Antologija - kratke price Indije Umetnost

Indijska prica od pocetka do danas - Radoslav Bratic

Mnogo je onih koji smatraju da je umetnost pricanja i pripovedanja oblikovona u Indiji, i da sa tog prostora krece preko pripovedaka i bajki, pa cak i basni, i ako je utvrdjeno da se basne vremenski nesto ranije javljaju u Grckoj. Najbolje price pa i cele pripovetke (a, usudio bih se takve knjige nazvati i najbolje uradjenim romanima), jesu one koje stoje u koricama knjiga poput Ramajane, Mahabharate, Svetog pisma, Talmuda i Kurana. Sva pitanja od stila i jezika pa do kompozicije i postupka, zar nisu upravu tu resena na najbolji nacin?

Granice Indijskih nacionalnih jezika nisu cvrste, ali su prozimanja estetskih i etickih ideja neprestana. Saznanje da do danas kod nas nije objavljena antologija indijske kratke price bio je glavni podsticaj i za mene i prevodioca, da se napravi ova zbirka. Putujuci po Indiji video sam da je rec o raznovrsnoj i jako obimnoj knjizevnosti. Stoga ovako sazimanje pruza tek delic bogatstva umetnickog pripovedanja pisaca ove zemlje.

Ovo je samo jedan deo predgovora koji je napisao Radoslav Bratic o ovoj knjizi, mada tu i pominje da veliki udeo u sakupljanju i pregledu stvaralastva price, imaju i pojedini pisci i kriticari, koji su svojim sugestijama i savetima veoma pomogli. Napominje jos i to da je Sve te tekstove sakupio uz pomoc sastavljaca antologije, i odatle su preuzeti svi vazniji podatci .

Izbor i prevod je radila Gabriela Arc. Ona je na kraju knjige "Antologija - kratke price Indije" napisala napomenu sastavljaca i prevodioca, gde kaze:"Izbor je pravljen na osnovu prica objavljenih u raznim antologijama, knjigama ili casopisima Indian Literature, kao i na osnovu licnih kontakata i saveta pisaca, kriticara i izvornih znalaca odredjenih nacionalnih knjizevnosti."

Ovo je samo nekoliko recenica koje je Gabriela Arc napisala u napomeni sastavljaca i prevodioca u knjizi " Antologija- kratke price Indije". Indija je ogromna, prostrana zemlja koju obelezavaju velike razlike u kulturi i obicajima i gde se govori vise stotina vecih i manjih jezika.

Za kraj citiram jos jednom reci Radoslava Bratica u predgovoru:
"Ako je prema indijskom predanju, tacno da se nasa civilizacija nalazi u periodu kada pred njom jos ostaje preko cetiri stotine milenijuma u kojima ce carevati pozuda, srdzba, mrznja, strast, nesloga, razdor i pokvarenost, onda pred umetnosti pripovedanja stoji svetla perspektiva."

Antologija - kratke price iz Indije

Badari - Laksminat Bezbaroa

(prizor iz asamskog seoskog zivota)

Sisuram se upravo vratio sa njive. Plug je ostavio u dvoristu, zurno se okupao, promenio platno koje nosi oko bedara i pohitao u kuhinju gde je Badari, njegova zena, pripremala rucak. Odmah je video da riza jos nije skuvana i da se ne priprema ni kari i bio je ogorcen. Video je da listovi povrca i dekije nisu cak ni ocisceni, a kamoli pripremljeni za kuvanje. Na listu palme je, kao neki bezivotni paun, lezao maida, noz sa drvenom drskom, a riba kai na podu, posuta pepelom, licila je na fakira osamucenog dimom indijske konoplje. U drugom kraju, pored sporeta, video je Badari, zaslepljenu od dima, kako raspiruje vatru.

Sisuram je sistao i pusio se od besa kada je video da jelo jos nije gotovo. A jos je od ranog jutra bio raspolozen za svadju. Bes mu se stalno talozio i rastao. Prethodnog dana je morao da prekine oranje jer je bio praznik Krisne Ekadasija, a na taj dan je zabranjeno orati. Jutros su mu volovi zadali puno muka na njivi. Osim toga, Sisuram se ovoga jutra posvadjao i sa komsijom Bahuom oko njive, zbog povrede tudjeg imanja. Svadja je postajala sve zesca i sigurno bi se jos vise razbuktala da Bahua nije uspeo da predvidi opasnost i pobegne pre nego sto je medju njima pukla tikva.

Vecno je pravilo da svaki covek, na kraju, bes uvek iskali na svojoj zeni. I u ranijim prilikama, kada bi taj strasni Bahua nasekirao Sisurama, on bi ljutnju iskalio na Baduri i pretukao bi je, optuzujuci je sto, navodno nije na vreme nahranila volove. Ali je Badari poput Majke Zemlje, strpljivo podnosila takve izlive besa svoga muza, bez jecaja i bez gundjanja. Badari je zapravo bila cvrsto ubedjena da su te povremene batine i kazne isto tako prirodna stvar, kao sto su to glad i san - nuzno zlo u svakom braku. Spas je trazila u jos vecoj odanosti Sisuramu.

Ali sve ima svoje granice. Cak i Majka Zemlja, olicenje trpeljivosti, ponekad zadrhti. Da li bi onda bilo neprirodno ako bi se i jadna Badari pobunila kada stvari postanu nepodnosljive?

Badari je bila iscrpljena od pokusaja da raspali vatru. Sisuram je gledao zenu sa gnevom i vec izdaleka je povikao: prokletnice, zasto nista nisi skuvala, zasto toliko kasnis? Lice i oci su mu pocrveneli od besa. Badari je okrenula glavu od dima i odgovorila mu suvo: "A sta da nalozim da bih mogla kuvati - mozda glavu? Nema ni jedne cepanice u kuci. Raspala su mi se pluca od duvanja da bih ozivela vatru na mokrom drvetu. Kako mozes odmah da planes, a da malo ne razmislis?" Graske znoja su joj pritiskale natecene kapke.

"Sta kazes, kucko jedna!" Zagrmeo je Sisuram i podigavsi ramena jurnuo na Badari: udario ju je u ledja, nozem koji je podigao sa poda. Pre nego sto je uspeo da zada i drugi udarac, dotrcao je Kinaram, Sisuramov brat, koji je cuo Badarin vrisak. Odmah je zgrabio svog brata i odvukao ga iz kuhinje. Jadna Badari je bez svesti lezala u lokvi krvi. Kasnije su Badari odvezli u bolnicu. Trecega dana, kada je u bolnici dosla svesti, odmah je pogledom pretrazila sobu, kao da je ocekivala da ce nekog videti pored kreveta. Cuvar joj je prisao, a Badari se sapatom raspitivala: "Gde je on?"
"Koga trazis?" pitao je cuvar. Pomalo zbunjena, Badari je odgovorila: "Mog muza gospodine". "A toga propalicu? Sada je u pritvoru."

"Pustite ga do mene gospodine!" Badari je preklinjala. "Kako bi mogao da dodje? Sada je u corci. Ne misi na njega." Badarine oci su se sklopile dok je slusala cuvarove reci i ubrzo je ponovo izgubila svest. Doktor je bio obavesten, a cuvar mu je sve preneo o ovom razgovoru. Doktor je shvatio da ce, ukoliko ne dovedu Sisurama, bolesnici biti samo gore. Sredio je da Sisuram bude stalno u blizini Badarinog kreveta, tako da ma cim dodje k svesti, moze odmah da ga vidi.

Sledeceg jutra kada je dosla svesti, Badari je ugledala Sisurama kako joj miluje glavu i prstima joj nezno prelazi po kosi. Po izrazu lica videlo se da joj je laknulo, kao da joj je prisustvo muza resilo sve probleme. Polako se nasmesila i upitala: "Kako si? Jesi li redovno jeo? Sigurno ti je tesko da spremas sebi hranu. Ne brini bice mi bolje za dan - dva. Sredi, molim te, da me odnesu kuci. Pomoci cu ti." Najednom su dva potoka suza potekla iz Sisuramovih ociju i kliznula mu niz obraze.

Cim je videla da doktor prilazi njenom krevetu, Badari ga je zamolila: "Boze! Oce, on nije kriv! On je nevin nista nije zgresio, smilujte mu se, oprostite mu, preklinjem vas, oprostite mome muzu. Ja sam se spotakla o noz i sama sebe povredila." Oci su joj se napunile suzama. Doktor, cuvar i Sisuram su zanemeli od ovih Badarinih reci. Sisuram vise nije mogao da prikrije koliko mu je zao zbog svega sto se desilo. Od silnog bola je zaplakao kao neko dete. "Nije istina gospodine! Ja sam je udario nozem i treba da visim zbog toga. O Gospode, ja sam gresnik, ja koji sam ubo moju odanu zenu", dodao je strasno.

Za nekoliko nedelja Badarine rane su zarasle i pustili su je iz bolnice. Iako je pokusavala da zastiti Sisurama pred zakonom i dokaze da je on nevin, sudjenje je islo svojim tokom i Sisuram je bio osudjen na tri meseca prinudnog rada. Sisuram je sa osmehom posao u zatvor da ispasta za svoj greh. Badari je proklinjala svoje bezvredno bice i okrivljivala sebe za tragediju koju je svalila na svoga dragog muza. Niko je nije mogao osuditi tako strogo kao ona samu sebe.

Svetlost i senka - Aktar Mohi Ud Din

Kada se covek odrice svoje ranije izjave, onda je kukavica. Covek mora uvek da ima dovoljno hrabrosti da ostane pri svojim izjavama, uvek! Kakva besmislica! Rekao je drugi muskarac sa soljicom kafe pred usnama. To je politika a ne kukavicluk. Covek mora svasta da kaze da bi stigao do nekog cilja. Nazovi to propagandom ili kako god hoces, ali kad je taj cilj postignut, mozes slobodno da poreknes sve sto si ranije govorio.

Izgleda da zaboravljas da sve cari zivota, sve vrline, sva otmenost, danas ukrasavaju ljude samo kada to politika od njih zahteva. Obojica ste staromodni, rekao je treci muskarac paleci cigaretu, vecito raspravljate o stvarima koje su vec prevazidjene. Pazite, ni jedna se izjava ne moze nazvati propagandom, niti je potrebno kasnije se nje odricati. I onako je danas jezik dvosmislen, znate sta hocu da kazem: svaka rec, svaka recenica imaju dva ili vise znacenja, ponekad cak i potpuno suprotnih.

Sedeo sam za susednim stolom i pijuckao kafu. Nisam bio udubljen u misli kako je to mozda izgledalo, vec sam, zapravo pazljivo slusao ostru raspravu ove trojice. Mozda su u kafanu dosli samo zato da bi raspravljali o ovom vitalnom problemu, a kafu su narucili samo da bi se otarasili konobara koji je njihovom stolu prisao po drugi put, i ocekivao nove narudzbe.

