ЉУБАВИ МОЈА
Љубави моја дођи, ни сада,
У овом часу, ја тебе немам.
Опрости љубави, први пут,
После свих ових година,
Тек на трен те заборавих.
Опрости старој луди,
Која је знала да те насмеје,
И најлепше љуби.
Тако ти си увек говорила.
А ја то знао сам, сваки пут,
Док сам те држао у наручју.
Сећаш ли се љубави,
Довело те је небо,
Једног обичног поподнева.
Лутала си падинама планина снова.
Била си сама, уплашена.
Бојала си се, бојала си се новог,
И понекад, тек понекад,
Очи би ти засјале,
А то, ја сам видео.
Сећаш ли се једина,
Сећаш ли се,
Како сам те гледао,
Како си ме гледала?
Зима је дошла.
Тек једном, моје усне,
Додирнуше ти врат.
Ни сам не знам како,
Ни сам не знам кад.
Пролазило је време,
Падаше последњи снегови.
Хоћеш ли ме ти једном пољубити ?
Упитао сам те.
Пришла си, осетио сам твоје усне,
Љубила си ме, и ја сам тебе љубио,
Онда сам отишао, и вратио се,
И увек сам се враћао.
И смејали смо се, и волели исте ситнице,
Волели јутарње сунце, волели ноћи,
И дуге хладне зиме.
Пролазиле су нам године,
Говорила си, једном ћу отићи,
Једном ћу морати отићи,
И плакала си, ја плакао сам са тобом.
Наједном, морала си поћи,
На растанку ти рекла си, јавићу се,
Рекла си, доћи ћу,
Доћи ћу теби љубави, једном,
Сад’ морам ићи.
И сретао сам те.
Сретао у ноћима, сретао у мислима,
И љубио сам те, и чувао те,
У сећању, у сновима,
И нисам дао да ми те краду.
Нисам те заборавио,
Нисам могао да заборавим,
Твој смех, твоје руке,
Твоје пољубце, тебе.
У сваком дану,
У свакој ноћи, без тебе,
Још памтим, памтим додире,
Које даривала си ми ноћима,
Памтим јутра,
И сунце, које милова ти лице.
Ево чекам љубави, чекам да дођеш,
Опет је обично поподне, желим да те видим,
Још једном, да осетим додир твојих руку.
Желим да кажем оно што ти,
Годинама си знала,
А знала си да волим,
Јер у дугим ноћима звала би,
А ја бих долазио,
И у сновима ти љубио лице, усне.
Једина, љубио сам те, држао у наручју,
Шаптао, смејао се, понекад плакао,
И увек волео.
Зоран Матић
Из Данкина 05.09.2003. године
Изашла си
Изашла си на прстима,
Са још понеком,
Подигнутом ствари са пода,
Са капутом,
Само пребаченим преко рамена.
Изашла си на прстима,
Из малене собе,
Са старим изломљеним прозорима,
И прљавим стаклима,
На чађавој таваници.
Изашла си на прстима,
Пресачући оне степенике,
Оне, за које сам ти говоро да шкрипе.
Изашла си на прстима,
После пољупца,
Који си оставила у мојој коси,
Пољупца који није смео да ме буди.
И чуо сам твоје кораке,
Кораке који одлазе,
Са првим сунцем,
Које је кидало јесење магле,
Пале по углачаним тротоарима,
По тротоарима,
Који памте хиљаде корака,
Али само твој корак,
Сада за мене љубе.
И нисам плакао.
По први пут нисам плакао,
Јер знао сам да рекла си:
“ Вратићу се !”
Знам, јер нисам спавао.
И окренуо сам се у разбијеној тами,
Сред малене собе,
Где у постељи на узглављу,
Твој мирс још је био,
И њега тада уместо тебе,
Уснама тужним ја сам љубио.
Зоран Матић
03.10.2005. године
Kojim mastilom?...
Kojim mastilom sada da ti pišem ?
Kojim pismom da uzdahe ti brišem ?
Pismom draga ljubav se ne šalje,
Pismom draga sa tobom se ne sastajem.
Ali draga, kad’ do tebe stanem,
Kada srce trepti i ludo mi ne staje,
Tada draga, ti ljubav osetićeš moju,
Tada draga, sreću videćeš ti moju.
