Ucini mi
da se desi cudo
i postave se šatre
da se igra oko vatre
dok sviraju sviraci
i tako placu violine
kroz noc se cuju daire
u krošnjama cute zrikavci
i moje ptice malene.
Pesmo!
Znaš me
i ovaj strah u duši
ljubav nezna skriti
pesmo sve ti dajem
zavicaj mio i reci
da se ne zaborave
stavicu u pesme nek
ne odvoji tebe od mene
more od bregova, sunce od
od meseca, tebe i mene
od vocnjaka i pašnjaka
nek dodju iz srca i
male frule cobanske.
Imaš pesmo puteve i vode,
miris rodnog kraja, cesme,
vezene pesme i platno,
klecane cilime i opanke,
pokaži pesmo njene usne
i marame šarene, njene
prozore, saksije i kapije.
Ajde pesmo, ti znaš najbolje
ko je naucio da tuguje
naucio je da sam ustaje
i puste dane da prebroji
cekao da se duša otvori,
cekao da se i san vrati.
Osim pesme nece ništa
ostati i ruka drhti za
sjaj tvog oka, boli me
a volim te dok me ima
dok trajem i ova noc
nek me ostavi, tamna,
vara me, vara osecanja,
sacuvaj mi moje duge.
Slušaj pesmo,slušaj
zapalicu moje snove
navedi me da se setim
kada sam te zavoleo
moja mala sreco,
ako znaš sta je bol
jedina moja, molim
ako boga znaš, pesmo,
tvoje je telo mlado,
ama pouci me, leci...
Kamen
Poljubili smo se lako u obraze
i dala si mi ljubičasto jaje.
Pričali smo kratko o nama,
setih se, sedeli smo na kamenu.
U Botaničkoj bašti, veliki,
beli, okrugao, sa rupom u sredini.
Kako smo stali na njega, smejali se,
uhvatili za ruke a on se okrenuo.
Kao da vreme i ne prolazi - tihe,
plave oči i tvoj meki osmeh.
Ne zoves me
Ne zoves me, dodjoh
evo me na reci Seni
moja stopa zaledjena
dok nepomicno stojim
i cutim u svom nehaju
placam svoje nesanice
imam tebe i belu barku
iskru zvezde i tisinu
obale morske gde me
jake struje nanose.
Koji vetar mrsi moje kose
na koju stranu me ponese
mozda na onu gde se u
toploj Konobi vino pije
gde se prijatelju nazdravlja
a na neprijatelja noz podize
mozda gde me verno na obali
verna zena ceka ili na onu
gde uvek prolazi zivot
jedini prijatelju moj.
Ne pitaj me sada, ne
gde je kuca lutalice
kad je prosjaku kapa puna
veruj mi neznam i da znam
umoran sam od reci,
o boze molim ti se
kad su moje molitve uslisene
poljubac na rastanku
nije jedini trag ljubavi.
niti je samo jedan san
dovoljan za utehu kao
vredan ratar da se napijem
tucem zenu, opsujem decu
nazalost ne umem.
Podpalim kazan rakijski,
omrknem, i hodam nocu,
dok se ne umorim,zedan
sedim, zadremam glava na
grudi padne, pa se prenem
mislim kuca neko, srk vode
opet tisina,odkucaji sata
ugasim svecu sto dogoreva
na poslednjem belom listu
se crne slova kao crni
cvetovi u basti pesnika.
Pogledam se u ogledalo
umijem se kao da cu da
ustanem kao da je ova
nesanica bila kraca od
prosle noci i sve godine
neznam gde su raznele
moje prijatelje, na kojem
jeziku se pozdravljaju,
zar ih nevolje docekuju,
kao stranci decu radjaju
dal u crkvi ponekad utehu
nadju i prekrste se
poljube ikonu i pomisle
Sam
1.
Osama tvoja
me odvela
u noc beskraja
Ti moja
si sjala za mene,
ja tvoj plakao
za tobom.
2.
Osamo moja,
ti moja,
ja tvoj,
se trazimo,
zar nas,trazi
ova noc.
3.
Tisino moja,
ljubavi,
to noc
place, a
niko ne vidi nas.
Starac
Starac, pod maslinom sedi, oblak prolazi a dva galeba kao da lete ka njegovoj glavi, dok crta, lula u kraj usana podrhtava svaki put kada napravi ostar potez rukom sunce mu stane na levom kapku i delu nosa i pokaze mu se jedna mala bora koja se proteze od obraza ka rupici na bradi, zato sto se zagleda i namrsti. Zuri, skupi oci. Nisani.
Ugleda zenu na pragu,kamene kuce, duga, tamna, kosa, mnostvo dece zove na dorucak, na licu joj trag od brasna i obrazi joj kao krofne tek iznesene.