Bilo je prolecno popodne sunce je prekrasno grejalo, kao i uvek u ovo rano doba godine kada niko ne voli da ostane izmedju cetiri zida, vec zeli ili da nesto radi, ili da prosto besciljno luta suncem obasjanim ulicama pozdravljajuci radosno prolaznike.
Malo nas je bilo u kafani. Za mnogim stolovima je sedeo samo po jedan usamljenik, poput mene, polako ispijajucui kafu.
Takvi su bili najcesce zamisljenog pogleda, ili su se osvrtali oko sebe nebi li videli nekog prijatelja.

Za sada su jedino ova trojica galamila u kafani. Znam da je ovde uobicajeno da u prepirci padnu teske reci, ali i da se lako predje u glasan i bezazlen smeh. Uprkos tome sto sam ja od onih ljudi kojima se takvo ponasanje ne svidja, ovog puta sam osecao da jedino ove tri osobe unose dasak zivota u ovu prostoriju. Bez njihove bucne rasprave, prava priroda intelektualne provokacije je ovde nebitna, ova kafana bi licila na grobnicu, bila bi jos manja, tisa i mracnija.

Gorak ukus kafe je prodrmao moje uspavane nerve, a dim iz cigarete je samo pojacao to dejstvo - divna kombinacija - kafa i nikotin. Kao da zivot siri krila mojim zilama. Sad sam vec goreo od zelje da nesto ucinim, nesto vredno, to je covekova vecna teznja da u stvaralackom zanosu, bude prava slika prirode. Ali odvaznost i vestina moraju se pridruziti ovoj zelji, treba jasno znati cilj i poci pravo napred! Moje atrofirane zile ipak se nisu odazvale. Zar je to vazno? Hrabrost moze ponekad i da splasne, kako je sada slucaj samnom, ali posle izvesnog vremena, ponovo ce se probuditi sa novom snagom i osvetliti pravi put.

Setite se samo ruskog kosmonauta koji je napravio hrabar skok - vrhunac odvaznosti - kada je zaronio u dubine svemira u potrazi za velikim biserom.
Ali gde je u meni ona prvobitna vizija, osecanje da je ovo pravi put? Ne, nemogu da je pronadjem. Nema je. Ne postoji.
Ne nije za mene pogodan let do neba... Citam kako je covek poceo da ore na povrsini meseca, mozda ce i tamo da gaji rizu. Nije li tako? Ali neko je rekao da su sve reci dvosmislene. Ako je tako, onda to vazi za obe tvrdnje.

Reciprocna ljubomora, ali ne ovo vise nije dvosmislenost. Mi smo vec uveliko napredovali i reci su prestale da imaju ikakvo znacenje. Znacenje je umrlo. Ostali su samo prazni lesevi.
Napolju se naoblacilo. Kroz prozor se vide tamni oblaci, prolecno sunce je nepouzdano. Sada je tu, a vec u sledecem trenutku nestaje. Jos malopre sam uzivao u setnji po suncem obasjanim ulicama. A sada je lepse uvuci se u kucu, sve to lice na vucenje konopca izmedju aktivnosti i malaksalosti.

Za stolom, sa moje desne strane, sedela su dva muskarca i dve zene, bog zna kada su usli u kafanu. Muskarci su nesto zustro raspravljali, a zene su se priguseno smejale, glas im je licio na zvonki odjek staklenih prstenova u celicani. Taj zvuk se cak i tamo cuje, bez obzira na skripu metala, muzika njihovog smeha je probudila u meni novo interesovanje za okolinu. Ali uskoro me je odvela i u drugi tok misli: ko zna, mozda ni zvonjava staklenih prstenova nema nikakvo znacenje!

Podigao sam pogled ne bih li video da li je ostavio ikakav smisao barem u tim zenama, u njihovom liku, njihovom ponasanju ili ljubaznosti, ali sam se na kraju osvestio i shvatio da ne gledam u zene vec u oci onih muskaraca.

Bili su to urednici novina, koje sam poznavao i sada smo se, uz naklon, pozdravili. Izgledali su veseli i radosni, verovatno samo zato da bi pricama o svojim uspesima ostavili utisak na ove mlade zene. Rastuzio sam se u trenutku, bilo mi je zao ovih nevinih jadnika koji nisu shvatili da su sva znacenja mrtva i da su reci samo kosturi. Nisu znali da je njihova profesija, puka trgovina lesevima reci, uvijena u papirnati mrtvacki pokrov.

Kafana je sad vec bila krcata gostima. Vladala je velika galama. Ljudi za susednim stolom su do sada najglasnije raspravljali, pojacani sa jos dva mocna ljudska grla. Nemilosrdno su rasturali neku tvrdnju, nekakvu cinjenicu. Ja sam ih prisluskivao: za dobro covecanstva... nacionalna korist... grupni interesi... korist pojedinca... Ove reci su za mene bile teske i ostre, pogadjale su me u glavu, nemilosrdno, poput udarca kazandzije koji cekicem oblikuje posudje. Konobari u belim odelima hitro su se kretali od stola do stola, kao vojnici mira. Ali ocigledno uopste i nije bilo vazno postoje li to oni ili ne.

Za mojim stolom sada su sedeli neki mladi ljudi. Jos ulazeci, nesto su zivo razgovarali, a sad su se cas smejali, cas se gurkali. Utonuli su u svoja sedista bez ikakve narocite ceremonije, uopste me nisu primecivali. Imao sam utisak da pocinju da me gaze nogama. Pokusao sam da ih kasljucanjem opomenem, zapalio sam cigaretu, ocajnicki pomerao noge, samo da bih privuko njihovu paznju. Zeleo sam da im ponudim cigaretu ili pak soljicu kafe, samo da bih mogao da saznam zbog cega su toliko srecni.

"Mogu li i ja da podelim sa vama tu radost? Vec odavno ne znam za smeh". ali oni uopste nisu obracali paznju na mene. Jesu li ti mladi ljudi bili bezobzirni? Nisu, ali ja za njih nisam postojao. Ustao sam, provuko se izmedju stolova i od jednom se naso napolju. Padala je kisa. Ulica je bila pusta.

Zaputio sam se kroz tu prazninu sam.

On - M. P. Narajana Pilai

Bio je praznicni dan. Dosao je kod mene i pitao - imam li starih novina za prodaju. Ja sam mu rekao: "Ne citam novine. Ovde nema ni starih ni novih listova." Okrenuo se i otisao.
Malo kasnije opet se vratio i pitao - imamo li posudja za krpljenje?
Rekao sam mu: "Ja sebi ne kuvam. Prema tome nemam ni posudja za popravku." I ponovo je otisao.

Zatim je dosao i treci put, sa pitanjem - da li je iko u kuci skoro imao temperaturu? Kada je dobio negativan odgovor, zabelezio je u svesku ili knjigu koju je drzao u ruci. Na zidu okrecenom u belo, olovkom je napisao nekakav znak. I ponovo, ko zna po koji put, dosao je da nas iskusava sa dve zmije. Poceo je da svira na fruli, a zmije su plesale, ali nisam ni tada reagovao. I ovog puta otisao je razocaran. Potom se vratio prerusen u zenu - sari. Nudio je celicne ploce u zamenu za staru odecu.

Kada je cuo da nosim staru odecu, stavio je svoju korpu na glavu i brzo otisao. Sledeci put je stigo na biciklu sa kamenom za ostrenje nozeva. Kada sam mu rekao da ne umem da baratam ostrim nozevima, bez reci se povukao. Tog dana je vec bilo podne kada je dosao kao bolnicar koji daje vakcinu, valjda da bi me tako ubio injekcijom. Pobegao sam kao bez glave.

Nocu se pojavio u obliku sove, piljeci u mene i jednako prevrcuci ocima. Uzvratio sam mu istom merom - poceo sam i ja da prevrcem ocima.
Ali nisam izdrzao. Strah se polako uvlacio u mene. Zatvorio sam oci. I opet se pojavio on - u liku sakala koji zavija. Zavijao je i to neprestano. Uzvratio sam opet. I ja sam zavijao. Najzad je dosao kao petao ubica koji snazno kukurice. Zapusio sam usi od jeze. Poceo sam od straha da se tresem, ipak me savladao.
Licio sam na zarobljenika vezanog lancima.

Pet dama - Amrita Pritam

Svako popodne u pet sati sokolica bi preletela iznad glava dama, stustila se na komad sira koji je bio ispred njih, i na njihove oci ga zgrabila i odletela sa sirom.
Stoga su one svakoga dana naprezale oci i gledale gore. Jeli dosla? Upitala je jedna dama, cim je izasla na terasu. Mozda jeste... odgovorila je druga dama koja je vec stajala tamo, zagledana u vrata ulazne kapije, kao da ih ocima zatvara.

Dok je netremice gledala u tom pravcu, treca dama se pitala kako je taj put koji je ona u snu razorila ipak ostao citav i netaknut. Cetvrta dama nije gledala u put, vec u stepenice, na kojima se nije videlo nista osim necijih cipela. Niskog rasta peta dama je mogla da vidi ne samo cipele vec i nogavice necijih pantalona. Sve su podigle pogled ka nebu, kao da svevisnjem podnose izvestaj.
Ubrzo su nekakva kola proletela kroz ulaznu kapiju, usporila pred tremom, i kroz nekoliko minuta opet odjurila.

Dame koje su stajale na terasi drugog sprata, bile su uzbudjene ovim dogadjajem, kao da ih ta kola mogu svakog trena pregaziti. Sve su tako gledale u pravcu trema, kao da se desila nekakva nesreca.
Slicno se dogadjalo svakog dana osim nedeljom.
Evo ovako: Bilo jednom jedno nadlestvo, jedan sef i pet daktilografkinja. Nadlestvo je bilo ogromno, sa mnogo odeljenja, a na celu svakog odeljenja stajao je sef. Ovaj sef je nezvanicno upravljao celim nadlestvom.

Mogao je da naredjuje svakome, da udje u bilo koju radnu prostoriju u ma koje doba, da pozvoni u personalnom odeljenju i da bilo koju damu pozove u svoju kancelariju. Devojka bi takvu naredbu uvek smatrala srecom. Odmah po pozivu, odlazila bi u njegovu kancelariju sa dokumentacijom u ruci, na kojoj bi nevidljivo bilo ispisano: hitno.
On se zvao Batsah Salamat. A, daktilografkinje su zapravo bile njegove dvorske plesacice. Od plesacica se ocekivalo da se lepo i pristojno ponasaju i da budu savrseno odevene.

Zbog toga se svaka dama oblacila savrseno i doterivala se pred odlazak na posao. Ona koja je bila pozvana kod njega u kancelariju, prvo bi izvadila ogledalce iz tasne i krisom proverila svoju sminku, praveci se da odlaze dokumenta u fasciklu.
On bi potpisao dokumenta dao uputstva i vratio papire. Dan bi bio izuzetno srecan, ako bi nekog i pohvalio za dobro obavljen posao. Neke od njih su bile u sluzbi vec pet, sest godina, ali ni jedna se nikad nije pozalila na sefa.
Ove godine mu se na glavi pojavio pramen sede kose. Devojke su se divile tom pramenu.

