Čovek je životinjska vrsta koja, kako nauka smatra, u manje-više nepromenjemom obliku postoji oko 40 000 godina. U tom periodu se minimalno izmenio, evoluirajući u cilju optimalnije adaptacije na uslove okoline i možemo reći da je danas skoro istovetan svom rodonačelniku.
Ako govorimo tehničkim rečnikom, što će nam omogućiti nedvosmislenost pri iznošenju podataka, čovek je kompjuterizovani biološki sistem koga pokreće motor sa unutrašnjim sagorevanjem. Čovek se, takodje, može postmatrati i kao svojevrsna fabrika. Sirovine za obradu, ova fabrika uzima iz okolne prirode a njeni glavni finalni proizvodi se emaniraju u sva tri agregatna stanja: fesces (čvrsto), urin (tečno) i ugljen-dioksid (gasovito). Pri procesu proizvodnje, oslobadja se i energija u više oblika.
Rad biološkog sistema zvanog «čovek» kontroliše i usmerava centralni računar, mozak. Čovek sa radja sa BIOS-om (basic input/output system) i operativnim sistemom bez iskompajliranog aprlikativnog softvera. Ovako konfigurisani sistem, omogućava čoveku da se fizički razvije do trenutka kada će početi da postavlja ili prihvata razne aplikacije za koje smatra (ili, najčešće, drugi smatraju) da će ga učiniti efikasnijim.
Čovek se proizvodi u dva modela: muškarac i žena. Elementarna logika nameće zaključak da su oba modela nastala istovremeno jer je, za sada, humana reprodukcija nemoguća bez postojanja oba modela, mada je model «žena» po svojim konstrukcijskim karakteristikama, uslovno rečeno, bliži tituli da je prvi u procesu geneze. Naime, taj model je ekskluzivno sposoban da, u okviru svog sistema, obezbedi proces progresivne i programirane ćelijske deobe kojom nastaje novi čovek, bez obzira na njegov partikularni model.
Modeli «muškarac» i «žena» se razlikuju jedino u delu reproduktivnog sektora, dok su sve ostale jedinice iste. Uprkos tome, tradicija humane segregacije po polu i dalje opstaje kao neprirodni, nametnuti, sistem vrednosti a posledica je hromozomske neuravnoteženosti modela «muškarac». I kod nas se, doduše samo u osnovnim školama i kao izborni predmet, mladuncima pokušava aplicirati softver koji za premisu uzima povlašćen položaj modela «muškarac». Ovaj softver je pun bagova koji se, naprosto, ne mogu neutralisati jer je sam program, konceptualno, sačinjen po neodrživom i autodestruktivnom algoritmu.
Efikasnost sistema, fabrike, «čovek» se ogleda u stepenu kvaliteta finalnog proizvoda (fesces, urin, CO2) kao i stepenu iskorišćenja energije koja se oslobadja u procesu prerade a koja, u povratnoj sprezi, služi za pokretanje i održavanje proizvodnog sistema. Iz ove postavke, možemo izvesti najmanje dve formule:
-Biološka efikasnost čoveka je obrnuto srazmerna količniku inputa i autputa, pomnoženog sa vremenom utrošenim u procesu prerade inputa;
-Biološka efikasnost čoveka je obrnuto srazmerna utrošku energije po kvantitativnoj jedinici autputa;
Takodje, energetska efikasnost čoveka se može dijagnostikovati i preko merenja frekvencije moždanih talasa, gde je ta efikasnost obrnuto srazmerna nivou tih talasa. Povećavajući energetsku efikasnost, povećavamo i biološku efikasnost i time postižemo duži amortizacioni period postrojenja. Takodje, dizanjem energetske efikasnosti, stvaraju se uslovi da čovek više vremena posveti razvoju svog softvera i posledično unapredjenju hardvera.
Prostim merenjem unete hrane i tečnosti, kao i merenjem izlučenog urina i fescesa, možemo zaključiti koliko je potrebno da bi naš sistem funkcionisao. Što je kvantitativna razlika veća, to je naša biološka efikasnost manja i obrnuto. Razmišljanje i delovanje u smeru povećanja naše biološke efikasnosti je imperativ za svakog ekološki svesnog pojedinca. Takodje, sama detaljnija observacija čitave teme, može biti od prilične pomoći svim ljudima da uspostave prisniju relaciju sa sobom kao biološkim bićem, tj. sa svojim neodvojivim delom, osnovnim biološkim produktom. Čovek, kao biološko biće, bazno je determinisan svojim baznim biološkim produktom (fesces, urin) pa je i njegova biološka budućnost (opstanak) bazno determinisana istim. Zbog toga, ukoliko smo željni da vidimo svoju budućnost, ne gledajmo u šoljice od kafe već u WC šolje.
Dokle god čovek sa prezirom i gadjenjem bude odbacivao svoj bazni biološki produkt, dotle će biti biološki autodestruktivan i, premda neodvojiv od rezultata svog rada na biološkom nivou, odbacivati sebe u celini svog biološkog bića. Tako će se odnositi i prema svoj ostaloj prirodi jer on tu prirodu, uglavnom, shvata u njenoj biološkoj dimenziji.