U luku upravo ulazi brod, veliki i beo, zvuk sirene, kao da doziva drugi brod a on cuti. Mozda kao i on slabije cuje na desno uvo.Smeje se. Svasta mu pada na pamet. Izgleda mu kao kit koji ispusta mlaz vode prema nebu. Voli kitove ovde ih vise nema.
Kako prolazi vreme. Ustaje povijen kao maslina pod kojom je sedeo. Za trenutak iz lule baci pepeo, zgazi zar i klimne glavom... kisa ce, uvek ga tada bole kosti.
Vrati se, udje umoran. U sobi sto zove atelje, kao na tavanu, koferi sto nemaju mesto, stafelaj do prozora, nezavrsena slika, i nagnute slike pored kojih ne moze proci. Vidi udice i stapove kao puske ukrstene u uglu sobe. Zamrsene strune, vise ne vidi da odmrsi.
U ovu sobu zena ne ulazi, njegov nered, Da joj ucini ne masti i neprlja joj vise fotelje, nista do ovih pantalone koje vise nemaju boju tkanine. Od boja na paleti, od boja koje se vise od mesanja i nesvesnog brisanja ruku. Od svih mogucih nijansi ne razaznaje ton. Ponekad mu udje neko dete koje stalno zapitkuje i smeta, pogleda ga ipod spustenih naocara i kaze idi igraj se napolju, ovde je bas zagusljivo od boja i terpentina. Isprljaces se.
Ono se ne da tako lako oterati, sta je to terpentinn. A sta si naslikao, zasto nema oci, gde su mu ruke. Toliko pitanja bez sacekanog odgovora. Da ga zadovolji. Kaze. vidis pripitomljenu pticu kraj mojih nogu.... naslikana po secanju to je tek skica jednog obicnog letnjeg avgustovskog dana u kome sam bio... beskrajno srecan.
Supernova - Zavicajna
Ovde
cvetaju s proleca jabuke,
jagorcevina
i deca..
zore su uvek meke.
pod krovovima se usnula deca bude
i rastu od snova,
ko pupoljci rude
izmicu klupama,
igrankama za dan skole,
a to i ne znaju..
Ovde
radja tek orah, jabuke i sljive
i slatko je,
najsladje kad se ukrade,
nocu, kad sve spava
sa tudje njive,
kad sve spava,
osim zrikavaca
i vetra u liscu..
Ovde
miruju secanja..
Ne nalazim reci
za te jarke misli
sto mi pamet mute...
Pa neka! nek mi srce pukne,
nek mi oci vrisnu,
al usta nek cute...
Ne vidim
Ovo su moje
a to su tvoje reci
umorna sam od reci
odlazim.
Lazna si slika
i laznog lika
da li se varam
ili se pravis, samo
se skrivas u sebi,
imaj milosti za mene,
otvorim oci nisi tu,
u pesmi te trazim
u pesmi te ljubim,
u pesmi odlazi,
idi da obrisem
suzu kad se ne vidi.
Moja te tuga boli
mrzis me, odlazi,
tvoj sam a nisam,
tonem, ne postojim,
umirem, odlazi
da te ne ljubim,
da te ne volim
zaboravi, ubijas me
polako, i
pesnik u meni,
ubija me a opet
sve te moje voli,
i ova pesma te voli,
a ja te ne vidim...vise.
Na Skadru
Na klupi zajedno
popodne nekog ljeta
gospodnjeg dvehiljadetreće
isto piće načeli,
na Vranjini krupne smokve
rodile,
po jezeru iz čuna žena
mrežu bacala
sa dna zlatne šarane
vadila,
gledaju me gledam ja
njih kormorani hitri
i starac sa kapom
preko čela.
Drugo piće i neke pesme
načeli i smejala se deca
i mi, u svojoj radosti
vedrom danu i mladosti.
Žena pronese šarana crnog
repa, Krapa Skadarskog,
praćnu se car dubine,
vodeno vreteno,u mreži
spetljan zeva buljavog oka.
I treće piće doneli
sva pitanja u meni pomjelo
svoj čun na obali video
i mrežu šarana zlatnih punu.
Zivot
1.
Čitav život, projuri u trku,
prolaze mi dani, lete kao ptice,
sreća, nada, ljubav blagog jutra,
i oblaci beli, prolaznici nemi.
+
Život je ta nagrada mala,
za umoran korak, izgubljeni vid,
život su mi casi tmurnog sveta
sto se nismo razumeli nikad.
+
Život nekad tiho umiranje,
svi zalasci, retka praskozorja,
cvece svelo, telo kada kopni,
i srce kad boli kao dusa stara.
+
Život kratak, bude tako zao,
nekad mio, nekom buran bio,
kao reka suza, ispraćaju tužan,
zar da pijem, i da čekam sutra.
