U autobusu S za vreme najvece guzve. Jedan tip od svojih dvadesetsest godina, sa dugim vratom kao da su mu ga istegli i sa sesirom na kome traku zamenjuje uzica. Ljudi silaze. Pomenuti tip otresa se na svog suseda. Prebacuje mu da ga ovaj gurne svaki put kada neko prodje. Glas piskutav i zloban. Kada ugleda jedno slobodno mesto, hitro se ustremi na njega.
Dva sata kasnije sretnem ga ponovo kod Kur de Roma, pored stanice Sen Lazar. Sada je u drustvu nekog druga koji mu kaze: "Trebalo bi da das da ti se prisije jedno dugme na kaputu". Pokazuje mu gde (na razrezu) i zasto.
(Beleska)
Exercises in Style by Raymond Queneau
Oko podne i oko dvanaest nasao sam se i popeo na platformu i na zadnju terasu jednog autobusa i jednog automobila za prevoz putnika koji je bio popunjen i krcat na liniji S, koja vodi od Kontreskarpa do Šamprea. Tada videh i spazih jednog mladica i jednog momka dosta smesnog i prilicno grotesknog: vrat dug i izduzena sija, traka i pantljika oko sesira i klobuka. Posle meteza i guzve on rece i prosikta glasom i tonom placljivim i bolecivim da ga njegov sused i saputnik namerno i iz inata gurka i udara kada putnici silaze i izlaze. Izgovorivsi i rekavsi ovo, on se uputi i krenu prema jednom slobodnom i nezauzetom mestu i sedistu.
Dva sata kasnije i sto dvadeset minuta zatim ponovo ga opet sretoh i spazih kod Kur de Roma i ispred stanice Sen Lazar. Nalazi se sa i u drustvu s jednim prijateljem i drugom koji mu savetuje i koji ga upucuje da bi trebaloi da doda i prisije jedno dugme i jedno puce na svoj kaput i gunj.
Kretalo se nas nekoliko u drustvu. Jedan mladic koji nije izgledao bas najinteligentnije razgovarao je nekoliko trenutaka sa nekim gospodinom koji se nalazio pored njega, zatim je seo. Dva sata kasnije ponovo ga sretoh. Bio je u drustvu s nekim svojim prijateljem i razgovarao o modi.
U srcu dana, bacen u gomilu sardina koje se muce u utrobi tvrdokrilca s belom ljusturom, jedan golovrati curan sruci odjednom svoj bes na neko mirno stvorenje, i njegov govor zapara vazduh jos vlazan od prigovora. Zatim, povucena kovitlacom praznine, ptica se strmoglavi.
Videh je ponovo jos istog dana u sumornoj pustinji gradskoj, gde je ljudska nadmenost prekorevala zbog nekog bednog dugmeta.
Trebalo bi da prisijes jedno dugme na kaput, rece mu njegov prijatelj. Sreo sam ga na Kur de Romu, videvsi ga prethodno kako se ustremljuje na jedno slobodno mesto u autobusu. Protestvovao je protiv nekog putnika koji ga je, kako rece, gurkao svaki put kada bi neko prosao. Ovaj je mrsavi mladic nosio nekakav smesan sesir. To se dogodilo na platformi punog autobusa S danas u podne.
A kako smo tek bili stesnjeni na platformi! A kako je taj momak imao glup i smesan izgled! A sta je tek uradio! Odjednom tek dodje mu zelja da se svadja s jednim starkeljom koji ga je – zamisli! tog ficfirica – navodno gurkao! A onda ti, molim te, nadje za shodno da se svali na jedno slobodno mesto! Umesto da ga ustupi nekoj dami!
A posle dva sata, zamislite, koga sretnem pred stanicom Sen Lazar?! Tog istog lafa! I to bas kad se raspitivao za neke modne novosti! I to kod jednog druga!
Neverovatno!
Imao sam utisak da je sve oko mene zavijeno nekom sedefastom maglom i da stvari zadobijaju neodredjeno i dvostruko znacenje. A iz te mutne realnosti izdvajao se dosta jasno jedino lik jednog mladog coveka ciji je vrat vec sam po sebi nagovestavao neki u isto vreme bedan i bundzijski karakter. Traku na njegovom sesiru zamenjivala je pletena uzica. On je posle poceo da se svadja s nekim koga nisam mogao da vidim, a zatim je, kao ponesen strahom, jurnuo u neki mracan hodnik.
Malo kasnije ga ponovo vidim u snu kako, toboze, koraca po suncanom danu negde oko stanice Sen Lazar. Nalazi se kao u drustvu nekog svog kompanjona koji mu kaze: «Trebalo bi da das da ti se prisije jedno dugme na kaput».
Tu sam se onda probudio.