(C) Matić Zoran - 02.10.2004. godine
Poezija ljubavi smrti i snova
ЗАЖМУРИ
Зажмури и пусти,
Да сан очи ти склопи,
Да он те поведе далеко од јаве,
Негде где зелена поља,
Шуме и реке, за те ће да се појаве.
А онда помисли на мене,
Шапатом својим име моје реци,
И чекај, да срце твоје,
Ни из чега ме твори,
Да ту крај тебе,
И само за тебе мене створи.
Али ако у сну, ти мене не нађеш,
Тада срце своје,
Ти зувек затвори за ме,
И не чекај да прође ноћ,
И не дели сама таме.
(C) Matić Zoran
22.02.2007.
Легенда
Ратник је седео сам. Ватре, које су недалеко гореле и бацале неки демонски сјај на његово лице, ни у полутами нису могле сакрити његово усхићење.
- Седи дечаче! рече ратник, Испричаћу ти стару легенду. Седи и слушај, јер за мене то није легенда, већ стварност, а и за тебе ће постати стварна, јер имаш тај поглед, какав сам и ја имао, пре много година. Дечак је седео и слушао ратника, који је говорио, да свако има своју смрт - смрт какву заслужује и са њом заувек живи, али само одабрани, ако се брзо, иза себе окрену, видеће своју судбину и живеће, док им она буде то допустила.
- Ја своју сам видео! рече ратник. Имала је најлепше очи на свету и сада се враћам, иза планина где смо се први пут срели. Она ме зове, то осећам, јер свих ових година од тада је тражим али је не нађох. Не веруј људима, када ти буду говорили да смрт је страшна, јер страшна је за оне, који чиста срца нису и заувек ће патити. Ускоро ћу стићи, до једног језера моје младости и ту је срести, а онда, са њом ћу поћи и заувек остати само њен.
Дечак се опрости са ратником и врати се у свој табор. Ратника, више никада није видео.
Срце му је би препуно радости. Био је победник и постаде краљ. Задњи бедеми беху завршени. Најбољи мајстори целога света, сјатише се да уздигну најлепши град у част победе, његове победе. Подигао га је ту, где задњи непријатељ паде, ту на ободу заувек слободног поља, натопљеног крвљу. Попут лудог детета, обилазио је бедеме, дивећи се. Несвесно, дошао је до западног зида, оног који се наслањао на падине црних стена. Месец, давно беше изашао и срмом обасја црне громаде, које се пресијаваше на бледој светлости. Беше почетак пролећа, тек по који, изникли лист, столетних стабала, бацо је сабласне сенке по тлу, тамо где стена није могла да заустави живот.
Поток бистре хладне воде, излазио је из оближњег врела, сакрвеног ту недалеко међу великим столетним стаблима. Тај звук, који кидаше тишину својим шапатом, пробуди у њему жеђ. Чу’ се хук сове, са оближњих грана и то га прену. Крете ка врелу, полако и тада застаде. Неки чудан хладни и опаки осећај, раздирао му је груди и чупао му срце. Не, није то био страх, јер знао је, да се страх не јавља тако тихо, подмукло. Настави ка каменом оивиченом врелу, дође, саже се, попи пар гутљаја.Тада устаде и крете назад. Не направи ни пар корака, када га нешто нагна да се нагло окрене. Прилика у црној тоги захваташе воду са зденца. У том часу, погледи им се сретоше и он виде, најлепше очи на свету. Поздрави непознату прилику, полугласом који му не изгледаше као његов. Она отпоздрави. Полако јој приђе, иако осећаше нелагодност и неку чудну хладноћу, коју му не доносише хладна ноћ око њега.Дуго су причали, а онда, кад први петл’и у даљини најавише зору, кренуше кроз измаглицу, која се полако дизала. Отпрати је до пута и хтеде да крене са њом и даље, али она га одби. Ту се опростише. Крете ка граду, а онда се сети да је не зна име, пожури за њом, путем који завијаше иза бедема али она већ нестаде. Па пут је дуг, где је могла отићи? - помисли. Нека, потражићу је сутра и врати се у сигурност и топлоту зидина.
