Tri stvari su nemoguce - Eva Ras
Tri stvari su nemoguce - do neba se lestve ne prave, moru se poklopac ne stavlja i smrti nema zamene! Zivotni putevi svakog pojedinca su razliciti, ne znamo po nekad kuda da krenemo kad se nadjemo na raskrsnici zivota bez putokaza. Pa ipak, smatram da se na samacki zivot ne odlucujemo po svojoj volji i da toj odluci prethode neka teska emotivna iskustva. Moze covek da zivi sam i da uziva sam sa sobom.
Individualizam nije negativna pojava. Ipak, u drstvu se sve lakse i lepse podnosti i na kraju i uziva. Nekad nam zivot zaista priredi iznenadjenja koja inace ne zelimo, ali koja ostavljaju duboki trag i nekad i nepremostivu prepreku da izadjemo iz nekih ustaljevnih navika i okvira razmisljanja. Jako tesko sam prolazila kroz razne faze zalosti nakon preranog gubitka roditelja, bliskih prijatelja, a onda je usledio jos jedan sok koji me je dotkuao - nesrecnim slucajem izgubila sam i zivotnog partnera. Nasa ljubav trajala je jos od skolskih dana, bila je to velika i prava ljubav, bili smo jedno, bili smo jedno drugom sve na svetu. Sadasnji moj zivot posledica je svih tih desavanja, koja nisu bila moj izbor, niti sam mogla da uticem na njih.
Uprkos svemu, uz pomoc prijatelja iscupala sam se iz kandze samoce, okrenula aktivnostima koje sam volela, okrenula se svemu sto zivot znaci. Osecanje teskobe i usamljenosti jeste trajalo i to je normalno. Volim ga i sada, ljubav je vecna. Smrt to osecanje pobediti ne moze.
Onaj ko ume da voli, uvek voli. Mislim da srce ne treba zakljucati, sve su ljubavi lepe svaka na svoj nacin. Dopala mi se jedna lepa misao na tu temu i zelim je podeliti sa vama. "Jabuka kad se deli je manja; i kruska kad se deli je manja; i sve sto se deli je manje; samo je sreca kad se deli - veca, najveca"
Eva Ras
Samoca
Sa stanovista feng shuija od 2004-e godine usli smo u period broja 8, (koji ce trajati do 2024-e godine). Ovim periodom vlada trigram Planina (alternativni naziv "monah koji sedi na planini"). Karakterise ga povlacenje u sebe i uzdrzanost. Pogled na sam zivot ce biti zreliji, ozbiljniji, sadrzajniji. Najzad ce, posle duzeg vremena, pravi kvaliteti "isplivati" na povrsinu. Bice cenjeni moralni principi, pravednost, kao i pitanje odgovornosti.
Ali, (dodjosmo i do teme ovog foruma) ovaj vremenski ciklus nam donosi i izolaciju i povlacenje u sebe. Tako da ce usamljenost, u narednom periodu, dostici svoj "vrhunac" a to ce doneti, kao rezultat, usporeni napredak pojedinca, jer nece biti razmene energije sa okruzenjem.
A upravo razmena energije, komunikacija medju ljudima, cini sustinu postojanja. Samoca donosi stagnaciju u emocijama... sto sobom "dovlaci" i bolesti (duhovne i fizicke).
Pokusajmo da pruzimo ruku, svakom iz naseg okruzenja, za koga steknemo utisak da je izolovan, sam, tuzan. Toliko mozemo. Sve najbolje citaocima foruma. Koristim priliku da pohvalim sajt, jer pozitivna energija "struji", i svi je osecamo. :D
Toliko ljudi oko mene, a ja sam
Ovih dana srecem se sa gomilom ljudi koji su dozvolili da ih samelje tocak zivota, koji su izgubili one iskre kojima su zracili, onu vedrinu i optimizam i koji su tako usamljeni u gomili ljudi.
Da li to mora tako?!
Sta se to desi sa nama u jednom trenutku i zaboravimo na one stvari koje smo obecavali sebi da se to nama nikad nece desiti?! Probudimo u sebi one iskrice koje su nas tako vodile napred i dozvolimo da izadje ono cisto decije nevino u nama.
