Dnevnik (12. deo)
Seća se da su ga tukli,
Po nekom prašnjavom putu vukli,
Nije ga bolelo ništa,
Njegovo telo u dnu duše,
Imalo je svoja skrovišta.
Krvavog lica, polomljene vilice,
Kraj njega sveštenk je ležao,
Malo dalje video je mladića,
Držao se za nogu i bežao.
Dovukli su ženu,
sa dva deteta mala,
Vikali svima da su špijuni,
Da im nije uspela prevara.
Tužno je gledao vojnik,
Isprepadan, samo je ćutao,
Pitajući se u čiji je bedni film zalutao.
Dnevnik (13. deo)
U dnu mračnog hodnika,
U kojem je strašno zaudaralo,
Neko ga je, tražeći duvan,
Blago po ruci udarao.
Ljudi su se komešali,
Među sobom šapatom govoreći,
Pojedini, iscrpljeni,
Pokušali su na beton prileći.
A on je povremeno,
Gurao ruku u džep,
U njemu čvrsto stezao,
Belu maramicu, od svile,
Donosilo mu je spokojstvo,
Znanje da su na njoj,
Nekada majčine ruke bile.
Dnevnik (14. deo)
Svilena, bela maramica,
Sa plavim obodom,
Davala je snagu, nadu,
Mirisala slobodom.
Svilena, bela maramica,
Koja je život krasila;
Želju za nekadašnjim mirom,
Dobrim delom je gasila.
Svaku notu mirisa je upijao,
I svaku nit njenu,
Užasno mu je prijalo,
Što je u njoj nalazio zamenu:
Za spokojstvo i san,
Za želju da se rodi novi dan.
Dnevnik (15. deo)
Po celu noć, ciči zimi,
Ljudi su stajali,
U daljini psi lajali.
Otac je pevao neke pesme,
Tamburašu na čelo lepio paru,
Svirao je srećan daru.
Sutradan, otac je otišao,
Ostavivši pušku i psa, daleko,
Vojnik se ne seća;
Pričao mu je neko.
Danima je piskarao tamo,
A noću bančio samo.
Pijanog su oca doveli,
I da se zgreju oko vatre seli,
Tek posle godina par,
Rodio se on. Vojnik,
Roditeljima najveći dar.
Dnevnik (16. deo)
Povili su ga,
U korpu za rublje smestili,
Mnoge su ljude,
O srećnom dogadjaju izvestili.
Majka je dugo u noć uspavanke pevala,
I samo kada se srećno smešio mirno je snevala.
Pričali su mu o zapaljenim selima,
O mnogim čovekovim nedelima.
O ljudima koji ubijaju i kolju,
Kako je samo želeo čuti priču,
Lepšu i bolju.
Neutešno je plakao,
Kada je čuo kako se na kolac nabadaju ljudi,
Njegova mala duša,
Pitala se da li su svi oni ludi.
Dnevnik (17. deo)
Par dana kasnije,
Dete su vodili na krštenje,
Po vihoru, snegu, na saonicama,
Rečnom ledu...
Samo da mu nadju smirenje.
Nije plakao kada su se
U daljini čuli vuci,
Ni kad je počelo leda puckanje,
Niti po brežuljcima truckanje.
Krstili su ga u staroj crkvi,
Suzu ni tada pustio nije,
Ali njegova majka plakaše,
I to ni malo ne krije.
Trebalo je da ga u vodi,
Drži neka otmena dama,
Čuo se nečiji glas:
"Ona nije sa nama".
Pozvaše crkvenjaka,
Da drži dete,
Prihvatio je poletno,
A onda i suze počeše da mu lete.
Setio se da nema čime,
Bebu da daruje,
Srećan zbog počasti,
Dok u duši tuga caruje.
Dnevnik (18. deo)
Oca mu prepoznaše,
Neki ljudi bogati,
I dok se vejavica ne stiša,
Ponudiše im smeštaj dati.
Koliko samo crkava prođoše,
Ali sve napuštene,
Zato u ovu udaljenu dođoše.
Majka mu beše gorda, ponosita,
Gostoprimstvo odbi, žurno idući,
I opet po zavejanim putevima,
Uz urlik vukova jurili su kući.
