Život i ljubav u inostranstvu Posao

Zivot u zemlji u kojoj zivimo neretko se komentarise. Losa finansiska situacija, nemogucnost zaposlenja bez obzira na profesiju, ne mogucnost adekvatnog lecenja sto je primarna stavka svakog coveka, svakodnevne su teme.

Svako od nas negde tamo (preko grane), ima prijatelja, rodjaka, poznanika. Cesto se isti hvale uspesima, dobrom poslu, novcu, dobrom zivotu. Zahvaljujuci drustvenim mrezama svedoci smo njihovih provoda, zivota u obilju. Kada se vrate u svoj rodni kraj, vidimo dobar auto, dobru garderobu, dobijemo i po neki poklon (u zadnje vreme doduse retko ;) ), novci koji se potrose za noc, visine su prosecne plate u Srbiji. I tu se krece sa komentarima, "u ovoj drzavi nema nista, inostranstvo je resenje, puni su ko brodovi...", traze se nacini da se ode preko, dok oni koji nisu u mogucnosti daju komentare tipa; "koji je to zivot kad se radi po citav dan, ne druzi se..." .Ovo su samo neki od komentara, pozivam vas da dodate jos koji.

Avioni, kamioni, milioni. Sta je zapravo istina, sta je pozadina svega i da li je zivot u inostranstvu toliko bajan? Zasto se oni koji odu retko vracaju u svoju zemlju i koliko je istinita recenica, pokusacu da citiram: "ljudi odlaze trbuhom za kruhom a vracaju se izgubljene duse", pokusacu da odgonetnem. U svakom slucaju, procenite sami!

Ljubav u Parizu

Gastrabajterka po definiciji, srpkinja u dusi. Jedna sam od mnogih koji su ne tako davno otisli iz svoje drzave. Razlozi odlaska nisu bili finansijske prirode vec iskljucivo ljubav. Zivot u Srbiji za mene je bio prelep, porodica za koju sam volim da kazem "bolesno" vezana (ziva istina), dobar posao, prijatelji. A sa druge strane covek mog zivota! Trebalo je prelomiti i bilo je jako tesko. Ostavljas sve, ides u nepoznato, jedino sto je sigurno to je ljubav. Ne znas jezik, nemas prijatelje, nemas nista ali imas ljubav. Govorim o odlasku u Pariz, Francuska.

Grad kao grad mi nije bio stran, bila sam vec jednom. Totalno ne poznavanje francuskog jezika, jedine reci koje sam znala u trenutku sletanja na francusko tlo bile su sorti - izlaz da znam gde da izadjem i bonjour - dobar dan. Srce mi je tuklo, osecanja su bila izmesana. Strah se uselio u kosti, gde cu, sta cu, sta me ceka; sreca jer cu biti pored coveka kojeg volim, tuga jer se odvajam od porodice. Osecanja kuvaju, vreme kljucanja prvih sest meseci boravka.

Nastupa period adaptacije. Suze su moje najbolje drugarice i cesto su me pratile na tom putu. Sest meseci izolacije. Tadasnji momak, sadasnji muz, uplasen za mene. Radi mukica po citav dan a ja u stanu zatvorena. Ne smem da izadjem sama, izgubicu se, ne znam da se vratim. Jezik ne znam, engleski niko nece da prica.

Paris je jako lep ali ume i da bude opasan. Njegov strah bio zasnovan na tome, poznajuci moj temperament, pokusace neko da me pokrade ja cu instiktivno braniti i mogu biti povredjena. Iako zivim u dobrom kraju, ovakve stvari se svuda desavaju iako ima policije na svakom koraku. Pokusaj da vas pokradu nije najgore sto moze da vam se desi, vrlo cesto koriste i nozeve da bi vas povredili. Udaraju trudne zene u stomak da bi im uzeli 10 eura. Strasno, ali istinitio.

Po prirodi borac za pravdu, jako sam osetljiva i alergicna na lopovluk i nasilje. I pri resavanju istog vrlo radikalna. Mozda cete me osuditi ali bi svakom nasilniku i lopovu ruke sekla, za primer. Imala sam slicno iskustvo u Srbiji, gde sam lopova jurila, videla, identifikovala sto su inspektori koji su bili na slucaju prokomentarisali kao "ne tako dobru ideju". Sada tu situaciju vidim kao tragi komicnu, zena od metar i zilet juri lika dva sa dva a on uzneveren bezi.

Znaci izlazak, stogo zabranjen u smislu: "nemoj molim te, dok ne upoznas kraj." Plakanje i suze moje drugarice. Zivot na neki nacin staje. Prijatelji pisu, raspituju o Parizu. A mene bas nista ne zanima, ni Toranj, ma kakav grad svetlosti, ma ne zanima me bas nista. Stan sam dozivljavala kao licnu grobnicu. Poticem iz jako drustvene i velike porodice, posao vezan za ljude, nastupila je tisina. Niko ni dobar dan da ti kaze, bar da te opsuje... Skype ukljucen, razgovori sa porodicom nezaobilazni. Plakanje i tuga. Osecaj otimacine. Nikom ne govorim o tome, cutim i trpim. Momak se vraca s posla, niko srecniji od mene. Pricam, ne stajem, ne moze se doci do reci od mene. Iako mrtav umoran, izlazimo u setnju. Srecna sam, zivela ljubav!

Hleb francuski

Budim se tokom noci uplakana, grli me, mrsi mi kosu... razume i ono sto ne kazem, zivela ljubav... Zanimljiva stvar je da ja nikada nisam gledala tv, filmove kao i serije vrlo retko, dani su mi prolozili u gledanju istih. Pustim tv, francuski, pustim radio francuski, odem po hleb francuski. Svuda francuski ali ja sam besna e necu da ucim francuski. Cak sam odbacila i svoju najvecu pasiju, citanje knjiga e necu da ih citam. Nisam se ja pokajala sto sam dosla, moja odluka nikada nije dolazila u pitanje u pitanju je nesto drugo, zakljucite sami...

Kada ste sami i u tisini, voljom ili nametnuto kao meni neminovno je da se preispitujete. Strahovi izlaze na povrsinu, igraju, uzdrmano samopouzdanje, preispitivanje. Nisam ja patila za drzavom, za gradom u kom sam rodjena, patila sam za mojom porodicom. Njihov zagrljaj tako mi je trebao u tim trenucima... dovoljan da dobijem krila. A nije ga bilo. Igrom slucaja upoznala sam par srpskih porodica ali ono sto sam videla ni malo mi se nije svidelo. Zivot im se sastoji od prevara, laganja, ogovaranja, ja nisam za to. Tacna je recenica: "da covek izadje iz sela ali selo iz coveka nikad." Ne vredjam pritom selo i ljude sa sela, moji su sa sela, mislim figurativno. Da li je moguce da neko ima sansu da prosiri vidike a da se nije emancipovao?! Da, vrlo je moguce, na zalost. Gde ja dodjoh?!

Volela bih da radim ali kako kad ne znam da pricam?! Da sam musko isla bih negde na gradjevinu ovako... placem. Moje zanimanje ovde ne postoji, da bih uradila nesto sa svojom diplomom moram u skolu. Kako kad ne znam jezik?

Tolike godine rada i truda da bi se doslo do zeljenog posla je baceno u vodu. To sto si znala dole, ovde ne vazi. To kako si zivela dole, to ovde ne vazi. Nista se ne vazi. Moj zivot se ne vazi? (kasnije se uveravam u istinost ovih reci). Osecala sam se kao tek rodjeno dete koje uci da hoda. Padanja su neminovna. A otpor prema ucenju francuskog, postojan i ne popusta.

Odlucujemo da nasu ljubav ozvanicimo, sprema se mrsna pravoslavna svadba. Zelim skromno venacanje u crkvi i opstini u uzem krugu porodice a familija pozvana u restoran na rucak. Mojoj sreci nema kraja. Svadbu zelim u Srbiji. Lutam Parizom, trazim poklone, zaboravih i na strah i na ne znanje jezika. Jedno je bitno, idem u Srbiju.

Prvi avgust, 07:20 polece avion. Krenuli smo. Slecemo, cekaju nas roditelji. Ja u soku, ne verujem. Nesto sto je puno puta vidjeno, osecaj da vidim prvi put. Ljubim zemlju koju hodam. Kakva god da je, moja je. Placem...

Povratak u carstvo

Na aerodromu upoznajem roditelje, mog vec sada, tada buduceg supruga. Grli mo se, ljubimo se. Osecanja se mesaju, nisu sina videli sedam godina. Suze... Posmatram trenutak, najbolje drugarice su uvek uz mene, da, placem. Krecemo ka kuci, ne progovaram. Gledam kroz prozor, ne mogu se nauzivati lepote. I sve volim. I deponije pored puta, i prosjake po ulici, i nesavesne vozace ma sve vas volim. Moji ste.

Jutro nikad da svane, ne spavam. Hocu kuci, mojoj kuci. Imam utisak da se nisam casno ni umila vec sam se nasla pred porodicnom kucom. Tata propao, smrsao, ostario, grlimo se jako, kao da se nismo videli godinama a ne sest meseci. Placemo. Tesko mi je. Svi ocekuju samo radost a bilo je i tuge i izmesanih osecanja. Susret sa ostatkom porodice sam dozivela jos emotivnije. Pogledi, osmesi, zagrljaji pricaju pricu sami za sebe.

