Miroslav Mika Antic - neki pesnik iz Mokrina Umetnost

Pesnik, boem, rodjen je u martu 1932, telesno prisutan na ovom svetu do 24 juna 1986, ali - i dalje je tu u necijim glavama i knjigama, po sajtovima.

Bio je mnogo toga. Neki ga pamte po tom sto je dao ime cuvenoj beogradskoj kafani Poslednja sansa. Neki vele da je on ustvari pesnik. Neki kazu da je radio u vodovodu i kanalizaciji.

Bilo kako bilo Mika Antic je dopunio mnoga detinjstva. I dorekao mnoge živote. Kad ne znamo za šta drugo mi se uhvatimo za njega i to često prodje.

Jedan moderator je mučki obrisao tekst koji sledi u nastavku.

Svakog jutra po jedna odlicna biografija

Rođen sam 1932. godine U Severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čitava moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih još želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama… Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikom drugom, bar đacima u školi, jer oni, na žalost, moraju da uče i život pisaca.

Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio na kompresorima, obrađivao drvo - umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije.

Imam i neke nagrade i priznanja. Dve “Nevenove”. Jednu za životno delo u poeziji za decu. Goranovu nagradu. Nagradu Sterijinog pozorja. Zlatnu arenu za filmski scenario. Nagradu oslobođenja Vojvodine. Sedmojulsku nagradu Srbije. Nosilac sam Ordena zasluge za narod. Neko bi od svega toga mogao da napiše bezbroj stranica. Recimo: uređivao list “Ritam”, ili uređivao Zmajev “Neven”.

Najviše bih, ipak, voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima.

Ostalo, što nije za najavu pisca, nego za šaputanje, rekao sam u pesmi “In memoriam” u jednoj od ovih knjiga.

I u svim ostalim svojim pesmama.

Mika Antić

Miroslav Antić - Malilini

Mora biti da sam pošašavio
- načisto.

Zar ne vidiš da si lepa,
Malilini,
da si lepa kao ptica
od šarenog perja.

Nemam dukat da te kupim.
Nemam braću da te otmem.
Nemam majku da te uvračamo.

Da odem u vojsku
dve-tri godine,
rano mi je za vojsku,
a i šta cu bez tebe.

Da idem po vašarima,
Da sviram po birtijama,
da kupujem perje,
da se kockam, pa da zaradim,

- udaćes se za nekog
dok se vratim, nesrećo.

Beži mi sa mojih očiju.
Mora biti da sam pošašavio
- načisto.

Nisi ti ni lepa,
Malilini.
nisi ti ni kao ptica
od šarenog perja.

Ima takvih u ciganskom rodu
i jos lepših - barem hiljadu.

Da te kupim za dukat,
da ga odmah potrošiš.
Šta će meni braća,
pa da se u tebe zaljube.

Da je živa moja mati,
ti bi u nju pogledala
urokljivim očima,
i mater bi moju pretvorila
u vrbu.

A možda i ne bi,
Malilini.
Eto šta ja govorim.
Teško meni: lud sam!

Zar ne vidiš da si lepa,
Malilini,
da si lepa kao ptica
od šarenog perja - priznajem!

Nemoj da me kljuješ
u to moje grlo
sa tim lepim očima.

Ne mogu da dišem
od tebe.
U nosu mi duša,
nesrećo.

Ja žvaćem tvoju kosu.
Ti žvaćes moju krv.
Ja žvaćem tvoje ruke.
Ti žvaćes moje srce.

Ja žvacem tvoju crvenu maramu.
Ti žvaces moj nikakvi život.
I moju nikakvu sudbinu.

Tako si me dovela u nešto
glupavo
pa govorim,
a ne znam šta govorim.

Pa osećam,
a ne znam šta osećam.
Pa ja plačem
i ne plačem ujedno.

Sad moram da idem
da probam da nađem
neki drugi život
i drukčiju sudbinu.
Idem u vojnike.
baš me briga za tebe.
Idem odmah sutra
da budem oficir.

