Lepa kuca iz 1902, pod zastitom drzave i feng shui Feng šui

Kuća je ogledalo života

Puno puta se setim bakinih reči koja je uvek govorila : " Ako ti je kuća uredna i čista, ako joj posvetiš pažnje i napraviš prijatno okruženje za življenje, tako će ti biti i u životu." Time je mislila reći da trebam poći prvo od kuće u kojoj živim i da se svaka sitnica odražava i na zdravlje, posao, blagostanje. Sve je tako povezano. Ona nikada nažalost tokom svog života nije znala za feng-šui. Ali, ta drevna kineska mudrost se poklapa sa bakinim pogledima u principu sklad i harmonija.

Ovih dana je sto osam godina od izgradnje lepe kuće. Za ovih 108 godina kako postoje ovi zidovi, puno toga se menjalo, ali jedno se ne može promeniti, a to je istorija boravišta. Juče sam provela prijatne trenutke uz stare uspomene i predmete o kojima ni sama neznam dovoljno. Svaki detalj je vezan za nečiji život ili neku priču od predhodnika koji su ovde boravili.

Na starom okruglom stočiću stajale su fotografije mojih predaka, koje rado pogledam kada naiđu neki trenutci u životu dobro znani svakom čoveku. Na jednoj fotografiji nikako nisam mogla odgonetnuti lik jedne devojčice sa lilihipom u ruci, jer sam sigurna da nije u rodu sa nama. No setih se da je deda Kosta imao lecidersku radnju te se možda devojčica zatekla u tom momentu zaustavljenom na staroj fotografiji.

Posle dužeg razgledanja svatih da treba istresti svu prašinu iz uspomena i živeti nešto novo a opet tako staro. Utisnuti tragovi prošlosti u ove zidove ne mogu se okrečiti nikakvom bojom. Koliko god bili ponovljeni iz tih zidova će uvek izlaziti deo daleke prošlosti, davno zaboravljenih osmeha, razgovara, sreće i tuge, svega onog što sačinjava život.

Već je i deveta godina kako mi kao poslednja generacija koja boravi ovde utiskujemo u ove zidove naše osmehe, sreću, tugu, važne dogovore i naše odluke. Zapitala sam sebe u momentu koliko će trajati lepa kuća, još uvek za prolaznike pune znatiželje obavijena velom tajni. Trajaće, i kada je ne bude bilo, pričaće se o njoj. Biće živa u uspomenama ljudi i čitaće se nekada o njoj.

Zato želim da sa vama podelim još jednu priču iz prošlosti, jer u ljudskoj samoći uspemene odjekuju jako. Moja pra baka je nosila tepeluk na glavi i sitne bisere oko vrata, oduvek je bila upečatljiva po tim sitnim biserima, jer se u njeno doba gledalo što više nakititi, po tome se merilo bogatstvo, stalež i moć. Svi su oduvek znali da je ovo kuća bogate trgovačke porodice, imućna u to doba, a pra baka je od vajkada nosila te bisere i prodavala duvan i novine na prvom kiosku u Kučevu koji se tako i zvao "Duvan i novine".

Puno znatiželjnih žena iz njenog doba su je zapitkivale i nije im bilo jasno zašto ne nosi zlatnike oko vrata, tako da je jednoj od njih odgovorila: " Ovi su biseri vredniji od sto dukata, moj čovek mi ih je doneo kad me je prosio i to je moja sreća, ja volim mog čoveka i od nas je postalo sve što imamo sada." Žena joj tada reče smejući se da je to uredu i da su stekli veliko "imaće"( nekadašnji izraz za imovinu ). Pra baka joj tada reče:" Najveće imaće su moja deca i porodica zlatna. To je moja najjača tvrđava." Tako da su prekinule razgovor i verujem da je više nisu ispitivali.

Za ovu priču sam saznala od moje bake koja je jako stara i još uvek živa i u onim staračkim danima, kao što to biva, rađe se seti rane mladosti no jučerašnjeg ručka. Rekla mi je da pra baka te bisere nije nosila samo iz razloga što je dobila od pra dede, već ih je toliko volela jer su joj donosili sreću. Gledala je na njih kao na neku vrstu amajlije. Jednog jutra ih nije našla te je bila čitava galama oko toga, na kraju se ispostavilo da su ispali između dva stara ležaja od hratovine, te ih je ponovo stavila i kasnije spavala sa njima.