Tumaram svojim carstvom, primecujem da je sve kako sam ostavila. Srecna sam, nisu me otpisali, obuzilma me misao. Sjatili se prijatelji, rodjaci, komsije. Ne znam kog cu prvo da zagrlim, sa kim da porazgovaram. Cuju se komentari: "O Parizanko, uzivas, zaboravila si nas sirotinju, sta smo mi za tebe". Odgovorih: ¨Zasto mislis da tudje sunce lepse sija? Imamo mi i dobre doktore, i dobre pravnike, i dobre ekonomiste i dobre skole, imamo mi zanat al nam je drzava siromasna i nemamo alat. A imamo Bogami i dusu, sto je najvaznije¨. Svi neizostavno pitanju o zivotu preko. Govorim, ne veruju, protne se i po koji komentar da je tako svi bi se vratili. Dolazimo na temu zasto se ljudi ne vracaju ali o tome nekom drugom prilikom.

Hodam rodnim gradom, osecam se kao stranac. Vidim ga drugim ocima i svemu se divim, i sve volim. Doslo mi je da redom grlim i prosjake, i znane i ne znane ljude, delim besplatne zagrljaje. Osecaj da ovde vise ne pripadam, sve vise me prozima. Gost u rodjenom gradu?! - prolazi mi kroz glavu.

Obaveze, sredjivanje dokumantacije, venacanje. Big day je svima vazan, bio je i meni. Licno nisam bila zadovoljna ni frizurom, ni noktima, iskreno nije me bilo briga. Opustenija i srecnija nikad nisam bila. Pa ipak, nedostajala je samo jedna osoba, da bi sreca bila potpuna. Moja majka. Njena odsutnost se osecala ali vera da me posmatra sa neba nije me napustila. Zauvek u mislima i srcu, mnogo mi nedostajes, mnogo te volim, iz dana u dan, iz casa u cas, iz godine u godinu sve vise...

Ni dan danas ne umem da opisem, kako sam se osecala. Malo vremena, mnogo obaveza. Sve sam videla a osecaj da se casno ni sa kim nisam ispricala je ostao. Narodski receno, nisam znala gde bijem.

Iako sem svega bila zeljna i ljudi i svog jezika, ma svega, sva ta buka moram da priznam pocela je da mi smeta. Uvidjam koliko sam se u stvari navikla na samocu i drugi nacin zivota. Nesto se desilo, nesto se desava, osecam, ne znam da definisem.

Dosao je dan za povratak. Rastanak jos strasniji, jos bolniji. Sa suzama u ocima, napustam carstvo.

Put sam prespavala, budim se u gradu ljubavi, u gradu svetlosti. Ovoga puta, puno srecnija, puna elana i sa vetrom u ledjima u nove pobede!

Budjenje

Stizemo do stana. Home, sweet home. Osecaj da sam svoj na svome, osecaj pripadnosti me prozima. Tamo sam gde treba da budem, tamo sam gde pripadam. Svoju do juce licnu grobnicu dozivljavam kao svoju kucu, svoj dom. Sreca, sreca, radost.

Po prirodi jako uporna, ambiciozna I od onih koji znaju sta hoce, krecem da gradim svoj zivot. Jedna sam od onih koji veruju u nemoguce, za mene rec nemoze, ne postoji. Sve se moze ako se nadje adekvatan nacin. Moja majka je imala obicaj da kaze da sam jos ka dete bila posebna. Kad nesto naumim nije bilo nacina da me sprece. Bezgranicno se zahvaljivala Bogu sto nisam birala pogrsne puteve. Moja licna priroda, dolazi do izrazaja.

Preokret

Krecem u potragu za skolom francuskog jezika, ima ih jako puno. I privatnih i drzavnih. Odlucujem se za skolu koju organiziju opstina Paris. Skola nije nesto posebno rangirana po kvalitetu sa cim se ja licno ne slazem. Imate mogucnost da birate dnevne ili vecernje casove, birate u zavisnosti sa kojim vremenom raspolazete. Imala sam sve vreme ovog sveta pa ipak, odlucujem se za vecernje casove jer zelim da radim. Kad otvorite jedna vrata, ostala se sama otvaranju.

Odlazim do opstine da trazim formular za upis (Bulletin d'inscription). Sa formularom dobijam i knjigu (Cours municipaux d'adultes), sa listom skola, adresama istih, kursevima gde se i kada koji odrzava. Za radoznale i za one koji zive u Parizu a zaintereovani sa ovu skolu, prilazem vam jos par informacija. Formulari (validni samo za tekucu godinu), za upis su dostupni svake godine od 02.09.-09.09. (za kurs koji pocinje u Oktobru); ili 06.01.-13.01. (za kurs koji pocinje u februaru), u prostorijama opstine (Mairie de Paris) ili na sajtu iste.

Skola izabrana, zahtev za upis poslat na adresu iste. Ceka se odgovor koji posle par dana i stize.

Pocelo je...

Postajem svesna da zivim u drzavi koja je uredjena i koja i te kako podrzava strance.

Ispred skole me ocekuje mnogo sveta, razlicite kulture, nacije, religije. Gledamo se ali ne pregovaramo. A ja bih da pricam. Muz me prati do ulaznih vrata i odlazi. Ostajem sama sa celim svetom, zbunjena, uplasena. Milion pitanja u glavi: "Da li cu da se snadjem?; objasnim, Boze samo da ne ispadnem glupa!" Poprilicno sam sigurna da je bar jedan od nas postavio bar jedno navedeno pitanje. Ima ih jos puno, pozivam vas da napravim listu i da se zajedno smejemo. Strahovi igraju oko nas, dokle god im mi to dopustimo!

Postoje dve vrste pocetnog kursa, za bebe (interno ga tako zovu) u kome sam ja upala (za ljude koji bas nista ne znaju) i pocetni kurs za ljudi koji znaju da se predstave, da kazu svoju adresu, broj telefona itd. Kursevi se sastoje od nivoa i podeljeni su u dva dela. Npr. A1.1 i A1.2 - prvi nivo :)

Ulazi profesorka na vrata, najljubaznije nas pozdravlja. Bonsoire. Za francuze je uobijane da posle 18h vam pozele dobro vece, bez obzira na to sto ovde noc vrlo kasno pada. Dobro je, u glas odgovaramo: Bonsoire. Secanja me vracaju u prvi razred osnovne skole. Ispisa svoje ime na tabli, predstavi se i rece da je francuskinja. Ponovi vise puta, a onada smo se i mi mi predstavljali i govorili koje smo nacionalnosti. Predstava je pocela, iskreno sam uzivala u istoj. Svako dana sam se radovala odlasku u skolu, i dan danas to cinim. I zapamtite da uspeh zavisi iskljucivo od Vas!

U isto vreme, krenula sam da trazim i posao. Situacija se nije bitno promenila, i dalje ne znam da pricam, ne poznajem ljude. Tek tada shvatam vaznost informacije. Vecu pomoc od informacije nisam mogla da trazim a nisam je na zalost ni dobila. Snove da radim u struci ostavljam za neke buduce dane, odlucujem da krenem od najnize stavke, da cistim. Sa kompleksima sam odavno raskrstila. Suprug se u prvo vreme nije slagao samnom, zasto da cistim a do juce sam bila gospodja, nije neophodno, imamo dovoljno. Nije stvar bila u novcu. Jednostavno, nisam od onih zena koje su stanju dane i sate da provodu u setnji, doterivanju. Da bi se osecala kompletno morala sam da radim. Bilo sta, nije bitno ali zelim da radim.

Posao zene koja cisti, nije lako naci. Dobija se iskljucivo na preporuku. Od ljudi koje sam u to vreme poznavala a bili su u poslu nisam mogla nista da ocekujem u smislu preporuke ili da culi da neko trazi zenu za pomoc u kuci. Pouzdano vam tvrdim da su posedovali informacije koje su u tom trenutku meni znacile. Niko nije hteo da mi ih da, ne ulazim u njihove razloge. Ne razumem takvo ponosanje, trazim odgovore. Preispitujem se. Ljuta sam, besna sam ali ne odustajem. Znam da sam citavog mog zivota pomagala ljudima, ne vezano za sferu zivota, osecam da cu biti nagradjena. Vodim se motom: "Kako radios, tako ce ti se i vratiti." Tako i biva...

Kakve su ti misli takav ti je zivot

Moje kretanje vise nije ograniceno. Setam, putujem, sa par komsija i razmenim po koju. Doduse na losem francuskom, ali nesto se i progovori. Druzenje sa svojima izbegavam. Mozda me mnogi nece razumeti ali sam apsolutno sigurna da oni koji zive u inostranstvu i te kako znaju o cemu pricam.

Odlucujem da pitam zenu koja nam cisti zgradu za posao. Nit' ona zna engleski nit' ja francuski. Pozovem je na kafu, translate na komp-u i konverzacija krenu. Razmenili smo brojeve, uz prijatan dan obeca mi da ce mi naci nesto. Tako je i bilo. Dobila sam prvog klijenta. Mojoj sreci nije bilo kraja. Gospodja koja zivi sa nama u zgradi a koju ja licno ne poznajem, srece me i pita da li bih radila, cistila.

Naravno, jos jedan klijent. Jos uvek nisam zadovoljna, sta je to par sati nedeljno, odlucujem se napisem oglas. Molim poznanika da mi na francuskom napise oglas. Lepim ga po obliznjim radnjama.

Nista se ne desava, niko da se oglasi. Nastupila je tisina. Ustajala sam, padala sam ali nisam posustala. Sasvim slucajno, upoznajem devojku koja je iz privatnih razloga bila prinudjena da ostavi klijente, bez problema me preporucuje i ja pocinjem da radim. Beskrajno joj hvala. Svi moji klijenti govore engleski i nasa saradnja i dan danas traje. I dalje nemam posao sa puno radnih sati ali sam srecna jer, napredovala sam, zar ne?

