List
Tebi
Sećaš se današnjeg dana,
Pitao si koliko je sati,
Bila sam, usamljena i sama,
Nisam ti smela odgovor dati.
Sećaš se toga dana,
Govorila sam samo:
«Dobro, možda, ne znam»
A sada da izgovorim ti svašta znam.
Sećaš se,
Plave kape u kojoj sam,
Bleskasta bila,
Pod kojom sam se od sveta krila.
Sećaš se toga dana,
Kada te u oči nisam gledala,
Tada nisam pomišljala,
Da bih se tebi predala.
Sećaš se toga dana,
Kada od života sam bila daleko,
Sada se život vratio,
Postao si mi neko.
Postao si mi neko i sve:
I dobro, i možda i ne znam,
Postao si neko kome mogu
Cela da se dam.
...
Sećaš se toga dana,
Večeri, jedne zime,
Kad nisam znala da umeš,
Da stvoriš oseke i plime.
Kad nisam znala da možeš,
Postati blizak meni,
Kad ni slutila nisam da ći ti reći:
«Prema meni kreni».
Kad nisam znala zašto
I čemu život moj
A sada se topim,
Jer sam život tvoj.
Da li znaš
Da li znaš da kada si uz mene,
Snovi su tako na dohvat ruke;
Da li znaš da kad nisi tu
Ja sam bačena na muke?
Da li znaš da tvoja ruka,
Greje moj mali svemir;
Da li znaš da za tren
Stvori i mir i nemir?
Da li znaš da tvoja tuga
I moju pokreće;
Da li znaš da srećna sam,
Kad smeškaš se od sreće?
Hvala
Hvala ti što postojiš,
Što ćutanjem umeš da kažeš.
Hvala ti što kraj mene stojiš,
Iako ponekad znaš da lažeš.
Hvala ti što si u moje misli,
Ušao nečujnim korakom,
Hvala ti što se okreneš,
Za mojim uzdahom.
Hvala ti što umeš,
Da dodirneš moj san,
I što te želim,
Svaki dan.
Ćutiš
A ti ćutiš,
Iz tvoje ćutnje moja se rađa,
A ti ćutiš, da li slutiš,
Da sanjarenja postaju snažna.
A ti ćutiš,
I tvoja ćutnja rađa pesmu ovu,
A ti ćutiš da li slutiš
Da u život unosiš novu boju.
Ćutiš,
I svaki dodir,
Tvojim ćutanjem diše.
Ćutiš,
I nedostaješ,
Sve više i više.
Ćutiš,
I samo slutim,
Šta misliš i osećaš,
Ćutiš,
Na tišine melodiju podsećaš.
Ćutiš,
I kad daleko si,
U tišini,
Tvoja ćutnja odzvanja...
Ćutiš...
Noć
Noć je isplela svoju mrežu,
Snovi me ponovo za tebe vežu,
Isplela je san bez snova,
Satkan od milion boja.
Noć je isplela svoje postojanje,
Ne pomaže mi nikakvo znanje,
Ispreda snove sve bolje,
I protiv moje blesave volje.
Noć plete mrežu pravu,
Hoće da polako izgubim glavu,
Plete od lažnog konca,
Snove bez oslonca.
...
Noć plete; i u svaki san,
Uplete nit novu,
Čak i kad je dan,
Pa i pesmu ovu.
Noć plete; i u svaku pletnju,
Uplete novu stvar,
I kad pletnja ima smetnju,
Ja bih je na tren bar.
Noć plete; i bez igala,
Snove mi ispreda,
Sa mnom se zbija šala,
Bez ikakvog reda.
...
Neumorno kao,
Švalja prava, Noć
Me ne pušta.
Teže se spava.
Sada i krojačica,
Dobra postaje, Noć
U meni san opstaje.
Sada krojačica,
Bez mane, Noć
Ne da zori da svane.
Sada krojačica,
Kojoj premca nema. Noć.
Za novi kroj se sprema.
Misao
Obamrlo telo u polusnu,
A svest venama teče,
Teram misao tu,
A na tebe mislim svako veče.
Oči u misli beže,
Ne vidim ovaj trenutak sada,
Nešto me u mislima za tebe veže,
U snu se topi moja nada.
Kada je mesec počeo nebo da grize,
Misli su se vraćale iz krize,
Sa čela sam stresla graške znoja.
Ne, ja ne želim biti tvoja.
Letak
Dobila sam letak: “Poručite i na vašu adresu stiže odmah, sveže...”
Zgužvala sam letak: “Štampamo u boji, veoma brzo... ”
Bacila sam letak: “Brzo i povoljno kucam seminarske radove...”
Kiša je sprala letak: “Stižemo po vašem pozivu, privatna klinika...”
Letak štampan u mnogobrojnim primercima za nove brzine, štampan brzo za brzu uslugu. Za brz život, kakav moj deda nikada nije živeo, u kojem nije imao sve te “povoljnosti”, a bio srećniji nego tad, srećniji nego mnogi sad.
Sreća je sada brza, dođe i ode, a onda... Onda je trajala, jer nije živela u brzom vremenu.
Oživljavanje
Osušilo se drvece, opalo lišće. Hmm, jesen je, ali opale su i iglice četinara, lomim suve grančice, tek poneka grana oda znake života.
Mislila sam da nema nade, mislila sam da je neko možda posekao šumu, ali nije, ona je tu, žile korova obavijaju se oko stabla; zanimljivo, to im je i pomoglo da se ne osuše skroz i sta sada da radim. Odakle da počnem...
Stvarno ne znam kako da napravim uvod i okačim nešto od svojih slika. Mogla bih da samo okačim sliku, ali pretpostavljam da je to premalo teksta i onda sam pocela da pišem veoma dramatičan uvod i ko zna dokle bih stigla da u startu nije opala šišarka i lupila me po glavi, a odma za njom i 5, 6 žireva, pa jedna osrednja, promrzla, trula jabuka, tek da se i voćka nađe, e pošto se vetar smirio konačno mogu da uplodaujem jednu sličicu.
Molim da mi se ne kači ni jedan negativan komentar, jer moja psiha trenutno nije spremna da se nosi sa istim.
