Otkrivanje segmenata vecnosti kroz pero darovanih u coveku budi zelju za spoznajom sustine ljudskog bica i postojanja. Nakon Zaboravljenog mirisa, Slavko Celap nam donosi nove tragove duse "Na horizontima zaborava".
majra
Na horizontima zaborava - Slavko Celap
Praznici vina
Ni taj dan, ni ta noc, nisu se razlikovali od drugih. Vrata su bila otvorena, ušao je, barske stolice sa njegove desne strane bile su prazne. Došao je do šanka, narucio pice, popio ga i izašao. Pet ili šest puta u toku te noci je ulazio i izlazio, prethodno iskapivši naruceno pice.
Ostatak vremena proveo je tiskajuci se kroz masu pridošlog sveta. Osecao je njen miris, osecao njeno prisustvo.
Krila se tu negde, u toj gužvi, ili ga je tražila kao što je on tražio nju. Šta ih je to sprecavalo da se sretnu?
Verovatno isto ono što ih je teralo da dodju u grad zajedno podarenog im vremena, grad uspomena i grad želje za ponovnim susretom. Neko se svojski potrudio da ih uzajamno sakrije od njih samih.
Strepnja se strpljivo i uporno širila. Seo je na stepenište, zagledan u reku prolaznika. Vazduh je bio nepodnošljivo oštar. U telo se uvlacila hladnoca mermera, sudbina je i dalje pribegavala obmani.
Mirisi su zalepršali i poleteli prostorom u potrazi za usnama na koje ce sleteti, dušom koja ce ih prepoznati, oživeti i prigrliti uz sebe. Negde duboko iza ociju kao da je svanulo juce, iz titravog su se mozaika pocele nazirati slike. Zurio je u svoje dobre duhove koji su lepršali svetlucavo lakim krilima. Želeo je da ih pita, ali oni nisu hteli da ga cuju, samo su, igrajuci se, nemarno lebdeli oko njega. Hladnoca iz vazduha i kamena kao da je nestala. Zanesen plesom providnih silueta, zaboravio je na hladnocu.
Osecao je njeno prisustvo, ali nije uspevao da je fokusira u tom vrtlogu dobre energije. Osecao je njenu blizinu, koja je budila sve ucestaliju želju da se prepusti tom organizovanom haosu ustreptalih tackica.
Igrao bi se s njima kao decak sa snovima koje je u svom odrastanju negde zagubio.
Predeo senke širio se po obodima tek doživljenog. Bila je to senka koja se iz godine u godinu širila, bivajuci sve gladnijom.
Tišina je postala nepodnošljivo glasna. Vetar oštar poput noža kasapio je misli, ali se projekcija u njegovoj dvorani iluzija nije prekidala.
*
Držala je devojcicu, cvrsto, za ruku. Srce mu se steglo, zakljucalo kao tamnica, kada je devojcica, kao da je nešto osetila, zastala i pogledala ka mestu na kojem je K-sal mislio da sedi. Nešto lagano poput varnice, oslobodjeno stega, poletelo je iz uzdaha.
Poželeo je da ih dodirne,
... da ih zagrli,
... poželeo je da...
... i vreme je stalo.
Suze na obrazima pocele su da se zgušnjavaju, a potom su se zamrzle. Uspeo je da zaustavi vreme, da zamrzne svet oko sebe, samo se bol i dalje razlivala u svom kontinuumu. Bol se nije dala zaustaviti.
Suza se pretvorila u kristal, ali nije stala. Otisnula se iz oka, tresnula o hladan kamen i raspršila u hiljade malih, oštrih, ledenih iglica, koje su se podmuklo zarivale u uzdrhtalo srce usamljenog ratnika.
Jedino što je u tim trenucima želeo bilo je da u beskonacnom kretanju vremena zaustavi samoubilacki pohod suza koje su u svom samrtnickom hropcu umnožavale samocu i osecaj nemoci.