Sef je medjutim jos uvek bio "gradjen kao rimljanin, grcki lepotan, andjeosko lice vecite mladosti, zivi bog i tako dalje.
Sve dok bi trajalo radno vreme dame su bile kao zacarane i rado su prihvatale prekovremeni rad, cak i tokom pauze za rucak.
Ta opcinjenost se remetila tek u pet sati popodne kada bi se pojavila sefova zena u crnom autu.
Ona je svakog dana dolazila tacno u pet sati i jednim potezom ih lisavala njihiovog tesko stecenog prava.

Posto su rec sir (koji im se otima) povezale sa svojim pravom na sefa, one su ga u mislima zamenile sa komadom mesa. Kakva su sve osecanja reci soko i meso budile u njihovom telu - o tome nikad nisu razgovarale.
Kada bi carolija bila razbijena, devojke bi se tromo odsetale do autobusa, a potom svaka svojoj kuci.
Dame su ovakav nacin zivota prihvatale kao konacan.
Ali iznenada se nesto dogodilo. Njegova zena je naprasno umrla. Sada su znale zasto se citavih nedelju dana nije pojavljivala - bila se iznenada razbolela.

Ali devojke nisu verovale da je umrla i jos su kao i ranije, podjednako zabrinuto ocekivale njen dolazak.
Dani su prolazili i dame su se uverile da je ona stvarno mrtva. Sada bi u pet sati sef izlazio iz svoje kancelarije, silazio do kola i sam se odvezao kuci.
Na kraju radnog vremena dame bi izasle na terasu, kao i obicno u svom srcu mu pozelele laku noc, i uputile se ka autobusu.
Njihov nacin zivota se nije bitno menjao pa ipak kao da se nesto polako lomilo iznutra.

"Kao orao je lebdela iznad nas".
"Da uvece nam je bilo krajnje dosadno".
" Na kraju krajeva mi smo je proklele da umre".
Kikotale su se u horu. Ali vreme cini svoje, devojke su prestale da razgovaraju o pokojnici.
Sada su postale zavidne jedna na drugu. Onu koju bi sef pozvao u svoju kancelariju, druge su optuzivale za izdajstvo.
Sve dok bi jedna bila kod sefa vreme bi za ostale stalo kao mora. A, kad bi izasla, druge bi joj pazljivo osmotrile lice kao da zele da otkriju neku tajnu.

Svakog jutra cim stignu na posao odmah bi pocele ispitivacki da odmeravaju jedna drugu.
O, divno, kad si kupila ovaj sari?
Kad si kupila ovu tasnicu! Nisam je videla ranije?
Cini mi se da nisi potrosila vise od pola metra tkanine za ovu bluzu. Ledja su ti gola. Pozadi je samo kukasta kopca.
Ne brini necu ga upecati, planula bi dama u bluzi bez ledja.
Celog dana su razgovarale o njenoj bluzi. Cak je i sef cuo za ove price.

Proslo je sest meseci, sef se ozenio engleskinjom.
Istog trena do tada sarene fascikle pretvorile su se u crno, i pocele da im ispadaju iz ruku.
Uvece jedna nepoznata zena, verovatno njegova nova supruga, stigla je kolima, zaustavila se za trenutak, i potom odvezla sa sefom.
Ovog puta je rec o stranoj kulturi, ciknula je jedna od njih ali joj niko nije odgovorio. Kao da su izgubile snagu za bilokakvu pricu.
Umorno su se odvukle do autobusa, sa osecanjem neke iznurene ostarelosti usle unutra i odvezle se.

Zaklon - R. K. Narajan

Kisa se srucila iznenada. Jedini zaklon do koga je mogao da dotrci bilo je veliko drvo banijan kraj puta, ogromnog stabla i rasirenih grana. Ravnodusno je gledao kako kisa pljusti, povremeno prskajuci svuda oko njega. Ravnodusno je gledao psa masanca koji je potpuno mokar, prokaskao pored njega, i nikoliko bivola pored puta kako jedu bacene kore od banana. Iznenada je postao svestan prisutnosti jos jedne osobe koja je stajala iza stabla.

Prema njemu se sirio blagi miris cveca i nije uspeo da savlada radoznalost. Provirio je iza drveta i od jednom se nasao lice u lice sa njom. Prva reakcija mu je bila da ispusti jedno glasno O. Osecao se krajnje bedno i zbunjeno. Dama ga je pogledala i zamalo vrisnula. Kada se povratio rekao je: "Ne brini otici cu." Bilo je glupo reci tako nesto sopstvenoj zeni, posle dugog razdvojenog zivota. Zatim se povuko na svoje staro mesto, daleko od nje. Ali se odmah vratio da bi je upitao: "Sta te je dovelo ovamo?"

photo by Mikica, flickr.com

Plasio se da mu nece odgovoriti, ali ona rece: "Kisa." Pokusao je da to shvati kao salu, i mene je kisa dovela ovamo, rekao je iako se osecao blesavo.

Nista nije odgovorila. Pokusao je da nesto progovori o vecnoj temi, vremenu i da se te teme ocajnicki drzi. Dodao je: "Neocekivana kisa." Nije odgovorila na ovu primedbu, vec je gledala u stranu. On je idalje pokusavao da se drzi teme. "Da sam i najmanje posumnjao u to da moze pasti kisa, ostao bih kod kuce, ili bih poneo kisobran." Potpuno je ignorisala njegovu primedbu.

Kao da je bila gluva za sve. Za trenutak je hteo da je upita "Da li ti je sve uredu sa usima?" Ali se uplasio njene nepredvidive reakcije. Delovala je kao da je iz ocajanja spremna na sve. Nikad nije posumnjao u snagu njenih osecanja, sve do one noci velike krize.

Tokom godina njihovog braka bilo je kriza, svaki cas bi se raspravljali, bilo o cemu da je rec pod ovim suncem. Svako pitanje je ubrzavalo krizu koja nije bila toliko beznacajna da bi se mogla ignorisati. Moglo se to odnositi na bilo sta - naprimer, da li da slusa radio Cejlon ili Sveindijski radio, da li da gledaju engleski ili tamilski film, da li miris jasmina moze da se opise kao jak ili na neki drugi nacin, da li za ruzu moze da se kaze da je preterano kitnjasta ili ne, i tako dalje.

Sve je bilo povod raspravama i stvaralo napetost, izazivalo izmedju njih dvoje raskid na nekoliko dana, da bi potom usledilo pomirenje i snazno prijateljstvo do duse samo na kratko. Prilikom jednog takvog pomirenja cak su zacrtali i glavne tacke prijateljstva sa razradjenim klauzulama i potpisivali su pred bogovima u sobi pudza, sa osecanjem da im vise nista nece smetati i da je dosao kraj svim njihovim problemima. Ali i to je bilo kratkog daha i vec prvu klauzulu ovog ugovora: "Od sada se vise necemo svadjati" prekrsili su odmah, tokom prvih dvadeset i cetiri sata od cina potpisivanja. A sve ostale tacke koje su se odnosile na moguce slucajeve neslaganja oko troskova domacinstva, primedbi na hranu, rasprave o budzetu, primedbi o rodbini bracnog druga (o svemu su tome postigli razradjen sporazum), izgubili su svaki smisao.

Dok je stajao na kisi osecao se srecnim sto je ona sterana u cosak. O njoj nije imao nikakvih vesti nakon sto je, one noci koja je sad izgledala tako daleka, za njom zalupio vrata. Kao i obicno posvadjali su se oko hrane. Ona je pretila da ce napustiti kucu, a on je rekao: "Hajde", otvorio joj je sirom vrata i ona je zbilja izasla u noc. Dugo nije zatvarao rezu na vratima, uveren da ce se vratiti, ali nje nije bilo.

"Nisam se nadao da cu te ponovo videti", konacno se usudio da kaze, a ona je odgovorila: "Nisi pomisljao da cu se utopiti?"
"Jesam, plasio sam se tigra", rekao je tacka.
"Jesi li me trazio u obliznjim bunarima i jezercima? Ili u reci?"
Dodao je: "Nisam."
"Iznenadilo bi me da si se toliko brinuo."

"Ti se uostalom nisi utopila, kako mi onda mozes prebacivati sto te nisam trazio", obratio joj se pateticno. Zalupala je nogama kada je rekla: "To samo dokazuje da nemas srca. Vrlo si nerazumna", primetio je.

"O, boze, pa ti si poceo da opisujes moj karakter. Moja je zla sudbina sto je ova kisa morala da se spusti bas sad i da me dovede ovamo."
"Naprotiv, ja mislim da je ovo dobra kisa. Jer nas je sastavila. Smem li sad da te upitam sta si radila sve ovo vreme?"
"Treba li da odgovorim?"
U njenom glasu je otkrio izvesnu kolicinu zabrinutosti i to mu je laskalo. Da li bi mogao da je navede na to da mu se vrati? Ova mu se recenica skoro oblikovala na vrhu jezika, ali ju je potisnuo.

Samo je upitao: "Zar te ne zanima sta je sa mnom? Ne bi volela da znas sta sam cinio sa sobom svih ovih meseci." Nije odgovorila, jednostavno je posmatrala kisu kako sve jace lije. Vetar je iznenada promenio smer i jedan nalet joj je bacio vodu u lice. To je smatrao dobrim povodom da je obrise maramicom. Ustuknula je od njegove blizine. "Ne brini za mene", viknula je.

"Pokisnuces." Sa jedne strane, odozgo, palo je nekoliko kapi po njenoj kosi. Zabrinuto je uperio prst u nju i rekao: "Bespotrebno kisnes. Mogla bi da se malo pomeris ovamo. Ako hoces ja cu stati tamo gde si ti." Ocekivao je da ce je ova paznja bar malo dirnuti. Samo je odgovorila: "Nema potrebe da brines za mene." Ljutito je stajala posmatrajuci kisu kako podlokava put.

"Da otrcim i da donesem kisobran ili da pozovem taksi", upitao je. Samo ga je besno pogledala i okrenula se od njega. Rekao je jos nesto u istom smislu, a ona ga je upitala: "Jesam li ja tvoja igracka?"
"Zasto spominjes igracku? Tako nesto nisam rekao."
"Mislis da mozes da me prihvatis kad ti je drago, i da me izbacis kad ti padne na um? Tako se postupa samo sa igrackama."
"Nikad ti nisam reko da ides", branio se.
"Necu to sve iznova da slusam", rekla je.
"Mozda umirem od zelje da ti kazem koliko mi je zao."
"Mozda, ali idi kazi to nekom drugom."

