Zagrli me dragi
Zagrli me dragi
Tvom zagrljaju su ravne
Sve neviđene ljepote svijeta
Mirisna polja sa travom koja pleše
I leptirima koji nose miris cvjeća
Zagrli me i nek ostanem tako
U najtoplijem moru svjeta
Školjka sam tvoja dragi
I tajna skrivena u dubini
Čuvaj me dragi ja tvoj ponos čuvam
Ko zrno bisera u sebi
Voli me dragi ko vjetar planinu svoju
I vedar zrak njen vrh
Stoj uz mene
Ko vječite naslage snijega
Na nedostižnom sjeveru
Krilo tvoje najljepši je kanjon svjeta
Prohujim njime ko vjetar
I milujem mu strane nježno
Zagrli me dragi i nek ostanem tako
Nek miluju ruke i piju divote
Nek gledaju oči i plaču od sreće
Što su im dostupne ovakve ljepote...
A.H.
Dlan
Ja
Bila sam dijete
I gledah svijet zbunjeno i znatiželjno
Odrastah i mjenjaše me godine
I događaji što ih one nosiše
Da li žalim za nekadašnjom sobom
Il nesvjesna zaprepašteno gledam
Uvjek iste puteve na dlanu
Gledam ka nebu i osjećam
Svaka kap u meni igra
Već određenim i smišljenim životom
Ja sam samo moje želje i snovi
Prepustim se...
Dijete sam bila
Iz daljine blještao je moj put
I u dnu ravnice postajao tačka
Tamo kad stignem srce će stati
Pa nek osjeća onda svaka moja kap
Drhtaje ovog svijeta
Kratka je staza
U dnu ravnice
Je kraj
I početak još jedan
Bolja i gora sam bila
U beskrajnoj tački
Najljepša ja- kupaću se u vječnosti....
A.H.
ČEDO
Suze su moje more
I tuga je moje sunce
Čedo moje
Začeh ljubav u sebi
A oteče mi rjekom krvi
Iz utrobe i srca
Ne ljubih te čedo moje
Ne nagrliše te se ruke
I ne nagledaše te se oči
Čedo moje
Ne vidjeh te kako malo
trčiš cvjetnim poljem
ne milovah ti pramenove kose
i ne ljubih ti ruke nježne
Tupa tuga hara
Pokošeno u pupolju cvjeće
U sumrak dana vene
Zagrli me nadom čedo moje
Da sa novim svitajem dana
Zapupe pupolji novi
Suze su moje more
Da ti se ne utopim čedo moje...
A.H.
BLJESAK
Ćutim i mislim molitvu
Za duše ranjene u jednom času
Za one što ih kobnim pokretom ruku
Svi bolovi zemaljski minu
Udahnem zrak i molim
Za svoje slomljene prijatelje i
njihove bolne duše
ćutim naš zajednički težak uzdah
Molim te Bože,
Ti što nas obdariš osjećajima nježnim
I pri stvaranju duše
U obilju je samilošću zaspeš
Pomozi joj da sebe samu nosi
I da ne bude joj teška sudbina njena
Molim te,Bože,
Za nas obične i tužne
Koji se sjetimo jedni dgugih
Kad se na počinak krene
Molim te Bože,
Za nas koji se straha bojimo i s' čežnjom družimo
Za nas što volimo
Molim te
I sada ćutim molitvu od straha,
Molim se...
Ali to je milost i zahvaljujem na bolu
Jer ...
Ne moli se svak za prijatelja svog
A.H.
O ljubavi, smrti i snovima - my poetry
Rob
Ne poznam više blaga čistih duša,
ni lepih sreća, ni tušta, ni tma;
uboga sužnja malo šta veseli,
a u svom carstvu
ubog rob sam ja.
Tek, ne znam odkud,
u trenutke milja,
kad silni vetar pustinjama pođe,
čudesna nada tad' me blagosilja
i mir u tamne sobe duše dođe.
