako dugo bila znacajan objekat gde su radili poznati lekari ali sada i ona nema vise onaj tretman od strane drzave i umesto da postane ozniljan rehabilitacioni centar i prosir isvoje kapacitete i privuce strance da u njoj nadju lek za svoje muke kao sto je slucaj sa Igalom, bolnica u Risnu za mnoge i ne postoji, i tek natpis na ulazu iznad parka govori da tako nesto ima u Risnu.
Povratak:
Iz Risna, boravak u njemu od 11 jula 2007 do 7 avgusta 2007. i autobusom preko Raske! Verovali ili ne 15 sati, preko Novog Pazara, povratak u Beograd.
Blago kraljice Teute, drevne legende
Nije potrebna velika mašta da bi se zamislilo kako je morao biti bogat grad koji je imao svoju kovnicu novca (230. godine pre nove ere). To znači da je imao razvijenu trgovinu vodenim i kopnenim putevima. Tamo gde su se gradile rezidencije i utvrđenja za kraljeve, tamo je priroda bila veličanstvena, a bogovi velikodušni. A gde su kraljice, tamo su i drago kamenje i zlato.
Teuta nije bila obična kraljica, već gusarska kraljica, strah i trepet Otranta. Prema rimskim izvorima, posle smrti svoga muža, kralja Argona, kraljica Teuta nastavlja osvajanje grčkih kolonija. U takvoj situaciji porobljeni grčki gradovi pozivaju protiv piratske kraljice u pomoć Rim. U ratu sa Rimljanima 229. godine pre n. e., Iliri su izgubili velike teritorije i mir je sklopljen godinu dana kasnije. Kakva je bila sudbina kraljice Teute nema istorijskih podataka. A gde nema izvora, počinje legenda. Legenda o kraljici Teuti traje do današnjeg dana. Ona veli da je Teuta bila vilinski lepa, mudrija od zmije i hrabrija od lava. Imala je muško srce u ženskim grudima. Kada je nasledila presto, preselila se u Risan i na brdu Gradina iznad mora sagradila sebi tvrđavu. Ostaci tvrđave su i danas vidljivi.
Tajna podzemnih voda, Bartonova bahatost
Prvi koji je ovaj lokalitet oskrnavio bio je Ričard Barton, u vreme snimanja filma "Bitka na Neretvi", u kome je glumio Tita. Deo lokaliteta naspram manastira Banja je oštetila ratna mornarica 70- ih godina prošlog veka. Tu su pronađena i dva potonula plovna objekta, koji se nalaze pod naslagama mulja. Rišnjanin Alojzije Ujes, profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, navodi da je kralja Petra II Karađorđevića, kada je krenuo iz Nikšića u izbeglištvo, u Risnu čekalo pet hidroaviona. Četiri su uzletela a jedan nije, pa su iz njega nekoliko sanduka bačeni u more.
Kada su Rimljani opseli grad, Teuta se sa svojim ljudima i blagom sklonila u tvrđavu i mesecima izdržavala rimsku opsadu. Videvši da će neprijatelj osvojiti tvrđavu, Teuta se, kaže dalje ista legenda, sa svojim blagom bacila niz vodopad podzemne reke, čiji se tok gubi u nedrima planine Orjen, ostavivši za sobom veliku tajnu o blagu za kojim arheolozi i danas tragaju. Rimski vojnici ništa nisu našli u Teutinom gradu. Otuda potiče priča da je ilirska kraljica sve svoje dragocenosti sklonila u utrobu zemlje. Postavljalo se i pitanje kako je uspevala da mesecima odoleva opsadi kad nije imala vode. Teza profesora Petra Martinovića, tadašnjeg direktora Pomorskog muzeja u Kotoru, bila je da su podzemno jezero i grad na vrhu (Orjen je sav izbušen kao švajacarski sir) morali biti povezani tajnim hodnikom. Ja sam napravio jednu skicu kako je morao izgledati sistem podzemnih hodnika.
Kraljica Teuta
Miuzej pod otvorenim nebom
Tajnu blaga gusarske kraljice pokušali su da odgonetnu mnogi istraživači. Ekipa ronilaca, predvođena istaknutim srpskim speleologom profesorom Jovanom Petrovićem, ispitivala je 1975. godine pećine Sopot i Spilu iz kojih se Risan snabdeva vodom za piće, od jeseni do leta. Kada se smanje padavine na Crkvinama (poznato je da na tom mestu padne najviše atmosferskog taloga u Evropi), nastaje zaslanjena bočasta voda, koja traje od jula do septembra. U ovom periodu voda za Rišnjane je pravo blago. Po svemu sudeći, enigma podzemnih jezera u pećinama Sopota i Spile rešiće i enegmu Teutinog blaga, skrivenog u utrobi Orjena. Nemoguće je da su Iliri podigli tvrđavu na mestu gde nema vode za piće. Ispitujući podmorje ispod Risna u Risanskom zalivu otkrili smo vrlo interesantne arheološke lokalitete, ostatke zidina ispod mora, pa čak i potpuno očuvane plovne objekte iz tog davnog doba, koji su prenosili amfore sa vinom i uljem. Ti stari brodovi su verovatno bili prekriveni debelim naslagama mulja koje su ih štitile od ronilaca pirata.