Te bisere sam ja nasledila, zatekla sam ih ovde u kući, nisu bili možda meni namenjeni, ali je sudbina tako htela. Da ih čuvam kaže mi stara baka. Ne. ja ih nosim, gotovo uvek, ako mi se ne slažu uz odeću ja ih stavim u džep ili torbicu, baš kao amajliju, sada meni donose sreću. Kroz čitavu tu priču izvukla sam poentu, možda amajlije ne postoje, ali pra baka je nosila samo te bisere, i to je jedna stvar po kojoj je bila prepoznatljiva, originalna . Bila je svoja. Mislim da je sreća u originalnosti.

Par sati pred moje književno veče, setih se da ih ponesem sa sobom jer mi se nisu slagali uz odeću i tako tražeći ih pomerila sam par predmeta u kući, žureći i pred polazak setih se bakinih reči, kako ti je u kući tako će ti biti i u životu te vratih sve stvari na svoje mesto i smireno odoh na svoje veče poezije. Iz ovoga sam izvukla još jednu poentu, da je porodica najjača tvrđava koja štiti od svih nedaća, a kuća je kao što su oči ogledalo duše, kuća je ogledalo života.

Evo ih, na ovoj fotografiji su upravo ti biseri i ako je teško poverovati

Život je sada

Poslednji razgovor sa bakom Vasilijom u lepoj kući je bio veoma životan. U spomen na nju , napisaću šta je tada govorila. Baka Vasilija je žena koja je proživela svoju mladost i najbolje godine svog života u lepoj kući. Gledala je pra dedu Kostu i pra baku Kosu koji su izgradili ovu kuću. Pamtila je svaki detalj vezan iz prošlosti koji mi je prenosila .

Tog dana mi je govorila kako su ona i njen suprug ubeđivali sami sebe da će život biti bolji kad se venčaju, dobiju bebu, a zatim drugu bebu. Onda smo kaže ona, bili isfrustrirani zato što deca nisu dovoljno velika ali bićemo zadovoljniji kada porastu. Nakon toga, bili smo isfrustrirani smo zato što imamo posla sa pubertetlijama. Sigurno ćemo biti srećniji kada izađu iz tog razdoblja tako smo mislili, govorila je ona. Govorili smo jedan drugome da će nam život biti potpun , kada kupimo auto, kada budemo u mogućnosti da odemo na lepo putovanje, ili kada odemo u penziju.

Tada mi je rekla: "Prava je istina da ne postoji bolji trenutak za sreću od ovog trenutka. Ako ne sada, kada? Tvoj život će uvek biti ispunjen teskoćama. Najbolje je da to priznaš sebi i da odlučiš da svejedno budeš srećan. Sreća je pravi put. Zato, čuvaj svaki trenutak koji imaš, i čuvaj ga još više zato što si ga podelila sa nekim posebnim, dovoljno posebnim da bi provodio vreme sa njim. I zapamti da vreme nikoga ne čeka.

Zato, prestani da čekaš da otplatiš kola, da ti dete ode od kuće, da krene na na studije, da završi studije, da izgubiš 10 kg, da dobiješ 10 kg, da se (udaš), da se razvedeš, da dobiješ još dece, da odeš u penziju, da dođe leto, da dođe proleće, da dođe zima, da dođe jesen, da umreš". Tada mi je rekla da zapamtim da nema boljeg trenutka za sreću od ovoga sada, uvek je samo sada, da je sreća put , a ne cilj.

Tada smo se poslednji put videle i razgovarale i onda 04.01.2011 nas je napustila doživevši duboku starost, i otišla na drugi svet ako ga ima. Otišla je zadovoljna i ispunjena, jer je živela za sadašnjost. Za nju nije bilo juče ili sutra, uvek je bilo danas i samo danas. Takav joj je život bio.