"Nemam nikog drugog kome bih tako nesto mogao da kazem."
"To je tvoj problem, zar ne?", pitala je. "To me ne zanima."
"Zar nemas srca?", molio je. "Kad ti kazem da mi je zao, veruj mi, sad sam se promenio."
"I ja sam", rekla je. "Nisam vise onakva kakva sam nekad bila. Nista ne ocekujem od drugih i nikad nisam razocarana."
"Neces mi reci sta radis", upitao je. Zavrtela je glavom. On je nastavio: "Neko mi je rekao da se bavis radom haridzan ili necim slicnim. Vidis kako pratim tvoje aktivnosti." Nista mu nije odgovorila. Upitao je: "Zivis li stalno ovde ili...?" Bilo je jasno da pokusava da sazna njenu adresu.

Bacila je pogled na kisu, a zatim je njega pogledala sa podozrenjem. Rekao je: "Pa nisam ja uostalom narucio ovu kisu. Moramo se s time zajedno suociti."
"Nije bas neophodno. Nista me ne moze ovde zadrzati." To je izgovorila, iznenada izletela na kisu i potrcala. Povikao je za njom: "Cekaj, pricekaj! Obecavam da necu vise govoriti. Vrati se nemoj da se nalivas."
Ali ona je vec odmakla, nestajala je iza zavese od kisnih kapi.

Portret jedne dame - Kusvant Sing

Moja je baka, kao i mnoge druge bake vec bila stara. Bila je stara i puna bora, tokom svih dvadeset godina koliko sam je poznavao. Pricalo se da je nekada u mladosti bila veoma lepa i imala cak i muza, ali to mi je tesko poverovati. U dnevnoj sobi, iznad kamina, visio je portret mog dede. Isticao se na njemu ogroman turban i siroka odeca. Dugacka bela brada skoro mu je potpuno pokrivala grudi, pa je izgledao kao deda koji ima bar stotinu godina. Nije licio na coveka koji bi imao zenu i decu. Vise na osobu koja bi mogla imati mnogo, mnogo unucadi.

A, da je moja baka nekad bila mlada i lepa, i sama pomisao na to je vec cudna i neverovatna. Cesto nam je pricala kojih se igara igrala kada je bila dete. Svima nam je to nekako izgledalo potpuno apsurdno i nedostojanstveno sa njene strane, pa smo sve primali kao neku od njenih prica, koje nam je pripovedala o prorocima.

Baka je oduvek bila malog rasta, debela i vec pogurena. Na licu joj se videla prava pometnja stravicnih bora koje su se sirile u svim pravcima. Ali mi smo bili sigurni da je ona oduvek bila onakva kakvom je znamo. Stara, toliko stravicno stara da vise nije mogla da ostari, pa je ostala ista vec dvadest godina. Ne verujem da je ikad mogla biti lepa, ali je zato oduvek bila divna.

Po kuci se kretala u besprekorno beloj odeci, hramajuci, podbocena jednom rukom da bi odrzala ravnotezu svog pomalo iskrivljenog tela, a drugom rukom je neprestano okretala brojanicu. Rasuti srebrni uvojci uokvirivali su joj bledo smezurano lice, a usne su joj vecito izgovarale necujne molitve. Da, ona je bila divna. Licila je na zimski pejzaz u planini, na beskraj cistog belog spokoja koji odise mirom i zadovoljstvom.

Moja baka i ja smo bili dobri prijatelji. Roditelji su me ostavljali sa njom kad su morali otici u grad, i tako smo baka i ja stalno bili zajedno. Budila bi me svakog jutra i spremala za skolu. Dok me je kupala i oblacila, monotono bi pevala svoju jutarnju molitvu, u nadi da ja to slusam i da cu zapamtiti.

I jesam slusao, jer voleo sam njen glas, ali se nikad nisam trudio da to ucim napamet. Onda bi donela moju drvenu tablu koju bi ranije oprala i namazala zutom masnom kredom, sicusnu zemljanu mastionicu i pero. Sve bi to stavila u jedan zavezljaj i dala mi ga u ruke. Posle dorucka (jeli bismo bajati capati sa nesto maslaca i secera) i isli bismo u skolu. Ona je sa sobom nosila nekoliko bajatih capatija za seoske pse. Baka je uvek isla samnom u skolu, jer je skola bila uz sami hram. Svestenik nas je ucio azbuku i jutarnju molitvu.

Dok su deca sedela u redivima, sa obe strane verande pevajuci u horu azbuku ili molitvu, baka je sedela u hramu i citala sveta pisma.

Kad bismo oboje bili gotovi, vratili bismo se zajedno kuci. Na vratima hrama bi nas sacekali seoski psi. Sledili bi nas do kuce, rezeci i medjusobno se svadjajuci zbog capatija koji smo im bacali.

Kad su se moji roditelji potpuno nastanili u gradu, poslali su ljude po nas. Bila je to ujedno i prekretnica u mom i bakinom prijateljstvu. Mada smo delili istu sobu, baka me vise nije pratila u skolu. U englesku skolu sam putovao autobusom. Ovde nije bilo pasa po ulicama, pa je baka u dvoristu nase kuce, pocela da hrani vrapce.

Kako su godine prolazile, sve smo se manje vidjali. Doduse, neko vreme me je i dalje ujutro budila i spremala za skolu. Kad se vratim iz skole, imala je obicaj da me upita sta smo ucili. Govorio sam joj neke engleske reci i po nesto iz zapadnjacke kulture, recimo o zakonu gravitacije, o Arhimedovom zakonu da je svet okrugao, i tome slicno. Ali, moje reci bi je jako rastuzile. Shvatila da vise nemoze da mi pomaze kod domaceg zadatka. Posebno zato sto nije verovala u sve to sto su nas ucili u engleskoj skoli, i zato sto je bila nezadovoljna, jer nas nista ne uce ni o Bogu ni o svetom pismu.

Jednog dana sam najavio da cemo imati casove muzickog vaspitanja. To je veoma uznemirilo. Ona je muziku povezivala sa razvratom. Muzika je za nju pripadala iskljucivo bludnicama i prosjacima, a ne finom svetu. Nista nije rekla, ali sam znao da njena cutnja znaci neodobravanje. Posle toga je retko kad razgovarala sa mnom. Kad sam posao na fakultet, dobio sam zasebnu sobu. Zajednicka veza za moje i bakino prijateljstvo, time je bila prekinuta. Moja baka je ovo razdvajanje prihvatila sa rezignacijom. Retko kad je napustala svoje predivo da bilo s kim progovori. Od jutra do mraka je sedela za tim tockom, prela i jednako recitovala molitve. Odmarala bi se samo malo, popodne, da nahrani svoje vrapce. Dok je sedela na terasi i mrvila hleb u sitne komadice, stotine malih ptica bi se sjatilo oko nje, stvarajuci cvrkutanjem pravi urnebes.

Padale su cak po njenim ramenima i nogama i cvrkutale. Neke su joj se pele cak i na glavu. Samo se smesila, i nikad ih nije terala. Tih pola sata za nju je predstavljalo najsrecniji deo dana.

Kad sam odlucio da odem u inostranstvo i tamo nastavim studije, bio sam siguran da ce baka zbog toga biti veoma tuzna. Trebalo je da budem otsutan pet godina, a u njenim se godinama nikad ne moze reci ni sta ce biti sutra. No, moju baku sve to nije cak ni dirnulo. Dosla je na zeleznicku stanicu da me isprati, ali niti je govorila niti je pokazivala ma kakva osecanja. Samo su joj se usne pomerale i saputale molitvu, njen um je bio uronjen u molitvu. Prsti su joj bili zauzeti prebiranjem brojanice. Kada sam posao, samo me je bez reci poljubila u celo, cuvao sam taj vlazni trag kao mozda poslednji znak fizickog kontakta izmedju nas dvoje.

Ali, nije nije bilo tako. Nakon pet godina vratio sam se kuci, a ona me je sacekala na stanici. Nije mi izgledala nijedan dan starija. Ali, jos uvek nije imala vremena ni da rec progovori sa mnom, vec sam dok me drzala u zagrljaju mogo da cujem kako izgovara molitvu. Cak i prvog dana mog dolaska, najsrecnije trenutke opet je provodila sa njenim vrapcima koje je sada duze hranila i korila ih.

Uvece je kod nje naglo nastupila neka promena. Vise nije molila. Okupila je zene iz komsiluka, odnekud nabavila neki stari dobos i pocela da peva. Bez prestanka je nekoliko sati lupala po ulegloj kozi istrosenog dobosa i pevala pesme o povratku ratnika.

Morali smo da je molimo i ubedjujemo da prestane, da se ne bi toliko naprezala. Prvi put tada, otkad je znam nije molila.

Sledeceg jutra baka se razbolela. Imala je blagu temperaturu, a lekar je reko da ce to brzo proci. Kazala je da joj se priblizio kraj. Rekla je da ima jos svega nekoliko sati pre zavrsetka poslednjeg poglavlja njenog zivota i zato vise nece da propusta molitve, niti da gubi vreme na razgovor sa nama.

Svi smo se bunili. Ali, ona nije obracala paznju na nas. Lezala je mirno u krevetu, moleci se i okrecuci brojanice. Pre nego sto smo i shvatili, usne su prestale da se pomeraju, a brojanica je ispala iz njenih bezivotnih prstiju. Bledilo puno mira razlilo joj se po licu i tada smo shvatili da je izdahnula.
Tada smo je podigli sa kreveta i vec prema obicaju, polozili na pod i pokrili crvenim pokrovom. Posle nekoliko sati oplakivanja ostavili smo je samu, da bi sve pripremili za sahranu.

Uvece smo sa obicnim nosilima usli u njenu sobu da je odnesemo na kremiranje. Sunce je zalazilo i zrackom zlatnog sjaja osvetlilo njenu sobu i verandu. Stali smo na pola puta, u dvoristu. Po celoj verandi i u njenoj sobi, sve do onog mesta gde je lezala, cvrsto uvijena u crveni pokrov, nalazilo se hiljade vrabaca po podu. Nisu cvrkutali. Svima nam je bilo zao tih ptica, pa je moja majka donela za njih hleba. Izlomila ga je na mrvice, kako je to baka uvek cinila i bacila pticama. Vrapci na hleb nisu obracali paznju. Dok smo odnosili bakino telo, cutke su odleteli.

Sledeceg jutra cistac je te mrvice hleba pomeo zajedno sa prasinom.

Kabulivalah - Rabindranat Tagore (bengalski)

Prodavac voca iz Kabula

Moja petogodisnja kcerka Mini ne bi bila ziva kad ne bi stalno cavrljala. Ubedjen sam da u zivotu nije precutala ni jedan jedini trenutak. Njena majka se zbog toga cesto ljutila i prekidala cerkino brbljanje, ali je zato ja nikada nisam dirao. Uostalom zar bi uuopste bilo prirodno da dete u tim godinama cuti. To ne bi mogao podneti. Da nije takva, nasi razgovori ne bi toliko bili zivi.