Moji dani su obojeni, srecna sam i zadovoljna. Dani su mi obojeni, moj zivot je dobio smisao, postao kompletan. Izlazim, druzim se, stekla sam prijatelje sirom planete. Obogacuju me novim saznanjima, razlicitim kulturama, religijama. Razlicitosti zivljenja. Ralikujemo se po drzavi iz koje dolazimo, nacionalnosti, kulturi, religiji, boji koze a svi smo isti. Imamo iste snove, iste teznje, ista nadanja. Iste padove, iste strahove. U isto vreme drugaciji i jednaki. I svi sa istim ciljom, da napravimo nesto u zivotu.

Najveci je upeh, kada spoznate da, da ste vi zaista ti koji prihvataju razlicitost. To vise nije samo fraza, gde ne znate da li ubedjujete sebe ili sagovornika. Sa radoscu u srcu, potvrdjujem se, ljudi se dele na dobre i lose u svemu ostalom smo jednaki. Liberté, Égalité, Fraternité - Sloboda, jednakost i bratstvo.

Paris je rasirio ruke ka meni, sa zadovoljstvom sam ih prihvatila. Grlimo se i svakoga dana saznajemo jedno o drugom sve vise stvari.

Bravo!

Ne znam da li je u redu da upadam u sred pisanja (ako nije molim da administratori prebace gdje jeste), ali nisam mogla a da ne napišem par riječi. Oduševilo me pisanje coke83... tako lijepo i stvarno opisano, i tako je divno da neko podijeli svoje iskustvo. Kao da čitam knjigu u nastavcima, coka83 ja već nestrpljivo čekam nastavak. :)
Bravo i samo nastavi sa pisanjem!

Sitnice koje zivot znace

Odlazak u prodavnicu, ne bi trebalo da predstavlja problem. A bio je. Lutam, medju rafovima, trazim namernice sa spiska. Sveze voce i povrce - precrtano, slatkisi - prectano, pice - precrtano, suhomesnato - precrtano. Brasno?! Nailzim na raf sa slicnim pakovanjem za brasno kao kod nas. Vise razlicitih vrsta, sve pise, ne razumem znacenje. Neka, necu brasno. Tost hleb, hlebovi za pecenje, nigde gotovog hleba. Dal’ je moguce da nema hleba? Mlecni proizvodi... Jogurt, ne vidim nista sto lici na nase, sireva koliko hoces vrsta, nigde nicega sto lici na nasu fetu. Mleko, vidim neke flase, uzimam valjda je to - to. Od mesa, sem piletine nista ne razaznajem. Od proizvoda za licnu higenu ne uzimam nista.

Vracam se kuci, spremam rucak, bez hleba. Dolazim do saznanja da se hleb kupuje u pekari, i da ga uglavnom nema u prodavnicama. Jedino sto mozete da nadjete a da lici nasem jogurtu je grcki jogurt. Njihov jogurt je po gustini kao nase kiselo mleko. Fromage blanch je najslicniji nasem kiselom mleku a créme fresh pavlaci. Ne postoji nista sto lici na nasu fetu. Saznajem kasnije. Sledeci put, spisak preveden na francuski, odlazim spremnnija.

Une baquete , sil’ vous plait!- Jedan baget, molim vas!- uvezbana recenica. Desavalo se da bez obzira na spremnost s kojom sam mislila da raspolazem izadjem iz prodavnice isfrustrirana, uplakana. U zelji da napravim tiramisu kolac, trazim piskote. Od ranije, videla sam da ih ima ali ih tog dana nije bilo. Uzimam isti kolac po obliku sa rafa, odlazim do prodavacice i doslovno je na losem francuskom pitam, kao ovo ali sa secerom. Ne razumem vas i ode. Znate li kad ce to i da li ista stvar sme da Vam se desi u Srbiji? Po licnom iskustvu, nikad. Napustam radnju u suzama. Kasnije istu pricu ponavljam prijateljima koji znaju francuski, gde dolazim do saznanja da sam lepo objasnila, gospodja izgleda ne voli strance i nije htela samnom da se bakce.

Francuzi kao narod

Paris je zaista svet u malom; Mislim da ne postoji nacija koja ne obitava na u ovom gradu, pa ipak postavlja se pitanje kako prepoznati francuza. Setate prelepim ulicama, nailazite na dva coveka koji se svadjaju. Tonalitet kojim se obracaju ih odaje, ne razumete sta je u pitanju, nije ni vazno. Vicu cak se i pljuju ali se fizicki ne dodiruju. To su vam francuzi. Narod koji nije sklon fizickom obracunavanju ali vole da hvataju na galamu. Bez obzira gde se nalazite, u kojoj god instituciji kad krenete da galamite i bez obzira dal’ ste u pravu, nadlezni se sjate oko vas sa najlepsim osmehom na svetu, najljubaznije moguce da rese situaciju. Mislim da su najveci licmeri na svetu.

Setnja by Coka M, sur Flickr

Ton im je ujednacen, nikad ne znate sta vam misle, uvek nasmejani i ljubazni. I kad treba i kad ne treba. Meni su licno smesni, jer ja ipak volim ono nase. Ako te volim vidi se, ako te ne volim vidi se. Za razliku od njih, imamo karakter i dostojanstvo. Imamo obraz. Ne vole strance ali su sampioni u skrivanju istog. Od malena ih uce, da ne smeju da izrazavaju ne prihvatanju istih. Ljudi sa juga ili iz Normandije su drugacijeg mentaliteta. Imala sam priliku da upoznam par porodica i verujete mi osecala sam se kao kod kuce.

Nisu obrazovani koliko im mogucnosti dozvoljavaju za razliku od nas, gde porodice pored sve bede skoluju decu i salju na fakultet. Hvale se znanjem engleskog jezika sve dok ne dodju u kontakt sa nekim ko ga stvarno zna. Maske padaju, ali nisam stekla utisak da se stide zbog toga. Sta zapravo misle shvatila sam kad sam jednom od klijenata pomogla oko posla kojim se trenutno bavi. Iznenadjenje znanjem koje posedujem nije mogla da sakrije jer ja sam za nju do tada bila samo femme de menage (cistacica).

Izlasci iz metro-a propraceni su obaveznim pridrzavanjem vrata, zenama sa kolicima ili sa bilo kakvim teretom se pomaze. Zaista lepo. Kada zelite nesto da ih pitate, obazeno pocnite sa francuskim. Nastavite na engleskom, nije vazno dobicete informaciju. Ako odmah krenete sa engleskim, zalupe vam vrata sa cuvenim "desole, je ne vous compreds pas"- "Zao mi je, ne razumem vas!" Sa pristupom, sto znam kazem na francuskom, ostalo na engleskom, gospodja je ostavila ispijanje kafe i licno me odvela do zeljene lokacije! Hvala joj. Tako vam je to kad ne znate ni levo ni desno na francuskom 

Francuskinje se ne goje - Istina ili mit?

Goje se

Secanje na jednio divno prijateljstvo

Budi me zvonjava telefona. Ne obaziruci se na rane jutarnje sate, javljam se ne ocekujuci lose vesti. Preminula je. Knedla u grlu, suze...

Upoznale smo u hodniku zajednicke zgrade. Ocekivala me je. Znala je da sam stigla, zelela je da me upozna. Sporim, nesigurnim korakom, koracam uskim i strmim stepenicama, treba se navici. Srecem gospodju, sezdesetih godina, procelave ofarbane kose, bleda u licu ali sa osmehom. ¨Bonjour madame!¨- pozdravljam je, "Dobar dan", - na srpskom odgovara. Ljubimo se tri puta, poziva me na kafu. Ispijanje kafe se pretvara u sate razgovora. Govori mi kako se moj suprug radovao sto sam odlucila da dodjem, radovala se zbog njega, zbog nas.

Pricala mi je o njenim pocecima ovde, kako je dosla, kako je zivela. Rasirila je ruke ka meni i jedina je osoba koja me bez zadrske prihvatila. Saznanje da boluje od iste bolesti kao moja mama, jos vise me je priblizilo njoj. Iako sam odavno ostala bez majke, osecaj da mi je sam Bog poslao u tada teskim trenucima, nije me napustao. Prihvatila me je kao svoje dete. Umele smo satima da setamo Parisom, gde bi mi ona obasnjavala gde se sta nalazi, gde i sta mogu da kupim. Govorila je u moje ime kad mi je trebao prevodilac. Radovala se kao malo dete svakom zraku sunca, igri ptica, deci. Fasciniralo me je to sto je bez obzira na godine i probleme koje je imala, ostala svoja, umela da se raduje, da voli. Dok su me drugi ubijali u pojam govoreci mi da mi treba pet godina da naucim francuski, da ne mogu da nadjem posao dok ga ne naucim, uvek me je podrzavala. Bila je zena sa velikim srcem, nesvakidasnom lepotom duse. Mnogo me je volela. Mnogo sam je volela.

Veseljak po prirodi, cesto smo umele da napravimo zurku. Uz francusko vino, sir i nasu starogradsku muziku, pevale bi do kasnih vecernjih sati. Navikla na francuski zivot, nije zelela da se vrati u Srbiju. Pa ipak, sudbina je odigrala svoje, zavrsila je tamo gde je i rodjena. Zbog obaveza, nismo se casno ni oprostile. Zvala me je sa aerodroma da me pozdravi, da mi kaze da i ide i da vec jedva ceka da se vrati. Nervozu u glasu nije mogla da sakrije. Poslednjih dana, ocekivali smo njen povratak. Cesto smo je pominjali. Nedostajao mi je njen glas, zagrljaj. Sada znam da se nikada nece vratiti. Ostaju uspomene ovekovecene u vidu sitnica, fotografija, zajednickih trnutaka. Iako me za nju vezu samo lepe uspemene, ne mogu a da ne priznam da osecam neopisivu tugu i bol.