Ovde u lepoj kući je provela najlepše ali i najteže dane svog života. Preživela drugi svetski rat, dva puta bila pred smrtnom opasnošću, ali je živela, jedan život nasmejane dame koja je istovremeno išla na putovanja i uživala u blagodetima onoga što joj život pruži, govoreći uvek: Radi kao da ti ne treba novac, voli kao da nikada nisi bila povređena, igraj kao da te niko ne gleda". Slava ti baka Vaska. Ostavila si mi puno toga u amanet. Puno priča još ne ispričanih koje su najlepše zato što ih je život pisao. Onako kako si živela tako ću te i pamtiti, po onome što si za sobom ostavila.

Duša kuće

Postoji puno razloga zbog kojih je ma koliko teško toliko i lepo odlučiti se i živeti u staroj kući. Šarm koji odaje kuća obrasla u cveće i zelenilo, zrači ličnim karakterom i budi sećanja na to kako su nekada živeli moji preci, sa svim sitnim detaljima počevši od ulaznih vrata, zaista je mnogo razloga odlučiti se živeti u takvoj kući i renovirati je godišnje jednom, jer je to neophodno kod starih građevina.

Modernizacija i renoviranje stare kuće jako je teško, ali ujedno je i veliki izazov koji je isplativ. Život u staroj dobro renoviranoj kući je jako udoban, usudiću se reći možda i udobniji nego u nekoj novogradnji. Moja kuća iz 1902 godine je izgledala pre par godina kao da je već odslužila svoje.

Osećalo se da je pružala svu udobnost mojim precima. Isto takav utisak ostavljala i njena okolina, ali kuća u sebi i oko sebe još uvek čuva onaj stari osećaj tradicije i ponosa. Ono što je neophodno pre useljenja u jednu staru kuću je prilagođavanje prostorija savremenim zahtevima života i duhu vremena. Pre no što sam se uselila u ovu kuću morala sam se suočiti sa puno pitanja, počev od same činjenice da li će biti to dobro ili ne i ispostavilo se da je dobro. Onda su majstori uradili svoje po mojim planovima. Ove godine sam se ponovo suočila sa svojom kućom, da li da je renoviram ili ne. Kuća i ja, večita borba, ja pokušavam da je modernizujem a ona se kao da se bori kako bi zadržla svoj stari duh tradicije i ponosa.

I ma koliko unela novina u svoju staru kuću još uvek kada sednem u dnevni boravak i misli mi odludataju u miru ja je osetim u duhu prošlih dana. Jednostavno i ako danas postoje razni materijali, boje, smese i primese još nisu izmislili boju kojom bi obojili prošlost da se ne može osetiti. Zapravo ja to i ne želim, jer ta nostalgična duša kuće u kojoj živim pruža takvu toplinu i odiše mirom.

Sve se može promeniti u takvoj kući, ali jedno uvek ostaje isto a to je duh i tradicija. Kod dekorisanja unutar kuće koristila sam se metodama feng šuija, kao i ranije. Osnovni princip feng šuija je svo vreme uređivanja bio uz mene uvek sa mišlju „sklad i harmonija“.

Najvažnije je da podovi i zidovi budu zdravi, a prolaz od prostorije do prostorije bude uvek prohodan, pogotovu do ulaznih vrata, kako bi pozitivna energija či mogla da se slobodno kreće kroz kuću. Pišem ovo jer mnogi ljudi se užasavaju pri pomisli da trebaju renovirati svoj dom, ili ga samo osvežiti , obojiti zidove. Puno puta sam čula kako kažu lomu nikad kraja, ili kao da se nalazim u vrtlogu iz koga neznam kako izaći i kada.

Moj je savet, počnite od početka prvo otvorite put za prolaz pozitivne energije či, i sve će ići svojim tokom, jer verujte urediti, renovirati staru kuću nije lako, uz pomoć feng šuija i samo jednog njegovog načela, jedno po jedno bude lakše, tako da sutradan kada pogledate sami osetite kako sve dolazi na svoje mesto.

Ostavljeni tragovi

Ponekad sami shvatimo kako sve ima svoj rok trajanja u materiji ali po duhu može biti večno, prenošeno vezom sa kolena na koleno, pričama koje su večiti svedoci jednog postojanja. Gledajući svoju kuću koja mi se na tren učinila pustom, osetih neku malodušnost, ali to je bio samo trenutak. Ovi zidovi imaju svoj duh koji je prebogat dečijim osmesima, igračkama plačkama i nestašlucima, pa raznim momenitma koji su samo nestali sa pozornice života svojim duhom vremena.