U julu 1975, u pećini Spila, pod zidinama drevnog Teutinog grada, starog više od dve hiljade godina, vladala je napetost. Prošlo je bilo više od 45 minuta kako smo Petar Lukšić iz Dubrovnika i ja zaronili u hladne vode podzemnog jezera. Naš zadatak je bio da dođemo do stalnog slatkovodnog toka podzemne reke, koja prehranjuje slatkom vodom vrulje (izvore). Rezerve vode su im bile na izmaku. U hladnoj vodi od svega 10 C brže se diše. Iz dubine jezera čula se potmula buka. Ljudi na ulazu u pećinu su se bojali za naše živote. Kada smo isplivali na površinu, lica su nam bila pomodrela od hladnoće ali su zračila radošću.
Otkrića krepe legedu - Milutin Rudaković i Petar Lukšić
Pećina deluje veoma mistično. U pećinu se ulazi suvim kanalom dugim stotinak metara i stiže do podzemnog jezera, čija je voda smaragdno zelena. U prvom zaronu te godine, takođe sa svojim prijateljem Lukšićem (naše prijateljstvo je nastalo za vreme služenja vojnog roka u Puli u jedinici podvodnih diverzanata, "ljudi žaba"), otkrio sam poveći otvor odakle se jezero prehranjuje vodom. Prošli smo jezero i nastavili dalje kroz potopljeni pećinski sistem. Na 150 m od zarona u jezero, na dnu pećine, otkrili smo tzv. kamene lonce, ovalne otvore što su ih voda i šljunak (mehaničkom erozijom) dubili vekovima. Na dnu, u jednom otvoru, pronašao sam donji deo amfore, koji je voda donela iz utrobe planine. To otkriće nas je iznenadilo i potkrepilo legendu o Teutinom blagu.
Poslednje ronjenje je preduzela jedna francuska ekspedicija 1978. Došli su do sifona koji se vrtoglavo spušta u dubinu, koji smo i mi otkrili, ali su nas oni pretekli dubinom zarona. Francuzi su sišli još 15 m ispod najniže tačke Risanskog zaliva koja je 30 m pod morem. Glavna vrulja slatke vode je prečnika pet metara.
Stari meštani Risna su nam pričali da, kada na Crkvinama padnu velike kiše, posle 24 sata, iz Spile poteče prava moćna podzemna reka, koja teče četiri do šest sati. A onda se voda ponovo povuče do podzemnog jezera. Tada se u osušenom koritu Spile mogu naći delovi grnčarije, nakit i sitni novčići. Profesor Martinović je ustanovio da je to novac iz doba starog Ilirika. Na novčiću je predstava rimskog legionara. U samom Risnu je bila kovnica novca, koja je sada 18 m pod vodom, u blizini hotela "Teuta".
Suvo korito reke Spile, od pećine do mora, dugo svega dve stotine metara, puno je kamenih oblutaka što ih je voda donela iz utrobe planine. U ovom kamenjaru se legu opasne otrovnice (pepeljasti poskoci) i svako kretenja po rečnom koritu je opasno zbog susreta s ovim reptilima. Onima koji žele da tragaju za Teutinim blagom ostaju vodeni i kopneni putevi. Oni koji nemaju želje i hrabrosti za to mogu da sanjaju o kraljici Teuti i njenom začaranom podzemnom jezeru, koje gori od vatre dragulja. Možda tamo negde, duboko u utrobi Orjena, vile čuvaju još neotkriveno čudesno jezero u koje se kraljica bacila i u kojem se ogleda njeno lice lepše od najlepših dragulja.
Risan - Pepeljasti poskok
Područje veterinarske toksikologije koje se bavi otrovnim životinjama vrlo je slabo obrađeno kako u Hrvatskoj tako i u svijetu. Kod nas su sa stanovišta veterinarske toksikologije najvažnije među otrovnim životinjama zmije otrovnice. Ugriz zmija otrovnica u domaćih životinja može izazvati ozbiljna trovanja pa čak i smrt životinje.Pisanih podataka o ugrizu zmija otrovnica u Hrvatskoj skoro pa i nema. Na svijetu ima 2500 do 3000 vrsta zmija, a oko 375 vrsta se smatra otrovnim. Postoje zemlje gdje uopće ne postoje otrovne zmije (Irska, Island, Korzika, Sardinija).
Otrovanje zmijskim otrovom zove se ofidizam (ofis, grč.=zmija).