Osetljiva po prirodi, cesto se pitam kako postati drugaciji. Za malo godina koliko imam izgubila sam i previse bliskih osoba. Kada vratim vreme unazad, mislim da sam bas u pravo vreme i napustila Srbiju. Nisam mogla vise da izdrzim odlaske. Vrlo cesto sam svaki gubitak dozivljavala kao napustanje. To me je docekalo i ovde. Kazu ¨Sto te ne ubije, ojaca te¨. Nije istina. Razlika je samo sto sam prestala da se borim. Ne mogu protiv vetrnjaca.

Kao tinejdzer, citala sam novine od citulja. Dok sve redom ne ozalim, ne stajem. Nije vazno da li ljude poznajem. Zao mi. Imala sam prilike da radim i u pogrebnoj opremi, pravila sam vence i bukete cveca. Ubrzo sam dobila i otkaz. Poslodavac prosto nije mogao da gleda da se jedna vesela devojka pretvara u nekog ko citavog dana place. Drugari su me zezali ¨Topalovic¨. Nisam im zamerala ali sam cesto razmisljala o tome. Zanimljivo je da sam sa jedne strane sposobna da dozivim veliku radost a sa druge i veliku tugu. Ja bih ipak zelela sredinu.

Uverena sam da svako od nas u sebi ima kod po kojim nas drugi nesvesno prepoznaju. Mi smo se prepoznale. Beskrajno joj hvala na svoj ljubavi i podrsi koju mi je pruzila. Na nezaboravnim trenucima.

Iako joj to nikada nisam rekla, znam da je osecala i znala koliko mi znaci. Drago mi je sto sam bila deo njenog zivota i sto je ona bila deo mog zivota. Zauvek u srcu, S'Bogom.

Francuski jezik

Polazak u skolu za mene je znacio veliki uspeh. Radovala sam se ali I istovremeno strepela. Nastava se odvija na francuskom, da li uspeti da pitam kad mi nesto nije jasno, da li cu razumeti objasnjenje?!

Interesovanje za francuski jezik se javilo dve godine pre mog dolaska u Paris. Do tada, imala sam priliku da ga cujem u cuvenoj seriji ¨Zandari iz Sant- Trope-a¨. Iako sam ga slusala, nisam mogla da razaznam ni jednu jedinu rec. Nisam se ni trudila, iskreno. Pre dve do tri godine, otprilike , grupa ¨ Zaz¨je postala popularna u Srbiji. Pesma ¨Je veux¨, cula se sa svih strana. Bas u to vreme, igrom slucaja sam upoznala par francuza I imala prilike da francuski cujem I uzivo. Jezik mi se ucinio jako romanticnim, kao muzika I bilo je zadovoljstvo slusati ga. Ucila sam da pevam na francuskom iako u to vreme nisam ni znala sta pevam. Dublje interesovanje za ucenje jezika nije se javilo.

Prvi semestar

U grupi nas ima oko dvadesetak. Niko sa nasih prostora. Istovremeno I olaksavajuca I otezavajuca okolnost. Najvise ih ima sa prostora gde se govori spanski. Svi uglavnom znaju engleski, pa se upoznajemo. Epizoda u mom zivotu , kada sam gledala spanske serije, pomogla mi je da da se razumem I sa ljudima koji su samo govorili spanski.

Mnogi ljudi krenu u skolu ali posle par nedelja I odustanu. Neki od njih su mi govoril, ma videces , ici ces par puta I mrzecete da nastavis. Nisam razumela takvo razmisljanje, ni dan danas ne razumem.

Casovi su mi bili jako interesantni. Odusevljenje sa profesorima uvek prisutno. Savetovali su nas da gledamo televizor, slusamo radio, da se okruzimo francuskim. Znali smo cesto I da se kolektivno smejemo. To se uglavnm desavalo kada smo ucili da izgovaramo nazalne glasove, njihovo cuveno r¨ , I izgovor pojedinih slova koji ne postoje u nasem pismu. Cesto sam razmisljala, o razlici nasih jezika. Naucila sam da pricam jasno I glasno, mnogi su nas kritikovali kad smo bili mali sto pricamo kroz nos, neke su slali I kod logopeda. A ovde, sve kontra, ucim da pricam kroz nos, svaka rec nekako lebdi u vazduhu. U Srbiji kod logopeda nisam isla, poslace me ovde, cesto mi prolazi kroz glavu. Akcenat im je uglavnom na zadnjem slogu, kod nas na prvom.

Cesto cete cuti da je francuski jezik tezak za ucenje. Definicija za ¨tesko¨ se razlikuje u zavisnosti od situacije u kojoj se koristi. Cesto se pitam sta za mene rec ¨tesko ¨znaci.
Kad vratim vreme unazad, sve sto je vecini predstavljalo teskocu kod mene je islo glatko dok ono sto im je bilo lako, meni nekako tesko. Bizarno zar ne?!

Mislim da je stvar samo u tome kako gledate na problem. Za mene je ucenje francuskog za pocetak predstavljao veliki I dug posao. Kada sam usla u jezik I zadovoljstvo. Nerviralo me je to sto sam svesna da ce godine proci dok ga ne savladam savrseno. Od onih sam sto bi sve odmah I sad.

Pismeno I usmeno izrazavanje meni je jako vazno. I u maternjem jeziku cujete po neku novu rec a ne znate sta znaci. Engleski govorim zadnjih dvadeset godina I jos uvek ucim. Sa francuskim na pocetku putovanja..

Prvi semestar prvog nivoa, prosao je brzo. Naucili smo da se predstavimo, kazemo ko smo,sta smo I odakle dolazimo. Ucili smo brojeve za koje sam mislila da ih nikada necu savladati.
Stim u vezi, desila se sledeca situacija. Moj mali rodjak, rodjen u francuskoj resio da me nauci da brojim. Dete broji , ja za njim I tako I to prodje. Na kraju ga zamolih da napise brojeve kako se pisu. Napisao rodjak brojeve od jedan do sto ali ne slovima vec brojevima :) I rece: ¨Do sledeceg vidjenja da naucis!
I dan danas se smejemö tome.

U to vreme sam cuvala jednu trogodisnju devojcicu. Jednoga dana mi je donela knjigu da joj citam, naravno na francuskom. Posle procitanog prvog pasusa pitala sam je da li me razume, odgovorila je ¨ne¨. Ne mogu da vam opisem kako sam se tada osecala. Postavima mi je pitanje: ¨Kako jedna odrasla osoba ne zna francuski, I neume da cita¨?!¨. Pokusala sam da joj objasnim zasto je to tako, da li sam uspela ne znam. U svakom slucaju nije bilo prijatno.

Drugari sa podrucija gde se govori spanski pocinju da mi smetaju, sa njima naucih spanski od francuskog nista. Prvi semestar sam uspesno zavrsila, krecem u drugi.

Drugi semestar

U dugom semestru se uglavnom uci gramatika. Mnogo se vise prica, mnogo se radi. Mnogi iz prvog semestra su odustali. Nas nekoliko hrbro nastavljamo dalje. Sto sam vise ucila, sto sam se vise trudila, osecaj da ne znam nista me je proganjao. Cesto sam I plakala, gubila nadu I veru da cu uspeti. Najveci problem mi je bio da kazem prostu recenicu. Pa I na srpskom mi je ponekad problem da jednostavno objasnim. I opet bizarna situacija, meni je lakse da nesto napisem nego da kazem dok je drugima kontra.

Uvek sam isla korak napred, postavljala sam pitanjanja, a odgovori su cesto bili ¨to se uci u visem nivou.¨. Prestala sam da uporedjujem nas I francusi jezik, jer shvatam da ne mogu da nadjem nikakvu vezu da bih se orjentisala. U francuskom jeziku je vrlo vazan rod imenice, I ljudi cesto pogrese kad misle da ako prevedu imenicu na srpski I odrede rod da je isti rod I u francuskom. Nije, cesto se desava da je kod nas imenica muskog roda a u francuskom zenskog I suprotno. Na pocetku vam kazu ucite napamet, a tek kasnije ako zadjete dublje u jezik mozete naci smernice koje ukazuju na rod imenice. Kriju se u nastavcima, ali ima I onih koje mozete razaznati samo po clanu koji stoji ispred imenice.

Cesto slusamo vesti I imamo zadatak da zapisemo sta smo razumeli. Meni se cini da svi po nesto razumeju a ja bas nista. Radimo u grupama, svi zajedno, samostalno. Sve vreme drugog semestra naporno radim ali nikakav ucinak ne vidim. Par dana pred polaganje, placem, nerviram se,nista ne znam. Neki me tese da nije smak sveta ako ne polozim, sledece godine itd. Meni je smak sveta jer smatram da je to pokazatelj da li sam napredovala. Ne volim da gubim vreme a smatram da ako mi jedan dan prodje a ja nisam naucila ni jednu rec, taj dan je zalud potrosen.

Zamislite da volite da pricate, pevate, citate, druzite se, pisete I da vam jednog dana to zabrane, da vam je to iz nekog razloga onemoguceno. Meni je to strasno, jer sve sto sam ja vezano je za neki od navedenih vidova izrazavanja. Za osnovne zivotne potrebr potreban vam je jezik. Za odlazak u prodavnicu, pekaru, mesaru, trzni centar, odlazak kod doktora, snalazenje, posao , ma sve. A vi imate I volju, I zelju al ne znate da pricate, ne poznajete jezik. Mozda cete reci da mogu da povedem ovog ili onog samnom ali ne zaboravite da nekada ti ljudi nemaju vremena, nekad jednostavno ne zele, nekad nemate da platite prevodioca a niko nije duzan da vam bude siterka I sve vreme uz vas. Svako ima svoj zivot I svoje obaveze I to treba postovati a mislim I da svako treba da uradi nesto za sebe.