I sada se pitam zašto sam osetila malodušnost za kratko, jednostavno iz razloga htela to ili ne moje nesvesno mi kaže kako je eto već decenija prošla od kada prvi put otvorih vrata te kuće koja svojom mistikom još uvek pleni i odoleva duhu vremena.

Shvatila sam kako neosetno prolaze sati, dani, meseci, godine i eto i ja postadoh jedna generacija koja je ostavila i još uvek ostavlja svoje tragove u toj kući koji su se potpuno utopili sa duhom prošlih vremena i predhodnih generacija. Uvek mi je na umu osnovni princip feng šuija, sklad i harmonija, čak i kada nisam znala da je to feng šui isto sam mislila, jer nešto nam je u genima a nešto učimo godinima, zapravo učimo dok smo živi, mada isto tako i grešimo.

Ovoga puta bilo mi je potrebno prostora za detetove školske knjige od predhodnih godina te sam tražila mesto za njih jer,kako baciti knjigu svog deteta i njegove prve napisane reči. Neke uspomene se ne mogu čuvati samo u sebi jednostavno lepo ih je videti. Otišla sam tog momenta u stari podrum o kome sam pisala dosta toga ali još ne ispisah sve i išla redom jer je dugačak 25m.

Za neverovati je, ali čitavu deceniju provedenu u kući, nikada nisam išla do kraja podruma. Ovoga puta sam otišla do kraja i našla sam odvojeni deo prostora hrastovim gredama a na podu razbacane stare sveske i po koja knjiga, ispod te gomile virile su i neke igračke. Zastao mi je dah, u trenutku pomislih čije li je ovo razbacano detinjstvo?

Savila sam se da sve posložim , pogledam i počistim jer sam odmah znala da je to mesto gde ću odložiti detetove knjige. Gledala sam sve to i procenila da su stvari koje sam pronašla sa kraja pedestih godina prošlog veka i da su pripadale jednoj devojčici koja je bila zapravo moja tetka. Piše kosa, tanka, uspravna, debela, pa čitanka sa naslovnicom Josipa Broza i prva pesma u čitanci Marija na prkosima.

Dotaklo me je, ne mogu preneti taj osećaj koji prožme za trenutak. Kada sam spakovala sve što je moglo, ostavila sam sve na istom mestu, osim nekih sitnica koje se nisu mogle više čuvati, spakovala sam knjige svog deteta pored tih starih tako da su jedne nalegle na druge. To je slika koja mi je potvrdila one misli o kojima sam pisala na početku, da eto i mi smo ostavili i još uvek ostavljamo tragove u kući i naš duh. Kako vreme brzo prolazi, ostaje samo sadašnjost kao most između prošlosti i budućnosti, ostaje sam život.

Zauvek u duhu tradicije

Od onog trenutka kada sam odlučila da ostanem u ovoj kući i dam joj nešto svojeg, čini mi se da je ona meni pružila više od krova na glavom. Sa toliko generacija i toliko života koji su za redom ostavljali tragove u njenim zidovima, uprkos svemu, kuća kao da se borila svih ovih godina da ostane ista kao nekada bez obzira na izmene i modernizaciju unutar kuće.

Shvatila sam da ona u sebi čuva onaj šarm i toplinu od nekada koji kao da je sagrađen zajedno sa njom. Uvek kuću počastim novim detaljom , a ona meni ispriča po neku skrivenu prošlost iz nekog predmeta na koji slučajno naletim. Kada sam odlučila da napravim lučni prelaz između kuhinje i dnevnog boravka, bio je to pravi izazov. Razmišljala sam dugo kako bi trebalo da izgleda, čitala sam uputstva u feng šuiju, i pokušavala intuitivno da već u glavi imam sliku kao da je luk tu već osetila sam puno pozitivnosti i krenula sa radom na tome.

Uzimajući u obzir i pravila feng šuija i svoju intuiciju, uradila sam luk od presovanog bambusovog drveta, sa otvorom u koji sam ugradila moj stari vitraž sa cvetom lotosa ispod koga je bila sijalica. Ne mogu opisati kako je to delovalo na mene kada je bilo završeno i kada sam te večeri upalila sijalicu u luku. Na zidu je počelo prelamanje svetlosti od vitraža koji sam sama uradila, kuhinja je dobila toliko topline, a samim tim i boravak.