Zmije spadaju u koljeno Chordata, razred Reptilia, red Sqamata, podred Ophidia koji se dijeli na 5 porodica: Elaphidae, Viperidae, Colubridae, Crotalidae, Hydrofidae. Nas zanimaju Viperidae (ljutice) jedine otrovnice kod nas. U Hrvatskoj žive sljedeće vrste Viperida:
- pepeljasti poskok (Vipera ammodytes)
- riđovka (Vipera berus)
- žutokrug (Vipera ursini)
- talijanska ljutica (Vipera aspis)
Pepeljasti poskok (Vipera ammodytes) Najčešće stanište poskoka su krški krajevi, ali se može naći i na visinama do 2000 m. Može narasti do 1 m (kod nas najviše 80 cm). Glava mu je srcolikog oblika, a na nosu ima karakterističan roščić. Boja mu varira od pepeljaste (najčešća) preko sivostozelene do smđecrvene ili tamnosive. Trbušna strana je uglavnom siva. Na glavi ima tamni crtež u obliku "lire", a duž hrpta mu se proteže karakteristična cik-cak šara. Za razliku od neotrovnih zmija, naše ljutice imaju kratak i zdepast rep. Mužjak je u pravilu veći od ženke. U srpnju i kolovozu okoti se od 5 do 15 mladih koji su dugi oko 15 cm i odmah su sposobni zadati otrovni ujed. Poskok se hrani poljskim miševima, krticama, gušterima i pticama. On nije plašljiv i otuda veća mogućnost susreta sa životinjom ili čovjekom.
U blizini Risna malo njih i zna a medju njih sam bio i ja zivi i leze se i ova vrlo otrovna zmija, Vise puata sam isao suvim recnim koritom ne sluteci da me bas tu vreba ta lepa ali i vrlo opasna i vrlo otrovna zmija. Samo bog i njena prirodna nezainteresovanost me je spasla da ne budem ujeden kad vec tako povredjujem njeno prirodno staniste. Sigurno da je ima u vecem broju, ja je video nisam, bolje da je tako, jer bi susret bio vrlo bolan i koban po mene.
Crna Gora, Lovćen, Boka - šarolika ogrlica mediteranska
Ko god je prilazio Herceg Novom odlazio je zaslijepljene duse, pjesnicima je bio nadahnuce, a drugima nezaboravan susret. Jedno je zbilja sigurno: sto se cesce budes sretao s Herceg Novim sve prisnije ces ga i dublje osjecati.
Tako je o Novom pisao Dusan Kostic koji je u ovom gradu dozivio svoju punu pjesnicku zrelost inspirisan podnebljem grada i mora. More je jos uzburkano pred Novim i rado se sjeca nezvanicnih susreta i razgovora knjizevnika kao sto su Branko Copic, Stevan Raickovic, Vito Nikolic, Mihailo Lalic a nekoliko puta i nobelovac Ivo Andric. To su bile najljepse knjizevne svetkovine za oci i dusu.
Foto: Sandrina Marinetti, Crna Gora, Odlican.com
Ostavio sam za sobom krajeve po kojima sam desetljecima lutao, tabanao letio i plovio. I kao da sam uplovio u sasvim cudesan svijet, u tajnovit vilajet iz nekih starostavnih i davno zaboravljenih predanja.
Ova Boka je velepna, svecana i tuzna kao nekakav veliki praiskonski hram pod plavetnim svodom.
Ulazeci u ovaj zaliv kao da tonem u dubok i sladak san.
Boka je jedan od onih rijetkih krajeva sto jednom udju u nas vid i zauvijek se nastane u nasoj dusi.
Na ovu tisinu i spokojstvo valja se naviknuti.
Foto: Sandrina Marinetti, Crna Gora, Odlican.com
Sa svoga stmog brijega Herceg Novi gleda put mora sa svojih kula, skalina i zvonika. Gleda put mora svojim djardinima po kojima cvjetaju narandze limunovi i miruju visoke palme, pinije i cempresi. Gleda na more svojim prozorima i terasama u vjecitom zelenilu i zimskom rumenilu kamelija. Mami plavo more mirisom svojih ruza, leandera, mimoza, jasmina i magnolija.
Veseli zivot u ovom ubavom gradu pun je juznjackih boja i zvonkih glasova celjadi na maloj pjaci visoko nad more.
Nista tako ne razgoni sjetu i camotinju kao male primorske pjace pune zrelih i krupnih zemaljskih plodova u ranim jutarnjim satima.
Pod plavetnom kapom nebeskom ovdje sve cvjeta pod suncem i zri na suncu. Pjesnik bi rekao:
Ovdje se zivi od sunca,
zbog sunca,
za sunce.
Zato sam dosao i ostao u ovom gradu!
Zuko Dzumhur
Foto: Sandrina Marinetti, Crna Gora, Odlican.com
O velikoj ljubavi Pierre Lotija
U blistavom lancu koji odise mirisom masline, lovora i mirte, gdje palme svojim cipkastim granama pozdravljaju umornog putnika, smjestili su se Baosici.
Ispod ribarskih mreza, uz treperenje fenjera, ribari cesto pricaju o velikoj ljubavi izmedju Lotija i male Paskvale, pastirice iz Baosica.
Pierre Loti u Baosice nije dosao kao pustolov ni kao turista, vec kao pomorski oficir na engleskom ratnom brodu "Temereru", koji je u oktobru 1880. godine uplovio u Bokokotorski zaliv. Brod je bio usidren ispred Baosica.
