Где...
Јак је трен овај. До бола. До сржи.
Срећан.
А Тебе ипак нема.
Као трепатај нестајеш из ока.
Покушавам да задржим вечност.
Газиш ме. Подижеш и љубиш.
Шта је ово?
Вечности трен.
Део љубави Твоје.
Део пера са крила Анђела.
Волим. Мрзим. Губим.
Где?
Тражим
Тражим јутра овог траг у души.
Негде у прикрајку скрива се осмех. Твој.
Назирем кроз густину да бежи.
Чврсто га држим обема рукама. Гризем га.
Брани се и моли. За још јачи угриз.
Не разумем.
Знам да то ниси Ти.
Ко тражи бол?
Онај ко губи овог јутра траг.
Љубав
Љубав је оно што си Ти,
Туга, срећа и бол,
Из срца осмех, и јаук.
Када окрзајом ока пређеш
преко душе
Тад нестаје немир и
рађа се, као из љуске јајета,
нови живот.
Жудња. Питки осећај под језиком.
Стид и победа уморног ратника
на прагу слободе.
Juce, danas... - Vislava Šimborska
"Juče, kada tvoje ime
neko glasno reče meni,
ko da ruža tad ulete
kroz moj prozor otvoreni.
Danas, kad smo se sastali
k zidu lice ja okrenuh.
Ruža? Kakva li je ruža?
Sliči l cvetu? Il kamenu?"
Trnes...
Ni da viknes
ni da zaplaces
mozda da ocutis
izdaju te oci
tamne kao
nebo pred oluju,
volis a,
pretrnes
od hladnoce.
Radeumetnik
У Теби
У Теби сада ветар дува
Са хладног севера, југ доноси
као птица, тужно куца на затворен прозор
показујући сломљено крило и тражећи милост.
Лаког скока са висине, тражи спокој
тамо где га нема.
Срећа.
Мир.
Крај.
Баш као некад
Баш као некад, јако стежем,
длан, ноктима без оштрине,
отупелим од бола,
упорно трагајући
за последњом капи бола.
Шта је то, тамо где Те нема?
Почетак и крај.
Свега онога што нисам имао
и што нећу имати.
Клизи...
Густо и лепљиво...
Ноћ...
А градећи пречицу
А градећи пречицу до среће,
заборавих да варам Бога.
Анђели упијају мирис
са усана.
Прстима склањају сузе
и у путиру приносе на дар
који се у крв претвара.
Његов траг сад нестаје, јер
отисак је у дубини
прогнаног из Раја.
Скрива лице, склапа очи, и
снива.
Док траје његов ход
Врата затвара за собом
Наглим трзајем душе, повређеног срца,
и срећно пева оду љубави.
Она. Што је била. И биће.
Док траје његов ход. И удисај.
Издисајем себе одаје. Не може да превари.
Да скрије.
Трен који траје вечност.
Залуд беше опроштај
Играјући се његовим праменом наде
Исплела је паукову смртну клопку.
Наиван и срећан, спремно, ходио је
на ивици понора,
тражећи да у њему живот потражи.
Новим животом да смрт сталну превари.
Но, смрт јача беше и страсно га у загрљај узе.
Осмехом поздрави прошлост,
сањајући сада будућност,
јер он у садашњости више не живи.
Залуд беше опроштај који доби,
јер трагове и корење не обриса и не ишчупа.
Већ бестрасно настави да воли
што се волети не да.
Око
Кад сакривени осмех отмем
и у оку му дом нађем,
Талас туге отме ми око
У чежњи да вратим му искон.
Враћање и узимање.
Тек Oна у оку живи.
Враћа сјај и узима дах.
А туга остаје у души
где закопах себе
што осмех крадем Теби.
Узми ми руку, одсеци,
Њоме помилуј своју косу
Да додир ја не осетим.
Узми ми око, извади,
Њиме сузу на своје усне спусти
Да трептај ја више не осетим.
Оком и Руком Ти опроштај тражим
И опрости што срца више немам.
Знаш да још само око и рука живи.
Срце дише. Куца.
Чује га?
Oна.
Личим
Почео сам да личим. На Tебе.
Почео сам да сањам. Тебе.
Почео сам да љубим. Тебе.
Почео сам да живим. Тобом.
Почео сам да гледам. Тобом.
Почео сам да почињем. Тобом.
Почео сам да трајем. Тобом.
Почео сам да плачем. Тобом.
Почео сам да радујем се. Тобом.
Тобом певам, играм ногом Твојом.
Руком Твојом милујем. Ударам себе. Тобом.
А сад завршавам реч. Тобом.