Tautologija, elipsa i lirski paralelizmi
Tautologija po svojoj sustini jeste emocionalna figura, nayiv potice od grcke reci tauto = isto, logos = rec, i podrazumeva gomilanje reci istog ili slicnog znacenja, koje veoma izrazito prenosi zgusnutoi napeto pesnikovo osecanje. Tautologija je veoma cesta figura u pesnickom jeziku zato sto je ponavljanje istih ili slicnih pojmova uopste karakteristicno za svako uzbudjeno stanje, pa i za stanje pesnicke uzbudjenosti. Jacina tog uzbudjenja je uvek veca od stepena osecanja koje se iskazuje jednom reci, i zato pesnik oseca potrebu da svoje napeto i jako uzbudjenje iskaze nekolikim recima:
“Vrata skrinuse…
O duse, O mila seni!
O majko moja! O blago meni!”
(Djura Jaksic)
Jesenja samoca
Sve vise sm, sve lidje sam, sve tudje i sve tuznije,
Sve tamnije, sve sramnije, sve biva ruznije.
Sve hladnije, sve gladnije, sve ledenije,
Samoca prazna, jesenja, a biva sve jesenije.
(Miroslav Krleza)
Elipsa
Dramska napetost radnje ili osecanja iskazuje se elipsom, rec potice od grc. ellipsis = izostavljanje, tj. figurom koja se sastoji u tome da se cela recenica svede na rec na kojoj je logicno i emocionalno teziste recenice. Na primer: kada se umesto “Vatra gori” kaze samo “Vatra!” ili samo “Gori!” Koliki je intenzitet osecanja koji se iskazuje elipsom, lepo se vidi i iz sledeceg primera:
“U mom redu pocela da ludi neka zena.
Vikala je: “Gori! Ljudi gori! Kuca gori!”
(I.G. Kovacic)
Elipsa se upotrebljava i u slucajevima kada se zeli postici jezgorvitost, kratkoca i punoca izraza, takozvana lapidarnost. Tako su narodne poslovice veoma cesto recene u elipticnom obliku:
“Zrno po zrno pogaca; kamen po kamen – palaca.”
“Mladost – ludost.”
Posto je elipticno izrazavanje kratko i jezgorvito neki pesnici pokusavaju da elipsom ostvare kondenzovanost svoga jezika.
photo by MerlinH "Readin' is pleasure
Vec kod tautologije videli smo da pesnici cesto ponavljaju iste reci da bi izrazili punocu i jacinu svojih osecanja. U lirskoj poeziji ta ponavljanja se obicno organizuju na pocetku stihova (anaphora), na kraju stihova (epifora), ili na pocetku i na kraju stihova (simploha), ili na kraju jednog i na pocetku drugog stiha (palilogija). Sve ove cetiri figure nazivaju se lirski paralelizmima. One imaju za cilj s jedne strane da ponavljanjem istih reci i izraza u vise stihova na raznim mestima u pesmi daju celoj pesmi odredjen emocionalni tonalitet i da povezu razne motive u pesmi u jednu celinu i na spoljasnji, formalan nacin. Lirski paralelizmi mogu se pojaviti i u prozi, narocito u govornickoj prozi, i tu su obicno povezani sa gradacijom.
majra
Onomatopeja, asonanca i retorsko pitanje
Jedna od najstarijih figura bila je zvucna figura - Onomatopeja (od grč. onoma = ime, poiein = napraviti) . To je podrazavanje glasovima u prirodi, i prvobitni covek je najpre na taj nacin izrazavao osecanje straha, divljenja, zadovoljstva i bola. Onomatopeicne reci i izrazi zadrzali su se do danas (vetar huji, voda zubori, lasta cvrkuce, kokoska kakoce itd.), a pesnici se ponekada sluze u svom pesnickom jeziku tom figurom da bi nam zvukovno docarali sliku neke prirodne pojave.
Vrste onomatopeje:
To je grupa glasova koja verno oponasa neki zvuk ili sum:
* Zivotinjski glasovi: mijau, vau, muu, kokodak, rok, auu, mee, bee, kukuriku, kva-kva, ga-ga, živ-živ, i-a, kre-kre...
* zvukovi iz okoline: bum, bla-bla, tras, fuć, bong, hop, tup, kuc, pljas, heh, brrrm, fiju
* stripovi
Onomatopeja je cesta u stripovima gde se u oblacicima prikazuju zvukovi kako bi se recima docarali zvukovi (bum, bang, pljas, tras, pljus).
"I cvrci, cvrci cvrcak na cvoru crne smrce..." (V. Nazor)
"Bujaju trave, grgolje vode, prosla je ofanziva." (B. Copic)
Asonanca
Asonanca (lat. Assonare = zvucati u skladu ) je ponavljanje istih samoglasnika u vise reci u stihu. Alteracija (lat. alliteratio), ponavljanje istih suglasnika ili slogova u vise reci u stihu su cesto zdruzene i to ponavljanje istih suglasnika i istih samoglasnika izaziva odredjenu emocionalnu napregnutost bas preko tog slusnog, melodiskog elementa. Obadve ove figure imaju velikog znacaja za postizanje ekspresivnosti jezika.
"I jeca zvono
bono.
Po krsu drsce zvuk,
S uzdahom tuge
duge
Ubogi moli puk."
(Aleksa Santic)
Retorsko pitanje
Kada se jedna misao kaze u obliku pitanja na koje se ne ocekuje odgovor, posto se njime ustvari nista i ne pita, vec se samo izrazava piscevo uzbudjenje, dobijamo retorsko (besednicko) pitanje. Takvim upitnim oblikom pesnik pobudjuje i kod slusalaca ili citalaca slicnu emociju:
"Ko da igra? Ko da peva?
Ko da zedni? Ko da pije?
Nema Mile, nesta ceva!...
Ana toci, Ana sluzi
Al’ za Milom srce tuzi."
(A. Santic)
Upitna intonacija upotrebljena je ovde samo za to da bi se pojacao emocionalni utisak ovih predstava.
majra