- Proslo je vec osam dana kako smo ovdje. Malo po malo oko se navikava na ove strasne kamene mase koje se dizu u nebo, na ove sume, na ove predjele, na divan izgled ovoga kutka na zemlji. Ova slovenska zemlja ima fantastican izgled. Oko zaliva koji je zatvoren kao jezero, dizu se visoke divlje planine po kojima su razbacana mala seoca. A dalje iznad svega toga nesto strasno kao gigantski bedem, penje se u nebo: to su sumorne crnogorske planine osjecene kao uzasni ostaci haosa - pise Loti u svom dnevniku.
Za vrijeme svog jednomjesecnog boravka u Baosicima Pierre Loti se upoznao sa lijepom pastiricom Pskvalom Ivanovic. To je po svemu sudeci bilo prilikom prvog izlaska Lotievog u Baosicima. Za ovo kratko vrijeme rodila se velika ljubav izmedju dvoje mladih. Od toga dana redovno su se sastajali u maslinjaku kod crkvice. Uspomena na Pjerre Lotija u Baosicima ostala je sacuvana i godine je nisu otrgle u zaborav. Po njegovom pisanju Paskvala je bila prava ljepotica. Godine svoje Paskvala mu je pokazala pomocu prstiju. Bilo joj je devetnaest godina. Njezina ljepota, mladost i cednost ocarali su Pierre Lotija iz daleke Francuske. Od davnina mjestani sa podozrenjem gledaju na stranca kada je u pitanju djevojka. Ni prijetnje Paskvalinog brata Jova nisu pomogle da se razbije ova velika ljubav. Jovo je bio brodar i svojim lakim camcem prevozio je putnike zalivom. Nerado gledajuci na ljubav svoje sestre Paskvale i Lotija on je kaze Loti jednom iznenada dosao u krcmu na obali i bacio na mene neobuzdan pogled pun mrznje i nepovjerenja.
Jadnica, pise Loti, ja od nje nista ne trazim, samo da je gledam kao sto se gleda rijedak cvijet koji nice ovdje u sumi. Od peraskog kamena Grci su klesali mlade djevojke koje su bile gradjene kao Paskvala Ivanovic. Nemoguce je da je to sve samo divno salivena materija. Mora da one imaju u srcu takodje necega zdravog i cistog. Sive oci te male Paskvale imaju u sebi neceg neodredjenog, maglovitog, sjevernjackog, sto je svojstveno njenoj rasi i sto daje čar nekim ruskim očima. Njeni obrazi se zute na suncu kao zrele breskve, a njena vrlo plava kosa je jos svjetlija pored potamnjelih obraza.
Kod nje ima naivnosti i drskosti malog djeteta.
- Jedini ja od svih oficira idem na kopno svake veceri. U pocetku za vrijeme lijepih jesenjih dana, jos je to bilo i razumljivo, ali sada kada su noci tako hladne, more ponekad uzburkano, a vrijeme kisovito, ljudi se pitaju sto trazim u tom selu, gdje je mracnije nego kod djavola i nista ne shvataju.
Ima trenutaka kad Loti zali sto je doslo do ove velike ljubavi a ima trenutaka kada zeli da ostane. Bojao se rastanka sa svojom malom Paskvalom,. koji se neizbjezno priblizavao.
- Kasnije cu dugo zaliti ovo vrijeme ljubavi i tu zemlju koju nikada necu vidjeti, zabiljezio je Loti u svom dnevniku.
- Ja poznajem gotovo sve ljude u ovom selu. Kad prolazim ulicom pozdravljaju me sa "Buona sera" ili "Buon Giorno".
Rastanak Lotija i Paskvale dosao je iznenada. Dosao je rastanak koga se Loti bojao najvise. Otici ce, a ostace voljena djevojka. Nece je vise nikad vidjeti, a pozeljece je hiljadama puta. Uoci odlaska dvoje mladih su se sastali, ne znajuci da ce im to biti poslednji
sastanak. Kad se Loti vratio na brod saznao je za naredbu da treba da isplove iz zaliva. Namjeravao je iste veceri da to saopsti voljenoj Paskvali, ali je vec bila prosla ponoc. Loti je po svemu sudeci proveo strasnu noc. Cim je svanulo, camcem se otisnuo ka obali. Zelio je jos jednom da vidi malu Paskvalu. Nije je nasao, ali prije polaska "Temerera" na pola sata sa radoscu je vidio camac i u njemu Paskvalu sa bratom. Pozvao je Jova u svoju kabinu i predao mu za Paskvalu svoju sliku i jednu ikonu. "Temerer" je zatim digao sidro i zaplovio prema pucini. S krme Loti je poslao poslednje pozdrave voljenoj djevojci, koja mu je suznih ociju i sa bolom u srcu odpozdravljala sve dok se brod nije izgubio iz vidika.
Najzad se taj duboki zaliv koji vise nece vidjeti polako skrio iza planina. Nikad crnogorske planine nisu bile tako lijepe kao tog jutra. Sve je svrseno...
Godine 1934 Drustvo prijatelja Francuske postavilo je spomen plocu u Baosicima u znak sjecanja na Pierre Lotia i na njegov boravak u Baosicima.