Suprug me tesi, zbija sale na moj racun, vise veruje u mene nego sto ja ja verujem u sebe.

Fin

Test se sastoji iz cetri dela I svaki deo nosi po 20 poena. Da biste polozili morate imati minimalno 50 poena ukupno, plus iz svakog dela po 6 poena minimum.

Prvi deo je razumevanje francuskog, gde vam pustaju traku sa dijalogom. Vas posao je da na formularu zaokruzite tacne odgovore, po neke I objasnite iz dijaloga.

U drugom delu dobijate tekst I takodje zaokruzujete tacne odgovore na pitanja iz teksta.

U trecem delu dobijate temu o koj treba da pisete. Moja je bila sledeca: Upoznajete decka na moru I piste prijatelju mail kako ste ga upoznali, gde, da opiste kako izgleda, citavu situaciju.

Cetvrti poslednji deo je usmeni deo gde razgovarate sa profesorom koga prvi put vidite. Pored neobaveznog razgovora dobijate I temu, moja je bila: U turistickoj sam agenciji I trazim aranzman.

Test sam uspesno polozila I to sa veoma visokom ocenom sto me je kasije ohrbrilo da ucestvujem aktivno u konverzaciji na francuskom.

Za godinu dana kursa progovorila sam francuski. Malo u odnosu na buducnost, mnogo u odnosu na pocetak. Dobar je osecaj kad samostalno mozete da odete bilo gde I da se snadjete. Cak I ako nesto ne znam, rec , izraz , uspevam da objasnim sta zelim. Akcenat mi je jako los, ali me ljudi razumeju I jako sam srecna. S obzirom da sam upisala I drugi novo, radujem se narednim danima.

Putovanje se nastavlja.....

Obecanje ludom radovanje

Mnogi ljudi me pitaju da li mogu da im nadjem posao ovde. Shvataju to olako, misle da je sve tako jednostavno a nije. Cesto se provlace i pitanja da im nadjem momka itd ; sto je meni besmisleno i suludo. Savest mi ne dozvoljava da ja krojim neciju sudbinu i snosim odgovornost. Niti trebam, niti mogu, niti zelim, niti hocu. Neki me cak i osudjuju u smislu da ne zelim da pomognem. A ne znaju da nema vece pomoci od iznosenja cinjenica sta, kako se radi pa ako zelis izvoli, odluci sam.

Vazno mi je da napomenem da mi nije cilj, da bilo koga obeshrabrim u nameri da ode negde i da proba kao ni da dovodim u pitanje prijateljtva vec samo namera da se predoce neke stvari koje ljudi ne pitaju, ne razmisljaju, a prijatelji pomagaci ne govore.

Svi obecavaju, dodji, ziveces kod mene, nacicu ti posao. I vi resite da dodjete i sta se desi, nekad vas ti isti obecani prijatelji i ne sacekaju na stanici, niti vam se jave na tel. Obecavaju sve dok ne predjete granicu, tada sve pada u vodu. Narvno da ima izuzetaka ali su vrlo retki. Pomenucu neke situacije, nisu u pitanju glasine, vec realnost.

Rodjaka je pozvala rodjaka da dodje i covek dosao. Niti ga je sacekala na stanici, niti mu se na tel javila. Covek nije znao sta ce pa se setio da ima nekog poznanika, pa ga pozvao. Ovaj covek sta ce, odveo ga je u svoj stan, nasao neki posao, kasnije mu i nasao stan, placao isti, dok ovaj nije zaradjivao da moze sam sebe da izdrzva.

Supruznici su ziveli par godina ovde zajedno, medjutim zena oko dece, nije isla u skolu, jezik nije znala. Njen dragi muz je odveo da potpise razvod, tako da je ona zena potpisala neznajuci sta potpisuje sa sve osmehom na licu. Zvuci nestvarno e pa na zalost je istina. Bruka i sramota.

Cesto nase devojke misleci da je ovde sve bajno i sjajno navataju nekog gastrabajtera dole. On ih dovede za pocetak kao devojku, ozbiljna veza, sve bajno i sjajno, familija prica o svadbi, udala se itd., pa onda price da mora da napusti zemlju posle tri meseca dok se ne srede papiri i nikada joj se vise ne javi.

I jos nesto, ideje za neke stravicne stvari iz filmova nisu nastale tek tako, tek da se zna.

Ovo su samo neke u moru situacja koje me svakodnevno zgrazavaju i koje nikako ne mogu da razumem.

Svakim danom se sve vise razocaravam u nase ljude. I ne mogu da se ne zapitam gde je tu savest, gde se zagubila ljudskog, zasto obecavati i uvlaciti coveka u problem kad se ne mora. Ponekad imam utisak da se ljudi zabavljaju gledajuci nekoga da propada.

...Na privremenom radu...

Vazno mi je da napomenem da je za zenu mnogo teze da ovde napravi nesto i zaradi no za muskarca.

Prava stavka o kojoj zelim da vam pricam je mesto stanovanja. Ljudi ovde uglavnom zive u malim stanovima tako da ideja da zivite kod nekog dolazi u obzir na kratak vremenski period. Kad neko zaista zeli da vam pomogne ne ocekuje od vas da stanarinu placate, delite kao ni troskove ali ih raduje kad se setite bar frizider ponekad da napunite. Postoji i opcija da zivite kao cimeri pa da se sve deli na pola sto je meni najbolje. Cist racun duga ljubav. Istina je da je tesko al bar ne morate da razmisljate, svako se proteze kolko moze.

Takodje je veoma tesko doci do stana. Da iznajmite stan treba vam vise dokumenata nego kad zelite da kupite. Sve ide preko agencije. A ko ce vam izdati stan bez papira ? Niko. Cak i da vas neko negde primi, tesko da ce vam dati baj jer mora da placa porez za izdavanje. Problem veliki. Stanovi se krecu od 500 eura pa navise a ti od 5oo eura su uglavnom soba od 9 kvdrata ili za koji kvadrat vise dalje od Parisa. Ti stanovi vise lice na supe, nego na mesto za zivot.

Ne zaboravite na troskove transporta, gde vam mesecna karta (navigo) kosta do 70 eura (sve u zavisnosti od zone koja vam je potrebna).

Sto se tice cena hrane, razgovarajuci sa prijateljima iz Srbije, hrana, garderoba sve je jeftinije nego dole. Vise vam se isplati da kuvate nego da kupujete. Npr. cena Greka (lici na grcki Giros) je 6-7 eura, mozda vam to zvuci malo al na mesecnom nivou i nije a i nije zdravo.

Sto se tice posla, govorim o muskaracima, sta god da ste po struci i kakav god da ste majstor gradjevina vam ne gine. Kad je neko nov rade se najgori poslovi i najvise su placeni 50-60e po dnevnici sto je ovde za zivot nista. No i to ako vas neko zaposli je super. Svi dodju na tri meseca, neki ostanu a neki se vrate. Govorim o samom pocetku. Zakonski imate prava da budete tri meseca u zemlji i to kao turisti, ne da radite. Retko ko hoce da rizikuje da vas zaposli, jer su kazne ogromne sto se poslodavcu ne isplati. No ukoliko se ipak snadjete, budite pazljivi. Jezik vam za ovu vrstu poslova i nije posebno potreban ali ako imate viziju da napravite nesto, postanete majstor i te kako vam treba.

Sto se zena tice, posao naci je premija. Jezik i te kako potreban jer kako cete se dogovoriti. Na pocetku neko to moze da obavi za vas a kasnije? Obicno se cuvaju deca koja mahom pricaju francuski, drugacije se vaspitavaju nego nasa. Cuvanje obuhvata odvodjenje decu u skolu, vracanje iz iste, odvodjenje dece na razne aktivnosti, provodjenje vremena sa decom. Cuvanje dece se placa od 8-10e po satu. Mozete da radite i kao cistacica. Cistite po kucama, sto prakticno znaci da ako vas neko uzme na 2h npr, radite bez prestanka, nema odmora, ispijanje kafe i sl. To se placa od 8-12e po h sve zavisi kako se dogovrite. Ili rad po kafanama sumljivog karaktera, gde je poslodavcu vazno samo da lepo izgledate. Zaradjuje se vise u odnosu na prethodna dva posla ali trebate imati zeludac za takav posao. Pritom da naglasim da ovde kafane nisu iste kao one nase. Opasnosti koje vrebaju mozete da naslutite.

Druga stvar, je placanje. To sto radite ne znaci da cete biti i placeni. Cak vrlo cesto vas i ne plate i vi tu ne mozete nista nit zakonski nit ovako. To donosi mnogo problema u sta verujte mi ne bi da se upustate.

Ovde vas uglavnom isplacuju cekom. Da biste cek u novcili morate da imate racun u banci. Racun moete otvoriti u Posti i to nije klasican racun. Sta to zapravo znaci, znaci da cek stavite u banku i tek posle petnaestak dana isti mozte da podignete. Sa tom karticom ne mozete da placate po radnjama.

Mnogi daju drugarima da im zamene cekove ali im isti uzimaju procenat, pa kad se saberete i oduzmete jedva imate i da prezivite.

