Unutrašnje ja Psihologija

Poslusaj srce

Cesto sam se pitao a i pisao o tome da li slusati srce ili mozak ? Unutrasnje ja - ono sto ti srce govori; ja sam uvek za to da se poslusa srce a ne glava.

Razum i osecajnost

Odmaraj glavu Neso i slusaj srce ;)
Povremeno ukljuci i mozak jer srce ume da se zanese :) pa strada glava :!:

kako egoizam deluje na nas

Gdje je kraj našem egoizmu i da li stvarno svaki semafor treba da pokaže zeleno svjetlo baš kada "mi" naiđemo?

Zar nismo smiješna bica. Uprkos činjenici da će jednog dana smrt zakucati na naša vrata, mi se i dalje bavimo svakojakim glupostima. Nevjerovatno je koliko se samo suza prospe zbog nekih stvari koje se već nakon nekoliko dana izgube iz naših misli. Toliko toga želimo, toliko toga nas baca u depresiju, to je stvarno nevjerovatno.

Pa se zapitam da li smo mi uopšte bolji od ostalih bića na ovoj planeti. To što razumijemo jedni druge kada govorimo ne znači da smo išta bolji od ostalih stvorenja. A opet mislimo da smo toliko važni da je naš uspijeh jedina važna stvar na ovom svijetu. Padnemo na ispitu, izgubimo posao, neko nam ukrade auto a mi zbog toga plačemo i plačemo. Izgleda da je sav fokus ljudskih bića okrenut ka ja, ja i ja i samo ja.

Egoizam je toliko izražen da sva čuda ovoga svijeta padaju u njegovu sjenu. Toliko smo opterećeni sobom da to prevazilazi sve granice. Nije nam dovoljno što živimo, uprkos činjenici da je život jedan dar koji se samo jednom dešava. Nije dovoljno uživati u svijetu oko sebe koji je toliko čudesan i prepun ljepote. Ne, već treba sve da se prilagođava nama da bi se mi dobro osjećali. Treba da ostvarimo sve ono čemu nas je društvo naučilo da bi bili sretni i zadovoljni.

Moramo naći posao koji "nama" odgovara, moramo imati ono što "nama" odgovara, moramo naći osobu koja "nama" odgovara, i tako dalje i tako dalje. Egoizam nas je toliko zaslijepio da se čitav naš život sveo samo na zadovoljavanje vlastitih potreba. Više i ne živimo, već samo gledamo kako ćemo zadovoljiti vlastiti egoizam.
Mi smo kao list prepušten na milost i nemilost vjetru

Kako vjetar puhne tako se mi okrećemo. Ako nam se nešto lijepo desi onda smo sretni i cvjetamo od sreće, a ako nam se desi nešto loše onda smo nezadovoljni i mrzimo i sebe i cijeli svijet. Izgleda da nismo mi ti koji upravljaju sobom, već naša okolina.

A opet kako drugačije da razmišljamo kad su nas drugi učili da tako treba. Sipali su u nas masu gluposti i govorili kako treba da hranimo svoj egoizam a da ni sami nisu bili svjesni koliki problem nam s tim navaljuju. I što je još gore, jako malo nas se uopste ikad i zapitalo da li može biti drugačije.
Razvoj svijesti je jedini lijek

Razvoj svijesti je u suštini jedina stvar koja nas može izvući iz ove ego-situacije. Ratovi se vode zbog vlasti, novca, moći i ostalih besmislenih gluposti. I što je još gore, ti koji vode ratove nisu ni svjesni svoje ograničenosti, nisu ni svjesni koliko je sve to besmisleno. A narod, pošto nesvjesno pati od manjka svjesnosti, prati takve klovnove i slijepo se ubacuje u njihovu igru i gine za neke izmišljene ideje.

Uprkos svemu tome sam optimista i vjerujem u čovjeka, vjerujem da ćemo jednog dana biti toliko svjesni da ćemo se moći uzdići iznad svih tih primitivnih emocija kojima smo danas tako ispunjeni. Vjerujem da će svijest čovjeka da se uzdigne iznad svega toga i da ćemo jednog dana biti u stanju da budemo dostojni da se zovemo ljudskim bićima.

Cetiri sporazuma-knjiga vodic ka licnoj slobodi

U ovu knjigu koja sadrzi bukvalno sve ono sto mislimo ,osecamo,sto nas zbunjuje,muci,boli,sve ono sto bismo zeleli da promenimo a ne znamo kako,u ovoj knjizi je sadrzana mudrost starih Tolteka, njihovo znanje kroz ovu knjigu je pretocio don Miguel Ruiz, knjiga je lako shvatljiva,sa jednim jedinim ciljem da nas usmeri da od svih sporazuma koje svakodnevno pravimo sa sobom i okolinom,na poslu, sa partnerom, sa decom, sa roditeljima, sa prijateljima, da naucimo da napravimo samo cetiri sporazuma sa samim sobom, a oni ce se dalje odraziti na ceo nas zivot,te sporazume cu ukratko preneti sa ciljem da svako razmisli o sebi,o njima,da se aktivira i ako misli da je potrebno da da svoje mislenje o njima.