Jednog jutra, dok sam se udubljivao u pisanje sedamnajstog poglavlja novog romana, Mini se usunjala u sobu, stavila svoju ruku u moju i rekla: "Oce! Vratar Ramdajal naziva kravu govecetom, on nema pojma jel' da?" Pre nego sto sam uspeo da joj objasnim da u nasoj zemlji postoji velika jezicka raznolikost, vec je govorila o drugoj temi. "Sta mislis oce o ovome, Sola kaze da u oblacima zivi nekakav slon koji iz svoje surle izbacuje vodu i da zbog toga pada kisa?!" Dete mi je selo pored nogu i odmah naslo zabavu, lupkajuci naizmenicno po svojim kolenima.

Bio sam obuzet pisanjem poglavlja knjige u kojem je Pratap Sing, junak romana upravo zagrlio glavnu junakinju Kancanijatu i spremao se da pobegne s njom kroz prozor na trecem spratu jednog zamka, kada je Mini prekinula igru i dotrcala do prozora vicuci: "Kabulivalah! Kabulivalah!" Bilo je ocigledno da to neki Kabulivalah prolazi ulicom ispred nase kuce. Bio je obucen u siroku, vec pomalo ispranu nosnju svog naroda, sa posebno udesenim visokim turbanom na glavi. Na ledjima je nosio torbu, a u rukama kutije voca.

Ne mogu ni pomisliti sta je sve osecala moja cerka kad je ugledala ovog coveka, ali znam da je iz sve snage pocela da ga doziva. Hej, pomislio sam, uci ce opet, i moje sedamnajsto poglavlje nikad nece biti zavrseno! Upravo u tom trenutku, Kabulivalah se okrenuo i ugledao dete na prozoru. Mini se odjednom zbunila i prestrasila pa je nestala trazeci majcinu zastitu. Slepo je verovala da se u torbi tog coveka nalazi dvoje troje dece njenih godina. U medjuvremenu torbar je zaista usao u kucu i nasmejanog lica me pozdravio.

Polozaj mojih junaka i junakinja vec je bio toliko opasan da mi je prva pomisao bila da prekinem sa pisanjem i kupim nesto od njega. Kupio sam malo voca i to je bio dovoljan povod da zapocnemo razgovor o Abdurahmanu, Rusima, Englezima i o pogranicnoj politici. Kad se vec spremao da podje, upitao je: "A gde je ona devojcica gospodine?" Smatrao sam da Mini mora da se oslobodi svog bezrazloznog straha, pa sam je potrazio i doveo. Bojazljivo je stala kraj moje stolice, posmatrajuci Kabulivalaha i njegovu torbu. A on joj je ponudio oraha i suvog grozdja, na sta ona nije reagovala, vec se jednako privijala uz mene. Bilo je ocigledno da njena sumnjicavost i dalje raste. Takav je eto bio njihov prvi susret.

Nije proslo mnogo vremena kada sam jednog jutra, izlazeci iz kuce, zatekao Mini kako sedi kraj vrata, razgovarajuci i smejuci se sa velikim Kabulivalahom koji je sada sedeo kraj njenih nogu.

Imao sam utisak da se moja cerkica nikad u zivotu nije srela sa pazljivijim slusaocem, izuzimajuci naravno svoga oca. Deo njenog malog sarija bio je zavrnut i vec pun badema i suvog grozdja, poklona koje je dobila od svog posetioca. Zasto si joj dao sve to? - pitao sam ga vadeci iz dzepa novcic od osam ana koji sam mu dao. Covek je bez dvoumljenja uzeo novac i gurnuo ga u svoj dzep. Kad sam se kroz sat vremena vratio kuci, video sam da je taj novcic izazvao mnogo vece probleme nego sto sam vredi. Kabulivalah je novcic dao Mini, a kada je njena majka primetila ovaj okrugli sjajni predmet kod svoje cerke odmah je skocila na dete:
"Odakle ti taj novcic od osam ana?"
"Kabulivalah mi ga je dao!", vikala je zaprepasceno devojcica.
"O, Mini kako si to samo mogla da uzmes od njega?"
Usavsi u tom trenutku, spasao sam je uzasa koji joj je pretio, ali sam i ja po inerciji nastavio da je ispitujem.

Saznao sam da im to nije bio ni prvi ni drugi susret. Kabulivalah je oslobodio dete svog straha, potkupljivao ju je orasima i bademima, i na kraju su postali veliki prijatelji. Imali su sta da pricaju. Puno cudnih, ali duhovitih sala, i lepo su se zabavljali. Video sam Mini kako onako sicusna sedi ispred njega, gledajuci sa puno postovanja u njegov ogromni stas, i uz smeh zapocinje razgovor: "O, Kabulivalah sta ti je to u torbi?" On bi joj odgovarao kroz nos tipicnim gorstackim naglaskom: "Slon!" Mozda u tim recima i nema narocitog povoda za smeh, ali trebalo ih je videti kako su samo uzivali u ovoj sali. A, za mene razgovor deteta sa odraslim covekom uvek je u sebi imao neceg cudnog i ocaravajuceg. Tada je Kabulivalah, da ne bi zaostajao za njom, koristio priliku da kaze: "Pa, malecka, kad odlazis u svekrovu kucu?" Vecina bengalskih devojcica vec odavno je bila cula za svekrovu kucu, ali posto smo mi bili malo savremeniji ljudi od ostalih nismo hteli da opterecujemo dete ovakvim stvarima, pa je ovakvo pitanje sigurno zbunilo nasu Mini.

Ali ona nije pokazala nikakvu zbunjenost, vec mu je istog momenta odgovorila pitanjem: "Da li i ti ides tamo?" Medju ljudima Kabulivalahove klase pak dobro je poznato da svekrova kuca ima dvojako znacenje. To moze da bude i ulepsan naziv za zatvor gde se besplatno brinu o nama. Torbar je u tom smislu i shvatio pitanje moje cerke: "A..." rekao je i preteci mahao pesnicom ka nevidljivom policajcu, "ja cu prebiti ovog svekra!" Cuvsi to i zamisljajuci jednog neprijatnog coveka iz roda, Mini bi se nasmejala iz sveg glasa, u cemu joj se pridruzivao i njen "opasni" prijatelj torbar.

Pocela vec jesenja jutra, doba godine kada su, nekada stari, kraljevi odlazili u pobedonosne pohode. Sto se mene tice nikad nisam izlazio iz svog kutka u Kalkuti, vec sam pustao svojoj masti na slobodu da luta kuda joj volja, po celom svetu. A cim bih cuo ime neke druge zemlje, moje srce bi vec bilo tamo, a kada bi na ulici video nekog stranca, odmah sam pocinjao da pletem mrezu snova: zamisljao sam planine, klisure i sume njegove daleke domovine, slobodan i nezavistan zivot tamosnje divljaci.

Ovakvi prizori s putovanja su mi navirali u glavu mozda i zbog toga sto sam u Kalkuti, sve ociglednije, samo zivotario, pa bi me kakav poziv na putovanje pogodio kao munja. U prisustvu ovog Kabulivalaha odmah sam se prebacio do podnozja planine gde krivudaju uzane klisure i to izmedju ogromnih i suvih vrhova. Zamisljao sam povorke kamila kako nose robu, a prate ih trgovci sa turbanima na glavi, naoruzani staromodnim vatrenim oruzjem. Sve sam to video. Ali kad bih dovde stigao, Minina majka bi me prekinula i vratila iz mastanja, opominjuci me da pripazim na tog coveka. Minina majka je nazalost, veoma plasljiva osoba. Kad god bi cula kakav sum sa ulice ili videla ljude kako dolaze prema nasoj kuci, ona bi uvek zakljucila da su to lopovi i pijanice, zmije, tigrovi, malarija, bubasvabe, gusenice ili, u najboljem slucaju neki engleski mornar. Cak ni posle toliko godina godina iskustva ona ne moze da savlada taj svoj strah, zato je i bila veoma sumnjicava prema Kabulivalahu i cesto bi me molila da ga drzim na oku.

Uvek sam se trudio da blago ismejem takav njen stav, ali bi ona bas tada jos vise navaljivala i postavljala jos teza pitanja. "Zar nikad nisi cuo da su decu kidnapovali? Nije li istina da u Kabulu jos ima ropstva i zar je toliko neverovatno da ovoliki covek moze da odnese sa sobom jedno ovolisno dete?" Odgovorio sam joj da to mozda i nije nemoguce i ako mi je to apsolutno neverovatno. Ali, te reci nisu bile dovoljne da se njen strah bar malo smanji. Njene sumnje su za mene bile neosnovane, a uz to mi se cinilo neopravdanim da sad odjednom zabranimo tom coveku da dolazi u nasu kucu. Pogotovu sto je njegovo prijateljstvo sa Mini brzo raslo.

Jedanput godisnje, sredinom januara, Kabulivalah Rahman se obicno vracao svojoj kuci. Kako se to vreme priblizavalo, on je kretao od kuce do kuce i naplacivao dugovanja. Pored toga, redovno je nalazio i dovoljno vremena da dodje i do moje Mini. Neko neupucen, sa strane, mozda bi mogao i da pomisli kako medju njima vlada neka zavera, jer ukoliko ne bi stigao ujutru on bi se pojavio uvece makar kasno. Cak bi i mene povremeno zapanjivao kada bi u mracnom delu sobe neocekivano otkrio ovog visokog muskarca u sirokoj odeci i sa njegovim punim torbama, ali bi mi se mir povratio kada bi Mini utrcala nasmejana: "O, Kabulivalahe! Kabulivalahe!" I tada bi, iako je postojala tolika razlika u godinama, prasnuli u smeh, a potom zapocinjali sa salom.

Jednog jutra, nekoliko dana pre nego sto je Kabulivalah nameravao da ode iz Kalkute, ispravljao sam u sobi rukopis knjige. Vreme je bilo prilicno sveze. Sunceva svetlost mi je kroz prozor padala na noge i ta blaga toplota mi je veoma prijala. Bilo je skoro osam sati i prvi pesaci su vec koracali ulicom. Odjednom se zacula nekakva graja. Kad sam bacio pogled kroz prozor video sam kako dva policajca vode vezanog Rahmuna, a oko njih se mota gomila radoznalih decaka. Na Kabulivalahovoj odeci videle su se mrlje krvi, a jedan od policajaca je u ruci drzao noz. Izjurio sam istog trena iz kuce, zaustavio policajca i zacudjeno ga zapitao sta se dogadja. Delom od jednog, a delom od drugog policajca, uspeo sam da saznam da je neki komsija dugovao torbaru za nekakav rampurijski sal, ali je sad lagao i nije priznavao da je ista kod njega kupio. U toj svadji Rahmun ga je udario nozem. Cak i sada, u velikom uzbudjenju Kabulivalah je tog svog neprijatelja i lazova nazivao svakojakim imenima.

Odjednom sa verande moje kuce, pojavila se moja Mini uz njen uobicajen uzvik: "O, Kabulivalahe, Kabulivalahe!" Kad se okrenuo, Rahmunovo lice se odjednom ozarilo. Ovog puta nije imao torbu pod miskom pa Mini nije mogla da ga zapitkuje o slonu. Odmah je presla na sledece pitanje: "Ides li u svekrovu kucu?" Rahmun se na to nasmejao i rekao: "Upravo tamo idem malecka!" Kada je video da odgovor vise ne zabavlja ovo slatko dete, podigo je svoje vezane ruke: "Ej, rekao je. Ja bih izudarao ovog starog svekra, ali su mi ruke vezane!"

