Tri metera somota
- A obaska ne volem kad uvatidu furt istu pesmu da narucivadu, mada platidu ne znam kolko.
- Sta je tebe zotim? Nek se veselidu. Njima lepo, a nama pun slajpik.
- Ta sta znad kads izopijadu, jal sviro becarac, jal čivutsko vecernje, isti andrak!
- E, viš, nije. Dodje svakim distera njegovo, a zoto smo mi tuna. Tridesete na Vidovdan dobi porucnik Laza Zivkovic unapredjenje, a mi bili “Kod stuke”. Dodje on i oma zove zastal, ajde, kaze, moju pesmu. Koju? “Marsirala kralja Petra garda”! Odsviramo, a on stotku. Jel moz jos jedared? Ajd jos jedared, on opet stotinarku... I tako dvajsedam puti! Jes da mi i kralj Pera i garda izasli iz volje, al uvatimo dve iljade i sedam stotina!
- Ja ne volem “Tri metera somota”.
- A sto? Lepa pesma, vesela.
- Svirali svatove u Margitu, a znas kaki gornjani zaguljeni, furt ti trazidu bas onu sto ne znas! Akoz znas, onak precepi stotinarku, pa jednu polutinu zalepi ti na celo, a sonom drugom maje, dusa da ti izidje nanos dok je dobis.
A bio tuna neki Sava Josimov, kaze: “Ajte svirci akoz ocete novce da zaradite” i pokaze tolki budjelar, sve same iljadarke. Mi mislili ima domastimo brkove. Pitamo sta gosn Sava izvoljeva, a on kaze: “Tri metera somota”, al pogodba da bide: za svaku strofu sto znamo iljadu, pa kolko isteramo, a pose on da peva i za svaku sto ne znamo iljadu manje. Izvadi oma tolki bunt i mete nastal, nama oci diskocidu!
Pocnemo “Tri metera somota, jel te curo sramota...”, a Sava furt vice: “Jos, jos!” Otpevamo jedno dvaestinu, onak on preuzme pa sve neke gornjanske:
Mutan Tamis kod mline, sto meteri sirine,
bas se tuna kupo Ziva, a nume da pliva!
Aoj Zivo, pa Zivo, jeli smo ti koljivo,
isplivo bi da si mogo, al duboko mlogo.
Ispadne nakraj da on dodje nama deset iljada. Kaze ne das cigani, nego ceo bunt mete kroz onu rosu u beges.
Mi zahvaljivamo bogzna kako, pitamo jel’ jos stogod povolji, a on kaze – ne treba. Kad se svatovi razisli, jedva izvadimo novce iz begesa, a ono iljada samo odozgore i odozdole, usredu sve same artije!
majra
Kurmodin Živo
Moja mati rodom iz Ferdina, od Aleksicevi. Imo sam tamonaka deda Živu i baba Djurdjevku, dva ujca i jednu tetku. Za slavu il kad bidu ferije iso samo kod nji da sedim ugosti. Onak mi uja Sava pravio svirajku od zove, davo mi da jašim njinog Mrkova kad idemo na izlaz, a na kandziju meceo nov švigar od po šuva, pa me ucio da pucam šnjime.
Kad polazimo, a baba Sofija mi drzi prediku: “Da si se tamonaka lepo vlado. Da nisam cula da pcujes ko sto umes! Kad sretnes kogod na sokak da kazes lepo ‘ljubim ruke’, mada ga i ne poznas!” Ona mene furt tako vospitavala, nisam jos ni uškolu pošo. S pocetka sam se svima javljo, nekim koje sretnem i tri-cetr puta nadan. A oni kazedu “ziv bio” il “da si ziv i zdrav”.
E, pose kad sam malko poraso, onak sam skracivo ko i drugi, pa sam cujes di kazem “... imrukeee”. Opet nisam ko Steva Vrliæ sto furt trèo sokakom, ma digod kreno, pa sve ko da tera avto viko: “Drrn, drrn, brrn... odoše kamione za Berlinove!” Sta mu to, ocin ga znao, valda vido u Pancevo kad ga otac vodio kod doktora za naocari. E, pa Steva sam’ protrci i kaze “... uke” i sotim je sve kazo.
Ljudi medsobom pozdravljali se svakako, i pomaze Bog, i brojutro i bardan i barvece, a oni sto isli u madzarske skole, mladji, kažedu i serbus i jonapot, al samo sam u Ferdin cuo drukše.
