Ноћас ћу написати најлепшу песму,
Најлепши стих,
На белом папиру,
На којем ће,
Преко исписаних речи,
Остати проливено мастило,
Проливено преко успомена,
Преко маштања и додира,
Проливено преко последњих речи,
Мртвога песника.
Ноћас су умирале звезде,
У ходницима снова,
Сред сала немира самоће.
У мојим мислима,
Твоје сањиве очи,
Умивене бојама далеког зеленог мора,
Ка њима ћу поћи.
Дах јутра ме буди,
Уздах цепа ми груди,
Без воље убијена ноћ иде,
А ја желим да очи те виде.
Осветићу се теби, својим уснама,
Препуним немира и хира,
Пољубцем немим и страсти пуним,
Под подругљивим небом јесењих киша,
У кратком сну тишине.
Стих, мртав и нем,
Уклесана посвета,
Једној љубави,
Коју је у заборав, повела смрт.
Слушам шапат безименог света,
Пред први јутарњи знак,
Проткан пролећним пелудом,
Тишине и таме.
На уклетом гробљу успомена,
Ми, говоримо себи,
Да не смемо сањати сећања.
У ГЛУВИ НОЋНИ САТ
(Од четири речи-2)
У глуви ноћни сат,
Демон живота скинуће маску,
Разјапити чељуст животиње,
Са којих задња крв капа.
Осмех, нечујан, тих,
У сенци, скривен,
На мојим уснама,
Без гласа,
У подругљивој игри таме.
На моме лицу,
Свијен дах проклетства, дрема,
Под сенком црног месеца,
Бачена лешина изгубљене љубави,
Крај пута заборава.
Поведи ме у тамнице снова,
Окуј ме тим ланцем љубави,
Који не могу прекинути дани,
Не желим бежати,
Од луде пожуде страсти.
Погледај ме и не говори,
Пути нека дрхтај позове љубав,
Ону успавану у твоме погледу сна,
Коју је донело јутро,
Твог последњег лутања.
Jovica Đurđić - Pesme
Slap
Ostavljamo prozor otvoren noću i srce
Godinama. Kao bogovi utišani gledamo
Gore zvezde bremenite dok se svetlost
Stropoštava u more bez zvuka koji bi
Mogao da zalebdi nad kamenjem žala.
Svetli jedno oko na nebu, drugo ne
Poznajem, nesanice nas muče dok starimo
Misleći na smrt i put. Još smo prividno srećni
Mislimo na zvezde i ostavljamo prozor
Otvoren da bi gledali gore.
Mi često i ne slutimo u toj tišini slap
Mesečine, kao ljupkost žene kad se ukaže
S mekim crtama tela, kažem, mi i ne
Slutimo slap svetlosti koji nas
Zloslutno zanosi i uništava.
Mir, more, san
Čas samoće. Bez toplog daha žene.
Soba nad morem, kupicama pene.
Lice na dlanovima, odlutale zene:
Sto, knjige, jabuke, tragovi sene.
Čas tišine. Svetlost predmete zlati:
Šuma, ptica, polje, uskovitlane vlati
To davna je slika koju misao vrati,
Na trenutke što su znali lepše sjati.
Maleno srce izvijeno u ljubav, vitki most
Svetlost utišana na mahove ga prska
Nemoćnu ruku zarasta prah, šaš, trska.
Mir. Iščupana iz tela luta kost.
Narasta od bola ljubičasta kula:
Zapaljeno oko, drhtaj, ogrubela čula.
Jezero
Na jezeru prve kapi kiše.
Pljusak, pa sunce opet toči.
Sjaj u meni nevidljivo piše,
Lepotu od koje zabole oči.
Kao da sapra umor i prah -
Kotrljaju se vodom zlatna zrna.
Ulepša sliku na mah,
Devojka protrčavši ko srna.
U duši opet romori slap.
Osluškujem: tišina, ptica, kap
Podiže me ova nečujna jeka
Iz bola i sna daleka.
Zaista, zračna i čista lepota
Vraćaju veru u smisao života.
Beleška o devojčici
Telo ti more devojčice a ruke valovi
Oči boja vode iz kojih nevinost zrači
Čitav maj u kosi spava cvetni krugovi
Od tvog daha meni se u svesti mrači
Gledam: iz dlanova ti izleću galebovi
U tvojim mišicama oboreno sunce drema
Miruju srne u polju tvojih reči
Za tobom procvetavaju stabla bagrema
Telo ti more devojčice a u tvom stasu
Diše mala košuta dalekih predela
Ima nešto u pesku ima nešto u talasu
Od tvojih koraka i od tvoje nemirnoće
Ti bi sad odjednom mala moja biti htela
Zrela ko narandža ko južno voće
Devojčica
Njene su grudi kao dve majušne ptice
Stidljivo skupljene u haljini ko u rosi
Kao boja bakra svetlost joj u kosi
Dok prolazi nemirnim korakom devojčice
Ona ima oči pogleda bistrog bez tajni
I ruke nevine kao nežne cvetove jutra
Dok stoji tako na pločniku i posmatra
Taj svet koji se miče svet sjajni
Žalim je što će jednom ipak da spozna
Da život nije bajka mladost i ljubav
Što će jednom i za gorčine da dozna
Kad ode dan prvog korza prvog plesa
Prvog poljupca koji joj se učinio ubav
Kad se na sve to iznenada spusti zavesa
Devojčica skuplja svoja kolena
Devojčica skuplja svoja bela kolena
Dva grumena svetlosti, dve kaplje nežnosti
Cvetove koji se u latice razlažu
Smerna, voli ona moje dlanove na njima.