Uzivajmo u sitnim zivotnim radostima. Pozovimo dragu osobu koju nismo culi godinama, jer nikako da nadjemo pet minuta. I prestanimo da cestitamo nove godine sms-om. Resila sam da za sledecu novu godinu kupim gomilu cestitki, da sednem i da ih iskreno napisem prijateljima, zalepim marku i ubacim u postanko sanduce. Zelim bar malo da se potrudim za one koje volim!
moze da godi
Sam sam sa casom i tugom,
veselo drustvo smo, zar ne,
pricam sa vinom kao s drugom,
slusa me, mada zna vec sve.
Ponekad zna mnogo da godi malo samoce. mada se to meni veoma rijetko desava.
Sto se tice cestitki za novu godinu, ja nikome ni sms nisam poslao, mislim da je bespotrebno nekome dokazivati da ti je stalo do njega, ako ta osoba nije toga i sama svjesna. Zasto da se trudim da nekome popunim zivot, ako taj neko vise voli da cijeni to sto znas da odredis trenutak kada ga trebas ostaviti na miru.
Meni se desavalo da mi prija da malo ocajavam, kada su stvari na svom mjestu i kada sve ide "kao po loju" mene snadje ocaj i zelim da budem ocajan i tada ne zelim nikakvu utjehu. Pustim sebi malo boemskih pjesmica i uzivam u ocaju.
Zvuci nevjerovatno, ali tako je.
Opet, s druge strane, kada sam zbog necega nasikiran, posao npr., pozovem drustvo na kaficu, pa im se izjadam i izjadikujem na sav glas :), isto ocekujem i od njih, da ne misle da imam carobnu kuglu, pa da mogu vidjeti sta im treba.
Naravno, sve je to po zaslugama
nisam ja mislila na slobodan izbor da budes sam sa sobom. Svima nam to treba. Svako mora da ima doba dana pa makar i 5 minuta da bude sam sa svojim mislima. Ja mislim na onu vrstu samoce u kojoj te svi slusaju, ali niko te ne cuje. Kada sedis u punoj sobi, a osecas da ti tu jednostavno ne pripadas. Kada si se pomirio sa nepomirljivim stvarima i resio da krenes "laksim putem".
A sto se tice cestitanja, rekla sam to u kontekstu da ne treba da radis neke stvari da bi ih odradio. Ili radi kako valja il batali. Dobila sam gomilu sms poruka za praznike koji su samo forwardovani, gomila nekih "stihova" kao sa grand parade, a prvi put sam cula da se cestita i badnje vece. Mislim sve polako prelazi u instant zivotarenje. Pa treba imati granicu.
Upravo takvo cestitanje nikome od mene ne treba. Vjerujem da svima onima kojim je stalo do mog cestitanja, cestitam oci u oci, a onima koji su daleko bar nazovem, ako ne na novogodisnje vece nije kasno ni dan dva poslije, kada se mreza malo rastereti.
Za samocu, ne znam, ako te niko ne cuje, zasto se trudis da pricas, valjda znas kome mozes pricati i ko ce znati da te slusa.
Onda i kada te slusaju, iskreni prijatelji treba da znaju sta ne treba da cuju, jer zna se desiti trenutak slabosti, pa da im kazes sto nije bilo za reci.
Ko zna zasto je to dobro
Kvalitet ili kvantitet - biramo sami
Ljudsko biće je genetski programirano da se definiše u odnosu sa ljudima. Čak i kada oko njega nema nikoga, i to ima svoj naziv - "biti sam", a ukazuje da tu "nema drugih ljudi". Između samoće i usamljenosti prostire se ogromna suštinska razlika.
Danas sa svakodnevnim obavezama retko koji čovek je bukvalno sam. Međutim, usamljenost je fenomen koji se ne bazira na broju ljudi sa kojima, kako-tako, komuniciramo. Ponekada čak naprotiv, baš ta brojnost površnih kontakata ne dozvoljava da sa ljudima uspostavimo autentičnu komunikaciju koja bi vodila u bliskost i suštinski odnos.