Ako odlucite da ostanete, posle tri meseca imate pravo na zdravstveno osiguranje. Sve neophodne informacije mozete dobiti u L'Assurance maladie. Francuska je uredjena zemlja i brine o svim njenim gradjanima.

Ako dobijete zdravstveno osiguranje mozete ostvariti i popust na transport.

U maju se obicno prijavljuje porez. Porez se prijavljuje u poreskoj upravi kartijea u kom zivite. Ako privi put prijavljujete porez naglasite zaposlenima da bi vas uputili pored formulara sta vam jos treba od dokumenata.

Zasto je vazno imati sva ova dokumenta ostavljam vama na razmisljanje ;

Telefon- Mnogi milse da je do broja telefona lako doci a nije jer nije isto kao u Srbiji. Ali postoji oprater B&YOU , gde mozete dobiti broj bez ugovora. Karticu narucujete preko interneta i postoji vise opcija. Najbolja po meni je ona koja se placa 19.90e mesecno, imate 3G interneta, besplatne pozive u Francuskoj i fiksne i mobilne, kao i sms i mms i sto je meni licno vazno besplatni pozivi za Srbiju ali samo na fiksne tel.

Ako ste pusac u startu ste u problemu, cena cigareta su ogomne.

Surova realnost

Vracam se na pitanja koja mi se cesto postavljaju. Da li ima tamo neki posao za mene. Svi znaju da sam ja kratko vreme ovde i da se ni ja po tom pitanju nisam najbolje snasla. Radim al sve je to sitno. Drugo vrlo je tesko da se sa ove razdaljine govori o tome. Evidentno je da posla ima ali i meni je tesko da ga ovde pronadjem.

Drugo, zivim u malom stanu i nemam gde bilo koga da primim. Da je situacija drugacija logicno bi bilo da svog brata dovedem. Cak i da nadjem neki posao ne mogu da garantujem da ce ga poslodavac platiti i sta sam uradila? On dole izgubio siguran posao zbog cega? Za mene je to velika odgvornost i ja ne zelim nikog da uvlacim u probleme. Nisam u finansiskoj situaciji da pomognem kad je gusto, mesta nemam u stanu a ne bi mogla da prezivim da nekog dovedem a da taj ima problema. Osecam se odgovorno.

Druga stvar koju ne razumem je: "nadji mi momka da se udam, da pobegnem iz ove bede". E ako mi verujete za ovo kratko vreme sta sam ovde videla ni kuce ne bi uzela a kamoli rekla za nekog da je normalan. Recucu vam i zasto.

Kao sto vam je poznato ja sam veliki protivnik nasilja. Narkomanije takodje. Alhoholicara isto.

Da pojasnim :
Za mene je alhoholicar covek koji svaki dan pije, ne onaj koji se zapije na slavlju, nekom dogadjaju, vec onaj koji svaki dan pije, sam u drustvu, nevazno je.

Narkomani su svi oni koji duvaju, sta god, iako mnogi smatraju da to nije to al ne znaju da mi kazu kako se to zove.

Ovde svi to rade i mladi i stari. Tako da se ja borim sa citavim svetom , niti oni razumeju mene niti ja njih. Niko me ne demantuje ali me ubedjuju. Kao svi to rade to je normalno. E pa meni nije.

Prolazim ulicom i kad osetim uzasan smrad glava me zaboli, sve me boli, povraca mi se - utice na moje fizicko zdravlje. Kazu to je tvoj hir, ti kad nesto zacrtas to je to, neki me zovu i komadnante. Bez obzira na nase razlike moram da priznam da me postuju i gde se ja pojavim izlaze napolje. Bezanija!!! I niko se ne ljuti.

Moji stavovi su ispravni jer po meni nijedan normalan covek nece dovoditi u pitanje svoje zdravlje. Ako ne volimo sebe i ne negujemo nase telo; ako nismo dobri sebi kome cemo biti.

Pojedini su me cak i pitali kao ¨Ne pijes, ne drogiras se, pa gde je tu zivot?¨ Za mene nije zivot da idem okolo pijana i i naduvana.

Ja biram zdravlje. Ja biram ljubav. Biram radost. Biram smeh. Biram svoju pravu prirodu. Zivim za istinu i trudim se da zivim u istini. Meni je lepo u mojoj kozi. Srecna sam jer imam cemu da se radujem. Razocarana jer se ne uklapam sa ljudima koji me okruzuju, nemamo nista zajednicko. Nikog ja ne osudjujem i ne odbacujem, samo sam nemi posmatrac propadanja jer davljeniku ne mozes pomoci ako on to ne zeli.
I sve to uzasno boli...

Sumiranje rezultata

Decembar pri kraju, zavrsava se 2013 godina. Kao i svake godine u ovo vreme, svodim racune. Presabiram se, gde sam, sta sam, da li sam ostvarila zeljene ciljeve, gde je zapelo.

Citava prica o mojoj adaptaciji ovde koju sa Vama delim je za mene veliki projekat. Svedocim sama sebi, svedocim Vama , svedocim javno , kako i zasto se covek menja. Zasto mnogi misle da smo ostali bez duse kada se vratimo u zavicaj. Za cim patimo, cemu stremimo i cemu se nadamo.

Drugaciji nacin zivota nas menja, kao i situacije. To je normalno i nije vezano za mesto stanovanja. Rastemo, razvijamo se i to je dobro.

Koliko sam se ja promenila, svedoci moj osecaj da ne bih mogla da se vratim da zivim dole. Zavolela sam zivot ovde, svoju slobodu, svoj mir. Verovatno cete reci da sve to moze i dole, ali hajde da budemo potpuno iskreni, sloboda o kojoj ja govorim nije moguca. Nadam se da me razumete.

Poprilicno sam napredovala u francuskom jeziku, sto mi je i bio primaran cilj. No , i dalje me progoni osecaj, da ne znam nista, ma moze to i bolje itd. Stekla sam prijatelje, svakim danom ih je sve vise. I dalje zaradjujem cisteci stanove ali su mi se otvorila vrata da radim i neke lepse i meni bliskije poslove. Sve u svemu, zadovoljna sam. "Rad, red i disciplina" je moj zivotni moto. I nema greske.

Postala sam poprilicno opreznija u svakom smislu. Moje nepoverenje prema svemu ovde se pokazalo kao dobra osobina. "Tri puta meri, jednom seci", uvek bilo i bice.

"Cutanje je zlato"

Po prirodi, iskrena, brbljiva uvek sam tezila da svaku stvar i situaciju razresim. Volim da sam nacisto. Ne volim nesporazume. Stariji ljudi su mi pricali "coveku mozes da pridjes sa koje god strane zelis, od budale bezi". Na to sam odmahivala glavom, verujuci da ako nekog volis, razgovarate o situaciji. Ako nema dogovora i kompromisa razidjete se kao ljudi. No, nisam racunala na ego, sujetu, koja kod nekih preovladava nad ljubavlju i dodjoh do one stare "Cutanje je zlato".

Bliski susret sa lopovima

Ovu godinu su pored lepih trenutaka obelezili mnogi usponi i padovi. Posebno me je sokirao blizak susret sa lopovima. I desio se nedavno. Nedelja popodne, odlazim do bankomata da podignem novac. Suprug ceka u autu, tik ispred bankomata. Guzva, red , svi cekamo. Dok sam na bankomatu pratila instrukcije, prilazi lik, preko mene, tipka po dirkama bankomata. Par sekundi, nisam znala sta me je snaslo, sta se dogadja. Medjutim, ni sama ne znam kako, zavrnula sam mu ruku i gurnula ga, pocela da vicem. Od soka ne znam da Vam kazem dal' sam vikala i psovala na srpskom ili francuskom, mozda sam i na engleskom, ne znam. Tek sam tada videla da ih je bilo troje. Dvojica su pobegla, a ovaj me je sa par metara posmatrao. U delicu sekunde sam krenula za njim, pobegao je.

Setih se da mi je novac jos u bankomatu kao i katrica i da ne znam dal' je i ovaj iza mene sa njima. Onako u soku, kupim novac, i karticu, dok ljudi koju su cekali komentarisu kako su to rumuni lopovi. Niko nije odreagovao, nisu ni policiju pozvali. Suprug gledao u telefon, nista nije primetio. Veovatno se pitate odakle mi hrabrost da se suprodstavim, pisala sam vec o nacinima povredjivanja. Posledica moje instiktivne reakcije je dugogodisnje treniranje Aikida, sto toplo preporucujem svim damama. Borite se za sebe, zastitite se, jer nikad se ne zna.

Novodisnji praznici

Pocetkom Decembra, Parizani kite grad. Sa razlogom ga zovu "Grad svetlosti". Svaka ulica sija, i ne stedi se na dekoraciji. Ispred pojedinih opstina napravili su Bozicno selo (Village de Noel) . Francuzima je Bozic veoma vazan praznik, veoma se raduju i tada se porodicno okupljaju. Iz price jednog od prijatelja, dodjoh do saznanja da ga vezuju za Svetog Nikolu (Saint Nicolas-6.decembar), koji donosi poklone . Zapravo, Sveti Nikola je bio jako bogat covek, koji je plovio i kad god bi se vracao sa putovanja, svima je delio poklone. Po uzoru na njega, svakog Bozica kupuju se pokloni za svoje bliznje. Oni slave Katolicki Bozic (25.decembra), okupljaju se porodicno i dele poklone medjusobno. Bozic bez poklona je nezamisliv, tako da je decembar obojen kupovinom istih i slanjem cestitki.