+
Život je tek tren, izgovor jadan,
da puteve prodjem i ispratim dane,
i secam se, dok u hladu dremam,
i molim se bogu uz poneki uzdah.
2.
+
Život pamti, zivot traje, da
sve slike, u pamet, se sloze,
i ne mari sta to duši godi,
sve dosetke, šale i sve kletve.
+
Život je kad majka noću bdi
i čeka, ceka da zaskripi kapija,
da se vrata otvore, da ugleda sina
i čuje glas, došao sam, majko.
+
Život je samoća i suvo kašljanje,
jeziva tisina, sablasan huk sove
dok šušti slama u noćnom miru
svetle oči a ja, tumaram u mraku.
+
Život je i onaj stari miris u vajatu
korpa jabuka i krusaka u podrumu,
secanje na pretke, bunda izbledela,
kruta, seljačka od mraza jutarnjeg.
3.
+
Život je kao pričanje priča deci,
kikotanje do u noć ispod ponjave,
pucketanje vatre u bronzanoj peći
i toplina od koje se uvek zadrema.
+
Život je upaljena lampa, ikona
i kandilo, soba gde ima dece, i
tuča jastucima, krišom golicanje
i smeh, glas majke, spavajte više.
+
Život je kao šaputanje, jedna priča,
radovanje, drugovanje, ludovanje,
i modro oko, seretsko udvaranje,
dovikivanje, kikotanje i namigivanje.
+
Život je i da se žalimo, hvalimo
i svadimo, izgovorimo za ime boga,
o devojci rumenih obraza prsate i jedre
njenog brkatog oca sa sekirom iza vrata.
4.
+
Život je da se nevesto pomolimo bogu
lomimo kolač, o zadušnicama palimo sveće,
da se krstimo o slavama, kucnemo časama
i nazdravimo, i opet se vidimo ako bog da.
+
Život je kada pevamo onu našu, krišom
se poogledamo i krademo osmehe i poljupce
i zaklinjemo se na vernost i dajemo zavete
i razdelimo slike slikane za hvalu i veselje.
+
Život je i kad je vinograd zapusten, neorezan,
kad voćnaci i njive opuste, šume sve poseku,
u pijanstvu se komsije zavade i potuku,
kad izgube ljudi veru, i nevide ko je zao.
+
Život je ovaj stid i to nepoverenje u
ljude, moja molitva , slepo verovanje,
svaka laž, i sram, da nas vise nema,
pa se opet okupimo da nas bude više.
5.
+
Život je miris hleba, tamjana i bosiljka,
vasar, lepota devojke, zvuk trube i šatre,
sa crvenim vinom, reci stare pesme i
tisina, kad gosti odu i utihnu glasovi i vatre.
+
Život je maska na zidu i slika u albumu,
cvetanje lipe u parku, i susret u Parizu,
Život je kad te zagrlim jako, budi samnom,
možda ćes me kao nekad večeras voleti.
+
Život je čeznja i ova moja ljubav slepa,
više mi ne verujes, i kiša je noćas prestala
kada si otišla i ja sam plakao i dugo stajao,
nisam se spasio, sakrio od imena i oka tvog.
+
Život je otvorio za nas vrata i pakla i raja,
da se tražimo, da plaćamo, trebaš mi, samo
da te vidim. Da te zagrlim, zovem te,
zovem, jedina moja iz pakla ili raja dodji.
Sve tvoje boje
Obojiš se u plavom
nebu
crvenom zacrveniš
ljubav svu crvenu
ozeleniš
zeleniš se,
cvetaš.
belom - obeliš.
crna ti crni
smrt te zaziva
žutom užutiš
dunju na ormanu
narandžastom
narandže u vrtu
na obali.
ONO
Svet ugleda
i misli zapali
-
Otiske snova
sa jastuka uzima
-
Sebe svuce
Haljinu sakrije
-
Novu sasije
Pa sebe trazi
-
Kamen melje
Hleb da ispece
-
Kroz zid progleda
i celo oznoji
-
Maceve misli otkuje
Pa izbode
-
Gvozdene cipele obuje
U mestu tapka
-
U stap se pretvori
Ocima neda
-
Koren,
Oblacima pusti.
Dete
Nesrecno, povredjeno dete, zaplaseno i izmuceno od druge dece,
izdajnicki ostavljeno u staroj, napustenoj kuci, zbunjeno je
zaplakalo i jedva naslo izlaz.
Zavuklo se u svoju sobu, u mraku satima durilo, brisalo suze,
i pitalo se. Zasto mi to rade?
Kao nesto strano videlo je svoju sobu, neprijateljski
posmatralo cak i svoje drage igracke.
Hranu koju je majka ostavila na stolu,
dugo nije htelo da takne.