Novi Sad, Beograd, Skoplje, Bec, Pirot, Knezevac, Kragujevac, Kanbera dotakli se na cosku interneta; caskamo a iz svakog od nas izmedju ostalog provejava i mentalitet mesta u kome zivimo.
Recite sta je to bas, bas beogradski, becki, pirocanski...
Biti kod kuce pre mraka.
Crveneti od stida, a ne od besa.
Ne stajati na tudju senku i muku.
Voziti bicikl.
Kupovati cvece.
Ulagati vise u cerke nego u sinove.
Ponositi se svojima kada postanu slavni.
Dotle ih vise kuditi nego hvaliti.
Ne gubiti iz vida da su Beograd, Budimpesta i Bec malko zabaceni.
Obozavati akvamarin, boju panonskog pra-mora.
Praviti se kao da Venecija nema golubove.
Pamtiti da su najvece poplave bile 1770. i 1965. a najbolje berbe 1900. i 1969. godine.
Kladiti se da je osamdeset meteri prava mera nadmorske visine za pogled na svet, a dve stotine meteri najpogodnija daljina izmedu obala.
Sanjati mostove.
Pricati o vremenu.
Ici u bioskop.
Setati se.
Ocenas govoriti u sebi, bez obzira na jezik molitve.
Biti bezobrazan samo kad to pristojnost nalaze.
Ne zaboraviti nikad ono sto se nekom dalo, ali ni ne iskati nazad.
Podeliti hladovinu sa drugima.
Posle dobrog gutljaja obrisati se rukavom, kao sto to rade dole, na jugu.
Ne dolaziti nenajavljen u tudju kucu, kao sto se to ne radi ni gore, na severu.
Imati instinkt za ponavljanje istorije.
Ljubiti u ruke, a ne u obraz.
Bol u grudima drzati za zubima.
Biti spor iz otmenosti.
I blago uobrazen.
Zbog tradicije depresiju negovati, melanholiju prenositi u naslede.
Ne smejati se grohotom, vec pogledom.
Otezati sa vokalima.
Odugovlaciti sa odlukama, ali ih se pridrzavati.
Drzati ruke cesce na ledjima, nego u dzepu.
Ne znati za kletvu, zavicajni kompleks i nezeljene goste.
P.S. Novosadizam nije zarazan i ne prenosi se kontaktom.
Autorka: Zagorka Radovic
Novosadski je pricati tiho u kaficu.
Novosadski je ici nasim lepim gradom i misliti da si u raju na zemlji.
Novosadski je suptilno, nepretenciozno, drazesno, simpaticno, nenameljivo razgovarati.
Novosadski je i putovati 45 minuta do Beograda
Novosadski je biti inertan za sva dogadjanja oko tebe; i da kazes: "Taaa neeeeznam, ne mooogu danas..." ;)
Mojot grad ima svoi obelezja i naviki. Pred zemjotresot po skopski bilo:
- da se sedi vo kafanata Idadija
- dase jadat kebapi so kromid ili - desetka-kaj Destan
- da se ide na kapenje na Vardar i da se slusa muzika vo Kermes
- navecer da se odi na korzo
- imalo tri setalista, masko zensko i za stari momi i ergeni
- da se sedi vo turska carsija da se pie ladna limonada ili ladna boza
- da se odi na igranka vo Oficerskiot dom
- da se odi na kino predstava vo avto-kinoto Park
Denes po skopski e:
- da se dzogira pokraj kej
- da se vozi tocak pokraj kej i nakaj Vodno
- da se iznese kuceto na prosetka vo parkot
- da se sedi vo kafule vo dobro drustvo da se ide na teatar
- da se odi vo kino
- da se vozat roleri
- da se napravi izlet vo park
- da se odi na Kale
- da se poseti planetariumot
- da se kasne dobra pastrmajlija
- da se odi na plostad
- da se ceka devojkata ili deckoto pred Rekord
- da se sedi vo kafe internet
- da se posetat muzeite
- da se odi vo Kursumli-an
- da se odi vo galerija
- da se zabavuvas na skejt parkot koj umee moze i da vozi
- da se odi na karting vo Volkovo
Ednostavno, semata na Skopje e sekoj - da se zabavuva.
Beograd je opet ogrejalo sunce, jer niko drugi nije hteo.
Ko se probudio u Beogradu za danas je dovoljno postigao u zivotu.
U nekim beogradskim ulicama bice poseceno staro drvece. Na njihova mesta posadice lepe mlade milicionare.
Za izdajice, tuzibabe i cinkarose u beogradskim skolama uvodi se novo priznanje - vukovac. Po imenu onog Vuka, koji je, prema narodnoj pesmi, izdao na Kosovu.
Temperatura u Beogradu je ispod svake nule.
foto: www.inter.rs
Hoce li skoro taj beogradski metro?
Mnogi Beogradjani su vec pod zemljom i - cekaju.
Hrabri beogradski golubovi lice na toreadore.
Kad se na njih zaleti neka besna motorna bestija, oni se elegantno izmaknu za samo nekoliko santimetara i nastave da kljucaju.
