Da li vam se nekad desilo da pomislite da ste zavisni od neke osobe? Ne mislimo na zavisnost od roditelja, dok ste još bili deca, niti na eventualnu finansijsku zavisnost od nekoga; mislimo na osećaj kada ste jako zaljubljeni i osećate izuzetno snažnu potrebu za osobom u koju ste zaljubljeni - prosto vam se čini da morate dobiti svoju "dozu" vremena provedenog s tom osobom, ili ćete umreti/poludeti/na neki način užasno patiti. Poređenje sa zavisnošću vam se čini preteranim? Možda je reč o tome da niste iskusili toliko jaku zaljubljenost (što nije nužno loše, različiti ljudi različito doživljavaju zaljubljenost).
Za sve vas kojima se zaljubljenost čini nalik na zavisnost od neke jake droge: nedavno sprovedeno istraživanje otkrilo je da po mnogim "simptomima" zaljubljenost zaista liči na zavisnost od kokaina. O kakvim se simptomima ovde radi?
Dva neurologa iz Londona pratila su moždane aktivnosti zaljubljenih i utvrdili su da kod njih postoji visok nivo dopamina, jednog od hormona zaduženih za dobro raspoloženje. Dopamin ojačava motivaciju, povećava osećaj zadovoljstva - i zavisnosti. To nije sve.
Dobrovoljci koji su učestvovali u ovom istraživanju izjavili su da pate od nesanice i nedostatka apetita, i da se osećaju ushićeno i euforično, a to veoma liči na dejstvo kokaina.
Dakle, ako ste nekada, kada ste bili zaljubljeni, osetili strah od toga koliko ste zaljubljeni, koliko se zavisno osećate od te osobe - ne bojte se, taj osećaj je sasvim prirodan. Nema razloga za strah, samo ne bi bilo pametno da se venčavate, dižete kredit ili radite nešto podjednako dugoročno dok taj osećaj traje. U principu, ovakav osećaj zaljubljenosti traje tri do šest meseci; ako vaša ljubav opstane i posle toga, tada razmišljajte o zajedničkoj budućnosti. Do tada, uživajte! Uživaćete i kasnije, naravno, samo na drugačiji način.
braca
Od tri do sest meseci......hmmmm ne bi rekla u 51% slucajeva zaljubljenost prelazi u pravu ljubav.....nazalost u isto toliko posto slucajeva ljubav je nesretna......evo krenimo od mojih drugarica svaka ali bas svaka je u jednog decka bila zaljubljena preko godinu dana, i 90% je bilo nesretno u fazonu nece da cuju za nas i tako to.....evo ja ja sam bila zaljubljena u decka 3 godine dok on nije hteo da cuje za mene!!!
e samo jos jedna stvar muska populacija neka mi objasni ovo(ovo pricam u ime celog mog zenskog drustva):
Kada se musko zaljubi u devojku ona moze da se druzi sa njim i sve ostalo
Ali zato kada se ona zaljubi u decka onda on ne zeli da cuje za nju!!!
Ne vidim nista logicno u tome,...ali naravno sa cast izuzecima!!!!!!
Zašto ljubav nije dovoljna
Čovek je rođen da voli i da radi. Ako malo dublje promislite rad iz prinude svakog užasava, tako da je istinski rad samo onaj koji se voli. Zato, čovek je rođen da voli i da radi ali samo posao koji voli. Zbog toga možemo reći, čovek je rođen samo da voli. Ali u životu mnogi ne uživaju u ljubavi. Zašto je to skoro neumitno pravilo, kada bi trebalo da je ljubav supstanca života? Odgovor leži u saznanju da mnogi ljudi odrastaju sa pogrešnom orijentacijom kako voditi autentičan život. Skoro niko ne ide u život sa namerom da izrazi strpljenje, pokaže naklonost, manifestuje služenje, a da ne zahteva nadoknadu svojih ulaganja. Drugim rečima, svi zahtevaju da budu voljeni, a retko ko se zapita da li i koliko istinski voli. Davno je rečeno da je pamet najpravednije raspoređena vrednost u životu. Svako za sebe misli da je ima dovoljno. Nasuprot tako shvaćenoj pravednosti, moglo bi se reći da je sebičnost najnepravednije raspoređena osobina među ljudima. Svako misli da se odlikuje sa baš malo sebičnosti, dok su oni drugi grozno sebični. Na žalost, za razliku od pameti koja je zaista neproporcionalno raspoređena među ljudima, sebičnost ili egoizam je stvarno najpravednije raspoređen ljudski kvalitet u životu. Tu vlada hiperinflacija. Mi volimo samo ono što polira ili glača naš ego. Valjda je to zakonitost života. Ne možemo doći do ljubavi , razumevanja i skladnih odnosa sa drugima dok nas ne zaboli naše Ja.