Moram da priznam da su me prijatelji francuzi jako dirnuli, odusevili, sto zanimanjem za naseg Svetog Nikolu (19.decembar), kao i postujuci moj Pravoslavni Bozic koji se slavi 7.januara. U svom tom pred praznicnom uzbudjenju, nisu me zaboravili i hvala im na divnim iznenadjenjima koje su mi priredili.

Novogodisnja jelka

Svi mi koji zivimo u Parizu imamo problem sa prostorom. Dekoracija na minimumu a jelka pusta zelja. Ista stvar se desila i kod mene. Imam zelju al' nemam je gde. Medjutim, suprug je izrazio zelju da imamo jelku a ja u zelji da ga obradujem i zelju ispunim krenula sam u potragu za istom. Posle duge pretrage naisla sam na nesto jako interesantno, tako da svi koji imaju problem sa prostorom nemaju vise izgovora.

Pisma Deda Mrazu

Red u Posti se oduzio, u glavi konstatna misao "Prici nikad kraja". Guzva a zaposleni, polako, nigde ne zure, bez stresa. Ulaze dve vaspitacice sa decom. Ima ih oko dvadesetak, dosli da posalju pismo Deda Mrazu. Ljudi se sklanjaju, propustaju decu a zaposleni ushiceno stavljaju markice na pisma i razgovaraju sa decicom.

Odusevila sam se, nemogu vam opisati koliko sam bila radosna, zahvalna sto sam tako nesto videla. Ljudskost i ljubav na delu, uzbudjenu decicu jer cine jako veliku stvar. Pisu pismo Deda Mrazu. Ovaj dogadjaj me je vratio u detinjstvo i jako usrecio.

Zahvalnost

Zahvalna sam za sve padove koji su mi dati jer sam iz njih naucila dosta o sebi, o drugima i izasla kao pobednik. Zahvalna sam za sve uspehe koji su uvek dolazili kad god bi klonula duhom i davali mi vetar u ledja da se borim.

Zahvalna sam na svim prijateljima, svim ljudima koji su uz mene , kako onim sa kojima se licno poznajem, tako i Vama sa kojima se na neki nacin druzim preko net-a. Zahvalna sam i na onima koji me ne vole jer me potvrdju da su nam putevi razliciti. Najvise sam zahvalana na coveku koji me voli, koji je uz mene i zahvaljujuci kom ja zivim bajku.

Sve u svemu, bila je ovo jedna dobra godina.

Zelim Vam da vam svaki san postane java, da zivite svoju bajku i da vam himna zivota bude ljubav!!!

Od srca

Vacances

Jul mesec. Nema skole ali ima puno posla. Vrse se poslednje pripreme za odlazak na odmor.

Avgust se generalno smatra mesecom kad vecina francuza ne radi i odazi na zasluzen odmor.

Nacin i kako se ovde zivi najbolje opisuje vest na dnevniku nacionalne televizije, da je u Francuskoj kriza i da svaki treci stanovnik moze sebi da priusti odmor. Ostala sam nema na ovakvu vest jer za mene koja sam do juce zivela u Srbiji , rec kriza ima sasvim drugacije znacenje, na zalost.

Da, naravno i ja odlazim na odmor. Odluka je pala, Azurna obala ( Cote d'Azur ), Kan ( Cannes).

S'obzirom da pripadam tipu osobe koja se preterano ne uzbudjuje kada ide na neko novo mesto, nisam osecala neko preterano uzbudjenje. Nekako mi sve to normalno. Iako sam iz Srbije , moram da priznam, o Azurnoj obali mogla samo da sanjam, sebe sam iznenadila nedostatkom osecanja, uzbudjenja zbog odlaska. Pa ipak, iznenadicete se cemu sam sam se najvise obradovala.

Gare de Lyon

Gare de Lyon par tacouin, sur Flickr

U Kan idemo TGV-om, koji krece sa jedne od sest najvecih stanica u Parizu, Gare de Lyon.

Stanica se nalazi u 12 arondizmu, u istocnom Paris-u. Prvi put idem na stanicu gde saobracaju brzi vozovi, koje sam imala prilike da vidim samo na filmu kao i brojnim clancima na temu istih.

Sama arhitektura stanice me je odusevila. U desnom uglu se nalazi veliki sat koji podseca na sat koji se nalazi u Londonu, Big Ben. U sklopu stanice se nalazi i restoran gde se putnici mogu osveziti napitkom, rucati. Ova stanica povezuje Paris sa brojnim gradovima na jugu i jugo- istoku francuske kao i sa internacionalnim stanicama u Svajcerskoj, Italiji, Nemackoj. Takodje , kroz istu prolaze metro linije, RER kao i regionalni vozovi. Lepotu stanice mozete videti u filmovima The Tourist, Mr. Bean's Holiday . Osecala sam se kao u filmu, kao Alisa u zemlji cuda, bila sam odusevljena. A tek kada sam videla brzi voz, mom odusevljenju nije bilo kraja. Suprug se smejao , nije mogao da veruje da se neko toliko odusevio sto vidi voz.

TGV Réseau 534 in Marne-La-Valee-Chessy par Sascha Plane-Train-Spotter, sur Flickr

Vozila sam se avionom, i dok su me mnogi pitali da li se plasim jer inace imam strah od visine, nisam imala stav prema tom prevoznom sredstvu. I bas mi se svidelo ali nisam dozivela kao nesto posebno. Ali brzi voz, pa za mene svecko cudo. Posle vozova u Srbiji ovo je za mene bilo otkrice godine.

U centralnom delu stanice, neko je na klaviru svirao prekrasnu melodiju. Za to vreme divila sam se vozu i cekala ukrcavanje u isti. A u vozu, sto bi rekao nas narod kao u avionu, sedista udobna, Bar i putovanje na jug Francuske.

Put

Samo putovanje je bilo predivno. Trajalo je pet i po sati, vozili smo se brzinom od 270-300km/h. Gledala sam predivne predele Francuske, prelepu prirodu, planataze grozdja, vetrenajce. Cak i smenjivanje vremenskih prilika, od sunca, kise, grada i to sve u nekoliko trenutaka. Bilo je magicno.

Cannes

Stizemo u Kan. Docekuje nas sunce i ogromna guzva na stanici. Spava mi se, umorna sam i nervozna. Uzimamo taxi i krecemo ka stanu. Vozimo se bulevarom Carnot , glavnim prilaznim putem do centra Kana. Radovi na putu u sred sezone, nista mi nije jasno. Kasnije saznajem da je isti dobio ime u cast ubijenog predsednika Republike (1984) i da povezuje Cannet sa Cannes.

Ostavljamo stvari i bacamo se u potragu za prodavnicom, gde mozemo kupiti osnovne potrebstine.

Bila sam jako nervozna, razlog je bio vise nego ocigledan. Secanja na prve mesece zivota u Parizu su me prozimala, osecanja. Iako sam ovde samo na odmoru, osecaj da trazim, istrazujem sve iznova me je dotukao. Zapitala sam se da li je razlog tome to sto nije proslo mnogo vremena ili sam postala neko ko vise nije sposoban da se adaptira. Na odmoru sam a ne mogu da se opustim. Sta se desava samnom?!

Sem po odrzavanju filmskog festivala, o Kanu sam vrlo malo znala. S obzirom da na nasim sajtovima nisam pronasla nista posebno sta treba videti, odlucila sam da istrazim za mene u tadasnjem trenutku na tezi nacin. Lutam francuskim sajtovima, gogle tranduction nije od velike pomoci, koristim recnik.

Kan je zapravo bio malo ribarsko selo, sve do dolaska Napoleona 1815. Kao turisticko mesto poceo se razvijati tek posle dolaska britanskog drzavnika koji ga je na neki nacin pronasao dok je isao na odmor u Nicu, i tu sagradio vilu 1839.

Iako je 27° ne sticem utisak da je toplo, niti da je moguce kupanje. Odlucujemo se za oblizak, i izbor plaze. Silazeci niz bulevar Carnot, stizemo do Casino Cannes Croissette.

Sa leve strane nalazi se cuvena palata gde se odrzavaju festivali i kongresi ( Palais des Festivals et des Congés).
Ali crvenog tepiha nema?! Ne znam zasto ali bas sam se razocarala. Ne znam odkud, al pojavila se zelja da se uslikam bas tu, na crvenom tepihu, gde su se brojne poznate licnosti slikale. Zelim i ja na crveni tepih. Suprug me ne razume, ne razumem ni ja sebe al zelja je postojana.

Odlucujemo se za setnju bulevarom Croissette. Pored sale za festivale nalazi se put zvezda . I bas kao u bulevaru slavnih u Los Andjelesu, put zvezda u bulevaru Croissette odaje pocast glumcima, rediteljima i mnogim drugim iz sedme umetnosti koji su ostavili traga u Kanu.

Dok setamo prelepom promenadom, posebnu paznju mi privlaci prelepo more. Plavetnilo Azurne obale zaista zna da osvoji. Posebno kad na sve to dodate ciste plaze, setalista, ulice, osecaj je zaista divan.
Bulevar Croisset je dug 3km i pocenje od palate za festivale pa sve do Palm Beach. Plaze uz ovo setaliste su uglavnom privatne ili u vlasnistvu hotela.

Posebnu paznju i odusevljenje privukao mi je natpis ulice Rue des Serbes.

Tourists in Serbian street in Cannes par mariotomic.com, sur Flickr

U samom centru Kana, okruzena brojnim luksuznim radnjama i hotelima nalazi se nasa ulica. Ponosna , srecna , radosna, u trenutku i izgubljena, stala sam na sred ulice i pocela da fotografisem. Automobili koji su zeleli da prodju strpljivo su mi sa osmehom odmahivali, da nastavim. Po neko me je i podrzao na nasem jeziku.