Prvi sporazum je i najvažniji, a takode i najzahtevniji. On je veoma važan jer ćete već samo uz pomoć tog prvog sporazuma biti u stanju da se uzdignete na onaj nivo egzistencije koji ja nazivam rajem na zemlji.

Prvi sporazum glasi besprekorno koristite svoju reč. On zvuči vrlo jednostavno, ali je veoma, veoma moćan.

Zašto baš reč? Vaša reč predstavlja vašu kreativnu moć. Vaša reč je dar koji potiče direktno od Boga. U Jevandelju po Jovanu, u Bibliji, koje govori o stvaranju svemira, kaže se: „U početku bese reč, i reč bese sa Bogom, i reč bese Bog." Uz pomoć reči vi izražavate svoju kreativnu snagu. Sve iskazujete rečima. Bez obzira na to kojim jezikom govorite, vaša namera manifestuje se
pomoću reči. O čemu sanjate, šta osećate, i kakvi ste zapravo vi, sve se to manifestuje rečima.

Reč nije samo zvuk ili pisani simbol. Reč je sila; to je vaša sposobnost izražavanja i komunikacije, mišljenja, a samim tim, i stvaranja događaja u vašem životu. Vi imate moć govora. Koja još životinja na planeti ima moć govora? Reč je najmoćnije oruđe koje kao ljudsko biće posedujete; ona je magijsko oruđe. Ali kao i mač sa dve oštrice, vaša reč može stvoriti najlepši san, ili uništiti sve oko vas. Jednu oštricu predstavlja zloupotreba reči, koja oko sebe stvara pakao. Druga oštrica je besprekorna upotreba reči, pomoću koje možemo stvoriti samo lepotu, ljubav i raj na zemlji. Zavisno od toga kako je upotrebite, reč vas može osloboditi, ili vas baciti u najstrašnije ropstvo. Sva magija koju posedujete zasnovana je na vašim rečima. Vaša reč je čista magija, a zloupotreba reči predstavlja crnu magiju.

Sledeća tri sporazuma zapravo proizlaze iz prvog sporazuma. Drugi sporazum glasi ništa nemojte shvatati lično.

Šta god da se desi u vašoj okolini, nemojte to shvatati lično. Da upotrebimo raniji primer, ako vas sretnem na ulici i kažem: „Hej, baš si glup", a da vas pri tome čak i ne poznajem, to ne govori ništa o vama; to govori nešto o meni. Ako to shvatite lično, onda ćete možda poverovati da ste glupi. Možda ćete pomisliti: „Odakle on to zna? Je li on to vidovit, ili možda svi mogu da vide koliko sam glup?"

Vi to shvatate lično zbog toga što se slažete sa onim što je rečeno, ma šta to bilo. Čim se složite, kroz vas počinje da teče otrov, i vi ste zarobljeni u paklenom snu. Ono što vas drži zarobljene to je ono što nazivamo ličnom važnošću. Lična važnost,ili lično shvatanje stvari, izraz je maksimalne sebičnosti zbog toga što mi pretpostavljamo da se uvek radi o „meni". Tokom perioda našeg obrazovanja, ili našeg pripitomljavanja, naučili smo da sve shvatamo lično. Mi mislimo_da smo mi za sve odgovorni. Ja, ja, ja, uvek ja!
Ništa od onoga što drugi ljudi rade nije zbog vas. Oni to rade zbog sebe. Svi ljudi žive u sopstvenom snu, u sopstvenom umu; oni se nalaze u potpuno drugačijem svetu od onoga u kojem mi živimo. Kada nešto shvatimo lično, mi stvaramo pretpostavku da oni znaju kako je u našem svetu, i mi pokušavamo da njima nametnemo svoj svet.

Nemojte ništa shvatati lično jer kada shvatate stvari lično vi sebi stvarate bespotrebnu patnju. Ljudi su navikli da pate na različitim nivoima i u različitom stepenu, i mi podržavamo jedni druge u održavanju tih navika. Ljudi su se međusobno složili da pomognu jedni drugima da pate. Ako imate potrebu da budete zlostavljani, lako ćete postići da budete zlostavljani. Isto tako, ako ste u društvu ljudi koji imaju potrebu da pate, nešto u njima će vas navesti da ih zlostavljate. To je kao da na leđima nose natpis koji kaže: „Molim te, udari me." Oni traže opravdanje za svoju patnju. Njihova sklonost ka patnji nije ništa drugo nego sporazum koji oni obnavljaju iz dana u dan.

Treci sporazum glasi nemojte da stvarate predpostavke,ovde cu staviti svoje licno mislenje da mi je ovaj sporazum bio malo tezi jer sam bila sklona da sebe ubedim u stvari koje sam predpostavljala i da se zaista nepotrebno mucim time,ali vremenom sam naucila sebe na samodisciplinu i uspevam da sebe vratim ako krenem putem predpostavki,u stilu da ako je mozda ovo,a mozda je ono i da ne udjem u taj zacarani krug.