Videces, cim dodje podne, naci ces se na zadnjoj platformi nekog autobusa u kome ce da se stiskaju putnici među kojima ces ugledati jednog smesnog dugajliju: vrat kao u kostura, a sesir bez pantljike. Ovaj momak nece biti dobre volje. Imace utisak da ga jedan gospodin gurne svaki put kada neko prodje. Ovaj ce to da mu i kaze, a ovaj drugi, iznenadjen, nece cak ni da mu odgovori. Tada ce smesni dugajlija kao u panici da se pred samim nosom ovog drugog stusti na jedno slobodno sediste.
Malo kasnije opet ces ga ugledati, kod Kur de Roma, kraj stanice Sen Lazar. S njim ce biti jedan njegov prijatelj i cuces ove reci: «Tvoj se kaput ne zakopcava dobro; treba da das da ti se doda na njega jedno dugme».
Smešnog mladića, nađoh se jednog dana na autobusu sa linije S, krcatom od teglenja možda duga vrata, sa šeširom traku, ja spazih. Arogantnim i plačljivim tonom, koji se našao pored njega, protiv tog gospodina on se bunio. Jer ga je gurao, put svaki kada ljudi on silazi. Slobodno on sede i približi se jedno mesto, ovaj reče. Rom (Kur de) ja ga ponovo sretoh kasnije dva sata na njegovom kaputu dugme da se doda jedan prijatelj ga je savetovao.
(Miraz, bajonet, neprijatelj, kapela, atmosfera, Bastilja, razlog.)
Jednog dana nadjoh se na platformi autobusa koji je svakako bio deo miraza kceri gospodina Brâka koji upravlja pariskim GSP-om. Bio je tamo jedan dosta cudan covek, ne zato sto nije nosio bajonet, nego zato sto se imao utisak da se nosi, a da ga uopste nije imao. Odjednom, ovaj se mladic ustremi na svog neprijatelja: na jednog gospodina koji je stajao kraj njega. Napao ga je sto se ne ponasa pristojno kao u kapeli. Zategavsi tako atmosferu, laf sede.
Dva sata kasnije, sretnem ga na dva-tri kilometra od Bastilje u drustvu jednog njegovog prijatelja koji mu je savetovao da dâ da mu se prisije dugme na kaput, savet koji je i onaj mogao da dâ ovome sa isto toliko razloga.
Jednog dana nadjoh se na platformi ljubičastog autobusa. Bio je tamo neki dosta čudan mladić: vrat boje čivita, konopčić oko šešira. Odjednom on se pobuni protiv jednog plavog gospodina. Bukvalno je počeo da ga vredja glasom zelenim od besa, jer ga je ovaj gurkao svaki put kada neko sidje. Rekavši to, on se približi žutom sedištu, zatim sede.
Dva sata kasnije sretoh ga ponovo pred narandžastom stanicom. U društvu s prijateljem koji mu savetuje da prišije dugme na svoj crveni kaput.
Prelepo : ) Kao što naravno svi znate ja sam čovek od interneta i nisam nešto načitan, ne baratam ni rečima naročito. Ali, sve vreme dok gledam na preskok ove priče, razmišljam kako bi dobro bilo sad ovo provući kroz jedan filter raznih doživljaja.
Ovo je preveo Danilo Kiš. Pitanje je koliko je preveo i preneo, a koliko se uneo. Nisam baš siguran da bi smo dobili neke bolje rezultate, ali bi bilo možda jako interesantno - da ovaj prevod neko prevede opet na francuski. Ili na engleski, pa sa engleskog na francuski. : )
Nisam bas siguran gde se sve to dogodilo... u crkvi, u kanti za djubre, u susnici za meso? Mozda u nekom autobusu? Bilo je tamo... sta je ono bilo tamo? Bilo je jaja, dzakova, rotkvica? Ili su tamo bili kosturi, sta li? Da, ali oblozeni mesom i zivi. Cini mi se da su bas oni bili u pitanju. Neki ljudi u autobusu. Ali medju njima bio je jedan covek (ili dva?) koji se po necemu isticao, ne znam bas sigurno po cemu. Po svojoj megalomaniji? Pre ce biti... i tacnije... po svojoj mladosti koju je krasio dug... nos li? brada li? palac li? ne: vrat i jedan sesir, cudan cudan, cudan. On poce da se svadja, da, tacno, secam se, upravo tako, s jednim drugim putnikom (covek ili zena, dete ili starac?). To se zavrsilo, to mora da se vec nekako zavrsilo, verovatno time sto se jedan od suparnika povukao, sta li.
Mislim da je to isto lice koje sam vec negde morao sresti, ali gde? Pred nekom crkvom? Pred nekom susnicom za meso? Pred nekom kantom za djubre? Bio je, cini mi se, s nekim drugom koji mu je, po svoj prilici, govorio nesto, ali sta, o cemu i kako?