Ego, ljubav, seks
Zaboli nas kad ne ostvarimo svoje ambicije da budemo neko i nešto. Teško nam pada svakodnevno podsećanje da oni drugi imaju više para, bolji posao i veću popularnost. Strah nas je da budemo podcenjeni, da budemo ismejani ili neprimećeni. Novac, slava i moć su kriterijumi ispravnog življenja. Vole se samo oni koji imaju baš to. U takvoj životnoj orijentaciji vlada logika da pravo na život imaju samo labudovi, a ne smešne patke, uplašene prepelice ili sićušni vrapci. U takvom životu nema ni Lj od ljubavi. Pravo je čudo kako se uopšte novi život rađa iz tako malo ljubavi među ljudima. Čini se da i seks kao medijum rađanja nema veze sa ljubavlju. On postoji, izgleda, više kao sukob i sudaranje polova, a ne kao produžena manifestacija ljubavi. O tome želim da pričam. O mestu ljubavi u seksu i poziciji seksa u ljubavi. Izgleda kao da su to dve sasvim odvojene dimenzije čoveka. Mislim da nema oblasti interesovanja koja više okupira pažnju ljudi od teme seksa i ljubavi. Ta preokupiranost je dokaz da većini izmiče tajna ljubavi. Što se više priča o seksu i što je veća opsednutost njime to je pouzdaniji pokazatelj da čovek u toj oblasti nije postigao ostvarenje svojih potreba ni razumevanje odnosa seksa i ljubavi.
Kada nam je teško u životu mi se zaogrnemo slatkom iluzijom samozaborava i nastavljamo putovanje sa nadom da će biti bolje. To je kao da smo ubrizgali sebi u vene jedan narkotik pa nas više život ne boli iako rana ostaje. Narkotika ima neverovatno mnogo. Od onih hemijskih, veštačkih i prirodnih do psihičkih kao što su zaborav i samozaborav, uobražavanje i privrženost iluzijama. I seks je jedan od narkotika kojim opijamo svoju dušu. Nažalost, ono što važi za sve droge važi i za seks. Kad njihovo dejstvo prođe sučimo se sa bolnom realnošću koja još jače boli nakon otrežnjenja. I u dimenziji seksualnih odnosa vladaju velike predrasude, varanja i samozavaravanja. Kad ljude pitate kakav je njihov seksualni potencijal većina će reći kako su oni u tome izuzetni talenti, samo ona druga strana je deficitarna. Problem je, izgleda u onom drugom. Taj tabu se ne dira. Sve je relativno, samo je moja erotika apsolutna. A baš u nju treba sumnjati. Ona je najintimnije polje na kome se izbegava odgovornost. Ko ne postavlja u centar svoga života ličnu odgovornost taj je strašno zastranio. Kao što reče jedan od mudrih ljudi, kad god u partnerskom odnosu nešto nije u redu, kada dođe do konflikta, uvek treba da se zapitam gde sam ja pogrešio. Greška je uvek u ja pristupu. To je jedini način da dođe do poboljšanja razumevanja i skladnog odnosa. U životu je najčešće obrnuto. Mi mislimo da je uvek onaj drugi grešan i trošimo jako mnogo vremena i energije da dokažemo sebi i drugima kako je kriv onaj drugi. To je jalov posao. Zato se obično ništa ne menja u našim životima, bez obzira koliko vremena prođe. A toliko čeznemo za promenom. Kad god sretnemo prijatelja ili poznanika prvo pitanje je šta ima novo. Retko ko kaže, hvala Bogu, ništa. Svi čeznu za promenom.
Najčešći način forsiranja promena u životima mnogih je neverstvo i brakolomstvo. Ono je najbolji dokaz strašne zapuštenosti ljubavne i seksualne kulture. Statistike su poražavajuće kada se meri broj razvoda u odnosu na broj venčavanja. U nekim zemljama reč je o epidemijama. A neverstvo se ne može ni izmeriti jer nema parametra kojim se to može postići. Nedostaje mu iskrenost. Promeniti partnera i saznati kako izgleda biti u odnosu sa novim, obećavajućim partnerom nameće se kao, malte ne jedino rešenje za hronično nezadovoljstvo. U takvom projektu ima mnogo nade i mnogo rizika jer formula negovanja dobrog partnerskog odnosa nije u onom drugom, već u ličnoj odgovornosti. Aboridžani to rade mnogo mudrije. Njihovi mladi u adolescenciji žive u izdvojenim kampovima gde je osnovno pravilo slobodna ljubav i menjanje partnera. Nakon raznovrsnih iskustava, svako zna ko je partner njegovog života i više nema eksperimentisanja. Ako u bašti svoga života stalno iznova prekidamo i kopamo novi bunar da bi smo pronašli vodu u opasnosti smo da umremo od žeđi.