Sedi deda Živa na sokak, prodje Spasa Tintorov pa ce: “Kurmodin Živo!” Deda oma: “Kurmodin Spaso! Vi kec?”, a onaj odgovara: “Tanko, ser gut, pa kaput!” Nista nisam razumo, pa pitam uju sta govoru, a on se smeje: “Ta mani i, govoridu kojesta. Nji nekolko bili soldati u Galiciju, pa bajagi naucili nemecki. Mož da bide ono sto Švabi zaboravili, al ni to kako treba. Pito sam gosn ucitelja, a on kazo da nije “kurmodin” neg “gut morgen” – brojtro! Al ajde ti njima dokaži. Oma vičedu: “Znas ti tvoj nos! Jel si ti bio u Galiciju il mi? Jel tebe cuksfirer egzerciro il je nas?” I onak sta da im i ja kazem neg “kurmodin”
majra
Dve jabuke, tri dunje
Mogla sam das udam za kog sam tela, al nije kako ti oces, neg kakoje sudjeno. Prosio me neki Kreca iz Starčeva. Boze, lep ko upisan, bogat! Skorom da sam pristala, a mati kaze: “Nemoj, Maro, nji je devet ukucu! Ta nite tata davo dučiš šnajderaj da bideš paorka celog veka!”
A pose ispalo da šnajderaj svemu kumovo. Kad sam svrsila šes razredi, kaze Lala (tako zvali oca, a krsteno mu Momir): “Nemam novaca da te posljem u domacicku skolu u Bavanište, al bar ce za šnajderaj da bide!”
Onak odem prvo kod baba-Ricike dučim da sijem beli ves. Bilo nas nekoliko, pa od zajutra do navece krojimo, sijemo, otvaramo rupice... Za nekoliko meseci naucim da sijem posteljinu i kosulje, a pose predjem kod Smilje Cengerove dučim snajderaj.
Ostanem tuna dve godine, mloge napustile. Jel polak godine fircaj, otvaraj rupice, prisivaj dugmadi, peri, idi u ducan, a zanat gledis sta majstorica radi, pa sta ukrades, to ti je. Kad kroji, sve nas pošlje nekim poslom, tek da nismo tuna, pa iskroji sve sto ce da sijemo tu nedelju... Sve znam, ne znam kroj. I da me otac u Pancevo kod neke Tobošarove da naucim i to. Zavrsim, masinu nemam, di cu sta cu, i vratim se kod Smilje. Sta uradim posla jedan tal meni, dva njojzi, jedan za masinu i jedan jel je majstorica. Mi u jednu sobu, u drugu njen Velja imo kovacnicu, a ovaj moj sadasnji bio kalfa kod oca.
Mladji dve godine, al spadalo, pa ne das mane moje glave. Kad potkivadu konje na sokak, furt zavirivo na pendzer. Mati ga otera, al on opet i tako nas dvoje sludujemo. Pose samo cekamo da Smilja okrene ledja, ode da prestavi rucak il tako stogod, a ja sedim za masinom i zapevam: “Dve jabuke, tri dunje, na ormanu venule”, a on cuje pa oma dotrci na pendzer, pas razgovaramo i ljubimo. Dok nas majstorica jedared ne uvati. Kad je nije strefilo! Pa nema lufta, oma sela na hoklicu. Dam joj vode i secera, a ona ce ”Ju, dete, primaj Boga, sta da kazem tvom ocu i materi?” A ja njojzi: “Nista, imam ja svoj lebac i ne treba niko da mi drzi svecu!” Pose rekla Velji, a onaj oma zove mog Branka i kaze: “Ako se volete, onak se zeni, nemoj tuna da mi pravis komendiju!”
I tako moja Biška ustane jedno jutro, izidje u avliju, čuje negdi svira armunika. Kaze ocu: “Nije svetac, a cujes di sviradu i pevadu, mora da je nečija noćas odbegla”. Dal su oma znali cija, kad usli u moju sobu, a mene nema.
majra
Sudija, bem te u svirajku
- Ta ni na utrinu, ni kod donje škole, ni di je sade, neg na široki šor.
- Di ti znas kad nisi sigro fuzbal?