I ja pred čudom
ko zna koga Boga
u ćutnji rodim, tek, osmeha zrno,
i bokor stasa vrtom carstva moga,
u cvet prerasta muklo trnje crno.
Tad' opet srce povede me tebi,
neznanom obličju sreće nepoznate,
i ja potrčim,
ko trčao ne bi,
tek da te nađem – ili umrem za te’.
O ljubavi, smrti i snovima - my poetry
Naročita pesma
Naročitu jednu pesmu
naročitog ovog dana
naročitim perom pišem,
sve zbog jednog rođendana.
Naročite u nju stale
lekovite, lepe reči;
kad je tužno, kad zaboli
naročitim stihom leči.
Naročita kad je sreća,
kad damari srca lude,
naročita pesma tu je
da još lepša sreća bude.
Naročitim prilikama
kad se kogod zaboravi,
naročita pesma viče
pokvareno da popravi.
Za sve što je duši bitno
i za sve što srce pita,
nasta pesma samo za te’,
nasta pesma naročita!
"Rob", svaka pohvala za pjesmu!
Ponekad, govoricu jezikom bez reci,
Ponekad, bicu mamac koji zver kandzom kida,
Ponekad, trazicu bol medju prstima samoce,
Ponekad, kaznjavam sebe tobom.
Ćutnja
Ne govori drugom ono što si meni,
U tuđem ću oku prepoznati sjaj;
Kad u duši vedra nada zazeleni,
Ne kradi joj klasa jedrog uzdisaj.
Ne, ne pričaj nikom šta su sati znali
Darovati nama u raskošnoj tmini,
Niti što smo ikad jedno drugom dali,
Nek' ostane večno u raskoš-tišini.
O, ne kazuj nikad gde su nikle ruže
U senkama živim moje male sobe,
Ni preslatke tajne što pogledi pruže
Kad šapat u tmini zdrhti i ode.
Ne izreci ničim, u duši zatvori
Iskre naše zgasle potamneli sjaj,
Kad naiđu ptice-srcem progovori
I tajnu im našu tihom ćutnjom daj...
Međ' snovima
U po' noći zaiskrilo oko,
Po senama svojim sjajem šara
I smeje se, veselo a sneno,
Što mu sanak u zeni izgara.
Sanjalo je osmeh od bisera,
Trepavica šume guste, meke,
Ruke jedne, a od svile dirke,
Pogled jedan, crne oči neke.
Nije znalo oko moje sneno
Da sve sanja i da se ne budi,
Da od pliša dodir dodiruje,
Prevari ga jave đavo ludi!
Sad se oko sjajem osmehuje
I sene ga novim sankom nude,
Tek molitvom tihom svojom moli
Lude noći da ga ne probude.
Дом немира
Болна лежи сред чемерна јада,
Зида куле небу под облаке
-зазидана јечи пуста нада,
газећ' кулом непреброј-кораке.
Знаде она за јутро од сјаја,
Позна додир од мекане свиле
-давно свему томе беше краја,
давно су јој руке топле биле.
Сад је мрачно у собама њеним,
Одајама студен пуни скуте,
И ливада давно не шарени
-посвуд само трње руже жуте.
Не жали се, не кука, не вапи,
Тек шапатом сунашце дозива
Да у тами сама не исхлапи
Одвећ' ведра и још одвећ' жива.
И говори срцу, оку своме
-не престаје, ал' нико не слуша
ипак хрли, не знајући коме,
дом немира-проста моја душа.
Znam da ce tvoje usne jednom pripasti drugom,
U nekom trenu blazenog nespokoja i strepnje,
Dok neko veliko sunce bude umiralo nad mirnim jezerom,
Opijeno tvojim zelenim ocima.
Sada nestajem u tvome secanju,
Lagano, poput poslednje magle jutra,
Uz pitanje cija si ljubavi,
I kako da ti posaljem jedno veliko hvala ?