Baš je meni
život lep.
Otkud da je nikakav.

Nakriviću kapu preko uveta.
Četa mirno!
Četa napred marš!

Eto vidiš šta govorim.
sve - koješta.
šalim se.
Oprosti.

Mora biti da sam pošašavio
- načisto.

Bosonoga pesma

Ovo je pesma
za tvoja usta od visanja
i pogled crn.
Zavoli me,
kad jesen duva u pijane mehove.

Ja umem u svakom novembru
da napravim jun.
I nemam obicne srece.
I nemam obicne grehove.

Moja je sreca srneca,
a gresno mi je smesno
Ako me neko cacne
u ove oci placne,
nije to neutesno:

ja umem od suza da pravim
klikere lepe, prozracne.

Podelicu sa tobom
sva moja sasava zdravlja.
Zavoli moju senku
sto se klati niz dan.

Sutra nas mogu sresti
ponori ili uzglavlja.
Ludo moja, zar ne znas:
divno je nemati plan.

Izadji iz tog detinjstva
kao iz starih patika.
Zavoli moj osmeh, dubok
kao jezerske vode.

Evo, i ja sam se izuo.
Pod vrelim tabanima
rastapa mi se asfalt.

Budi uz mene kad odem.

Romansa

- Jesi l moje
Najmoje?

- Jesam tvoje
Najtvoje.
- Da ti sviram u ušima?
- Da mi kupiš dve firange
od cica.
Al' da budu na cvetiće.

- Da zakačim viljuškama
na ragastov od pendzera.

- Da me mrze sve komšije.

- Da ja imam samo tebe.
- Da ti imaš samo mene.

- Da ne udje ni Mesec ni Sunce.
Da u sobi bude jedna crkva.
Da gledamo kroz taj pendzer,
kroz taj pendjer pun cvetica,
da je život nešto naše,
najnaše.

- Da je život nešto tako lepo
kao u samoposluzi "Zvezda".

- Jesi l moje?
Najmoje?

- Jesam tvoje.
Najtvoje

Basna

Roda, odevena u kostim od novog prolecneg perja, i jedan sasvim olinjali, celavi djeram, caskali,stojeci na jednoj nozi, o filozofskim temama, onako, iz puke dosade.

A znas li, kazala je roda, znas li da nikad neces poleteti, jer ravnodusni se linjaju, a krila rastu samo od prevelikih zelja.

DJeram ocedi kap vode sa njuske i rece, zmirkajuci limeno prema suncu: lako je vama, gospodjice, kad ste udati za vetar, a ja sam se zemljom ozenio.

Naravoucenije ove basne izgubljeno je u perju roda koje su odletele.

III pismo

Draga moja Vineti,
još ovo da Vam javim, pa vam nikada više neću pisati. Videćete. Sećate li se onog tipa što sam vam pričao da ga sanjam na onom ostrvu ili plaži. Onog što se udavio i stalno me onako udavljen, imitirao kako spavam. Ponovo sam ga sanjao i raščistili smo to. Obećao je :nikad više.

Nekoliko podataka koji vas ni na šta ne obavezuju:
devojčica u snu ustane, nasloni se na zid i tako satima stoji u postelji. Budna.
Priznao sam joj da mi to izgleda veoma čudno.
Objasnila je da tako najbolje razmišlja.
Uostalom, rekla je, negde je pročitala da je jedan veliki svetski pisac sva svoja dela napisao stojeći.
Probao sam da i sam napišem nešto stojeći, ali i u krevetu je to ispod mog dostojanstva.

Teram je da o vama govori lepo. Vi se ovde zovete:
Ona Divna dama.
Pogadja da krišom pijem zbog neke tuge u vezi sa vama, i za doručkom obično ispije svaku moju prvu čašu.

Večeras, dok je zaključavala vrata, u očima sam joj video molitvu da Ona divna dama ostane u hodniku iza vrata.
Jednog dana to bi sigurno postalo nepodnošljivo.