Optuzen zbog pokusaja ubistva Rahmun je bio osudjen na vise godina zatvora. Vreme je prolazilo i Rahmun je pao u zaborav. Mi smo na uobicajnom mestu radili svoj svakodnevni posao i retko kad bi se setili onog slobodnog gorstaka koji je sada camio u zatvoru. Cak je i moja lakomislena Mini zaboravila na svog starog prijatelja. Sada je imala mnogo novih drugova koji su joj ispunjavali zivot.

Kako je rasla, sve vise vremena je provodila sa drugim devojkama, zapravo vise i nije dolazila u ocevu sobu. Jedva sam stizao da jos porazgovaram sa njom.

Proslo je vec mnogo godina. Opet je bila jesen i mi smo se pripremali za Minino vencanje koje je trebalo da se odrzi u vreme praznika Pudza. S povratkom boginje Durda u njen dom u planini Kadzilas, trebalo je da ode i svetlost naseg doma, ostavljajuci tako nasu kucu u senci, u hladu.

Jutro je bilo suncano. Posle kisa, vazduh je bio svez i bistar, suncevi zraci su sijali cisto u prolecnom odblesku, toliko jako da su bljestali i prljavi zidovi od cigle na ulicama Kalkute. Jos od ranog jutra su odzvanjale frule, a moje srce je vec udaralo u ritmu svadbenih pesama. Taj placljivi ton Bajravi, samo mi je povecavao bol pred predstojecim rastankom. Moja Mini je trebala da se te veceri venca. Od ranog jutra po celoj kuci vlada guzva i galama. U dvoristu je valjalo podici pandal i to na stubovima od bambusa, u svakoj sobi na verandi trebalo je okaciti treperave svetiljke, svuda je vladala zurba i uzbudjenje.

Sedeo sam u svojoj sobi gledajuci racune, kad neko odjednom udje i iz postovanja me pozdravi. Bio je to Kabulivalah Rahmun koga isprva nisam ni prepoznao. Nije vise imao torbu, ni dugacku kosu, niti je bilo traga njegovoj snazi. Tek kada je razvukao svoj poznati osmeh shvatio sam ko je preda mnom. "Kad si dosao Rahmune?", upitao sam ga. "Sinoc", rekao je, "pusten sam iz zatvora". Ove reci su mi zaparale usi. Nikad ranije nisam razgovarao sa covekom koji je ranio drugog coveka, ali mi je srce zamalo stalo kad sam to shvatio, jer sam osecao da bi ovaj dan nosio bolja predskazanja za buducnost da se on nije pojavio. "Ceremonija je u toku", rekao sam, "i zauzet sam. Da li bi mozda mogao da dodjes nekog drugog dana?" Smesta se okrenuo i bio spreman da ode, ali kad je stigo do vrata zastao je: "Zar ne mogu da vidim malecku ni za trenutak gospodine?"

On je verovao da je Mini jos uvek ista. Mislio je da ce se smejati i razgovarati kao nekada. Zapravo, u znak secanja na te dane, on je pazljivo zamotao u hartiju i doneo nesto badema i suvog grozdja koje je nabavio kod svog zemljaka, jer svojih zaliha vise nije imao. Ponovio sam mu: "U nasoj kuci se odrzava ceremonija i danas nikoga neces moci da vidis". Lice mu se smracilo. Cezljivo me je na trenutak pogledao. "Dovidjenja", rekao je i izasao. Bilo mi ga je pomalo zao i razmisljao sam da ga vratim, ali sam video da se on i onako vraca. Prisao mi je i pruzio svoj poklon rekavsi: "Doneo sam nesto za malecku, gospodine, hocete li joj dati?" Uzeo sam paketic i hteo da mu platim, ali me je on uhvatio za ruku i rekao: "Veoma ste ljubazni gospodine. Secajte me se i ne nudite novac. Vi imate cerkicu, a i ja imam jednu takvu u svojoj kuci. Setio sam se svoje kceri i zato sam doneo voce vasem detetu, a ne da bih stogod zaradio."

Rekavsi to, zavuko je ruku ispod svoje siroke odece i izvadio jedno isprljano parce hartije. Na njemu je bio otisak jedne male ruke. Nije to bila ni fotografija, ni crtez, bio je to otisak dlana umocenog u mastilo. Ovu sliku, kao dodir svoje vlastite kceri, nosio je stalno na srcu, sve dok je, iz godine u godinu, dolazio u Kalkutu da bi svoju robu prodavao po ulicama grada. Oci su mu se ispunile suzama. Zaboravio sam da je on siromasni prodavac voca, ali zar sam uostalom i ja nesto vise od njega? I on je otac kao i ja.

Taj otisak ruke njegove male Parbati iz udaljenog doma u planinama podsetio me je na moju malu Mini i smesta sam poslao da odu po nju. Bilo je gundjanja zasto je sad diram, ali nisam hteo da ih slusam. Obucena u crvenu svilu, sa znakom od sandalovine na celu, ukrasena kao nevesta, Mini je dosla i stidljivo stala pored mene. Kad ju je ugledao, Kabulivalah se zaprepastio. Nije bilo nikakve nade da njihovo staro prijateljstvo ozivi.

Nasmesio se na kraju i rekao: "Malecka, ides li u svekrovu kucu?" Ali, Mini je sad vec razumela znacenje ovih reci i nije mogla da mu odgovori onako kako je cinila u proslosti. Na ovo pitanje pocrvenela je i ostala da stoji pred njim, sagnute nevestinske glave. U tom trenutku setio sam se dana kada su se Kabulavalah i moja Mini prvi put sreli i to me je veoma rastuzilo. Kada je ona otisla, Rahmun je duboko uzdahnuo i seo na pod. Odjednom je shvatao da je njegova cerka svakako u medjuvremenu odrasla i da ce iznova morati da se sa njom sprijatelji. Sigurno je nece zateci onakvu kakvu je pamti, a osim toga, sta joj se sve moglo desiti tokom ovih osam godina?

Svadbene frule su se oglasile, a blago jesenje sunce se vec razlilo oko nas. Ali Rahmun je nepomicno sedeo u toj maloj ulici Kalkute i ispred sebe video gola brda Avganistana. Izvadio sam jednu novcanicu i dao mu, recima: "Vrati se tvojoj kuci Rahmune, u tvoju zemlju, a neka susret sa tobom donese srecu tvom detetu!"

Posle ovog poklona, morao sam da obavim neke svecane duznosti. Nisam uspeo da obezbedim elektricno osvetljenje, ni vojnu muziku, pa je zenski deo ukucana bio jako tuzan. Ali, za mene je ova svadba bila mnogo vise, zbog pomisli da ce negde, u nekoj dalekoj zemlji, jedan davno izgubljeni otac ponovo sresti svoje jedino dete.

Uzdah pred ogledalom - Mulk Radz Anan

Cim je zavirila u ogledalo, Sara je nagnula glavu prvo na desnu stranu, sa koje je imala talasastu kosu, pa potom na levu, svu u rastrkanim pramenovima. Svoje nagnuto lice odjednom je videla kao lice devojke sa jedne Renoarove slike, koju je otac doneo iz Pariza, u vreme kad je na Sorboni, celog semestra predavao matematiku. Ucinilo joj se da sada vec lici na svoj uzor - na lepo lice, jedino je njena kosa bila crna, a u devojke na Renoarovoj slici, tamno plava. "O, kada cu otici tamo da kupim opojne mirise?", pitala se neprestano. Najvise joj se dopadao "Miscif" jer se slagao sa njom, tako neobicnim i sjajnim mladim stvorenjem.

Da, tako su je svi zvali, zbog njenih sala, otresitosti i otvorenosti, nju, miljenicu oceve kuce. Njena majka je bila pomalo ljubomorna, zbog cerkinog lepog izgleda i oceve ljubavi.

Majka je stalno zanovetala, pa se kci cesto iskradala iz kuce i odlazila u usamljene setnje po sumama, preko ceste, pored sektora 10, a ponekad je sa drugaricama odlazila u ruzicnjak. Katkad bi je neko od njenih obozavalaca, neki od profesora umetnicke akademije, odveo da se provozaju camcem po jezeru. Na kraju je udajom umakla majcinim neprestanim zanovetanjima.

Tako se odvojila od Rupa Krisana, slikara i nastavnika koji ju je umalo zaveo. "Sarama", uporno ju je nazivao punim imenom. U trenucima sentimentalnosti, nadevo joj je ime "Pakosna Boginja", drzeci je pritom za ruke, pod izgovorom da ce ona tako nauciti kako se drze vesla. Saputanja iz tajnih setnji sa njom po sumraku, prolazila su sa osecanjem da je u pesmama koje joj je ispevao obozavana kao boginja. Nikada mu se nije sasvim predala, samo bi mu povremeno dozvolila da joj se priblizi i dotakne njenu lepotu. Odjednom je u grudima osetila budjenje neke toplote. Lice joj se zarumenelo u ogledalu, a oci zamaglile od ceznje da se do kraja preda muzu, kod koga je dosla nakon sto je sa njim obisla krug oko vatre, vezana za palu njegovog sala.

"Moram ga zvati Radz", saputala je u sebi. Necu da budem stidljiva hindu supruga. Nece ona biti kao njena majka, koja tatu oslovljava sa "Ej, Dzi! Oj, Dzi!" Pred sobom je videla svoju majku kako pokorno podize pogled zamagljen od stida. Bilo joj je drago sto se udala, pa makar i po roditeljskom dogovoru. Po kosi je presla velikim cesljem od slonovace iz Mizora, zatim levim dlanom ispravila tamne vitice, tuzna sto je svoju cetku sa srebrnom drskom zaboravila na stocicu u majcinoj kuci. Od culnog dodira ruku po tamnim pramenima kao da su joj poleteli svici iz ociju.

"Oh, hoce li ih on pomilovati?" Pitala se bez reci, naginjuci glavu na drugu stranu i razmisljajuci kako joj stoji mladez na desnom obrazu. Nastavnik slikarstva koji se pretvorio u pesnika, nekada joj je recitovao: Pohota, plamen, cvece, Sarama, boginjo - u ocima tvojim osmeh!

Podizuci naglo crne oblake svoje kose, osetila je jak bol dok joj se cesalj probijao kroz zamrsene cuperke iznad levog uha. Prisecala se narodne pesme koju joj je majka pevala u detinjstvu, pre nego sto je pocela da joj pravi kike, dvostranim grubim cesljem iz Amritsara.
"Kad cesljem prodjem kroz kosu majko, boli - o kako boli."

Setila se tajanstvenog zadovoljstva koji je u njoj budio drugi deo pesme, i ako se pretvarala da se ljuti kad je majka ponavljala upravo te stihove: "Nocu mi govori: narucicu ti mindjuse, preko dana me bije, a tami nocnoj svasta obecava!"