Skloni smo tome da o svemu stvaramo pretpostavke. Problem u stvaranja pretpostavki je taj što mi verujemo da su one istinite. Mogli bismo se zakleti da su istinite. Mi stvaramo pretpostavke o onome što drugi rade ili misle - mi ih shvatamo lično - a zatim krivimo njih i reagujemo tako što šaljemo emocionalni otrov preko svojih reči. To je razlog zbog kojeg stvarati pretpostavke, znači tražiti probleme. Mi stvorimo pretpostavku, pogrešno shvatajući stvari, shvatimo ih lično, i završimo tako što ni iz čega napravimo strašnu dramu.

Razmislite za trenutak o istinitosti ove tvrdnje. Čitava sfera kontrole medu ljudima zasniva se na stvaranju pretpostavki i ličnom shvatanju stvari. Čitav naš pakleni san zasnovan je na tome.

Veliki deo emocionalnog otrova nastaje samo zbog toga što stvaramo prepostavke i shvatamo ih lično, jer mi najčešće počinjemo da tračarimo na osnovu svojih pretpostavki. Setite se, tračarenje i ogovaranje su način komuniciranja među ljudima u paklenom snu i način prenošenja otrova od jednog čoveka ka drugom. Zbog toga što se plašimo da postavimo pitanje i razjasnimo stvari, mi stvaramo pretpostavke; zatim branimo svoje pretpostavke i pokušavamo da dokažemo da neko drugi nije u pravu. Uvek je bolje postaviti pitanje nego stvoriti pretpostavku, zato što pretpostavke predstavljaju preduslov patnje.

Jedan primer: šetate ulicom i sretnete osobu koja vam se sviđa. Ta osoba se okrene prema vama i nasmeši se, a zatim ode. Vi stvarate gomilu pretpostavki samo na osnovu tog jednog iskustva. Uz pomoć tih pretpostavki vi stvarate čitavu fantaziju. I vi zaista želite da verujete u tu fantaziju i da je učinite stvarnom. Čitav san počinje da se oblikuje samo na osnovu vaših pretpostavki, i vi možete pomisliti: ,,Oh, ovoj osobi se zaista sviđam." U vašoj svesti čitav odnos se stvara na osnovu toga. Možda ćete se čak i venčati u toj fantaziji. Ali ta fantazija se nalazi u vašoj svesti, u vašem ličnom snu.Stvaranje pretpostavki u odnosima s drugima zaista znači stvaranje problema. Cesto pretpostavljamo da naši partneri znaju šta mi mislimo i da ne moramo da kažemo šta želimo. Mi pretpostavljamo da će oni učiniti ono što mi želimo, jer nas tako dobro poznaju. Ako oni ne učine ono što mi pretpostavljamo da treba da učine, osećamo se povredenim i kažemo: „Trebalo je da znaš."

Način na koji ljudski um funkcioniše veoma je interesantan. Mi imamo potrebu da sve opravdamo, da sve objasnimo i shvatimo, da bismo se osećali sigurnim. Imamo milione pitanja na koja moramo da dobijemo odgovore zato što ima toliko stvari koje naš razum ne može da objasni. Nije važno da li je odgovor tačan; sama činjenica da imamo odgovor čini da se osećamo sigurno. To je razlog zbog kojeg stvaramo pretpostavke Postoji samo još jedan sporazum, ali taj jedan sporazum nam omogućava da ostala tri postanu duboko ukorenjene navike.

Cetvrti sporazum glasi pod bilo kojim okolnostima, uvek učinite sve što možete.

Ali imajte na umu da ono sve što možete da uradite neće biti isto u svakom trenutku. Sve oko vas je živo i neprekidno se menja, tako da će ono najbolje što možete da uradite ponekad biti visokog kvaliteta, a drugi put neće biti tako dobro. Kada se ujutro probudite osveženi i puni snage, najbolje što možete da uradite biće više od onoga što možete noću kada ste umorni. Najbolje što možete da uradite razlikovaće se kada ste zdravi i kada ste bolesni, ili trezni, odnosno pijani.

Bez obzira na kvalitet, uvek učinite sve što možete - ništa manje i ništa više nego što je sve što možete. Ukoliko se suviše trudite da učinite više od onoga što možete, utrošićete više energije nego što je neophodno i na kraju ono najbolje što možete da učinite neće biti dovoljno dobro. Kada se previše naprežete, slabite svoje telo i radite protiv sebe, i tada će vam trebati više vremena da postignete svoj cilj. Ali ako činite manje od onoga što je sve što vi možete, izlažete sebe frustracijama, samoosuđivanju, osećaju krivice i kajanju.

Jednostavno učinite sve što možete , u bilo kakvim okolnostima u svom životu. Nije važno da li ste slabi ili bolesni, ako uvek dajete sve od sebe nikada nećete morati sebe da krivite. A ako ne krivite sebe nikada nećete morati da patite zbog osećaja krivice, stida, i da kažnjavate sami sebe. Ako uvek budete činili sve što možete, razbićete veliku čaroliju kojom ste bili začarani.