Zašto postoji zavera ćutanja u oblasti seksualnosti i odnosa među polovima? Ništa se nije promenilo od dvadesetih godina dvadesetog veka, kada su Frojda pljuvali na ulici samo zato što je upotrebljavao često reč seksualnost. Seks uvek uznemirava savest i proizvodi nelagodnost. Nekako ispada da postoji tajna veza između seksualnih potreba i osećaja krivice da one nisu ispravne. Da li je to posledica više- vekovnog vaspitavanja? Ili nečeg drugog? U svakom slučaju radi se o ličnom i kolektivnom neznanju i nepoznavanju jedne od najvažnijih dimenzija ljudskog bića. Možda bi neko rekao da se tu nema šta učiti i saznavati, jer priroda ostvaruje svoju svrhu uprkos našem neznanju. Da li ste gledali kako lavovi vode ljubav? Iako su carevi životinjskog sveta nimalo to ne rade carski. Čovek je čovek zato što je u neverovatnom naponu da prevaziđe svoju animalnost. Ne može ostati na animalnom nivou jer ga takva pozicija čini nesrećnim. Neznanje i nepoznavanje odnosa između seksa i ljubavi ga čini nesrećnim. Verovatno i nelagodnost i osećaji krivice zbog seksualnosti proizilaze iz tog naznanja i inferiornosti u oblasti seksualnih odnosa. Čovek je ponosan na svoju svest, a baš mu ona nedostaje kada je seks u pitanju. Možda se mnogi i ne pitaju šta je to tako privlačno u onom slatkom trenutku orgazma i grozničavo žive za njegovo ponavljanje.
Transcendiranje seksualnosti
Ponavljanje nema nikakvog trajnog smisla. To je kao okretanje gramofonske ploče na istom mestu, gde se zvuk ponavlja. Iritira. Ono što nas je juče oduševljavalo danas nas čini ravnodušnim ili čak iritira. Ali ostaje to sećanje na prijatan trenutak koje uporno tera na ponavljanje. Ponavljanje vodi obavezno u iscrpljivanje. Opsednutost seksom u umu i prinuda seksualnog ponašanja jedan je od najvećih involutivnih mehanizama pojedinačne svesti. Razvoj duha se usporava ili potpuno prestaje. Zato su sve religije propovedale seksualno uzdržavanje. Ono daje šansu čoveku da nastavi razvoj ljudskih potencijala. Uzdržavanje ne znači nasilno odricanje od seksualnih potreba. Uzdržavanje znači ne biti opsednut seksom kao ličnim božanstvom . U suštini ne postoji nešto kao seksualna energija. Seksualna energija je energija nas samih usmerena kroz seksualni medijum. Kada boravimo u njemu, nema nas u drugim dimenzijama. Kaže se da čovek koji osvoji svet izgubio je dušu. Može se reći da i čovek koji osvaja svaki put ponovo seksualni cilj takođe gubi dušu. Zato je opsednutost seksom kočnica duhovnog razvoja. Princip je jasan. Ako svakodnevno usmeravamo svoju pažnju na jedan objekat mi postajemo jedno sa njim. Ali, kao što reče Ivo Andrić, kad god otvorimo oči za jednu stvar, istovremeno smo ih zatvorili za stotinu drugih. Posebno su ljudi koji iz ko zna kakvih razloga izbegavaju seksualne odnose u opasnosti da budu na jednom duboko nesvesnom planu opsednuti seksom. Seksualno uzdržavanje je mnogo važnije na nivou uma, nego na nivou seksualnog ponašanja. U umu se odigrava seksualna opsednutost. Dobar primer je iskustvo jednog indijskog monaha koji je pogrešno shvatio seksualno uzdržavanje pa je odsekao svoj polni organ, da bi posle četvrdeset godina pitao svog učitelja šta da radi jer je i dalje opterećen seksom.