Ovaj francuski tekst u prevodu glasi:
- Za sjecanje na Pierre Lotia, francuskog pisca, koji je boravio u Paskvalinoj zemlji od 4. do 31. oktobra 1880. godine.
Legenda o nastanku Kotora
U stara vremena, kada je Risan bio glavno mjesto u Boki, bio je tor ondje, gdje je sada Kotor, pa posto Risan propadne u more, pocne se novi grad zidati kod Tora, i nazovu ga Kotor. Vise Kotora u kamenitoj gori vidi se nekakva velika jama kao pecina. Onu je pecinu bio poceo kopati silni car Stefan, da ondje gradi grad Kotor, pa mu kazala vila da to ne cini, jer mu ondje u onoj vrleti nema ni brodu pristanista, ni konju poigrista, vec neka ga gradi dolje kraj zaliva.
Car poslusa vilu i s pomocu njezinom nacini grad Kotor, i dovrsivsi ga sasvim, pozove na cas mnogu gospodu i vilu. Kada se car pred gospodom stane hvaliti, kakav je lijep grad nacinio, vila ga prekori, da on to bez nje ne bi mogao uciniti; caru na taj ukor bude tako zao, da udari vilu sakom po obrazu, a ona se na to rasrdi, te sve izvore i studence po Kotoru otruje i sve goste careve poludi.
Kada car tu osvetu vidi, on stane vilu moliti i jedva je kojekako namoli, te mu goste povrati od ludila i ocisti mu od otrova samo jedan izvor iza juznih vrata gradskih. I od toga su i sada osobito ljeti kada je susa, sve vode po Kotoru slane, osim onog izvora iza grada na juznoj strani.
Legenda o Svetom Tripunu - zastitniku grada Kotora
Putujuci u staro vrijeme neki mletacki trgovci po raznim stranama Istoka, doplovise u kraj blazenog mucenika Tripuna, nazvano Kamesada u maloj Frigiji, doznavsi po pricanju mnogih, da se u Kamsadi nalazi dragocjeno tijelo Svetog Tripuna. Nastojeci svim silama, nekim cudom uz pomoc milosti Bozje, uzese sveto tijelo, donesose do luke i sa postovanjem ukrcase u ladju. Razapese zatim jedra i zaplovivsi morem nastojahu da u svoju domovinu donesu tijelo Svetog Tripuna, kao sto su bili donijeli tijelo Jevandjeliste. Ali po potrebi Onoga kojem se ne mogu oduprijeti ni vjetrovi ni more, plovili su po velikim morima, ne opazajuci ostavljahu za sobom sva mjesta. Kad doplovise u neku luku, misleci da su stigli u Veneciju, tu se zaustavise. Iz luke nijesu mogli izvesti ladju, premda su vise puta pokusavali. Vidjevsi Bozje cudo, shvatise da je onaj sveti mucenik izabrao ovo hriscansko mjesto za svoje. Posavjetovavsi se medju sobom, poslije raznih misljenja i zelja, odlucise sta treba da ucine. Onda se odane duse pomolise Svevisnjemu na ovaj nacin:
Svemoguci Stvoritelju itd, ako je slobodno, dopusti da ovog sveca mozemo odvesti preko pucine da se nasa domovina njeguje i koristi njegovim spomenikom.
Izgledalo im je da su se molitvom nesto osokolili. Digose jedra i svom silom uprijese da izadju iz luke. Ali sta vrijedi ljudska sila!...Upoznase, dakle, po ocitom cudu, da ne mogu ni molitvama krenuti sa svetim Mucenikom. Dozvase plemice i bolje gradjane recenoga grada Kotora, i ispricase im dogadjaj na ovaj nacin:
Slavni, plemeniti i ljubljeni nasi, otkrivamo vam tajnu, koja je do sada bila skrivena. Sa Istoka smo ovdje dovezli Svetog Tripuna mucenika. Dugo smo se mucili da isplovimo, ali on nece da plovi dalje. Gledate, dakle, Hristovog mucenika. Prije bismo zeljeli sa svim svojim imanjem propasti, nego se nasom krivicom protiviti ovome svecu.
Na ove rijeci spomenuti plemici i gradjani u kratko na ovaj nacin odgovorise:
" Dragi nasi i nama najblizi susjedi, i po mjestu i jednako po ljubavi, koju smo jasno spoznali i cesto iskusali. Kada bi vas ljudska sila silila da ovdje ostanete, pruzili bismo vam savjet i pomoc. Uzvisenoj moci i bozanskoj snazi niko ne zeli ni rijeci da kaze, niti se usudjuje protivurjeciti. Cini nam se da je samo jedan pravi put kojim treba ici: ako svetac nece da ostavi ovaj grad, neka ovdje bude ostavljen i zauvijek postovan. Neka uvijek bude i nas i vas zastitnik i zastupnik.