Bog je život. Bog je život u akciji. Najbolji način da kažete „Volim te, Bože", jeste da u svom životu činite sve što možete. Najbolji način da kažete: „Hvala ti, Bože", to je da se okanite prošlosti i da živite u ovom trenutku, upravo ovde i upravo sada. Sta god da vam život uzme, dignite ruke od toga. Kada se prepustite i okanite se prošlosti, omogućićete sebi da živite punim plućima u ovom trenutku. Okaniti se prošlosti znači da možete da uživate u snu koji se dešava upravo sada.

Ako živite u snu prošlosti, ne možete da uživate u onome što se dešava upravo sada jer ćete uvek želeti da to bude drugačije nego što jeste. Nemate vremena da žalite za bilo kim ili bilo čim zbog toga što živite. Ako ne uživate u onome što vam se dešava upravo sada, znači da živite u prošlosti i da živite samo polovično. To vodi ka samosažaljenju, patnji i suzama.
Pravo da budete srećni je pravo koje ste stekli rođenjem. Rođenjem ste stekli i pravo da volite, da uživate i delite s nekim svoju ljubav. Živi ste, zato živite svoj život i uživajte u njemu. Nemojte se opirati tome da vas život prožme, jer vas tako prozima Bog.

Nema potrebe da bilo šta saznajemo ili dokazujemo. Jednostavno živeti, rizikovati i uživati u životu, to je sve što je potrebno. Recite ne kada želite da kažete ne, i da kada želite da kažete da. Imate pravo da budete ono što jeste. Možete biti ono što jeste samo ukoliko činite sve što možete. Kada ne činite sve što možete, poričete sami svoje pravo da budete onakvi kakvi ste. To je seme koje treba istinski da gajite u svojoj svesti. Nije vam neophodno poznavanje dubokih filozofskih koncepata. Nije potrebno da vas drugi prihvataju. Vi izražavate svoju božansku prirodu samim tim što živite i volite sebe i druge. Božanski je reći „Hej, volim te".

Prva tri sporazuma delovaće samo ukoliko budete činili sve što možete. Nemojte očekivati da ćete uvek biti u stanju da besprekorno koristite reč. Vaše navike su veoma jake i veoma duboko ukorenjene u vašoj svesti. Ali možete dati sve od sebe. Nemojte očekivati da nikada ništa nećete shvatiti lično; samo učinite sve što možete. Nemojte očekivati da više nikada nećete stvoriti ni jednu pretpostavku, ali svakako možete dati sve od sebe.
Kada činite sve što možete, vaša navike da zloupotrebljavate reč, da stvari shvatate lično, i da stvarate pretpostavke postajaće s vremenom sve slabije i sve rede. Nećete morati sebe da osuđujete, da se osećate krivim ili da kažnjavate sebe ukoliko ne budete mogli da sprovodite ove sporazume.

I rekla bih da naucimo da prvo i prvenstveno volimo sebe, jer samo tada ce sve ovo i imati efekat na nas i nasem zivotu, jer ko radi na sebi taj ce umeti da pruzi mnogo drugim ljudima, a sa tim i ubrati plodove tog svog rada,postace srecna, zadovoljna i voljena osoba.

Iznad ega - pravi identitet

Najvažnija i najstarija veza u životu je ona sa sadašnjim trenutkom ili, preciznije, sa svakim oblikom koji sadašnji trenutak poprimi, tj. sa onim šta jeste ili šta se dešava. Ako je veza sa sadašnjim trenutkom disfunkcionalna, ta će se disfunkcionalnost odraziti na svaku vezu i svaku situaciju u kojoj se nadjete. Ego se jednostavno može definisati sledećim rečima: disfunkcionalna veza sa sadašnjim trenutkom.

Kada dva patka ulete u borbu koja nikada ne potraje dugo, razdvojiće se i odlepršati u suprotnim smerovima. Potom će obojica ponosito zaklepetati krilima nekoliko puta, oslobadjajući se viška energije koja se nakupila tokom borbe. Nakon toga odlepršaće u miru, kao da se ništa nije desilo.

Kad bi patak imao ljudski mozak, nastavio bi s borbom tako što bi razmišljao i izmišljao priče. Ovako bi verovatno glasila patkova priča:

"Ne mogu da poverujem u ovo šta je upravo uradio. Prišao mi je na samo nekoliko centimetara. On misli da poseduje ovo jezero. Uopšte nema obzira prema mom ličnom prostoru. Nikada mu više neću verovati. Sledeći put će uraditi nešto drugo samo da bi me iznervirao. Siguran sam da već sada kuje plan protiv mene. Ali neću mu to dozvoliti. Naučiću ga pameti za sva vremena."