Da bi smo transcendirali seksualnost i oplemenili je ljudskim dahom ne možemo izbegavati njeno dublje upoznavanje. Postoji drevna škola veštine vođenja ljubavi ,Tantra ljubavi koja ima naučan pristup dimenziji seksa i ljubavi. Za tantru seks nije krajnji cilj života, nego jedan od puteva kojim čovek prolazi u svojoj evoluciji. Ljudi mogu sve oplemeniti ili izvitoperiti. Tako su činili i sa tantrom ljubavi. Ima toga. Ali postoji činjenica da su neki mudri ljudi kroz istoriju civilizacije uspevali da ostvare neslućene dimenzije razvoja svesti. Današnji pedagoški sistemi samo govore o seksualnom vaspitavanju, ali njega nema. Obučavamo se da hodamo, učimo se higijenskim navikama, da vozimo bicikl i automobile, da sviramo i računamo, šta sve ne. Samo nas niko ne uči kulturi seksa i ljubavi. U toj oblasti svi smo samouki . Ta izolovanost u jednoj socijalnoj dimenziji, kao što je seks vodi do životne jednostrnosti u stilu moj seks, moja potreba, moj cilj i baš me briga za druge. Tako se polje seksualnih odnosa pretvara u bojno polje na kome se forsira najperfidnija borba ljudskih egoizama i eksploatacija. U egoizmu vlada princip – oko samo sebe ne vidi ili nož sam sebe ne može da poseče. Zbog njega se ne vidi glavni i jedini uzrok svih ljudskih problema – egoizam, sebičnost, taština i sujeta. Kad ne napredujemo u partnerskim odnosima to znači da smo udarili u barijeru egoizma koja izgleda toliko prirodno neophodna da je uopšte ne vidimo i ne preispitujemo opravdanost njenog postojanja.
Zbog egoizma se i ne pitamo koji je smisao seksa i gde je njegovo mesto u ljubavi prema drugom ljudskom biću. Seks obično služi kao instrument za postizanje nekih sebičnih ciljeva, a ne kao izraz ljubavi prema nekome. Instrumentalizacija seksa je najdalji cilj koji većina dostigne i na tom postignuću i ostane. Seks služi kao sredstvo samodokazivanja sopstvenih vrednosti, kao pomagalo da se zadobije društveno priznanje, kao takmičenje,kao atletska disciplina, kao sredstvo kažnjavanja onog drugog, kao droga,vid opuštanja, kao mamac i udica…. Brojni su načini zloupotrebe seksa. Opet neki mudar čovek reče, da su svetske komunikacije bojno polje svakojakih manipulacija, a da je iskrena i bezazlena komunikacija retka kao redak metal u prirodi. Seksualna komunikacija nejčešće se uklapa u opšte stanje. Bezazlen seks i bezazlena ljubav pripadaju riznici retkih vrednosti. Baš me interesuje gde je odveo R. M. Rilkea onaj njegov pesnički vapaj: Kako da se tebe ne taknem? Kako mimo tebe da grlim druge stvari i daljine? Na kom smo instrumentu i ko nas satka, o pesmo slatka?
oaj prethpdni tekst otvoren je kao nova tema
Kada razmislim malo bolje o tome slazem se i ja da lje zaljubljenost jedna vrst zavisnosti. Covek (najcesce nesvestan toga) moze da bud jako zavisan od ljubavi i paznje koju dobija od voljene osobe. Mozda bismo mogli govoriti i o raznim vrsta zavisnosti od ljubavi:od partnera, roditelja, dece i sl.
Zaljubljenost ,bez odvikavanja
Ponukao me naslov:zaljubljenost i kokain,pa sam pronašla paralelu aki i odmak.
To stanje zaljubljenosti,različito od ljubvi je snažan poriv i navala emocija koja nije čvrsto utemeljena.Obično,zaljubljenost je poput bljeska u srcu,neko iskrenje,najčešće,fizička privlačnost ,bez onoga,što u ljubavi tražimo,a to je osobnost!
Mladi ljudi su uvijek u "stanju pripravnosti"-što znaći,da u svakom trenutku svoje mladosti,ako ne posjeduju čvrstu vezu,mogu se zaljubiti u trenu! Dobivaju ono stanje blaženstva,koje se može usporediti s kokainskim stanjem svijesti:sve pratiš,totalno si budan i isključivo zadovoljan sam sa sobom i s osobom,do koje ti je stalo!
Ljubav je ipak nešto više.Nešto,puno više,jer obuhvaća mane čovjeka ,a ne samo njegove vrline.Vrline vide samo pjesnici i zaljubljenici,a mane,kao sastavni dio ličnosti vide oni,koji se medjusobno vole.