Zasto beogradski mladici ne sluze vojsku samo u Beogradu ?
Mogli bi spavati kod kuce a mame bi ih svakog jutra vodile u kasarne, kao u obdanista, i dolazile po njih kad se vracaju sa posla.
(Beograde, dobro jutro. - Dusko Radovic)
"Dragi Milanče! Hvala na sećanju..." - pisao neko nekom ovom razglednicom 1899. godine.
Od tad do danas, na mestu ovog pontonskog, dizali su i rušili, pa opet dizali ljudi - još četiri mosta.
Pozdrav iz Novog Sada!
Tu nedavno, opet sam sreo onu ridju jesen na keju pod mojim prozorima, duz dugih pepeljastih plocnika zatrpanim liscem. Prva pomisao mi je bila da izvadim kartu za "Panonija ekspres"i - pobegnem. U jesen uvek nestanem iz Novog Sada. Cinim to zato sto se svakog novembra kao po nekom smusenom pravilu zaljubljujem u stari most pod Tvrdjavom, u lavirint krivudavih sokacica oko Matice srpske i Temerinske pijace, u dva prozebla labuda koji kasljucaju u jezeru u Dunavskom parku, u jednu violinu kod "Marosa" ili dve violine kod "Stolca" - i sto bespomocnije prirastam za ove ulice, za ovu uzurbanost prolaznika, za leprsanje jutarnjih i vecernjih izdanja na bulevaru i za sarenilo izloga koji krupnim cetvrtastim ocima zure u izmaglicu i monotono sivilo prosute kise.
Jednom su me pitali, zasto sam tako gimnazijalski zaljubljen u Novi Sad.
Nisam umeo da odgovorim. Jer sa najdrazim gradom je kao i sa najdrazom zenom: nikad necemo uspeti da objasnimo ni sebi ni drugima sta nas je tako zavelo.
Kazu vam svet je ovde zatvoren u svoje sobe. Kazu vam: svet je ovde prizeman.
I vi danima i godinama pokusavate da odete, a ne primecujete kako se
penjete iz prizemlja i ulazite pod nepoznate krovove. Od prvog trenutka pokusavate da odete. Rode vam se deca, zavrse se neki ratovi u svetu, svemirski brodovi opisu hiljade kilometara zutih puteva po tamnim nebeskim prostranstvima, a vi pijete svoje pivo na terasi hotela "Putnik" i ponavljate svoje napamet nauceno: Ove jeseni moram svakako otici... svakako moram otici...
Jednom su me pitali zasto volim svoj grad. I danas na to ne mogu da
odgovorim. Samo ponekad, kad je ovakva novembarska jesen, sa mnogo lisca duz pepeljastih trotoara na keju, cini mi se da je sa najdrazim gradom kao i sa najdrazom zenom: Hteli smo da pobegnemo da ne bismo jos vise, ko zna po koji put, dodali nesto vrtoglavo na vec vrtoglavu gradjevinu svojih najtoplijih intimnosti.
Uz duzno preterivanje :D zapevajte veceras:
Dones'te mi rujna vina.
Hocu price da se setim,
bas na ovom divnom mestu,
gde ugledah njene oci.
Zaustavite Dunav
i skazaljke stare.
To je pesma moja
i pesma moje drage.
Nek me svuda prate
s pesmom rujna vina
osam tamburasa
s' Petrovaradina.
U belom ces sa mnom poci,
vodicu te na vencanje.
Bacace nam cvece srece,
rastavit' nas niko nece.
Zaustavite Dunav
i skazaljke stare.
To je pesma moja
i pesma moje drage.
Nek me svuda prate
s pesmom rujna vina
osam tamburasa
s' Petrovaradina.
Tamburasi, svirajte mi
divne pesme od davnina.
Ja cu ljubit' kose njene
i polako piti vina.
Zaustavite Dunav
i skazaljke stare.
To je pesma moja
i pesma moje drage.
Nek me svuda prate
s pesmom rujna vina
osam tamburasa
s' Petrovaradina.
Cvetanje Tise - Voda Tise je oduvek bila bogata ribom, nekada je cak u reci bilo oko cetrdesetak vrsta ribe. Danas su najpoznatije saran, som, keciga, stuka, karas i razne vrste bele ribe. Po ovome se Tisa ne moze izdvajati od drugih ravnicarskih reka, ali ima nesto po cemu se ona razlikuje, jer je danas jedina reka u Evropi koja "cveta". Tisin cvet je prastara grupa insekata i bila je rasprostranjena u vise reka Evrope, ali se nigde nije u takvim razmerama rojila kao u Tisi. U prvoj trecini ovog veka izumrla je u rekama zapadne Evrope i skoro iscezla u srednjoj. Danas se moze pronaci jos samo u Tisi i to u velikim rojevima jedino u srednjem toku Tise u Madjarskoj.