Usamljeni možemo biti na poslu, na tržnici, na rođendanu... jer usamljenost nosimo u sebi. Ona se ne smanjuje i ne povećava u zavisnosti od broja ljudi koji nas okružuje, jer je mera naše osujećenosti da se izrazimo, da se dajemo i da dobijamo u neposrednom kontaktu sa dugim osobama.
Često mi se i čini da je osećanje usamljenosti znak da je poremećena ravnoteža između naših zavisnih, rekla bih i preteranih potreba za kontaktima sa drugim i potreba drugih ljudi za kontaktima sa nama.
Neko pokušava svoju usamljenost da neutrališe nekim surogat odnosima u nedostatku prave komunikacije, ili mimikrijom u gomili - šta da kažem osim - poštujem izbor, iako nije moj. Za mene je to zatvaranje očiju, sediranje, i samoobmana.
Ne može se sporiti da svaki čovek nosi u sebi neki mali, usamljenički bol kao posledicu nagomilanih loših životnih iskustava, ali nas upravo oni u krajnjoj instanci nagone da se umesto od ljudi, okrećemo ka njima.
Nekome se davanje čini zastrašujuće pa blaziranim kontaktima boje svoju realnost, i slove za neusamljene osobe a uistinu su im resursi davno "pojedeni" jer davanje i primanje nije bilo usklađeno, pa su ih ophrvale i ugušile tuđe potrebe.
Stil života i potreba duše da se ne uklapa sve vreme i svakoga dana u masi nije samoća, već predstavlja zdrav izbor koji donosi regeneraciju sopstvenih resursa iz dinamičnih interpersonalnih interakcija. Ja se svaki dan "uželim sebe", pa se povlačim u samoću gde hranim sopstveni kapacitet davanja.
Dovoljno sam "velika" da ne bežim od sebe. Ponekada, poželim da pobegnem i od sebe. Ali sve je ok dok je samo - ponekad.
majra
Moralna samoca - necu placebo
Zvali je mi kako je zvali, prihvatili je ili ne, moralna samoca tvrdim vise traumira nego fizicka. Svi mi zavisimo na neki nacin jedni od drugih, svako mora da daje i prima, a ne da se gledamo u cistoj prozirnoj vodi kao Narcis. Prva drustvena celija u kojoj se stvori seme moralne samoce je porodica, ove nespretno uspostavljene veze sa onima koji su na sebe uzeli odgovornost da nase duse pomognu najvaznijim vitaminom – vitaminom ljubavi su sreca ili nesreca i ono sto ja nazivam sudbinom covecijom.
Rodjenje moze da bude relativno najbolji trenutak u egzistenciji coveka, ali ne uvek, ne u apsolutnom smislu reci. I ma koliko se trudili da radom na svojim spoznajama obradimo te odnose kao prepreke koje nam trebaju na putu samorazvoja one najcesce postanu kamen spoticanja u zajednici.
Dok je covek u ranoj mladosti ove frustracije se najcesce izrazavaju egocentricnoscu i egoizmom, nastojanjem da se razlikujemo, da budemo 'svoji', no 'razuzdana mladost' je kratka epoha koja brzo prodje i kako nastupi zreliji period javljaju se pitanja buducnosti: profesionalne odluke, pitanje bracne zajednice, radjanja dece i sve ucestaliji osecaj preosetljivosti i nekompletnosti zivota ako se ne uklopite u drustveno prihvatljiv model.
Intelektualna razmena je od vitalnog znacaja ne samo za nekolicinu retkih pravih filozofa, i svi oni koji su u ranom detinjstvu usmereni da lepotu iz mladosti pretvaraju u dobrotu i tako cuvaju fizicku i mentalnu svezinu u ovom vremenu hipokrizije pate, pate od moralne samoce. Lek je u nama, nista nekosta, a mnogo znaci – empatija.
