Noćas sam sanjala Galeksića. Ne poznajem čovjeka, ali sanjala sam ga.
Nahrupio je u kuću i ja velim "Gle, otkud ti?" Ide za Zadar, pa je navratio u prolazu da nešto razjasnimo. Šta? Nešto što ja nisam shvatila i sve sam krivo razumjela. I počne vikati, ajme, što taj čovjek može vikati, strašno beše. Ja, kao plašljiv stvor, odmah se probudim. I tako ne saznadoh o čemu se radi premda se od silne galame nije puno ni moglo razabrati, riječ sustiže riječ.
Ovo je nešto znakovito, kažem sebi, vidjećemo kakav će mi biti dan.
Jutro je bilo loše jer su oni iznad mene, ne znam drugi izraz, pomahnitali. Onda se ispostavilo da nemam više vruće čokolade, da je nema ni u trgovini preko puta, ni u drugoj, ni u trećoj, noge su me zaboljele dok sam je našla.
Onda mi se mobitel poremetio, jedva sam ga sredila. A večeras sam sve prste uljepila trenutnim ljepilom.
Osjećam se jako umornom, ma šta umornom, iscrpljenom.
Galeksiću, lijepo te molim, nemoj mi više dolaziti u snove.