Ugledni Mlecani umirise se cuvsi ovaj trezveni savjet. U taj se cas skupi sve svestenstvo, plemici i narod, postovanjem i revnoscu hvaleci Hristovu dobrotu. Ponijese veselo blazenog mucenika svetog Tripuna sa najvecim postovanjem i veseljem na mjesto, koje su mu bili odredili. Gdje se njemu svidjelo, pokazao se jednim cudom. Dok su ga pobozno i oprezno nosili uz razlicite crkvene pocasti, na mjestu gradskih vrata pritisnu ramena nosaca. Po njegovoj volji s tog mjesta, ni pojedinci ni mnogi sa svim svojim snagama ne mogahu ga pomaci, niti su mogli otici. Videci to najstariji od mornara (sc. kormilar) nestrpljivo uputi svecu neke rijeci:
Tako sa mnom postupas, mucenice Tripune, posto sam te sve dovde doveo, cak s kraja Romanije (sc. Vizantije). Nijesi htio ici u moju domovinu, niti pustas da te odnesu tamo gdje su oni htjeli.
Posto to rece, zbog uvrede mucenika usta mu se okrenuse i spojise s usima. Svetac pokaza osvetom, da je dosao za spasenje, i na molbe naroda da pokaze svoju moc, zapovijedi izoblicenim ustima da se vrate u svoj prirodni polozaj.
Posto su se dogodila ova cuda i posto su bile izrecene zahvale, neki gradjanin, plemenit po krvi i iz slavne i bogate porodice, imenom Andrija Saracenis, covjek vrlo velikih zasluga, uruci mornarima velike i skupocjene darove, pa se (oni) tako vratise u svoju domovinu uz velike casti i veselje.
U vremenu koje je slijedilo, onaj isti plemic iz slavne i bogate porodice, na onom istom mjestu, uz svoj trosak, kao i drugih gradskih plemica, sagradi kako je bolje mogao crkvu u cast blazenog mucenika Tripuna, obogati je i ukrasi mnogim darovima. Svemoguci je Bog na taj nacin, pomocu stranca, doveo ovog svetog mucenika u receno mjesto Kotor, kao zastitnika njegovih stanovnika.
Neki Samuilo bijase dugo vremena pobunjen protiv romejskog (sc. vizantijskog) cara Vasilija. U pobuni tiranski opustosi i unisti susjedne krajeve Bugara, Makedonije i neke gradove Dalmacije. I njegova vojska dodje u Kotor. Narod, bojeci se za zivot, pobjeze iz grada. Stoga zapovijedi da mu se donese tijelo blazenog mucenika Tripuna. A kako je najsvetije tijelo cinilo mnoga cuda po kopnu kao i po moru, cudesni glas se o njemu svuda rasiri.
Po odluci Onoga, cija je vlast uzvisena, neprijatelj je savladan i povratio se mir Crkvi i Carstvu; svi su se vratili na svoja sopstvena prebivalista.
Ali, gradjani se rastuzise, kada ne nadjose Svetog Tripuna. Znali su za mjesto gdje je casni mucenik bio prenijet, ali ga svojim mocima ne mogahu povratiti. Izabrase medju sobom neke bogate rodom i rjecitoscu i poslase ih sa pismom na dvor cara u Carigrad, a u njemu su bile ove rijeci:
Pobjednicki i najhriscanskiji care i uvijek uzviseni samodrsce,
Grad Kotor, svestenstvo, plemici i narod, odaju ti duznu vjernost. Presvijetli gospodaru, cija desnica kroti mnoge najvece sile i pred kojom varvarski narodi silno stradase, tjera nas nevolja iz mnogih uzroka, da javimo tvojoj mudrosti, koja blago upravlja svijetom, kako smo se vjerno borili protiv buntovnika tvojega carstva i kako smo kao osobiti sluzitelji tvoje carske komore cekali pomoc prema mogucnostima. Pored drugih gradskih stvari i pored zalosnog opustosenja, izgubismo na ogromnu zalost predragocjeno tijelo dragog mucenika Svetog Tripuna. Doznali smo za sigurno gdje je bilo poslato po naredbi onog okrutnog tiranina. Molimo stoga najpokornije izvanrednu blagost tvog velicanstva, da bi naredio, da bude povraceno tvojim poniznim slugama, spremnim da umru za tebe u svakoj potrebi. Bog neka te cuva!
Procitavsi spomenuto pismo i smilovavsi se sebi vjernima, pruzi pomoc svoje carske vlasti. Dade jedno pismo zapecaceno carskim pecatom, kojim naredjuje svim svojim podanicima, u bilo kojem mjestu, gdje se bude naslo tijelo svetog Tripuna, da treba da bude, vraceno bez ikakvih izgovora. Najponiznije se zahvalivsi, kotorski ga izaslanici zatrazise od onog grada, gdje su znali da se svetac nalazi. Uz pomoc Bozju i po carevoj uzvisenoj zapovijesti bi im predato kao sto su zeljeli. Veseli u dusi, po sluzbi kako dolikuje, srecno ga, pomocu bozjom i svetog mucenika, vratise u grad Kotor. Po pricanju onih koji ga donesose, velika i bezbrojna bijahu, uistinu, cuda i znaci koje je on na povratku ucinio uz pomoc Hristovu.