U obrazima ove stidljive devojke krila se pobuna protiv majcine zelje da postane lepo vaspitana kci ugledne porodice. Ali, Sara je ipak od svoje majke upila ljubav prema porodicnim pesmama koje joj je ona recitovala, ponavljajuci sve bakine pendzabske pesme. Kod nje, kao kod Rupa Krisana, zaboravljajuci na sva pretvaranja i pristojno ponasanje. Ako vec nije u koledzu umetnosti, shvatila je da je bila bistar student barem kod kuce! Ali kako je mogla da postane prava nevesta, ako njena stara svekrva moze u svako doba da sidje i bane u stan koji je ona delila sa Radzom u velikoj kuci na Kefi Perejdu. Mozda je on bio dovoljno oslobodjen porodicnih sputavanja i zabrana.

Mada je jos uvek radio kod oca, direktora fabrike stakla. Razgovor poslovnih ljudi njoj je bio dosadan. Sav njen snazni zanos zivljenja pod otvorenim nebom Pendzaba, sveo se na to da svoju lepotu pokazuje u klimatizovanom hotelu "Tadz Mahal". Tamo nije bilo onog poleta sa prijema pod otvorenim nebom u bastama Pindzuara. Umesto svega toga, preostale su joj jedino masaze lica u klubu zdravlja. "Moram da odbacim ova saputanja u gresnom sumraku", rekla je sama sebi. "Ali zar ljubav nikad nece doci i razbuktati se u meni?"

Pre nego sto je od rascesljane kose napravila pundju okrenula je lice prema ogledalu. U polutami su joj oci sjajile plavicastim sjajem. Blago naglasene jagodice, vise su bile nalik na Nefretetine nego na jagodice devojke sa Renoarove slike.

Obraze je doterivala blagim rumenilom. Rupica na bradi joj je ublazavala strogi izraz lica. A vrat, sa ogrlicom od dragog kamenja, uzdizao je lepotu do buntovnicke teznje da u srcu moze probuditi ljubavni zanos, i to muza stecenog u braku po dogovoru roditelja, jos u vreme dok su oboje bili deca. Sa toaletnog stocica uzela je olovku da nacrta obrve. Zbog kontrasta senki, oci mogu delovati kao da se smese i mogu ga podstaci da je pomiluje. Tuzno je spustila celo prisecajuci se kako je tokom svih onih dana i noci prve nedelje njenog boravka ovde, nije ni dotakao, a ocekivala je da joj se barem udvara. Setila se kako joj nijednom nije podigao lice da bi joj se zagledao u oci, kao sto je to Rup Krisan, zaludjeni ljubavnik uvek cinio.

Sva ta njena zenska ceznja indijke, nalik na izvor ispod divne maske, koju je obuzdavala po majcinom savetu, ostala je u njoj kao priguseno vrelo. A ona, ta bestidna Sara bila je spremna da svuce sve sa sebe i preda se njegovoj neznosti, kako bi ovaj prividni stranac mogao da zauzme mesto ostavljenog pesnika. Kroz glavu joj je kao prividjenje prohujala slika kako plovi sa njim po jezeru, a srce joj je poskocilo od neodoljive ceznje. Naslonila je glavu na duge prste svoje divne ruke. Juce na prijemu u ulici Napejan Si Rond, posmatrajuci njene divne ruke neko joj je rekao da mora upoznati Barata Natijama. Rasirene oci kao od ahata, kao ugradjeni dragulji netremice su gledali u nju. "Ptice u letu!", saputala je sama sebi, u slogovima; bila je isuvise stidljiva da to izgovori drugacije s uzdahom.

Kad je shvatila i da posle svog tog briznog doterivanja izgleda kao neka maska, pokusala je da izraz sumnje na svom licu pretvori u sirok osmeh. Osecala se kao dete koje se igra sa lutkom, Rale u ulozi Ralija, u ritualu Kangra devojaka koje statue idealnog para potapaju u reku Beas na dan Beasakhi. Pevajuci svojim stricevima pesme o tome kako su to ptice koje treba da izlete iz roditeljskog gnezda.

Jos jednom je zavirila u ogledalo, i shvatila da joj je lice nalik na mesec u svom njegovom sjaju, sto je oduvek prizeljkivala ali ipak nije okrugla. Zelela je da dodje sunce i da je obasja. U oku duse odzvanjale su reci molitve njene majke, molitve koje je sastavio guru Nanak: "Svetlost je tamo drugacija u ocima, gde sjaji ako nije ugasena." Ali glava joj je bila okrenuta u drugom smeru, netremice je gledala u ogledalo kako bi se uverila u to da su njena vatrena osecanja vidljiva.

"O, bestidna leprsava ptico", rekla je to recima bez reci. Odjednom je cula korake iz hodnika, neki zvuk je opomenuo. Uzbudjeno je osluskivala, a bila je sigurna da je to on dosao. Zatim je naglo pala u depresiju, u osecaj neizvesnosti. Ipak kljuc se okrenuo, srce joj je poskocilo mada to nije zelela. "Zdravo!", pozdravio je. "Gledao sam film, tuzan fim".
"Zdravo!", odgovorila je. "Smej se! - Lice od krema!"...
"Izgledas kao pseci rucak!", njegove reci su je jako povredile. Cemu onda sav ovaj trud?

Odjednom joj se ispruzenih ruku priblizio s ledja, a njoj se ucinilo da je to znak nekog neznog uvoda. I pre nego sto je uopste shvatila gde se nalazi grubo je rukama zgrabio za grudi i rekao: "Ucinicu te srecnom!", a dah mu je presao u pijani bes.

Sara je osecala da je savladana. Koprcala se. Kada je shvatila da je u tom komesanju pobegla iz njegovog stiska, pocela je da uzmice prema vratima kupatila. On se kao orao, bacio za njenom uplasenom prilikom, zgrabio je za levu ruku i povukao prema somotom presvucenom divanu, koji je ona donela sa sobom u miraz. "O, divno!", povikao je. I pljesnuo je po kukovima. Naglim pokretom istrgla je svoju ruku, odgurnula ga u stranu, i sva uspanicena potrcala prema ulaznim vratima. A kada ju je on sustigao, cucnula je kao macka koju jure i biju. Poskocila je zatim i potrcala prema spavacoj sobi. On ju je pratio u stopu i scepao u vrtlogu sto se stvorio okretanjem ruku koje su se njegovom demonskom voljom, pretvorile u krila sokola dok hvataju goluba. Scepao ju je grcevito, i sa pobednickim izrazom na licu povukao nazad, prema divanu, vukuci njeno telo kao u sirene po ivicama nogara stolica i stocica, prevrnuo je cak i vazu sa cvecem koju je ona tako brizljivo namestila.

Pokrila je glavu i zaronila u njegove grudi jecajuci: "O, postedi me Radze, vidi moju kosu, tek sam je uredila." Zadrhtala je kao golubica u ustima nadmocnog sokola, mahala je rukama kao krilima, i ispunjena nekom nevidljivom energijom previjala se i skliznula do njegovih nogu. Zatim je otrcala i sakrila se u ugao iza rezbarenog kasmirskog paravana. "Kucko jedna!", vikao je. "Dala si se onom ljubavniku, a pokusavas da izbegnes svog muza! Dodji ovco, tvoj grkljan na kraju ipak mora biti prerezan!"
"Radzi", molila ga je iza paravana, uredjujuci kosu i namestajuci svoj dugacki ogrtac. Vesto joj je zaskocio i posao za njom. Bila je prinudjena da se pomeri ka drugoj strani paravana. On se naglo okrenuo scepao je za ruku i povuko na pod. Zatim je skocio na nju guseci je balavim poljupcima sve dok nije pronasao njena usta i zapusio ih svojima.

Ona se koprcala pod njim kao zmija. Najzad je njegova tezina nadvladala. "Sva sam tvoja Radzi! Budi nezan..."

Demon je strgao njenu haljinu odozdo, rukama je zudno cepao tkaninu na grudima, prikovao je na pod njene ruke kojima je pokusavala da se oslobodi i naterao je da se umiri. Kao umrtvljena zvecka, predala se stenjuci, pritisnuta tezinom njoj tudjeg tela. Njegov tezak dah ju je obavijao i stezao i ona se srusila kao neko bezivotno telo. "Kucko!", besneo je. "Neces vise misliti na svog ljubavnika!" Gusila se od sopstvenog cutanja, pa potom je jecajuci progovorila: "Ja sam tvoja!... Samo tvoja! Samo me nemoj povrediti!"

Duboko u svom srcu, znala je da je ono sto je imala za njega umrlo i da nikada nece biti njegova. Kasnije se podigla i otisla do stocica. Sela je pred ogledalo i popravila kosu. Nije mogla dobro da vidi svoje lice. Priblizila se jos vise. Opet se nista nije videlo. Samo je magla njenog uzdaha pokrivala staklo.

Kise padaju nad Kantapurom - Radza Rao

U Vaisaku ljudi preoravaju njive Kantapura. Kise su stigle, fine prve kise koje se slivaju sa planinskih vrhova, i koje kao na vrhovima prstiju, prelaze preko stena, uskacu u doline, prskaju sve oko sebe, nosene vetrom kao razbacani pljusak. Stabla kokosa, betelovog oraha i kardamoma zaustavljaju te nalete kao pred poplavu i uzvracaju svojim poznatim zvizdukom. I eno kise opet stizu preko brda Bebur i Kantur, i kapi vec igraju po krovovima kuca. Stoka naculjenih usiju trci kuci, a gonic naglo skrece i zaklanja se iza nekog stabla, ljudi napustaju mlinove gde rucno melju zito i trce u dvoriste, okrecuci se prema hramu boginje Kencama i govoreci molitve: "Eno, eno, kise su stigle, Kencamo, neka nam se kuce bele kao srebro."

Kad sevne munja i grmljavina zatrese crepove, deca jure do kamenih zlebova i pustaju brodove od papira sve do Kasia. I Nandzundiahova zena Cenama i Puti Sube Cetia vec su na ulici, zure da procede vodu za ispiranje zlatne prasine. A svestenik Rangapa otvara svoje knjige, gleda u kalendar i kaze: "O, sutra je zvezda rohini, ljudi ce da upregnu svoje volove u plugove." S kisobranom u ruci tu je i Range Govda s kokosovim orahom i betelovim liscem pod miskom koji odmah prilazi svesteniku Rangapi i pita: "Kada uceni gospodine?" Rangapa pogleda levo pa desno, jer crkveni sluzbenici vise ne pripadaju rangu govdi, a ni selo nije bilo ranga govde, ali glas je zauvek bio njegov.