I tako u nedogled um smišlja svoje priče i priča ih danima, mesecima i godinama. Kada je reč o telu borba se i dalje nastavlja, i energija koju stvara kao reakciju na sve te misli jeste emocija koja nanovo generiše nove misli. To postaje emocionalno razmišljanje ega. Sada vidite kako bi život patka postao problematičan da ima ljudski mozak. Mnogu ljudi ipak, žive na taj način. Nijedna situacija ili dogadjaj se ne završe. Mozak i tvorevina mozga zvana "ja i moja priča" produžavaju njihovo trajanje.

Mi smo vrsta koja se izgubila. Sve što je prirodno – svaki cvet ili drvo može nečemu da nas nauči samo kad bi smo zastali, pogledali i poslušali. Naša pačja lekcija glasi:

Zaklepetajte krilima – što znači ‘manite se priče’ i vratite se na jedino mesto moći: sadašnji trenutak.

Koliko verujemo u nase drugo Ja

Verujem da je svako pomislio bar u jednom trenu svog zivota - a sto nisam sebe poslusao? Koliko verujemo sebi, nasem rasudjivanju? Zasto ne uradimo ono sto znamo da je po nama ispravno, nesto sto bi se nama cinilo mnogo prihvatljivije u tom trenutku, nego puno puta biramo liniju manjeg otpora; pravimo kompromise, udvaramo se necijem drugom Ja, a sve to u nama gomila i sakuplja stres i brise polako nasa shvatanja i stavove.

Razmisljanjem i prihvacanjem sebe i onoga sto nosimo u sebi mislim da bi se mnogo toga promenilo i krenulo drugim smerom, jer kao da postoji strah, ili se pokazuje iskrivljen odraz sebe, da bude prihvatljiv u ocima drugih ljudi. Smeh i kada nije smesno. Tuga i kad se ne oseca tuga. Govori se i prica da je to moje unutrasnje Ja. Ja sam to, ja sam takav. A maska na licu dokazuje upravo suprotno. Ali, sa maskom se ne zivi vecno. Cak i najbolja spadne kad-tad; onda se ostane zatecen reakcijom drugih, odaje se bezlicnost identiteta, a da se bude svoj, onaj pravi, za to vec postaje prekasno.

Da li je strah pravi uzrok za to da se suocimo sa svojim pravim i iskonskim nagonima i zeljama? Pa ih uoblikujemo, maskiramo, stavljamo u hiljadu i jednu kategoriju ali nikako u onu pravu.

Mali se procenat ljudi usudi da sebe prikaze na nacin na koji zaista vidi i oseca sebe, jer ti ljudi, ustvari, su dotakli sebe, svoju srz, smisao svog postojanja. Njima nije potreban odraz da bi sebe videli. Gledaju cisto i jasno sebe i umeju da uce na svojim greskama, da sebe uvek uzdignu stepen vise i povedu korak dalje. A svako sebe upozna, i u najgore i u najbolje situacije, ali se to negovanje polako gubi, nestaje... Sve je manje licnih stavova. Sve je vise utapanja u masi, u more opsteprihvacenih standarda. I tako sve se vrti u krug, povinuje se svako tom nepisanom pravilu. Sebe zavara slikom svog srecnog odabira, a mozak, taj nepogresivi ljudski procesor, sve to belezi i njegovo negodovanje, neslaganje, sve to izadje na povrsinu u obliku stresa, depresije, hronicnog umora, bezvoljnosti. I kako se nista ne poduzima, jer sve se vrti u zacaranom krugu, sve se to polako nastavlja u nedogled.

Samo je jedno resenje, lek: da sebi damo sansu, da pustimo ono unutrasnje Ja da sebe pokaze, jer ono je toliko prizeljkivano, a toliko se potiskuje. Covek je stvoren da ima emocije koje moze izraziti i odraziti; sve vrste emocija. Ima oset i dodir na sva svoja cula, i na ono tako prizeljkivano sesto culo, koje samo govori koliko nam nedostaje taj dodir sa samim sobom, sa svojim hedonizmom i svojim zeljama, strastima, sa svojim osecanjima. Jer - nijedan kult, ni ucenje, ni vera nece doneti ono sto sami od sebe naucimo i spoznamo.

Sasvim normalno

Da bi čovek mogao normalno, nesmetano da funcioniše mora biti, zapravo, ono što i jeste, mora slediti i osloboditi svoje unutrašnje ja. Predrasude, strah osude okoline, slabost, utapanje u lažne društvene norme, sprečava većinu ljudi oslobadjanja svog unutrašnjeg ja.

Šta znači osloboditi unutrašnje ja? Postoje li neka pravila i šabloni? Ne! Oslobadjanje unutrašnjeg ja je individualno, razlikuje se od čoveka do čoveka, a sve je prilagodjeno senzibilitetu osobe, način jedne osobe je možda pogrešan za drugu osobu, što jednoj osobi prija, drugoj smeta.

Biti svoj po svaku cenu, ostati svoj, slediti svoje unutrašnje ja, u današnje vreme nije baš lako, ali ostati negde zarobljen je mnogo teže i pogubnije.