- Al sam furt gledo! Oma tuna pored Poštica kucu, mogo sam s pendzera da sam teo. Bile sative, a mreze drzali u švapski dom. Nije bilo ogradjeno, neg sam krecom obelezidu. Kad sigrau nedeljom, okupis sveta onoliko. Izidjedu i udavace pa špaciradu, a cika Marjan prodavo sladoled i jabuke u crven secer.
- Ode baš ravno i trava fina, sitna...
- Ta da šta je, al jedared sigrali protiv Plocice, pa Koja Vurdeljin udari s pumpom od becikla autriktera jel majo opsajd, pa onak sudija ponisti cis go. Pose nise znalo ko koga bije. Onak naredidu da mora das ogradi da publika bide obaška, a ne da stoju oma nuz leniju. E, tuna nije moglo das ogradjiva jel imo put s obe strane. Onak premestidu na izlaz, nuz groblje di je i sade. I ogradidu, al sta vredi, poses opet tukli.
- Sve pantiš.
- Ej, sta je jeda izeo siroma Vlasta Peric dok je opravio tim!
- A sto? Ta bilo tolko dobri igraca?
- Bilo pose, al kad je poco, straota bozja. Podelu se na dve strane, al di fuzbal tuna oma svi na kamaru. Nit si znao sta ko sigra, ni ko koga šopa. Onak nece niko u odbranu, neg svi bi digradu navalu. Neki voleli da pimpladu i prekoviše, a neki oma špicorojku, pa duuu – di stigne. Moj stric Rada mogo da šutne preko onog duda kod Majstorovica i furt s otimo za bekovsku!
- Ta nije valda sav kumst da šutneš?
- Dabom da nije. Bilo pose tuna i dobri igraca: Švaba Bendi, Mita Buta, pa neki Tranda, Bire sigro krilo, Golub Pita umo da tribla opasno i neki Djura, sto bio segrt kod Halupe u gvozdjaru, pa svaku nedelju peške dodje digra, a pose se vrne u Pancevo. A Minda i Jova Bugarin sigrali bosi jel nije bilo kopacki za njine noge. I furt imo bar jedan uljav, ko onaj Velinkin, što s tuko za makaršta. A sudija ne svira, on oma vice: “Sudija di gledas, serem ti se usta! Sta ne sviraš enc!” A za penal znao das pobije i sa sudijom i s polak tima. Pose kad gisteradu, onak mu djavo kriv.
majra
Fala bogu, ocu, al ne mogu
Bilo rakija razni, a najvise dudare, zoto jel je i dudova bilo mlogo. Bilo dudinja od svake fele i bele i crne i murgaste i one oltovane, sto dodjedu krupne ko prs. To je mati u dunst meæala. Za rakiju s farba manje gledala, neg samo da bidu zrele i slatke.
Zajutra, cim se pustidu svinje u cordu, majka Lena pocisti sokak, pa s prepne neko od mladji da natrese, a ona onak kupi u plekani lavor, pa pose izruciva u kacu sto stojala pod ambar, a preko nje metnut pokrovac. Kad s napuni i komina prevre, oma nakola, odozgore nekolko snopova ogrizine, pa kod Mate u pecaru.
U to doba, polak sokaka uokolo smrdilo na džibru, al ko je zotim mario. Osobito oni sto s bili redovni oko kazana, da cenidu kako j cija rakija ispala. Najredovniji bio Nika Buckalov, zvani Opiraca. Poco s rakijanjem u mladosti, od muke njegove. Imo maciju, a das macije dobre, sto kažedu, u baštu bi se sadile! Novaca za birt nije imo, pa di bi, neg kod Mate u pecaru, dis ne pita ni sto si ni kolko si. Pose mu to preslo u obicaj i kad posto svoj covek. Ko doso, ko ne doso, al Nika uvek tuna. Znao po mirisu dal je komina dobra i kaka ce rakija dizidje. I kad procuri dokle je ljuta i kad je patoka. I akoz je Nika kazo da je tolko gradi, nisi moro da meris!
Zena mu Kosara furt cantrala, i on reko da nije, fala Bogu, ni gladna ni zedna, ni gola ni bosa i das mane njegove glave i gledi svoj poso, dok je dobre volje. Cesce dovodio Dragu armunikaša i tero ga da mu peva:
“Sve se kanem das rakije manem,
Fala Bogu, ocu, al ne mogu!”
il onu drugu:
“Alaj zivim dok zeni ne skrivim,
a kad skrivim, ja jos lepse zivim!”