Vitraž koji je na sijaličnom mestu

Prelepo je zaista. To što sam napravila u lepoj kući je jako moderno i veoma elegantno, ali što je više dana prolazilo od tada sve više sam shvatala da i tu novinu preuzima duh iz prošlosti i još više joj daje onaj arhajični šarm i toplinu. Možda će nekom biti čudno što tako mislim i pišem, ali u istinu je tako. Kuća sama dodaje još više svoje harizme da mi je bilo čudno jer i ta novina koja bi u nekom luksuznom stanu ili novoj kući izgledala drugačije, u mojoj kući izgleda kao da je nagrizo zub vremena.

Luk koji sam osmislila i koji je urađen ima puno simbolike i značenja. Sve što je bez oštrih ivica jako je blagotvorno, luk sam po sebi. Drvo, pogotovu bambus takođe ima svoje pozitivnosti kojima zrači i privlači pozitivan či. Cvet lotosa je isto jedan jak simbol ljubavi i smiraja. Kada se sve sklopi i kada je na pravom mestu pruža veliku satsfakciju i pozitivnost. Prvo što sam pomislila , kako je samo divno što sam ovo uradila i da je trebalo ranije da to uradim, mada sam najpre pomislila zbog čega mi deluje toliko staro, jer normalno je da kada nešto novo unesemo u kuću mi želimo da se to i primeti, ali u ovom slučaju nije bilo tako.

Kuća jednostavno kao da je oduvek imala taj lučni otvor iz kuhinje u dnevni boravak. I svatih, pa to je dobro, to je nešto baš kao umetnost, i srećna sam jer i ja ostavljam za sobom nešto lepo o čemu će se možda neko iz buduće generacije pitati. A, sada mi ova novina donosi vedrinu duha i prijatan osećaj, što može uroditi samo boljitkom. Kuća prihvata sama inovacije koje su pozitivne i u njenom duhu i tradiciji.

Moja stara prijateljica

Dugo nisam mogla da pišem o Lepoj kući, jer za neko vreme činilo se kratko, a sada već shvatam da toliko dugo nisam mogla da sakupim deliće uspomena, istorije, boravišta, i utisnutih tragova u njenim zidovima. Baš kao u jednom životu, kao u mom životu u trenutku se sve rasprši poput golubova, koji su bili tu i odleteli nekud opet u uspomene i prošlost. Već duže vreme ne živim u Lepoj kući.

Iz nekih meni znanih razloga živim u stanu koji je nov i mali, ali meni dovoljan. Mada Lepa kuća još uvek stoji na starom mestu i sve stoji kao nekada, obilazim je, posedim u tišini i odem nazad u sadašnjost. Uglavnom je obilazim sama i u svoj prošlosti samo jedan dečiji smeh i miris topline doma, prigušeno svetlo vitraž lampe nadjačaju svu tu tišinu.

Lepa kuća iz 1902 godine, moja stara prijateljica još uvek je živa i zove me da se opet utopim u mekoću njene mistike. Ko zna zašto je to dobro, tako kažu ljudi... Pomislila sam da je ta kuća za mene postala jedna frustracija ali ona me je zapravo navela da se suočim sa sobom i da pobedim neke svoje tuge i strahove. Naučila me je da je prošlost prošla i da nema nikakvu moć nadamnom, jednostavno da mi ne može nauditi. Sve je to samo jedno životno iskustvo. Shvatila sam napokon da je važno i to ko su ljudi koji žive u njoj.

I da bežeći od nekog mesta ili kao što sam ja učinila, kako bih pobegla od nekih mojih uspomena koje su me povredile, nije pomoglo da pobegnem od same sebe, jer gde god da odem,sa sobom nosim sve moje uspone i padove. Nije sve do kuće, ipak je nešto i u ljudima. Ovih dana razamišljam o tome kako je vreme da preuredim ponovo staru, novu kuću po principu fengšuija, po mojoj sadašnjosti i željama, kako bi ređala lepe i pozitivne stvari iz mog života za lepe buduće dane.