Сутрадан је потражи али за њу нико не чу’. Тражио је и наредног дана и свих дана који долазише. Године су пролазиле, препуне добра и зла, а он, куд год би пошао, питао је за девојку у црној тоги али одговора не беше. Свих тих година, остајао је сам. Мучиле су га слутње и једна стара легенда, коју давно чу’ али мало од ње се сећаше. Двадесет зима прође, од оног дана, када је први пут угледа. На врело више није ишао, наде, да ће је тамо затећи, не беше али тог, магловитог зимског дана, који Сунце не виде, није имао мира. Сви пориви и сва чула, његовог тела стопише се у једну мисао – врело. Месец је изашао и магла се помало разби, а он, стајаше на бедему, гледајући у црне стене, које су иза себе криле столетну шуму и поток бисерне хладне воде. Брзо прође кроз капију, отпусти стражу која крете за њим и изгуби се у ноћи. Дошао је до западног зида, сова хукну. Поток је разбијао тишину ноћи, а тек понеки лист, који заостаде, бацао је сабласну сенку на тло. Срце му се стеже, давни осећај се врати и он пожури. Врело беше пусто. Заста мало и кад одлући да се врати, осети да није сам.
- Дошао си! чу’ глас и виде је како излази из сумаглице. Два најлепша ока била су ту, а она, није се променила, за све те године.
- Да, дошао сам по тебе, иако ти ни име не знам, тржим те свих ових година.
- Знам, одговори му, пратила сам те и уз тебе била свакога дана, од нашег последњег сусрета и чувaла те, да бих те сад могла водити, једним другим путем. Осећао си ме свакодневно, у јутарњем Сунцу, благом поветарцу који врат ти је дирао. Да, то била сам ја, сада знаш. Сада твоја питања која си постављао себи свакога дана, од оне ноћи, налазе одговоре. Онда, пре двадесет зима, ниси смео да ме видиш, ни да ми сазнаш име. Допустила сам себи, нешто, што допуштено ми је само једном и нисам се покајала. Пустила сам те да живиш, срећна сам јер су ти протекле године биле добре. А сад, ако желиш, можеш поћи самном али овде никада се више нећеш вратити, желиш ли то? - упита га.
- Желим да пођем с’ тобом, овде, нићега нема што ме веже, одговори јој, и док се присећао старе Сиретске легенде, коју је једне вечери уз пламен ватри, давно чу’, од једног безименог ратника иза великих планина, без жалости и туге за било чим, пође са њом, истим путем, као и некада.
Зоран матић, 12.04.2003.
Ми
Ми времена немамо више,
Дан нови,
К’о претња нам стиже,
Говорећи,
Да не желиш ме више.
Жар у оку, сад гори ти тише,
Док хладна рука, на моју пада,
Ја слушам,
Задњи откуцај сата,
И знам, да мене,
Волела ниси никада.
Зоран Матић
21.02.1998.
ПТИЦА И ГРМ
На стени где нема вреса,
На стени коју киша роси,
На стени на којој ветар све носи,
Грм стари од искона ту стоји.
Ветар снажни једном је дув’о,
И птицу малу ка грму баци,
Са неба рањеног крила,
Силином је одбаци.
Птица малена ка грму паде,
Под грм стари она се даде,
Погледа болног од ветра бежи,
Сада без неба заклону тежи.
Грм горди тада спусти гране,
Покри птицу док зора не сване,
Док јутро без ветра не осване,
Док ветар лахором не постане.
Дође и дан, Сунце гране,
Грм подиже гране,
Птица грм погледом мази,
Али лети небу да јато тражи.
Грм сам поново оста,
Тугу у срцу не може да схвати,
Али недуго прође и птица се врати,
Донесе грму капи росе,
Донесе грму прам неба свиле,
Даде грму љубав,
Отера дах му тмине.
И оста птица крај грма стара,
Под гранама тихо је спала,
Том грму љубав је постала.
Једном птица мала снена,
По росу за своју љубав тек дуже оде,
И не знаде да громови,
Љубав од ње заувек одводе.
Врати се грму,
А роса тужној је оста,
Јер грма њена више није било,
Јер љубав, гром муњом је убио.
Тада птица мала пут неба лети,
И пусти да ветар је шиба,
И пусти да Смрт је прелети,
Јер без љубави, нема она где да лети.
Пала је мала тамо где грм беше,
Пала је тамо где љубав је веже,
Стена тужна тада се отворила,
И птицу малу ту је покојила.
На стени где нема вреса,
На стени коју киша роси,
На стени на којој ветар све носи,
Ту цвет бели нико је рано,
Место грма, заувек ту он је остао.