Kada je vijest stigla, da se nalazi blizu grada, usta sav narod, pripravise crkveni obred, sa redom u povorci, kao sto se obicno cini, u kojem ucestvovahu svakoga roda i dobi, stojeci plemici s plemicima, starci i mladici, zene i djevojke, svi iskrena srca i suzama okupanog lica, dodjose u susret svetom muceniku, veseleci se i radujuci dolasku svog pokrovitelja pjevahu pohvale Bogu. Jednako kao sto obicno cine duhovna djeca i budni ukucani, kada ocekuju dobrog oca i blagog gospodara, lijepog i dobrog zarucnika na povratku iz dugog zatocenja.
Hercegnovska festa - Praznik mimoze
U zemljama oko Sredozemnog mora mimoza cvjeta u februaru i kao da svojim zutim, njezno mirisnim cvjetovima najavljuje vjecito ljeto. Drevni pomorci, vjekovima ploveci morima svijeta, donosili su svojim Penelopama, ukrasno bilje i cvijece. Rascvjetane grane mimoze najljepsi su ukras Praznika mimoze i veselih karnevalskih povorki.
"Njezna kao mimoza" - nije samo lijepo pjesnicko poredjenje, vec susta istina: ubrani cvjetovi mimoze brzo se sasuse.
Prvi februarski vikend na hercegnovskoj rivjeri je u znaku ribe, vina i mimoze. Hiljadu kilograma sardela pripremano je od cetiri sata na dvanaest vatri. Bude tu za svakoga po nesto. Vruce rostule, domaca loza, crno vino, vesela karnevalska povorka okicena zutom pahuljom. No, kako bi rekao nas nobelovac Ivo Andric:
I sam izlazak na morsku obalu
daje iluziju da putujete
ka savrsenstvu.
Ipak, pitam se da li su moje rijeci uspjele docarati bar djelic atmosfere. Isuvise je ushicenosti i radosti al’ ipak tjesi me to da mali je korak od rijeci do iskustva, ili je pak obrnuto?
Izgleda da je sve svrseno. :)
Valja se pripremiti za bal pod maskama koji ce trajati citavu noc.
Disanje kao energija, kao talas
Disanje je zivot, energija koja coveku omogucava da zivi, da postoji.
Vitalni proces koji delimo u dve faze: udisanje i izdisanje.
I more je zivo, sadrzi zivot u sebi. I more dise.
Nista ga ne moze zaustaviti. Voda putuje, u nama je, potrebna nam je, mi smo deo vode, kao sto je ona veci deo nas. Bez vode sta smo? More zna tajnu pravilnog disanja, ne poznaje stres. Voda u nama zeli da zivi.
Vracajuci se u zemlju postaje deo nje, a jednog dana ce prozdrljivo prostranstvo da proguta taj mali deo kopna, i vratice samo ljusturu.
Udisanje je automatski postupak, ali unekoliko zavisi i od volje, pa se tako delimicno moze izmeniti. More i tu tajnu zna. Dise u skladu s vetrovima i gleda na bele oblake.
Zasto bi univerzum razvijao nas kao individualizovane forme zivota i svesti, ako one ne bi odgovarale samom bicu univerzuma? Pitanje ostaje isto i u ocima naucnika kao i u ocima umetnika. Mi moramo imati smisleno mesto u poretku svemira i ne mozemo se potisnuti u stranu kao neka nesretna slucajnost., zabuna ili cista iluzija - cija iluzija? - mogli bismo se zapitati.
Jutarnje rumenilo je glava, sunce oko, vetar nas dah, vatra usta, godina trbuh.
Nebo, to su moja i tvoja ledja, atmosfera duplja naseg tela, zemlja povrsina trbuha.
Polovi su desna i leva strana a izmedju polova rebra. Godisnja doba udovi, meseci i nedelje zglobovi.
Dani i noci su nam stopala, zvezde kosti, oblaci meso. Pustinje su hrana koju varimo, reke vene, a planine jetra i pluca;
trave i drvece su nasa dlaka, okean nam je rodjak a more kolevka.
Tako je zapisano u Upanisadama koje me podsecaju na uzbudljive vanvremenske snove vecitog spavaca koji glasno sanja.
Herceg Novi
- Jok Megdan -
Legenda kaže da su Turci, prilikom prvog osvajanja Herceg Novog, na ovom mjestu (danas se tako zove dio grada uz Jadranski put) bili do nogu potučeni. Tom prilikom, jedan od hrabrih branilaca grada pozove turskog vodju na megdan, ali on, bježeći glavom bez obzira, samo viknu: "Jok, megdan" i tako tom dijelu grada i do danas ostade takvo ime.
Poslije bitke, prema legendi, na izvoru ispod Jok Megdana, počela je da teče krv. Od tada se ovaj izvor pitke vode (koji je aktivan i danas) zove Karadza ili, u narodu još češće, Karača.
- Nemila -
Iznad Herceg-Novog (dio današnjeg naselja Srbina) i danas postoji izvor koji se zove Nemila. Nekada, prvobitni naziv ovog izvora bio je "Mila", a današnje ime je dobio nakon tragične smrti dva mladića, dobrih prijatelja, koji su, zbog ljubavi koju su osjećali prema istoj djevojci, ovdje oduzeli sebi živote.