Nemojte me negirati a priori na račun ove izjave: ona je utemeljena u svim porama našega nesavršenog bića i života.I kad shvatiš,da voliš nekoga sa svim što nosi u sebi,onda je to ljubav.
O ljubavi,drugi put....Sada pozdrav iz Splita
Dr. Peck zaključuje da stanje zaljubljenosti nije prava ljubav iz tri razloga:
1. Zaljubljivanje nije čin volje ili svjesnog odabira. Bez obzira koliko se željeli zaljubiti, ne možemo to postići na silu. S druge strane, možda ne tražimo to stanje, a preuzme nas iznenada. Često se zaljubljujemo u neprikladno vrijeme i u nepodobne ljude.
2. Zaljubljivanje nije prava ljubav stoga što je nenaporno. Ma što činili u stanju zaljubljenosti, to zahtijeva vrlo malo discipline ili svjesna napora s naše strane. Dugi, skupi telefonski razgovori koje obavljamo, pokloni koje izmjenjujemo, stvari koje obavljamo nisu vrijedne spomena. Kao što nagonska priroda ptice nalaže izgradnju gnijezda, tako i nas nagonska priroda stanja zljubljenosti tjera da jedno drugome činimo neobične i neprirodne stvari.
3. Zaljubljena osoba nije istinski zainteresirana za poticanje osobnog razvoja drugog bića. Ako na pameti imamo ikakav cilj, onda je to da skončamo usamljenost i možda uspjeh ovjekovječimo brakom. Stanje zaljubljenosti ne usredotočuje se na naš osobni razvoj niti na razvoj i napredovanje drugog bića. Umjesto toga daje nam osjećaj da smo stigli do cilja i da nam ne treba daljnje napredovanje. Na vrhuncu smo životne sreće i jedina nam je želja da tu i ostanemo. Naša ljubljena se zasigurno ne treba dalje razvijati jer je savršena. Jednostavno se nadamo da će ostati savršena.
Cemu onda sluzi zaljubljivanje?
Ono je prirodan proces sazrevanja coveka. Svako zaljubljivanje i odljubljivanje predstavlja po jednu lekciju o realnosti u odnosu na sebe, druge ljude i zivot. Sposobnost da vidimo i prihvatimo sebe onakvima kakvi jesmo, preduslov je za realan odnos prema drugima. Tek kad smo za to sposobni, moci cemo voleti i sebe i druge u punom intenzitetu. Nestat ce potreba za iluzijom. Ostat ce nam sposobnost voljenja.
Stanje zaljubljenosti mozemo prepoznati i odrediti kao privremeni emocionalni uzlet, a potom nastavljamo pravu ljubav sa svojim partnerom. Ta vrsta ljubavi jeste u sustini emocionalna, ali nije opsednutost. To je ljubav koja ujedinjuje razum i emocije. Ona ukljucuje cin volje i zahteva disciplinu, ali prepoznaje potrebu za licnim razvojem. Nasa najosnovnija emocionalna potreba nije zaljubljivanje, nego potreba da nas neko voli, da spoznamo ljubav koja proizlazi iz razuma i odabira, a ne nagona.
Potrebno mi je da me voli, neko ko je odabrao da me voli, koji u meni vidi nesto vredno zivljenja.
To je odabir da se utrosi energija u nastojanju da se pripomogne drugoj osobi znajuci da, ako je njegov ili njen zivot obogacen vasim nastojanjem, i vi cete pronaci osecaj zadovoljstva - zadovoljstva iskrene ljubavi prema drugome. Tu nije potrebna euforija stanja zaljubljenosti.
Ustvari, prava ljubav ne moze ni poceti dok ne prodje stanje zaljubljenosti.
Ova spoznaja je posebno od znacaja za bracne parove koji su izgubili svoje zaljubljene osecaje. Ako je ljubav odabir, onda oni imaju mogucnost voleti i kad se jednom ugasi opsednutost zaljubljenosti, a oni se vrate u svet stvarnosti.
Ta vrsta ljubavi zapocinje s odredjenim nacinom razmisljanja. Ljubav je stav koje govori: "Zivim sa tobom - biram da brinem za tvoju dobrobit." U tom slucaju onaj koji bira da voli, naci ce odgovarajuce nacine da izrazi svoju odluku. Ako to uspemo nauciti i odaberemo da to sprovedemu u delo, onda ce ljubav koju delimo biti uzbudljivija no bilo sta sto smo ikada osetili dok smo bili slijepo zaljubljeni.
Ljubav zeli, ne zahteva. Ljubav nije samo nesto sto nam se dogodi - to je nesto sto mi cinimo. To je davanje kao i uzimanje.
majra