Znam da ce mnogi na ovo da kazu "pih", ali ne marim ako su procitali tekst do kraja, evolucija je proces pred kojim skidam sesir.
majra
Meni nedostaje moje drustvo? :( Kad smo vec kod toga...Ja sam jednom rekla kako bih voljela otici, niko mi nece faliti ali prevarila sam se. Sada, iz dan u dan moja glava puna je razmisljanja da li sam nesto propustila, da li sam svima onima koje volim rekla da ih volim, da li sam, da li sam..Toliko pitanja da mi vise ni jedno ne pada na pamet, ili je ovo najbitnije..Ipak u neku ruku lijepo je pasti negdje i vidjeti koliko si sposoban da ponovo ustanes.
Niste sami, imate mene - reče samotnjak
Bilo je pitanje trenutka kad će se desiti neizbežno. Poremećeni odnosi u porodici prevazišli su svaki stepen razumevanja. Rezultiralo je konačnim razlazom. Ono što sam nazirao već neko vreme, upravo mi se odvijalo pred očima. Selidba u toku, stvari već spremne za novo odredište, stan avetinjski prazan. Porodica se cepala, stanje krajnje mučno. Prostor koji je godinama bio svedok privrženosti, odrastanja i smeha, postao je nalik grobnici. Ni letnje Sunce nije moglo da obuzda silinu tame koja je nadirala. Junska toplota povlačila se pred ledenom jezom što me je prožimala. Sve se odvijalo u, skoro, potpunoj tišini. Kad je iznesena i poslenja kutija sa nekim nebitnim sitnicama i kad osim golih zidova više ničeg nije bilo unutra, prestao je da postoji i svaki razlog zbog kog smo boravili pod istim krovom. Samo četiri duše, uronjene svaka u svoj osećaj beznadja i gorčine. Zatim, reči koje su pokidale tišinu:
"Pozdravite se sa tatom".
Sedeo sam na podu, naslonjen ledjima o zid. Iako izgovorene dosta tiho, meni su delovale poput grmljavine. Deca su prišla, gledajući me u oči. Tražili su u njima odgovor na pitanje koje im se nametalo - šta sad, kako dalje? Ostao sam nem, moj pogled takodje. Osećao sam se kao samoživa kukavica. Bez hrabrosti da bilo šta učinim ili kažem, bio sam okupiran sopstvenim bolom. Poljubio sam ih, to je bilo sve. I dalje su stajali, gledajući me. Zatim, još jedan grom:
"Idemo"!
Izašli su, prošavši pored majke. Okrenula se na tren, pogledi su nam se, rekao bih, sudarili. Nije u njima bilo više ni prekora, ni osude, ni zanosa i razumevanja. Sve je već ranije potrošeno. Očišćeni od svih osećanja, poruka i potreba. Prazni, bez značenja. Moglo je i bez njih. Lagano je zatvorila vrata za sobom, zatvorivši sa njima jedno poglavlje u životu svih nas.
Ostao sam sam. Sam, u jednom širokom smislu. Moja porodica, kojoj sam do pre par trenutaka pripadao, otišla je iz ove kuće, otišla iz mog života. Sam u sobi, sam u glavi, jer, čak i misli moje su otišle za njima. Takvu samoću do tad nisam iskusio. Bila je to zver koja me je proždirala. Sedeo sam dugo, nesvestan vremena. Prazna soba postajala je moje jedino utočište. Sve van nje bila je mračna nepoznanica. Svet kakav sam znao, nije više isti. Strepeo sam od onog šta me tamo čeka. A čekalo me je, neizostavno. Razvijala se, dakle, jedna protivrečnost. Samoća, koja me je gušila, teška poput olova, vukla me je u bezdan crnih misli. Nasuprot tome, osećao sam se, nekako neshvatljivo, bespomoćan u suočavanju sa postojećim stanjem i ta prazna soba je pretstavljala maglovito, nejasno, sklonište od sumorne spoljašnjosti. Bio sam ronioc, zarobljen u podvodnoj pećini. Trebalo je disati duboko, obogatiti krv kiseonikom, skupiti hrabrost i zaroniti, pa kroz uzan kameni prolaz proroniti u otvorenu vodu, a zatim gore, do površine. A sve to bez saznanja o tome koliko je dug taj prolaz. Hoću li imati dovoljno vazduha u plućima i snage u nogama i rukama?