O posledicama zarobljenog unutrašnjeg ja, pisala je Lidija, a dotaknuto je i ostalim postovima. Dakle, sve je rečeno; htela sam samo da napišem da treba biti svoj, slediti impuls, osloboditi svoje unutrasnje ja, biti spontan, prirodan, i takav oslobodjen, biti savim normalan!

Potvrda sebe

Svaki covek tezi ka tome da sebe uzdigne ili potvrdi, ali postoje vise nacina za to,neko to radi u domenu svoje profesije, u domenu porodice, u drustvu, u sportu, u ljubavi, i na bilo koji nacin ima zelju i cilj da sebi da vrednost, da oseti da je nesto dao, pridoneo, da vredi prvo sebi a onda i drugima.

Ali, ima ljudi koji svoju potvrdu, svoje samospoznavanje traze u ocima drugih, o svojim uspesima imaju zelje govoriti na sve moguce nacine. To osecanje nedovoljne sigurnosti u sebe uvek ih motivira da svoje stavove, zelje, ljubavi, da to sve iznesu, da pricaju o tome, otvaraju polemike, diskusije; sve sa ciljem da bar malo sebi dokazu da vrede, da su to oni. Problem je sto postoji plodna polemika i diskusija, koja donosi rezultate na zadovoljstvo svih koji je vode, i jalova polemika i diskusija koja se vodi u cilju da samo jedna strana bude zadovoljna, ocajnicki trazeci satisfakciju za sebe.

Srecan covek svoju srecu, svoja dostizanja ne prezentira ona mu sama dolaze, zato je najveca mudrost umeti da svoju ljubav i srecu preneses i na druge, a da oni to i ne osete; nagrada ce biti osmeh i mir koji ce ostati iza tebe.

Potvrda o kvalitetu i poreklu sreće. Unutrašnji mir.

To je za mene bio poseban dan, i išao sam da kupim sebi poklon. Običaj je u narodu da se posebni trenuci beleže posebnom pažnjom, u vidu posebnih stvari. Ljudi isprepliću oko sebe posebnost i zasebnost, i to pojednostavljuje život, i daje mu onu draž, koja ga pokreće da ne stoji u mestu.

Umesto jedne karte, kupio sam dve. Ta druga će mi dobro doći za povratak, a i prodavačica je neraspoložena, nekako mi nelagodno. Ako je tamo gde idem, ista ovakva, onda bolje ovako, dve karte.

78 dinara... ja dajem stotku... ona mi vraća dva veća novčića okrenuta na dole i dva mala na kojima vidim dve jedinice. Nekako mi daje užurbano i uhodano, kao da sam na smetnji.

Znam da su ova dva veća apoena, od po pet, ali vidim da se ona potrudila, i unela se, i da je upravo prikazala u praksi jedan svoj kompletan koncept, i pitanje je trenutka da li ja to želim da kvarim, ili ne.

Stavio sam to u džep, rekao sam "prijatno", ona mi je uputila jedan divan, širok osmeh, kao sa časopisa. Neko bi poželeo takav.

Nisam mogao da udjem u autobus, jer su se na stanicu parkirala dva, jedan iza drugog. Onaj dole je bio moj, pored mene su ljudi trčali i ušli u njega, ja nisam trčao.

Hodam i razmišljam o tome kako se meni desilo to da razmišljam o tome zašto ne trčim, i "paralelno" razmišljam o tome zašto ne trčim. I pometoh se malo, vrata se zatvoriše, migavac, gas i odoše mesta od kojih je jedno moglo biti moje.

Poznajem vozača, onako po čuvenju, jako je sposoban i dobar je, bori se kao profesionalac za kvalitet prevoza, video sam ga na TV kad je bila frka oko nezakonitog uvoza autobusa, a prašinar aktivista je u kampanjama da se ovde kod nas u Srbiji uvede ona tolerancija, i da se smanji broj belog roblja, da srbi prestanu da biju decu, da se srbima objasni da je droga nešto loša i da ne ubijaju životinje, i tako to. Progresivan je skroz, ali nešto neraspoložen valjda.

Ali, velim dobro, stiže drugi autobus, mali neki, prcvoljak od autobusa i ja sedam. Ispred mene, dva spojena sedišta, mada dosta odignuta, jer su na blatobranu, i bolje reći "iznad mene", tako, sedi neki par, zagrljen.

Ljubav valjda podrazumeva sreću, zagrljeni su i to valjda znači da se vole, a tu činjenicu dele sa svima nama, koji ih susretnemo. On je moćan, sportski neki tip, a ona je crna, sva upeglana i nategnuta, vidi se da drži do sebe, i svog izgleda jako.

- Pa ne znam, teško mi je da delim tu radost.

- Zato što si postao sebičan, i ograničen. Ogradama svog rodnog kraja, jer tako dole kod tebe isto ljudi razmišljaju na taj način.

- Daj molim te, pa kakve veze ima to odakle sam...

- Pa i ja mislim da ne treba da ima veze, ali ti praviš problem, a ne ja. Ja ti samo ukazujem na njega i govorim odakle on zapravo potiče.

