Mnogo smo puta culi ovu rec, a neki su se cak i poistovetili sa istom. Da li ste se ikada zapitali sta, zapravo, znaci ova rec i - koga ona odredjuje?
Intelektualac
Lingvistički koren ove reči se nalazi u latinskom glagolu "intelligere", koji bi se veoma grubo mogao prevesti sa "razmišljati", i, prema tome, "intelekutalac" bi bila "osoba koja razmišlja". Znači, osoba koja ne veruje, već razmišlja. Osoba koja sumnja.
Razmišljanje je proces koji se ne odvija neprestano. Jednostavno, energetski potencijal prosečnog čoveka nije dovoljan da održi stalnost razmišljanja u neograničenom periodu vremena. U onom razdoblju kada ne razmišljamo, mi verujemo. Npr. verujemo da će se automobil zaustaviti na semaforu dok, kao pešaci, prelazimo ulicu, verujemo da uz sok nećemo popiti i neku bubu dok ga pijemo direktno iz tetrapaka, ne videći, zapravo, šta pijemo, verujemo da "će nam Bog pomoći"... Možemo reći da je svako automatsko ponašanje odraz naše vere, tj. verovanja, tj. nezarmišljanja. U tim situacijama, nikako se ne možemo nazvati "intelektualcima" već "vernicima".
Naravno, "intelektualca" određuju i okolnosti šire od ispijanja soka: npr. "životni stav", "odnos prema pojavnosti i nepojavnom" ... U stvari, svaki određen "životni stav" negira postojanje "intelektualnog" prilaza jer je sama priroda intelekta fluktantna i neuhvatljiva, ne trpi bilo kakve odrednice, granice.
Kao što je poznato, pojavu Renesanse je iniciralo postojanje i formulisanje, tada, nove parole: "Intelligere non credere" (razmišljaj, ne veruj), u suprotnosti sa, do tada, vladajućom "Credere non intelligere" (veruj, ne razmišljaj).
Ne postoji "religiozan intelektualac", "politički opredeljen intelektualac". Može se biti ili "inteletkualac" ili "vernik", "intelektualac" ili "pripadnik partije". ali oboje, istovremeno - nemoguće je.