Mislim da je to bio prelomni trenutak za uklanjanje barijera. Zavolela sam sto sam ovde, nervoza je nestala a mi smo nastavili dalje da istrazujemo. Umor nas je stigao kod najluksuznijeg hotela Carlton koji se nije promenio ni malo u poslednjih osamdeset godina.

Krase ga dve kupole koje su modelirane po uzoru na grudi La Belle Otero, najpoznatije kurtizane tog vremena i smatraju se simbolom Kana. Izgradjen je 1909-1913, delo je poznatog arhitekte Charles Dalmas, za vreme prvog sveckog rata pretvoren je u vojnu bolnicu, bio je domacin mirovne konferencije 1922 a danas najpoznatiji i najluksuzniji hotel. Odlucujemo da se vratimo kroz uske ulice Kana, nacickane brojnim poznatim radnjama.

Odmorni i cili, sa rancima na ledjima sa pratecom opremom za kupanje, u pronalazak adakvatne plaze odlucili smo da krenemo u pravcu starog grada, pored Hotel de Ville.

Prosetati na setalistu Paintero, pored luke Kan koju zovu Vieux Port, pravo je zadovoljstvo. Setaliste je ukraseno sklupturama od guma ( gume za automobile, kamione itd) i predstavljaju pravu atrakciju.

Duz setalista , luku krase i prelepe jahte, razlicitih velicina i modela. Ovo setaliste je steklo i svecku slavu zbog medjunardnog festivala u jedrenju.

Nedaleko od setalista, pronalazimo prelepu peskovitu plazu. Cista je, poseduje tus, toalet, restorani su u blizini, otvorenog je tipa. Pronasli smo nasu oazu , bacamo stvari i onako znojavi ulazimo u vodu. Iznenadjenje, voda je topla, divna, s obzirom da je napolju 27°-28°, idealna temperatura za nas. Shou moze da pocne......

Iznad luke Vieux Port, na brdu, nalazi se Le Suquet, najstariji okrug Kana, brdo o poreklu Kana.
Sadrzi sat na tornju crkve i pruza prelepi pogled na zaliv. Kome penjanje pricinjava zadovoljstvo, uz uske strme ulice, svako ce se poseta istom isplatiti. Kuce su jako stare, a ulice imaju najmanje 400 godina. Nazivaju ga i ribarskim gradom. Od plaze na pet minuta uz mnogo restorana e tako ja zamisljam odmor iz snova. Na vrhu Le Suquet , u srednjevekovnom dvorcu istoriskog spomenika, nalazi se muzej De Kastro. U istom mozete videti bogastvo primitivne umetnosti, mediteranske starine kao i instrumente iz celog sveta.

Preko puta luke se nalazi i autobuska stanica. Svratili smo da se raspitamo o redu voznje za Marsej. Ljubazna gospodja nam je objasnila da je taj deo puta zatvoren jer se u tom periodu odrzavao Tour de Franse. Razocarano smo izasli. Dok smo sedeli na jednoj od stanica da odlucimo sta dalje, paznju su mi privukli izcrtani zidovi. Kasnije sam saznala da su rasprostranjeni sirom grada kao simbol ljubavi izmedju Kana i filmske industrije.

Ko kaze da u Kanu nema sta da se vidi, misao mi prolazi kroz glavu a ja se zadovoljno smejem.

U povratku sa plaze, ugledah crveni tepih, zelja mi se ostvaruje. Ispozirah par puta, u razlicitim odevnim konbinacijama i osetih bar na trenutak komad slave.

Instant de gloire par Anaïs Sya Melyn, sur Flickr

Za Kan kazu da je jako skup sto je i istina. Ali kao u svakom gradu, uvek mozete pronaci restoran, radnju , sta god za svaciji dzep. S obzirom da smo rucali u italijanskom restoranu, pored hotel de Ville, jako poseceno i urbano mesto, nisam bila iznenadjena cenom. Pa toliko je i u Parisu. Za nase prilike, mislim na Srbiju, skupo je. S obzirom da smo upoznali par prijatelja koji su odseli u hotelu, ni tamo me cene nisu iznenadile. Zelim da kazem , da se za sve moze naci za svaciji dzep.

Preko puta sale za festivale, nalazi se kafic, poznat po tome sto brojne poznate licnosti bas tamo piju kafu. Naravno da je skupo , ali ako zelite da pijete kafu i da se kao slucajno dodirnete laktom npr : sa Ricard Girom izvolite. Razlicite stvari, su razlicitim ljudima bitne. Letovala sam u jeku sezone, znajuci da su oko mene poznate licnosti, nisam obracala paznju. Da budemo iskreni, tesko bi ih i prepoznala.

Ne znam sta me je ponelo, u Kanu sam uradila i svoj prvi a sada kazem i poslednji pirisng.
Iako sam bila protivnica istog , iako je proslo vreme, ne znam zasto sam promenila misljenje.
Bilo je toliko bolno a ja bol ne trpim, da je moj jedini komentar bio : ¨Da sam znala da ovoliko boli, nikad u zivotu mi ne bi palo na pamet¨.

Francska svakako pozitivno utice na mene, usudjujem se da probam stvari kojih sam se jako plasila. U Kanu sam pustila svoje prve korake a ticu se pllivanja u dubokim vodama . Radi se o tome da plivam odlicno dok voda nije preduboka. Da, ja sam se konacno okurazila i isla sve dublje i dublje. Jako sam ponosna na sebe. Pobedila sam jos jedan strah.

Jako volim more i pescane plaze. Uz dobru knjigu, flasu hladne vode, za uzivanje mi zaista vise nije potrebno.

Île Sainte-Marguerite

U Kanu nam je zaista bilo divno, posebno zasto sto poseduje i luku koja nam je omogucila i pravljenje jednodnevnih izleta. Odlucujemo se da posetimo jedno od cetiri ostrva Lerins ( Iles des Lerins), najvece ostrvo Île Sainte-Marguerite.

Voznja brodom do ostrva, iako kratka ( petnaestak minuta), pricinjavala nam je pavo zadovoljstvo. Pogled na Kan sa mora je divan ali jos vece zadovoljstvo predstavlja pogled na ostrvo. Ostrvo je malo, svega duzine 3 km i sirine 900 m. Nepregledno zelenilo, neverovatno cista voda, obecavalo je dobro opustanje.

Iskrcavamo se i krecemo ka planu ostrva. Paznju mi privlaci neverovatna tisina ali i mali broj ljudi.

Plan, Île Sainte-Marguerite (Lérins) par slasher-fun, sur Flickr

Dobar deo ostrva je prekriven sumom, zasticeno je podrucije i druga je najposecenija suma u Francuskoj. Klima je pogodna za rast i razvoj posebnih vrsta biljaka tako da je miris bora i eukaliptusa nesto sto vas prati kroz setnju ostrvom. Krenuli smo postojecim stazama i kroz setnju, ostrvo je pricalo pricu.

Stizemo do tvrdjave Fort Royal, koja je krajem XVII veka bila u funkciji zatvora gde su se zatvarali ljudi na zahtev kralja, bez sudjenja, oni koji su predstavljali opasnost za monarhiju kao i na zahtev porodica..

I dan danas u okviru iste mozete posetiti celiju zatvorenika kog su nazvali Gvozdena maska ciji pravi identitet nije poznat. Njegova celija je u odnosu na druge bila veca, posedovala je kamin i toalet. Gvozdena maska, covek bez identiteta u zatvoru je proveo cak 34 godina ( 12 godina u tvrdjavi Pignerol od 1669 ; sest godina u celiji Éxilles ; jedanaest na ostvu do 1698 i pet godina u tvrdjavi Bastille u Paris-u gde je i umro 1703. Sve njegove licne stvari kao i legendarna maska su spaljeni.

Izmedju celija, zidove krase murali Jean Le Gac, na temu slikara zatvorenika.

Ispred tvrdjave stoji top iz 1715, pronadjen u moru 1995 bez tragova korozije. Moze da puca cak na 4000 m, na sebi ima ukrase karakteristicne za doba Luja XIV. Nikada nije pripadao ostrvu, pronadjen je u moru, izmedju Kana i ostrva i odakle se stvorio tu nikada nije rasjasnjeno. Ne pripada vrsti pomorskih oruzija i nikada nije koriscen.

U sklopu tvrdjave nlazi se i muzej mora (Musée de la mer).

Musée de la mer je istoriski spomenik, okruzen borovima i drvecem eukaliptusa sa pogledom na more. Na prvom spratu i u rimskoj cisterni (soba u prizemlju muzeja) mozete pogledati arheoloske materjale iz rimske epohe kao i fragmente rimskih fresaka. Postoji i prostor koji je posvecen privremenim izlozbama sa pogledom na rivijeru.

Na ostvu postoje dva do tri restorana gde mozete da se osvezite. Uglavnom ga posecuju ljudi koji vole prirodu, sklad i zaista je divno. Postoji i ribnjak slane vode, obiluje razlicitim biljnim i zivotinjskim vrstama. Postoji veliki broj ploca koje objasnjavaju botanicke i zoloske karakteristike ostrva.

Napravili su i platformu za posmatranje Pointe du Dragon ( izgradjena je na vodenoj tvrdjavi iz drugog sveckog rata) sa predivnim pogledom na Kan.

Za razliku od Kana, plaze na ostrvu su kamenite , do njih je moguce doci kroz stene. Ako odlucite da se kupate, obavezno plasticne sandale na noge.

Pronadjite mesto medju borovima, prijatan miris, cvrkut ptica, cistina vode , jednostavno sklad i uzivacete verujem kao sto sam i ja uzivala.