- Kotobilj-
Na ovom mjestu (danas je to selo Kameno) su Crnogorci i domaci ustanici, 17. septembra 1687. godine, u iznenadnom napadu, u borbi za oslobodjenje Herceg Novog, teško porazili tursku vojsku. Turski vojnici su bili toliko iznenadjeni žestokim i iznenadnim napadom da je sve što su uspjeli bilo reći: "Ko To Bi?" Otuda, kažu, i ime ovom dijelu sela Kameno.
A da u prici ima i istine svjedoči i činjenica da je Petar Petrović Njegoš, svojevremeno, obišao ovo mjesto i opjevao ga u "Gorskom vijencu".
Planine koje imaju licnost
Ima planina koje su samo planine, a ima i takvih koje poseduju izrazitu licnost. Licnost planine znaci vise nego njen neobicni oblik, kojim se razlikuje od drugih. Isto kao sto se neobicno oblikovano lice ili neobicni postupci pojedinca ne pretvaraju uvek u licnost.
Licnost je moc, koju neki ljudi imaju a pritom je uopste ne zele. Ta moc dolazi
od doslednosti, sklada i cvrstoce karaktera. Ako takve kvalitete uocimo i kod neke planine onda u njoj vidimo izrazitu licnost.
Moc planinskih masiva u Crnoj Gori je velika i istovremeno toliko suptilna, da ljudi iz blize i dalje okoline osecaju da ih ona, bez ikakve prisile, privlaci silom nekog nevidljivog magneta. Stalno prisustvo tih tajnovitih planina mogu da izrazim samo iskazivanjem dubokog strahopostovanja. Volim taj kolorit, te planine; volim kada planina osvoji mene i ispuni me svojom moci.
Otvorite svoju dusu i dozvolite duhu planine da vas osvoji.
Da bismo shvatili velicinu neke planine, moramo da se zadrzimo na rastojanju; da bismo upoznali njen oblik, moramo da obidjemo oko nje; da bismo iskusili njena raspolozenja, moramo da je posmatramo pri izlasku i zalasku sunca, u podne i u tisini noci, u sumornim kisnim danima i pod plavim nebom, po snegu i oluji, leti i zimi i u svim drugim godisnjim dobima. Onom, koji planinu upozna na ovaj nacin, uspeva da se priblizi njenom bicu, koje je isto tako intenzivno i raznovrsno kao sto je i bice nekoga od nas.
Planine rastu i raspadaju se, one disu i pulsiraju zivotom. One privlace i sakupljaju nevidljive sile iz svoje okoline, sile vazduha, vode, elektriciteta i magnetizma. One stvaraju vetrove i oblake, oluje i kise, vodopade i reke. One ispunjavaju svoju okolinu aktivnim zivotom i daju bezbrojnim bicima zaklon i hranu.
U prasnjavim dolinama i vlaznim ravnicama nase svakodnevnice zaboravili smo na nase veze sa zvezdama i suncem i zato nam je potrebno prisustvo planina kao mocnih putokaza koji ce nas prodrmati i izvuci iz dremeza samozadovoljstva.
Mala zelenička humoreska
Govore kako valja ići u školu, jer dosta je bilo vakance.
- Ajte, djeco neće li molati strahovi - kaze Adam gledajuci na 'uru' Dragića.
Mati nesto mjeri, prekraja i pretresa retalje. Napokon uze te precizno skide mjeru s djeteta, nebi li stavila pod ingvazd bilo kakve gaće.
- Prevrći, obrći ne mož dudačke pa to ti je! Ovaka ti je sinko; načinjeću ti pumparice.
- Jeli to meni zboriš, zar meni pumparice! Taman pa da me metnu na rugu.
- Jado nemoj zazlotvorom to ti je fina, moderna krojidba, podobiju Luja i Holareka.
- Neću i kvit, da na mene omjeraju prstima.
- Okle znadu što je fino - vata Marija okolo diplomatijom - bićes ko popica, medju prve u Srbini Novskoj. Pa bijele potkoljenice i noske lakovane crevlje.
- Neću žensku obuću na kaiš, a sve mislim da mi se u nevolji i podruguju.
- Otac će ti darivati fjomanti kaiš od veštita, oli ćeš tirake na laštik...
- I na kratko podšišavanje na ko Fric, dadoh se ja na rugu, te razgovor okonča grotesknim smjehom koji prekide komšinica Nikolija jer je iznenada banula na vrata.
- Nije to za našu djecu.
- Ne splanjuj ga, no zbori što si došla...
Odlomak iz romana 'Veliko mulo' Milana Vuksanovica
Roman je pisan izvornim jezikom ovog bokeskog kraja, dijalektom koji je prilicno zaboravljen, osim kada je rec o svedocenju ili pamcenju starih Zelenicana i Kucana. Vrelina sunca nije istopila memoriju ovog mesta i ako vas put nanese u Zeleniku, sednite u neku lokandu. Ovde je pesma cest vid okupljanja. Vecernji dugi suton, kada se sve stisava i stapa pretvorice vas boravak u vidjenje zemlje snova.