Jedared odocni malko vise, a Kosara besna nije tela da ga ceka, neg ugasi lampu i legne. Nika udje ukujnu, pa napipa na astal šerpenju s kupusom, a bio zdravo gladan. Zajutra kaze on: “E, Kosara, post ti tvoj, al si onaj kupus za veceru dobro skuvala.” A ona ce: “Ta kaki kupus, vile u tebe, mora da s opiracu pojo! Kad sam vidla di te nema, ja kupus prosula”.
majra
Rekla-kazala
Cim se baba i komsinica Kosa zatvoridu u gostinsku sobu, a mene teradu na sokak das sigram s decama, oma znam kolko sati. Jos kad cujem di govoridu “ju-ju” i krstu se, to mora das strefilo sto nije das sotim naglas pripoveda. Majem se ja tuna, trazim da jem, da bi štagod cuo, al majka onak zapreti s prstom i dicu neg na sokak!
Oce i domacini da pricadu otim na sabor, al redje. Zoto momci kads navece okupidu na cošak, tuna moz da cujes svasta. Išo i ja neki put s mojim bratom od ujca, Jovom Trucom. Kad momci pitadu: “Stas dovo tog kad nume nos dobrise?”, a on bi kazo: “Nek s uci dok je vreme”. Kod Mate na cosak dodjedu momci iz po sela i bide tu svakaki divana, a kade nema sta novoga, onak pevadu.
E, pa, jedared doso na red i popa Mata. Ko, vidle ga zene, kad išle friško zajutra za lebac kod Djure pekara, di ugace bega niz Gornji sokak, a posle skreno u Tikvicu. Oma poceli da študiradu di je popa mogo dide uštetu i nakraj izidje kod Divne Tolmaceve, udovice. Jeste-nije. Onak jedni ružidu popu, a drugi ga branidu: “Di bi gosn popa, on to ne vole!” A ovi pitadu: “A sta onak trazio tamo koji andrak?”, a oni ne popušæadu: “Ta da je pricesti i da joj malo sveti vodicu!” Al ovi sto ružu, zajedadu dalje: “A sto je bego, das nije stogod uzortiro? Pa onak što ugace, di mu mantija?” Oni sto branidu, oma kontru: “Dabom das uzortiro da ne odocni na jutrenje, a mantiju skino da moz brze da bega!” Pose svi u smej. Tek ce Toma Krudulj: “Kakogod, Mile Raspop jedva doceko i u pesmu meto:
Aoj, oce Matija, a di ti je mantija?
Ce ostaneš i brez brade, na kraju parade?”
“Dobro da nije i popadiju spomeno”, kaze Sima Gluvakov,, “jel pricadu neki da nije popa ugace sokakom bego. Ko, omorina, pa nemož popadija da spava, neg izisla malo na frišak luft u portu, a tuna baš šeto ucitelj Sima, pa kad gosn popa drekno s pendžera:
Sido! onaj oma zagrebo!”
E pa nije ni to! Kazo Rada crkvenjak da jeste bego gosn popa, a sve kriva popadija. Taki masan paprikas opravila za veceru, a popa Mata ješan pa pojo tri tanjira. Potera ga tu noc, neznas kolko puti trco u nuznik, pa od hitnje nije ni imo kade das oblaci, nego onako u nocnu kosulju!
majra
Ko što golub golubici guče
Zimnje doba. Kod Egićevi ukujnu baba Kosara, snaja Smilja i najmlađa ćerka
Negica. Baba s maje oko sporeta, a nji dve vezedu i vodu ženske razgovore.
- Da znaš, mati, što sam vidla lepi šustikli kod Trudi Švorcove. Tako tolke, okrugle dođedu, baš za natkasne u gostinsku sobu. Pa cvetovi razni, a grane s sve tako preplićedu, oko da ti stane. Šesnajs farbi konca!
- A šta fali ovim što si trukovala kod Jovanke Bažižine? Mogla si da biraš koju
si tela, ima iljadu mustri.
- Al’ kad više za mašinu. Lako njojzi, nogom točak, a gorenaka sam tura pod iglu di treba.
- Šta mož na mašinu, mož i naruke! Šta ti glediš na Jovanku, njojzi je šlingeraj
poso. Tolke bile kod nje da im pokaziva, pa kolko ima masinu? Nijedna.
- A Nina Pargarova?
- Ne brojidu se ti što imadu novaca i besnidu.