Uostalom, i ja sam ljubomoran.
Svi se za njom okreću, kao onog leta kada ste mi je pokazali na Korčuli gde sam bio da obidjem jednu moju pokojnu mornarsku godinu.
I Porto Pidočo.
Lagao sam vam da ćemo tu živeti kada budemo imali dosta novca.
Nikad nećemo imati dosta novca.
Ima bolesnih tipova kojima godi kada su društvu lepih žena.
Ja lepu ženu sakrijem.Kažem devojčici: to što gledaju u tebe, to je kao da te pipaju rukama, i molim te da očetkaš kaput, opereš kosu i umiješ se.

Napravio sam joj četiri scene u restoranu.
Ovde restorani imaju nečeg starinskog, bar ovi na koje ja nailazim.
Imam čulo za kafane.
U sebi, neprekidno, dok pijuckam, mrmljam Štrausa.

Zamislite, ona kaže da ne voli ruske romanse. Kad sam joj pevušio-ništa.
Slegne ramenima i kaže:ne podnosi ruski jezik.Suviše joj je mek.
Onda sam čitavo prepodne govorio samo ruski.

Počeo sam sa Blokom, vikao Majakovskog tako da je svima bilo neprijatno, a malaksao sa Jesenjinom. Naredio sam joj da počne da uči ruski.

Izvinio sam se ljudima za okolnim stolovima i, od dvanaest, pa nadalje, govorio sam samo engleski, ali sam sve reči izvrtao i lagao da su to američki slengovi.
Održao sam joj predavanje o sedamnaest slengova.
Zamolili su nas da izadjemo iz kafane.

Na ulici smo se posvadjali, onda smo se dugo ljubili, i bilo je jasno da se volimo.
Zato i mislim da vam nikada više neću pisati.
Uostalom, zar nije tako bolje.
Kada umrete podićiću vam divan spomenik i napisati: Ona je trpela mene.

Ima jedna pesma za decu , Preverova, koja kaže : “Žirafe pevaju, ali pošto su žirafe neme, pesme ostaju u njihovoj glavi”
Tako je i sa mnom.
Možda ću vam i govoriti neke reči, ali kako sam za vas od danas nem, pisma će ostajati u mojoj glavi.

Od sutra - ništa.
Ni razglednica.

Imena

Pronađeš negde nekakvog Mišu,
nekakvog Gorana,
Dragana,
Svetu,
pronađeš drugare nalik na sebe
i staneš tako i ne veruješ
da ima neko kao ti- isti,
na ovom drukčijem svetu.
I ništa ne mora da se kaže.
Sve se unapred zna i razume.
Možda te neke Mire sad traže.
Možda Gordana neka ne ume
bez tebe,
Jelene,
Milice,
Vide,
do nekog ogromnog sunca da ide.
I ne znaš koliko kao ti - takvih
večeras ponovo nekog nemaju.
I ne znaš koliko kao ti - istih
za susret sa tobom baš sad se spremaju.
I ne znaš ko su to, kao ti - divni
i što su jastuke suzama vlažili.
A lepo ste se mogli sresti
samo da ste se malo potražili.
I kreces u zivot s pogresnim nekim.
S drukčijim nekim.
Nekim dalekim.
A Boris,
Vera,
Vladan
i Sanja
još uvek samo tebe sanja

Ekspres za sever

Možda niko nije umeo da te želi ovako
kao ja noćas.

Tvoje ruke bele kao samoća.
Tvoja bedra sa ukusom platna i voća.
Tvoj malo šuštavi glas.

Sa nosom dečačkim prilepljenim
uz okno vagona,

nejasan samom sebi
kao oproštajno pismo padavičara,

i cudno uznemiren toplinom
kao razmažen pas,

putujem, evo, putujem
da natrpam u glavu još neslućene predele,
da drveću poželim najlepšu laku noć
na svetu,

da se vrtim kao lišće,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice.

Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.

Da zaboravim ruku na tvom struku.
I lice uz tvoje lice.

Miroslav Antić

Uspavanka na domak svitanja

Treci deo

Kad voz ode,
sakrij pod pazuh smotuljak moga duha.
Biće mi lakše da sve zaboravim
ako znam da me se neko seća.

Biće mi lakše ako znam
da smo skuplje plaćeni tamo
gde smo se besplatno delili,
nego gde smo se pogađali i prodavali.

Inače,
ako misliš da se ova stanica zove: sreća,
izvini,
uopšte se ne zove: sreća.
Ako misliš da se nas dvoje nismo poznavali,
izvini,
mi smo se divno poznavali.

Hoću da podelimo noćas
ovu poslednju krišku sna i ćutanja
i sažvaćemo je
svako nad svojim krilom alapljivo i gladno.

Zar ne nalaziš da je dirljivo smešna
ova mala čekaonica između lutanja i lutanja?

U redu:
presedećemo još koji nestrpljiv sat,
a onda jutarnjim vozovima otputovati,
otputovati,
otputovati,
bajagi – iznenadno.

I pismo

Draga moja Vineti, juče sam opet pokušao da se obesim, a posle sam opet odustao.
Čitave noći gledao sam otvorenih očiju u tavanicu i voleo onu drugu ženu.
A lepo sam Vam govorio: ne ostavljajte me samog, sklon sam glumatanju, pravim teatar ni od čega, i toliko se uigram, da posle idem okolo, tražim publiku, i sve to javno prikazujem.
Nemojte se iznenaditi ako počnem i da plakatiram sebe.
Ujutro, video sam kroz prozor nebo….
Samo, nisam video oblake.
Sigurno ih je vetar oduvao preko noći na jug i sklonio.
Taj vetar ima ukus zemlje i tamjana, i ne bih voleo da Vam o tome mnogo govorim.
Treba slediti Lao Cea. On kaže:
“Priroda se služi sa malo reči. Zato uragan ne traje celo jutro i pljusak ne pada ceo dan.
Razumeti se u arhitekturu svemira, pre svih, i to tu, pod mojim prozorom, dok ja i dalje uporno i beslovesno zamuckujem prijateljima u kafani, večito istim prijateljima, u večito istim kafanama, večito iste stihove, uveren da svaki dan izgovaram nešto novo-pa to mora jednom i da zabrine.
...
Dodje to. Neko iz dosade izmišlja novi rat, neko iz dosade izmišlja brakolomstva, neko iz dosade ima mamu, neko iz dosade ima Mocarta, neko tbc.
…
Ja stvarno ne mislim da Vas dobro znam, ali ni neznani mi niste.
Dozvolite , zato da pljunem u pravcu onog grada gde ste me ostavili da Vas čekam
P.S.
Laku noć Vašim željama da opet izadjem medju ljude.Ja to ne umem.Ja sam uvek ulazio medju ljude
Laku noć Vašim suzama. Vašem nekadašnjem hodu kad spavam.

To je bilo pre mnogo miliona godina.
Beskrajno sam cenio sve Vaše pokušaje da mi ulijete olovo u noge, kao onim lutkama od kaučuka koje se uvek ispravljaju.
Meni je olovo u glavi.

Mika Antic

Moja mudrost je obična i liči na dečiju igru. I ja je, evo, osluškujem kao svoj pošteni deo radoznalosti ovog ogromnog čovečanstva. Oni koji u sebi nose velika kretanja i ritmove života, opominju me često da samo malo treba da budem vladar nad stvarima.

Šta znači vlast nad stvarima?

Moji su stari govorili: nauči da se vladaš da bi mogao vladati.

Ti i ja

Taman odrastem - ti podetinjiš.
Taman podetinjim - ti odrasteš.
Uvek mi bežiš za jedno juče.
Uvek si daleko za jedno sutra.
Taman za ništa.
Taman za sve.