- Problem je u tome što ti ideš na letovanje sa tvojim šefom, a ne to odakle sam ja.

- On nije moj šef, on je menadžer odeljenja. Ja ne idem sa njim, idem svojim poslom i ne idem na ceo život, nego na vikend koji mi u poslovnom smislu jako mnogo znači.

- Ma dobro, ne moraš mi to toliko puta ponavljati, molim te, vrti mi se u glavi već malo od toga. Vikend od sedam dana, to prvi put u životu sada čujem.

- Dakle, pa ti si stvarno bezobrazan. Pa rekla sam ti da idemo u petak, ostajemo za vikend i ne možemo da se vratimo u ponedeljak, jer naša firma verovatno neće raditi, nego ćemo ostati do petka. Takva je procedura, šta tu ima nejasno?!

- Nema ništa, sve mi je jasno, uživaj.

- Znaš šta?... To uživanje si namerno toliko puta pomenuo da sam ja izgubila volju i da idem, i da radim, i da se objašnjavam sa tobom...

- Pa zašto ideš, ako ne da uživaš?

- Pa ti mene ništa ne slušaš! Dvesta puta ti pričam da idem, jer će se u subotu verovatno održati vrlo važan simpozijum, koji sam po sebi nije bitan, ali podrazumeva šanse koje se samo jednom u životu dešavaju, i prolaz o kome možeš samo da sanjaš i patiš.

- Da, znam to već napamet, molim te nemoj vikati.

- Moram da vičem kad me nerviraš.

Ne volim kad žene plaču, osetio sam neku nelagodnost, ona je vrlo emotivna, u tom jednom deliću sekunde se rastužila i ovo zadnje rekla, ne znam zašto, ali tako plačnim glasom da mi je bilo žao što sam tu, iza njih, i što sam čuo to nešto intimno i plemenito, njihovo.

Ustali su i izašli, a sele su neke dve cure. Naravno, ne slušam, ali čujem razgovor. Čujem, jasno mi je da govore istim jezikom kao ja, ali ne razaznajem o čemu se radi. Njih sputava ova sredina, ovde su, vele, ljudi zatucani, i depresivni, i ne umeju da od života uzmu maksimum i da budu srećni.

To nisu tako mlade osobe, jer čujem da to neko, valjda se to može nazvati mišljenjem, mešaju sa nekim teorijama iz knjiga. Jako lepo se izražavaju, koriste one reči koje koriste ti neki kvalitetniji ljudi, da svoju komunikaciju zaštite od nas, primitivaca, i da na tu ličnu posvećenost idejama stave beleg posebnosti. Jer, ja to sve slušam, ali pola ne razumem, i ne umem da ponovim.

Šteta, neke sam prijatelje tako izgubio.

Njih dve baš uzimaju sve od života, ledja su im potamnela od sunca ili solarijuma, one mirišu zanosno, pune su života i vole da jedu čokoladu.

Do nogu mi se dokotrljala loptica, zgužvani omot od čokolade. Podelile su jednu malu, ali ne znam koju. Gledam lopticu, sva je zbrčkana i zgužvana, ne mogu da pročitam.

Izašao sam na sledećoj stanici, ušao u prodavnicu, izašao iz prodavnice i stao pred izlog. Nije mi žao para. Šta će to meni? Gledam, i ne znam.

Ali, shvatio sam da ja zapravo ne želim da budem srećan.

Želim inače, ali ne sada, i ne na ovaj način.

Imam kartu za nazad. To je dobro.

(Goran Aleksic, Web desperado)

Pocetak i kraj

Svako ko zeli da krene stazom Boga, moze to vrlo lako uraditi a to je da se okrene sebi. Ljudi koji su probudjeni, ce Vam pricati satima i satima, a ipak Vi ih necete razumeti, i uvek ce Vam se rojiti milion pitanja u glavi.

A odgovor na jedino pitanje koje muci sve nas, kako postati bolji i povezati se sa sobom? Je krajnje jednostavan. Ja ne znam za Vas, samo VI ZNATE !

Mada svako od nas je to vec cuo, i kada nema odgovora kada sebe pitate nesto, onda ide razocarenje... Iz koga izlazi istina koja je licna da je to za nekog drugog...

Postoje samo putokazi, oni koji su otvorili svoju svest znaju, da nema i ne sme biti nacina da nekoga prosvetlis, to se obicnom coveku cini sebicnim, a u stvari je najveci oblik svesti davanja !!!

Evo jednog glavnog putokaza, kada stupite na taj put, jednostavno ce Vas odvesti tamo gde zelite.

Ako uspete da se koncetrisete da nemate ni jednu jedinu misao, makar na sekund, uspeli ste. Idite dalje i povecavajte vreme na par sekundi, i sve dalje. Samo jakom voljom i predanim radom cete uspeti da nemate nijednu misao par minuta, a onda cete doci do bezbroj raskrsnica a na Vama je kuda cete krenuti.