Sredinom juna meseca svake godine, ako su vremenski uslovi za zavrsni razvoj larve bili povoljni, pocinjalo je rojenje Tisinog cveta. Tada bi popodne nakon 17 casova, bez ikakvog predznaka, iz dubine reke krenula nepregledna povorka belih larvi. Navirale su u ogromnom broju, tako da ih ni ribe nisu mogle unistiti, pa ih je najveci broj stizao na suncem obasjanu povrsinu vode.Na ledjima im je tada pucala tanka kosuljica i iz larve bi se rodio nezni leprsavi krilati insekt, nalik na vilinog konjica, jarko zutog tela i sivkastih krila. Bili su to muzjaci.
Tek kada su oni, kojih je znatno veci broj, svojim telima nahranili ribe, ptice i zabe i kada je izazak iz muljaa bio skoro potpuno siguran, krenule bi iz dubine i larve zenki. Zenke bi se odmah vinule u vis,proletele kroz oblak koji su ranije formirali muzjaci i nastavile da lete iznad njih.Muzjaci bi ih jedva docekali i njihovo do tada naizgled besciljno kovitlanje nad rekom pretvorilo bi se u hajku za zenkama.Utrosivsi i poslednje zalihe energije na zanosni "momacki ples" i potom na parenje, muzjaci su iznureni, padali ne vodu ui umirali. Zenke su letele nad rekom jos neko vreme, do pred sumrak, da bi se izvrsila oplodnja jaja u njihovom telu,pasu se tek tada spustale navodu da bi poslednjim trzajima zivota polozile jaja.
Davno je to bilo kada je Tisa,putniku namerniku, ziteljima kraj njenih obala, pruzala jedinstven neponovljivi dozivljaj - cvetanje Tise. A danas? Danas se sve promenilo. Promenjeni su uslovi zivota za tu retku vrstu i Tisin cvet je pod naletom industrije i covekove nebrige, umesto da leti nad povrsinom vode u susret novom zivotu, odleteo u pricu i legendu.
Most je najvaznija rec u Novom Sadu.
Sta kazemo kad kazemo 'most'?
Nesto obicno, kao 'Dobar dan'.
Nesto jednostavno, kao otici i vratiti se istim putem.
Nesto carobno, kao hodati po vodi.
Nesto cuveno, kao 'Ne diraj u moje krugove'.
Nesto neprolazno, kao ta rec.
Kako kazemo rec 'most'?
Tako sto spustimo pogled na Liman,
pa ga dignemo ka Majuru,
tiho da se ne pomere jablanovi kraj Djackog,
ni platani kojih vise nema u maloj Futoskoj.
Sto se setimo onog koji nas je prvi preveo preko,
kad je jedini put ispod bilo plavo.
Sto uzdahnemo kao kad nas zaboli,
pa odahnemo, kao kad bol prodje.
Kome nikad ne kazemo rec 'most'?
Onima koji nikad nisu zaspali na jednoj,
a probudili se na drugoj obali.
Onima koji ga nisu pravili od vrbovog pruta,
igrali se 'laste-prolaste' izmedju Telepa i Ribnjaka.
Onima koji nemaju nikoga koga vise nema.
Sta se krije ispod mosta?
Potonule imperije i trule carevine,
usnuli zaledjeni sa blagoslovom na celu,
skoljke u kojima se jos cuje kako Bic Bozji siba Panonsko more.
Ciji je most?
Onih koji su rodjeni na obalama,
svejedno kojim...
Pod jednim uslovom.
Da su bar jednom presli preko mosta.
Bilo kojeg...
Kako se pravi most?
Od sna.
Ko ne veruje,
neka proba.
Zagorka Radovic
Djordje Balasevic, pa kad volem...
Jedva da se sećam dvanaest zvončića na njenoj bluzici
Sam je crni đavo poturio note muzici
Vrtela prstić oko dugmeta
Starija je sestra bdila kao ukleta
Obećale, kući, da će doći i pre ponoći
Jedva da se sećam prvih pet-šest slova njenog imena
Mesec nešto flekav, ko stara trumpeta limena
Vitlao Božić jata zvezdana
Mrznuo je Dunav nizvodno od Bezdana
A u našem kraju, lepih seka iznad proseka
I baš lakonoga
Za drugoga zaručena, a za mene naručena kod Boga.
Moja lepotuška
Nedopijen gutljaj vina, dah karmina na krajičku opuška
Ko reči par u spomenar
Jedva da se sećam da je ribnjak bio srmom okovan
Tad i nikad više miris'o je sneg na jorgovan
O, mati joj njena skrila papuč
Od mraza ringlov pred kućom napuče
U ocove čizme pa do čarde preko verande
Moja lakonoga
Za drugoga zaručena, a za mene naručena kod Boga
Moja lepotuška
Nedopijen gutljaj vina, dah karmina na krajičku opuška
I teški lom u srcu mom
Hajde sad svi:
Moja lakonoga
Za drugoga zaručena, a za mene naručena kod Boga
Moja lepotuška
Nedopijen gutljaj vina, dah karmina na krajičku opuška
I teški lom u srcu mom