I tako Rangapa je pogledao u zemlju i rekao: "Pa, sutra, Range Govda." Na te reci Range Govda je odmah posao kuci, psujuci crkvene sluge, a crkveni sluga Cena ga je upitao: "Kad je to patele?"
"Pa sutra pseto jedno!" Na to i crkveni sluga Cena ode kuci i leze da spava. Kad su zabe prestale da krekecu, pojavi se Cena sa bubnjem u ruci vicuci: "O, ohej, danas ce se blagosloviti plug!" Ljudi rekose:"Oh vec jutros!"
Satana se odmah podigao i primetio cim moje levo oko igra, imacemo dobru zetvu. Tkac Cenaja se zurno oprao, stavio ulje na kosu, a njegova zena je posla u bastu iza kuce, da nabere cvece.

Cengraja je obukao kaput od somota koji je sasio u gradu, kada je na sudu dobio spor protiv Side. Ramaja je sirom otvorio oci, birajuci kojem bogu da se obrati, pa rece: "O, boze sunca, daj nam dobru zetvu ove godine i ja cu platiti Batinih trista sedamdeset pet rupija, udacu i svoju najmladju cerku, a boginji Kencami cu zrtvovati kozu, koju sam joj obecao za ozdravljenje moje zene. A paria Timaja rece: "Ej, zasto bih jutros morao da se budim? Moj jaram je bez volova, a moja njiva bez zita." A na to je njegova otresita zena odmah dodala: "Idi covece, bogovi nisu tako surovi." Timaja je malo stenjao i gundjao, i bez cveca i oznaka svoje kaste, izasao na ulicu.

Muskarci i decaci su izvodili volove, noseci na ramenima plugove, a u rukama biceve. Kad su stigli do reke, dobro su istrljali i oprali volove, zatim su im za rogove vezali cvece i uz povike hej, hej, oterali ih u dvoriste hrama. Zemlja je vec upila kisu, a krezubi Sidaja je pobio svoj stap u zemlju vicuci: "Usao je u dubinu za cetiri prsta!" Na to ostali rekose: "Pa kisa je padala kao da je boginja molila za nju." Kada je vec uveliko odmakao dan, i kada su stigli svi ljudi i doveli volove, pojavio se i svestenik Rangapa sa svetim vrcem na glavi i vlaznom odecom u ruci.
"Svi ste ste ovde?"
"Da, uceni gospodine".
Tu su i trubac Ingaja i frulas Ramaja, stoje pored campaka. Duvaju u rog prema istoku, pa prema zapadu, prema severu i jugu, a kristalno cistim i opranim vazduhom odmah se vraca hrapavi zvuk roga.

Ljudi jure sa svojim volovima i plugovima, a zvonca sa jarma zvone, prolaze kroz drvored hrama. Tog trenutka pristigose Racana i Madana pa cak i loncar Ranga i parija Sida, zatim, Timajanov sin Bima, pa Mota i Tipa koji nemaju ni volove ni njive, ali su ipak dosli sa cvecem u kosi. Tada se oglasi svestenik Rangapa i povika osornim glasom: "Svi ste spremni sinovi moji?"
Oni povikase u glas: "Naravno! Naravno!"
"A gde je on?"
Oni odgovorise: "Patel dolazi, eno ga ide".
I zaista vec se video Patel kako jase svog konja, sa figranom ukrasenim salom prebacenim preko ramena, sa svecanim turbanom na glavi i engleskim uzdama u ruci.

Uporni Mada trci za njim kao da poreski sluzbenik i guverner mogu da pomognu narodu, a Ranga Govda nikad nebi zeleo da bude nesto drugo do patel, (kmet) u Kantapuri. Kad stize do mravinjaka crne zemlje patel sjaha sa konja, baci uzde u Madove ruke i bez zurbe udje u dvoriste hrama. Cuje se kako svestenik Rangapa zvoni na svetom mestu, oci svih prisutnih se magle, ocni kapci im se spustaju, a glasovi sapucu. Tamo ce nam boginja pokazati svoje lice! Svi drhte i stiskaju se, ako im po cem zasvrbi noga, sada nema cesanja, ako voda prokaplje i pocne da pada po njima, niko se nece stresti vec ce cekati. Od jednom se otvori zavesa i pojavi se majka Kencama, i svetla i blagotvorna. Veliki svecnjaci je obasjavaju svetloscu i docekuju je glasovi ljudi.

Mozda je dobro provela noc! Tada svestenik Rangapa upali kanfor i dize ga do lica boginje ukrasenog nakitom, zatim do njenih dijamantskih ruku i nogu od rubina, a cvece poce tiho da pada po njenom licu. Prisutni rekose: "Ona nam je poslala svoj blagoslov, o Kencamo, podari nam dobru zetvu i sacuvaj nas od bolesti, Kencamo boginjo nasa!" Cak i volovi stoje mirno, ne mrdajuci ni repovima. Tada Rangapa donese lonac svete vode kojom poprska cas ovog, cas onog vola. Zivotinje drhte i saginju se, caktarima zvone boginji. Ljudi uzimaju kamfor i sandalovinu, pogled dizu ka nebu trazeci sunce. Tamo iznad drvireda hrama, i iznad brda Kobilja glava, vidi se rumena pruga sirine poruba na sariju. Ljudi pred tim prizorom zadrhtase, savise ruke i zasaputase.

Ranga Govda sapnu nesto svesteniku Rangapi, a on Subeu Govdi. Tvoji volovi su najmladji. Ti ces ih upregnuti u jaram. A on sav ponosan, pridje svojim trogodisnjim amritamahalskim volovima koje je kupio na stocnom vasaru u Santuru, a i plug mi je tu - cist i ostar. Svi prisutni neprekidno dizu pogled, u iscekivanju da se pojavi boginjino vozilo - orao. Dok svestenik Rangapa peva himne i zvoni, eno vec iznad vrha tornja hrama, eno stize pero bozije, okrece se jednom, drugi put, treci put se okrece oko hrama. Drvoredom i dolinom sire se glasovi ljudi i volova i zvuci rogova, odjekuju do vrhova planina.

Svestenik Rangapa razbija na steni kokosov orah, a ostali bacaju cvece i obojenu ruzu, dok Suba Govda ne vikne: "Hehehej, hehej, ho!" I plug tada zasece zemlju, razbija grudve, i sto dalje odmice to lakse sece brazdu. Kada je obradjeno zemljino polje seoska zajednicka njiva i polje sa vodom, Suba izvadi plug iz zemlje, volovi potrcase, a ljudi pocese da klicu: "Hojla! Hojla!" I bacaju cvece i ruzu jureci prema imanju Skefinton, Batinjih Djavoljih polja, duz obale reke, i kad stigose do cisterne hrama, Suba se zatetura i okrete, spusti se niz nasip i stize tacno u dvoriste gde stade.

Tu stadose i ostali, pocese da kaslju, brisuci znoj sa lica, a Rangapa opet razbi jedan kokosov orah i ponudi ga volovima. Ljudi pocese da bacaju raskvasenu ruzu jedan po drugome, a Rangapi svako dade po kovani novcic. Rangapa zatim udje u hram i iznese srebrni lonac sa svetom vodicom, baci po saku vode na svih osam strana a prisutni rekose: "Sad mozemo da obradjujemo zemlju." Sa svetim cvetom iza uva, srca punih svetosti zene pozurise nazad, svojim kucama, a muskarci na svoje njive.

Мајмунот и крокодилот - индиска приказна

Си бил еднаш еден мајмун, што се викал Црвено Обравче. Тој живеел на една јаболкница крај морскиот брег, чии плодови биле вкусни како нектар.

Еднаш еден крокодил наречен Грдото Бокалче, пливал во близина на брегот, а Црвеното Обравче секој ден му фрлало по неколку јаболка и му велело:

„Пробај!“

На Грдото Бокалче му се допаднале јаболката и почнал да доаѓа секој ден покрај брегот, јадејќи ги вкусните плодови што му ги фрлал Црвеното Обравче.

Така тие наскоро се спријателиле. Грдото Бокалче секој ден си земал неколку плодови и ги носел дома на својата жена. Една многу алчна госпоѓа.

Еден ден таа го прашала каде ги наоѓа овие убави јаболка со вкус на нектар. А Грдото Бокалче и кажал за неговиот пријател мајмунот. Крокодилката била толку алчна, та му рекла на својот маж:

„Сакам да го пробам срцето на мајмунот. Штом дава толку убави плодови, тој мора да има и срце вкусно како нектар“ – рекла таа.

Кога го слушнал тоа Грдото Бокалче многу се налутил.

„ Јас тоа нема да му го сторам на мајмунот.“

„ Ако не ми ја исполниш желбата, јас ништо повеќе нема да ставам во уста и ќе пцовисам од глад, да знаеш!“ – рекла крокодилката.

Скршен и очаен Грдото Бокалче почнал да прави план како да го убие неговиот пријател. Отишол кај мајмунот и го поканил да дојде на вечера кај него дома велејќи му:

„ Мојата жена ќе биде почестена ако дојдеш нагости. Таа нетрпеливо чека да го запознае мојот добар пријател.“ – рекол крокодилот.

Кутриот Црвено обравче му поверувал и го прашал пријателот како да стигне до другиот брег на реката, каде се наоѓала неговата куќа.

„ Е, не грижи се, качи ми се на грбот и јас ќе те пренесам.“ – рекол крокодилот.

Мајмунот се качил на грбот од пријателот кој наместо кон брегот, тргнал кон длабочините на океанот, за да го убие мајмунот. Исплашен и збунет мајмунот прашал:

„Зошто ми го правиш тоа пријателе?“

Тогаш крокодилот не издржал и му признал на мајмунот.

„Е, мојата жена сака да го изеде твоето срце полно со нектар:“ – рекол покајнички.

Мајмунот се прибрал и го замолил пријателот.

„Ако е така, врати ме кај јаболкницата, таму си го оставив второто срце, кое е пополно со нектар.

Крокодилот запливал назад кон дрвото, а исплашениот мајмун скокнал на дрвото и не се симнал повеќе.

„Зошто не се симнеш пријателе?“ – прашал крокодилот.

„Ох, пријателе, јас имам само едно срце. Но ти постапи толку глупаво, што ме навреди и го поништи нашето пријателство.“

Тогаш крокодилот засрамено прашал:

„Ќе ми дозволиш ли барем некако да ти надоместам за моето лошо однесување?“

„Е, неможам ништо добро да очекувам од таков пријател.“ – рекол мајмунот.

Со голем страв крокодилот се упатил кон својот дом, бидејќи на жена си не и го однел срцето на мајмунот.

По неколку дена крокодилот тажен отишол кај дрвото на кое бил мајмунот.

„Аман пријателе помагај! Куќата ми ја окупира еден голем крокодил. Што да правам да ја придобијам својата жена?“

Мајмунот се сожалил и го посоветувал крокодилот.

„Оди си дома и победи го поголемиот од тебе. Така повторно ќе ја добиеш довербата на својата сопруга!“ - рекол мајмунот.

Нели љубовта понекогаш дава голема сила, крокодилот го послушал советот на стариот приијател, го победил натрапникот крокодил и продолжил среќно да живее со својата жена.

www.odlican.com/cesko

Правиот пријател во неволја се познава.