Krv je moja iznese pred čudesnu svetlost
Ali ne otvara čvrste katance ljubavne
Ne pomažu tu ni poljupci ni plamičci
Koji se pale potajno u zenicama dubokim
Belina je njena razastrta u aprilu mlada tela
Ništa nisam naučio od prvog poljupca vidim
Samo je glad postala veća kroz godine
Jutro dočekujemo u travi i svetlost u daljini.
Draga
Vitka, na pesku toplog leta, leži draga
Ima otvorene oči zagnjurene u nebo
Zagonetno osmehnuta čuva svoju tajnu
Dođem, opružim se pored nje i čekam
Da i u moje oči uđe parče leta
Čekam čitavu večnost i više
Nisam srećan srećna je moja draga
Ona se sva pretvori u ljubav i
Zagrcne se od smeha neobjašnjivog
Kad zaželi zapali usnom novo sunce
I tankim ga rukama skine s visina
Dunja ili žena
Što dunja nisi, miris njen, otisak svežine
Boja koja zavodi oko i misao vodi daleko
Golo meso odenuto u maglu čežnje, ti
Bokovi ispod haljine u naborima vetra
Mišljah, kako da te nacrtam nestvarnu
Dok trčiš površinom mora i gubiš se
Daleko u jednoj tački bele puti kao galeb
Bežao sam iz samog sebe čupao iz duše
I ispisivao boju tvojih zenica mišlju svojom
Odlazio u nepoznato i istraživao malo srce
Dunje sa mog stola sledio okom trag
Raskošni oblik tvog tela ko rumen njene kore
Jabuka
Ja vidim zrnca sunca
Pretočena u njenu koru.
Sva se ljupkost skupila
U luku njenog rumenila.
Tišina dalekog gorja
Kroz peteljku ušla.
Kao da je sad dotrčala
U ruke, knjige...
Pohotno se ko ljubavnica nudi,
Dok leži na tanjiru.
Tajnim ključevima otvara usta
I sitni pesak sunca prosipa
Ljuvena
Ti si lepa, ljubavi moja, ljubavi
Ljupkija od svake ljupkosti
Savršenija od svih bogova
Vatre tvojih usta, ljubavi moja, ljubavi
Izgaraju me svojom pomamom
U nagosti tela tvog i grudi ukrutljivih
Na prevojima ti tela, ljubavi moja, ljubavi
Među dolinama vitkih i dugih nogu
Grudvicu mraka udom razgonim
A ti si lepa, ljubavi moja, ljubavi
I tvoja haljina, kosa gusta, ruke, mirisi u travi
A ti si mi lepa, ljubavi moja, ljubavi
Mala usta
Mala usta koja svet potamneo
Otvaraju i zatvaraju mirno
Ne iščezava bol, ništa
Ćute mnogo, ćute noć svoju
Ono što se godinama skupljalo
Jedna večnost, cela večnost prođe
Od reči do reči
Pre će se sunce otkinuti
Od krune neba nego što ću
Slast malih usta osetiti
Mlade vitke žene
Mlade, vitke žene, s rekama bedara šuštavih,
S tužnim očima, dubokim provalijama u koje padamo,
S jezerima koja otkrivamo ispod trepavica...
Šta će biti s njima kroz deset godina?
Prolaze one ulicama s telima gipkih srna,
Devojčice još, i uleću u naše poglede čežnjive.
Kao godine otvorene su njihove duše rascvetale,
Dok zanosno lelujaju kukovima oblim u hodu.
Kao talasi morski prodrlo je proleće meko
U te grudi, u te grlice koje se bude.
Rodite sutra devojčice, kažemo, da vas gledamo
U njima probuđene kao bele cvetove na vodi.
Oči moje drage dok me ispraća
Draga moja ima oči kao kapi kiše u ruži
Dok me ispraća na pragu našeg doma
Pod krovom naših godina igra tamno sunce
U damarima našim sevaju munje očaja
Preko brda ljubičastih klizi topli suton
I ulazi u moju dragu kao kradljivac mirisa
Draga moja stavlja uvo na školjku i ne
Čuje ništa samo udar talasa morskih
Ona maše rukama kao lastavica ne vidim
Više ništa ali ljubim dragu u oko ljupko
I slutim gorke godine odsutnosti pusto je
U svim stvarima ostaje srce napuklo
Zvezde na uzglavlju
Ta razdvojenost
Lepota godina u struku
Poljupci koji traju
Bleda u iščekivanju
Sledi ona moj pogled
I put ruku
Znam taj nagoveštaj
Tajni znak ljubavi
Ramena stisnutih
Očiju ispod latica
Prijatni strah u telu
Bela kao vodeni cvet
Toliko mlada i nežna
Ni u pesmu ne smem
Da je uvedem
Ostaju samo noćni poljupci
I kasne zvezde na uzglavlju