Kad sam, konačno, vratio odlutale misli, sabrao se i ustao, mrak je uveliko vladao gradom. Izašao sam. Dočekalo me je besprekorno vedro nebo, mnoštvo zvezda, topla letnja noć i grupa srednjoškolaca koji su išli trotoarom, glasno se smejući i uživajući u svojoj mladosti. Da je, kojim slučajem, ova priča bajka, verovatno bi se završila otsecanjem glave onoj aždaji - Samoći, koja me je držala zatočenog u sobi - tamnici, dobro bi pobedilo, sve bi došlo na svoje mesto i živeli bi srećni do kraja života. Ali, eto, nije. Ipak, taj trenutak u kom sam izašao na ulicu, bio je, ako ništa više, bar mali pokazatelj stvarnosti koja nije bila tako crna kao što mi se u par sati pre tog činilo. Borba sa promenama je tek pretstojala, a to je bio prvi korak u onom što je usledilo. Pošto bez njega nema ni ostalih, ma kako da je, naizgled, beznačajan, pamtim ga kao bitan momenat u dugom obračunu sa aždajom.
Samoća kroz primer, doživljena i proživljena, smatram da najbolje dočarava stepen čovekove društvenosti, njegovu sposobnost da se prilagodi zajednici, ali i umeće nametanja sebe kolektivu kao ravnopravnog i aktivnog člana.
Osim što boli, ume ta samoća i da prija. Eto prilike za još malo piskaranja, koliko tek da se ne ubudja olovka. Ali, znate šta? Prvo doručak, jer, gladan ničeg ne mogu da se setim, a i greh je da se hladi, eno, čeka me. Onda kafica, pa polako.. A, da! Biće nešto i o usamljenosti, samo, red da sačeka.
Samoća u lepoti i lepota samoće
Živim na obali Save i ceo moj život je, na neki način, vezan za veliku reku. Medjutim, u pojedinim trenucima, taj odnos postaje poseban. Kad Sunce uveče zalazi, to čini tonući polako u šumu na drugoj, Sremskoj obali. Tad sve postaje nestvarno. Nebo se zažari, šuma prečanska deluje poput okićene jelke, a voda upije svo to crvenilo, kao da se grli sa usijanom loptom i kaže joj - do sutra, čekam te! A to sutra je, opet, posebna priča. U praskozorje, dok pripreme za doček traju, izmaglica nad vodom je gusta, skoro neprozirna. Pod njom, Sava se krije kao mlada pred proscima, a šuma preko i nebo iznad, dve deveruše, obasjane prvom, stidljivom svetlošću, deluju tako tajanstveno, čuvaju, valjda, veliku tajnu koju samo one znaju. Obe bajke i jutarnja i večernja, jednako su mi drage, svaka na svoj način jedinstvena.
Sednem na zemlju, par metara od vode, naslonim se na staru, ogromnu topolu i jednostavno se prepustim trenutku i mestu. Široka, ravničarska reka teče sporo, sa razumevanjem. Nije joj ispod časti da svoju ogromnu, vekovnu mudrost ponudi kao riznicu odgovora na pitanja koja muče ili zbunjuju neku sitninu poput mene. Otvorim se potpuno, iznesem dušu na dlan - dakle, to sam ja, šta mi valja činiti? Bude tu svega. Skrivenih čežnji i neskrivenih radosti, bola , tuge, sete, bude ushićenja i zanosa, velikih tajni i sitih pakosti, ljubavi i mržnje. Bude poraza i pobeda, strahova raznih, odlučnosti i kolebanja, smrada i mirisa, časti i bluda. Ponosa i sramote. Bude sveg onog što čoveku prostom nije strano. Pa, sve to, prošlo i buduće, zgužvam u tren sadašnji, na mestu tom posebnom i kroz sito jedno naročito prosejem. E, sad, lagao bih kad bih rekao da sve loše otpadne, da se pročistim. Ne, prosto, samo od zbrke napravim red, pomognem sebi da sagledam jasnije svoje mesto medju ljudima.