Primer pravog puta

U svakoj našoj odluci bilo je prethodno pitanje kojim putem. Dugo čovek očekuje rešenje neke situacije. I gle čuda odjednom napokon dođe predlog rešenja, kada sutradan dođe još jedna solucija. Odjednom razočaranje. Zašto dve solucije. Zašto ne samo jedna. Kako sada reagovati?Koju sada odabrati nakon tolikog dugog čekanja? Koji je pravi put? Jednostavno rešenje. Rešenje je ono kojim ste krenuli. Kajenjem vam ne gine, bilo šta da ste odabrali. Stvari će krenuti kako će krenuti. Obično u početku vrlo dobro, kasnije sve lošije. Početnička sreća?.

Ali ne odustajte. Stalno govorite sebi da ste krenuli pravim putem, da su to samo teškoće koje će vam samo doprineti slađem uspehu. Vera u uspeh je prava. Ako nemate to, svako izbor je neuspešan. A uspehu se nikada nećete previše obradovati koliko ste se nadali. Čak ćete se i delimično razočarati, zašto se ne radujete toliko mnogo koliko ste želeli. Čak će vam i prijatelji prebaciti na tom vašem ponašanju. Zašto je to tako?

Pa tako je. Sreći se radujemo u sekundi, a patnju doživljavamo kao višegodišnju. Pa zamislite da ste srećni 24 časa 365 dana. Nemoguće zar ne?. I onda ponovno pitanje , da li smo izabrali pravi put. Ponovo na početak.

Re: Primer pravog puta

fleshgordon: U svakoj našoj odluci bilo je prethodno pitanje kojim putem. Dugo čovek očekuje rešenje neke situacije. I gle čuda odjednom napokon dođe predlog rešenja, kada sutradan dođe još jedna solucija. Odjednom razočaranje. Zašto dve solucije. Zašto ne samo jedna. Kako sada reagovati?Koju sada odabrati nakon tolikog dugog čekanja? Koji je pravi put? Jednostavno rešenje. Rešenje je ono kojim ste krenuli. Kajenjem vam ne gine, bilo šta da ste odabrali. Stvari će krenuti kako će krenuti. Obično u početku vrlo dobro, kasnije sve lošije. Početnička sreća?.

Ali ne odustajte. Stalno govorite sebi da ste krenuli pravim putem, da su to samo teškoće koje će vam samo doprineti slađem uspehu. Vera u uspeh je prava. Ako nemate to, svako izbor je neuspešan. A uspehu se nikada nećete previše obradovati koliko ste se nadali. Čak ćete se i delimično razočarati, zašto se ne radujete toliko mnogo koliko ste želeli. Čak će vam i prijatelji prebaciti na tom vašem ponašanju. Zašto je to tako?

Pa tako je. Sreći se radujemo u sekundi, a patnju doživljavamo kao višegodišnju. Pa zamislite da ste srećni 24 časa 365 dana. Nemoguće zar ne?. I onda ponovno pitanje , da li smo izabrali pravi put. Ponovo na početak.

Flesh sa tobom mogu samo delimicno da se slozim.
Ovo je sve tacno sto si naveo. Vera u uspeh je jedna od bitnih stvari.
Ali to je sve refleksija naseg uma i nasih misli. One su ponekada konfuzne, zbunjujuce, nelogicne itd...
Sta ako priroda funkcionise totalno drugacije nego sto mi imamo sliku o njoj?
Sta ako je nas um, ustvari tu da nas zavara ka nasem pravom putu?
Dali bi se slika naseg zivota promenila, kada bi znali da nase misli nisu nase?
Ali to je jako kompleksno za nas um, i on tu soluciju odmah odbacuje.
Tamnicar odlicno radi svoj posao, i njegovo je da nas drzi dalje od istine.
Put ka bogu, otvara druga polja stvarnosti i znanja. To je polje nase nesvesnosti, koje je deo nas. Samo ima razlike jer kada se ide ka bogu, nasa nesvesnost postaje svesnost. Ogroman ledeni breg ispod nivo mora, kako nazivaju nesvesnost je tada u nasim rukama. Sva filozofija ovog sveta, ako nema za cilj okretanje ka bogu, svakog pojedinca, je obicna demagogija.
Zasto proucavati nase misli, kada postoji nesto iznad?
Zar nije bolje izaci iz tok zacaranog kruga,i krenuti ka sirenju svoje svesti?
Naucnici su uspeli da misao pretvore u frekvenciju i izmere je. Razlicite misli imaju razlicite frekvencije. Zar frekvencijom nije moguce upravljati u dobre ili lose svrhe?
Medjutim ne postoji nacin, da se covek osvesti spolja. Jednostavno to nije pravo prosvetljenje ako on sam ne dodje do istine. Tako da uvek, svako moze tvrditi da je upravu ili da opet neko nije, a ustvari je samo pitanje nivoa svesti.
Unutrasnje Ja je tu da nas zastiti, i da nas vodi kroz zivot. Kako se ono manifestuje u svakome od nas, sve je individualno.