И сада кише тај цвет росе,
И сада ветрови, тај цвет хоће да носе,
Али само причу о љубави,
Они лахором проносе.
Зоран Матић
01.10.2004. петак, дан 9.
O ljubavi, smrti i snovima - my poetry
О СМРТИ
Ноћас када Смрт до мене је била,
Када хтеде да крене кроз ноћ к’о вила,
Ја руку руком је такох,
Да остане ја је потакох,
А онда у мраку и тмини,
Где сенка на зиду мртва стоји,
Док знадох да она крај мене пстоји,
Тихо је питах:
'' Зашто очи су ти снене,
Зашто туга у њима не вене,
Зато дахом дирнеш ми веђе,
Када плаштом йреко лица ми пређеш,
Зашто крај мене немо прођеш,
И ноћи сваке мени дођеш ?''
А Смрт још тише мени рече:
'' У очима туга због тебе ми не вене,
Зато и очи су ми снене,
Јер ти који се не бојиш мене,
Сада више туге имаш од мене,
И срце твоје осетим кад’ пати,
Онда дахом на веђе ти свратим,
Зато ја теби дођем,
Да дам ти део мира,
Кад’ пред тебе прођем,
А онда побегнем, без тебе пођем,
И ноћас до тебе ћу бити,
Ти снове ћеш снити,
А дан кад’ дође,
Ја успомене старе око тебе ћу свити,
Јер теби време са мном још не стоји,
Радост у срцу теби предстоји,
Ја нећу ти речи шта за те постоји,
Ал’ знај,
Да са тобом бићу у ноћи и дану,
Да ставићу теби мелем на рану,
Када тмина око тебе се веже,
Када у срцу тугу ти привеже,
А сад ја морам поћи,
Мени кратке су ноћи,
Ал’ знај да ја теби пре снова ћу доћи,
И без тебе још дуго,
У таму сама ћу поћи.''
Зоран Матић
22.11.2004. године
понедељак, дан 61.
Znam
ЗНАМ
Ја знам,
Да време, од мене те носи,
И каже, да живот нас коси.
О кад би мог’о,
Крај тебе да будем,
Да нежно и лудо,
Ја љубим ти скуте.
Док коса твоја, по лицу ми пада,
Ја не чујем, откуцај сата,
Што време, последње нам носи,
И траг стрепње, оставља у коси.
Зоран Матић
11.10.2003. године
Без наслова
Љубави!
Ја, ноћас, пронашао сам,
Отиске твојих босих стопала,
У влажном песку,
На плажи,
Најлепших снова.
Зоран Матић
18.08.2003.
Како ?
Како постати песник ?
Поука онима који то не знају да јесу:
Узети цист лист папира,
Ставити га испред себе,
Затворити очи,
Слусати звукове око себе,
Онда отворити очи,
Речи ће саме кренути,
Јер док су очи биле затворене,
Тоје срце ти је послало поруку ста да кажеш,
Сада то написи на папир,
Немој се бојати грешака,
Слободно шарај,
И она је ту пред тобом,
чиста из душе за тебе и нас.
Лако је зар не ?
Зоран Матић
Уздах из твојих груди,
Дах стрсти око нас,
У топлој постељи,
Обавијени тамом, лежимо.
Твоје усне, мирне,
Са укусом опорог црвеног вина,
Љубим те,
Љубим те врелим уснама,
Са новим жаром страсти,
Неугаслим, јачим,
Недовршена реч остаје нема,
На твојим уснама.
Додирују се тела,
Врела пожуда уливена у њих,
Ту на твојој усни, на твоме врату,
Остају пољупци, врели, лагани,
Дрхте ти груди,
Бисерне, чврсте.
Додирујем твоја немирна бедра,
Постајемо једно,
И траје трен,
Пловим твојим телом,
Испуњен тобом.
Тржим твоје уздахе,
Нове, јаче,
На мени, твоје руке, стежу ме,
Прстима кидаш моју кожу,
Пролазиш преко мога тела,
Слушам олују пригушеног крика,
Стајеш, пролази трен времена,
Дубоки тихи јецај, у загрљају.
Лежеш на моје груди,
Огрнута росом наших тела,
У тами на столу,
Просуто вино на белом стоњаку,
Последњи пламен свеће умире,
Са сунцем које нас не буди.