Jednom prilikom sam prijatelju ispričao kako imam utisak da u tim momentima voda, jednostavno nosi moje probleme sa sobom. Reče mi da problemi ostaju nerešeni i da tad samo na momenat zaboravljam na njih. Zamislio sam se nad tim i došao do zaključka da je u pravu, ako se posmatra onako, prosto. U jednom širem smislu, ipak je sve u glavi, a ako sam uspeo da na taj način nadjem mir koji mi je potreban i koji mi omogućuje da se saberem, onda je to vredno pažnje, održavanja i pomena. Nisam pobožan, no, prihvatam da se vernici u hramu osećaju uzvišeno i produhovljeno, da nalaze sebe. To parče obale, voda što protiče, šuma, ovde i preko, moj je hram. Vreme koje provodim tu, na taj način, je upravo ono koje ostavljam samo za sebe, kad hoću i želim da budem sam. Kad mi ta samoća prija, odgovara i ispunjava me. Za mene, biti sam tu i tad, znači suočavanje sa istinom; znači biti Ja. A biti Vlada, hmm, nije lako, nimalo lako. Pitam se ponekad gde baš to izabrah da budem, ali, hajde sad, šta je - tu je, idemo dalje.
Izbor
Baš sam ja neki srećan čovek. Zauzimam, izuzetno visoko, drugo mesto na listi meni dragih i voljenih osoba, a sa sobom provodim svo raspoloživo vreme. Zar to nije lepo? Uvek u društvu nekog ko mi znači puno. Naporno je biti u gužvi, ljudi svud oko mene, u prevozu, na ulici, poslu. I svi bi da nešto pitaju, posavetuju. Kao da je meni do razgovora, pa šta oni misle, imam li ja vremena za takva naklapanja? Ko je još video korist od jalovog druženja? Život je ionako kratak, još ako ga traćimo na kojekakve gluposti i bezvredne sitnice, šta smo onda uradili? Man'te me se ljudi, zar nemate pametnija posla? Krš Božji važnijih stvari imate da završavate, a vi se nakačili na Vladu kao na lokomotivu. Ma, sve je to raspušteno i dokono, pa bi i mene da uvuku u njihovo kolo. Hm, sva sreća da imam sebe. Miran sam s' te strane. Uvek sam si pri ruci da se uputim u pravom smeru, posavetujem i utešim. A i kad mi je do razgovora, kud bih boljeg sagovornika našao? Niko me tako ne poznaje u dušu, niko ne ceni i ne poštuje, pa i ne razume, na kraju krajeva.
Eto, gledam na poslu, recimo. Kad je pauza, obavezno se povede razgovor nevezan za to što radimo, sve nešto privatno. Te, šta je uradio komšija, te, pokvario mu se auto a delovi skupi, te, bila joj svekrva u gostima za novu godinu i izem ti takvu novu godinu. Ma, da ne nabrajam, sve na isti kalup. Lud sam za tim da punim glavu tudjim automobilima, komšijama i svekrvama. Ni kraj izloga kakvog ne mogu da zastanem, a da me neko ko se tu zatekao ne zatrpa zapažanjima o ponudjenoj robi, jadikovkama i žalom za onim, prošlim, srećnim vremenima kad se za platu moglo - ohohoo! Ne razumem! A tek ovo:
"Izvinite, jel' slobodno"?
Klimnem glavom u znak potvrde i nastavim da gledam kroz prozor.
"A, jel' ovo autobus za Banjicu, nisam ni pogledala, juuu, hi hi hiii"!
Opet klimnem.
"Jel' vam smeta torba? Čekajte, samo da se namestim, evo samo malo, takooo. Znate, bila sam na pijaci, svašta sam nakupovala, ne volim kad mi se špajz isprazni, odmah ja to sve tako, znate, ma i moj Mića nije za to da se u ovakvim vremenima bude bez zaliha. Mada, nije uvek sve tako bilo, znate, nekad je moj Mića bio, kako bi' vam rekla, pravi kafanski čovek. Joj, da samo znate kol'ko sam vremena i živaca utrošila dok nisam napravila od njega domaćina..."