Dnevnik (19. deo)
Od krštenja, jedino dobro
Sneg beše za vojnika,
Ponekad tu površinu,
Kad duša pati i u sred leta,
Ume da naslika;
U dnu srca svog,
Mesto gde će se ušuškati,
Snežno, belo,
Koje će toplinu dati.
Često su se selili,
A on je nove drugare nalazio,
Za nekog bi čuo da je ranjen...
Poginuo...
U probleme zalazio.
Neznog zdravlja iz zatvora puštan,
Da preživi mislili su neće,
Jurio za mirisom svežeg hleba,
Tražio života zakasnelo cveće.
Dnevnik (20. deo)
Rano je tuga postala mu podstanar,
I bolesti, blažen dar.
Kako je to čudno,
Da doživljaji najlepši,
Bolesti mu budu.
Nekome se to može učinti apsurdno,
Ali svi smo različiti ljudi.
Oblačili bi ga u belo,
Dok bi kroz prozor gledao,
I ljudi bi gledali njega,
Mašti se predao,
Činilo mu se da je iznad svega.
Majke se seća kao kroz maglu,
Mlade udovice, lepe,
Sada ih priziva,
Ali iz sećanja, nestale su slike neke.
U čipke bi ga ušuškala
I skoro sve što zatraži mu dala,
Osećao bi se kao na baršunastom odlaku,
Grlio nežnu, majčinu ruku laku,
Što mu je vadila sve svoje bisere,
I vezove svilene,
Na raspolaganje stavljala ukrasne stvari njene.
Kako mu se to čini,
Jezivo, užasno daleko,
Tako da mu se čini,
Da je on drugi neko.
Dnevnik (21. deo)
Medju zelenim barama,
U gustim, žutim travama,
Pokraj svog bedema,
Sa krastavim žabama.
Pokušavao je da pobegne,
Od istinitih priča,
Svoje majke.
Da se,
Uvuče, ušuška,
U svoje bajke.
Da ne misli na patnje,
Ratove, stradanja;
Zalivao je, okopavao,
Dečačkom maštom,
Svoja nadanja.
Pokušavao je da pre vremena,
Ne odraste.
Pokušavao je normalno da raste.
Možda
Ponovo nađeno izgubljeno vreme i on je govorio, govorio je o svojoj smrti, onako neobavezno, ne pridavajući nikakav značaj tome.
Zaboravio bi na govor, na te misli, a onda opet bi se same danima vraćale. Ništa loše u mislima o njoj nije video, ta je misao imala nesto, ukus nekadašnjih vremena. Ni malo ga nije čudilo što taj ukus prija.
Ipak to je smrt, koja treba da dođe, a ova kao da je dolazila i odlazila, i život je trajao.
Smrt je živela u njemu. Mada, to je možda bio život u nekom vremenu, za neko vreme, posle kojeg će se opet vratiti u prvobitni oblik ili nastaviti da se razvija u nekom znanom pravcu, za zauvek.
On to nije mogao da zna, jer živi samo jedan život, u koji je, pak, sudeci prema svemu drugom, čitav svet stao, maskiran za retke trenutke ovog života.
Tata, ja nisam tvoj ljubimac
I zaboravio sam šta sam ti sad hteo reći.
Ali znam da nisam tvoj ljubimac,
iako mi nije smetalo ono sinoć
kad si pokazivao šta znam
i šta sam osvojio.
Što baš njima,
nije mi jasno?!
Tata, pogledaj me u oči.
Jasno je meni šta znači dosta,
kad se jednom kaže.
Ti nisi primetio njih hiljadu ispred tog jednog?!
Kako to objašnjavaš?
Tata, ja nisam meso,
nisam tvoja donacija.
Ako si tako moćan,
trebao si da mi napraviš jedan prekidač izmedju očiju,
pa me gasi kad ti ne trebam.
Pa šta ako ti znaš ko su braća Galager?
Ti ne znaš uz koji padež uvek ide prilog.
A foliraš se tu nešto.
Tata, ja nisam tvoj ljubimac,
gledaj me u oči.
Ja hoću svoj deo,
deda mi je ostavio nešto,
šta si uradio sa tim?
