Sanjala sam da me je jedna devojka osudila za kradju u njenoj kući, pri čemu ne znam ni ko je ona ni gde živi, ni šta sam joj ukrala, medjutim, slagala je za kradju.
Kroz nekoliko dana, koliko je čitav proces oko kradje trajao, dugo sam plakala, osećala se potišteno, vičući da nemam veze sa tim i da ja ne znam ništa o tome.
Posle nekoliko dana, otišla sam na šetaliste, bila je noć, mrkla, ali prijatna. U daljini sam čula kako je neko uzviknuo njeno prezime: "Vrtikapa!", okrenula sam se i otrcala do nje; pri čemu, ja nju nisam poznavala, ali me je intuicija odvela do nje.
U pitanju je plavuša, ne nekog posebno lepog izgleda, sitne gradje, duže kose, tamnih očiju. Dovoljno niska da se zatrčim i bacim je na pod. Kako sam je bacila na pod, devojke sa kojima je šetala su se pomerile i napravile mi mesta da je "savladam". Trebalo mi je samo nekoliko sekundi da počnem da je jedem.
Kada sam ustala, podigla glavu videla sam svog dečka koji me tapše po ramenu i govori mi: "ajmo, kuci, molim te", na šta sam ja odreagovala samo ustajanjem sa poda, i krenuli smo kući kao da se ništa nije desilo. Kao da iza sebe nisam ostavila leš raskomadan svojim zubima.