Podesio sam glavu na povremeno klimanje, pa i ne razmišljam o tom više. Nije ni čudo što je Mića ceo vek proveo u kafani. Usput sam svratio u prodavnicu, kupio sam piće i kafu, Rade slavi danas, pa idem večeras kod njega. I tačno znam kako će se sve odvijati. Biće u početku malo zezanja, poneki vic i dogodovština iz mladjih dana, a onda ono neizbežno:
"Pa, dobro, opet si došao sam. Šta je sa onom, kako se beše zove? Dokle ćeš kao pustinjak? Matori, vreme ide, pitaćeš se gde ti bi pamet. Ne priliči ti da se u tvojim godinama ponašaš kao nezreo klinac, švrć tamo, švrć vamo, mislim, razumem ja sve to, ali ipak. Drugo, šta je to sa Nešom, čujem, opasno popustio u školi. A ti mu dozvoljavaš i da spava sa gitarom. Pa još i mindjuša. Ne znam šta da ti kažem, ja Boga mi, ne bih tako, čvrsta ruka rešava stvari. A Kaću ti stalno vidjam sa onim Stevanovim starijim. Vodi računa, ti mu bar znaš oca".
Uh, Rade, drugovi smo od detinjstva, volim ja tebe, cenim i poštujem. I razumem, ko će mi reći ako ne ti, ali, drviš ga i guliš, brate, nevidjeno. Kod Bilje ne smeš da pisneš, pa našao mene. A tek ona:
"Jao, Vlado, nemoj, molim te, pogrešno da me razumeš, ali, mislim da si ti mnogo pogrešio. Onakva žena se čuva kao malo vode na dlanu. Mislim, to je tvoja stvar, u redu, ali, prosto, moram da ti kažem...; nego, jel je vidjaš, kako je, pozdravi je ako se čujete nekad..."
Ne znam ko je ovde lud. Ko o čemu, baba o uštipcima. Da mi Rade nije to što mi je, ja bih Biljo i s' tobom pogrešio, ili, bar, zgrešio, ako ništa više, koliko još večeras. I ako ti je, baš, prirasla k' srcu, nosi je, pa je čuvaj na dlanu. Uostalom, naravno da je to moja stvar, a ti se drži tvoje. Ne bi valjalo da nam se stvari pomešaju, tvoja i moja, ipak mi je Rade prijatelj. Eto, sve se svodi na to da ih slušam i mislim ovo što upravo pišem.
U prosečnom danu, čeka mene još par obaveza. Izmedju ostalog i "ona, kako se beše zove". Sam sam kriv, ne kažem. Natovarim sebi pun rokovnik neizostavnih radnji i delanja. Treba sve to ispoštovati. Srećom, tu bar nisam zatrpan pitanjima i zapažanjima, mislim, ne u tolikoj meri. Po neko "zašto", "kako", do kad"... ma, izdržljivo, u svakom slučaju. Držim se redosleda, pa, nekako i to prekotrljam. Svidja mi se, ortodoksna je feministkinja, osim tog, ima stav, nije povodljiva, karakterna je i čvrsta. Taman ono što meni treba. Ide svojim kolosekom, a ja se samo švercujem par stanica. Jednom se živi.
Slede potom škola i ocene, malo nerviranja, poneka kućna svadja, bubanj i gitara, njen dečko i njegova devojčica. Potom, neizostavna klopa. Ne znam šta nam je, u poslednje vreme jedemo skoro svaki dan, a to košta. Tek pranje sudova, veša, nogu i zuba... strašno! A onda - konačno sam! U četiri zida, na starom, razdrndanom krevetu, glave pune svega osim pameti, posvećujem ono malo snage što je negde slučajno zaostalo, samo svojoj malenkosti. Žmurim i zahvaljujem se sudbini što je baš mene izabrala. Dakle, ja sam taj. Najusamljeniji čovek na svetu.