- Išo joj Baca čak u Sloveniju da dotera mašinu.
- Išo i sade im stoji u konk, da pokaže dimadu. A čujem Baca tamonaka
u Sloveniju lepo fasovo. Stiglo mu štrofa dve iljade, pričo Gaja podbeležnik.
- Das nije skime potuko? – pita baba Kosara.
- Ta nije, neg ga u jedan ma pritera, pa ušo u nužnik nastanicu, a unutri ko u
apateku. Tako sotim bio zadovoljan da s plajvazom na zid napiso: “Nigdi nisam s takim guštom, ko ode!”. Meto i sime i atres i potim ga nađedu. Na opštinu stiglo.
- E, svašta od njega i od tebe – kore je baba. U moje vreme znalo se šta je red i šta štafir devojački: tolko peškira vezeni, tolko čaršava, tolko šlifera, tolko jastuka, tolko dunja, i to ne ko ove sade, neg u jednu dođe dvanajs kila novog perja! Moš podnjom za Svetog Savu na utrine spavati.
Bilo i ti vezova razni i šlingeraja, al’ sve naruke. Ko je ona za mašinu znao.
A ja, opet, kuvarice najvolela. Istrukujem, izvezem na srpsko platno, operem,
uštirkam, pa prepeglam s peglajzom, pa kad okačim na šporet, ja sva sretna.
Ko god ti dođe, mož da vidi.On i ona držidu se zaruke, iznad njini glava ljubu
se dva goluba, a dolenaka izvezeno:
“Ko što golub golubici guče, tako i ja volem moje luče!”
majra
Nema da nema
Od naše kuće do Nešinog dućana tri ćoške. Kad me mati pošlje štogod, a ja onak sve putom furt: kilu šećera, deset deka germe, kalem crnog konca... već redom kako mi kazala. I sve u trku, pa kad stignem, nemam lufta da oma izdeklamujem naizust. Retko je ko novce plaćo, neg piše u knjigu šta si uzo, pa onak kad ovše žito, otac izmiri šnjime šta ima.
Držo tuna šećer, so, zejtin, gas za lampu, ulare, klanfe, kolomast, platno, dugmadi, konce... i šta treba i šta ti ne treba. A dućan otvorio još njegov otac Mita Stefanov. Kažedu, bio vredan jako. Taj nikad nije mušteriji kazo "nema", neg "bilo pa nestalo", "biće, dodjite za dan-dva" i tako... Sve da mušterija bude zadovoljna. Kad primo šegrte u dućan da učidu, oma pita:
- Dal znaš da računaš?
- Znam - kaže.
- A kolko su dva i dva?
Ako onak kazo "četr", taj kod Mite nije prošo. Neg je imo da kaže:"Izvinte, duzmem blajštift i artiju, da sračunam!" Pose to već svaki znao, šta on ište.
U trgovinu silan kapital steko, dve kuće sazido od tvrde ciglje, lanac vinograda u Verovac, vazdan talona u banku... A pose izišlo da nakraj ni ti novci ništa ne vredidu! Uvati ga u jedan ma u krštine i nije mogo nanoge nikako.Pričadu da dvesta iljada dao na doktore, al nije sebi pomogo. Onak doveka sedo u kolica u jedan ćošak u dućan i furt novine čito. Sotim se zanimo. A bio veso čovek, razgovoran, volo da divani s ljudima. Jel uglavu bio konten sasvime, mogo si šnjime očim oćeš, okrom što noge nije osećo, ko da i nema. Što kažedu, da jekser zakucaš, neb kazo "jao".
Obaška decu volo, pa kad pazarim šta mi šiljali i didem kući, a on pita dal sam štogod zaboravio. Ja kažem da nisam, a on kaže kako da nisam, pa me zovne tako prstom i pose mi mete uruku jal lušu, jal svilenu bombonu, il makar parče krompir-šećera.
Jedared bio duzmem cilinder za lampu i kako sam majo šnjime, zakačim ragastov od dućanskih vrati i okrnjim staklo. Sednem oma tuna na basamke, pa u dreku. On vido pa kaže: "O, bem mu kolač njegov i s cilinderom. Vrni se da ti dam drugi, ovaj ne valja. Ne ni ti das obogatiš, ni ja dosirotim".
Pismo
Oma to prvo da ti odgovorim - bolje, Stevice, da mi nisi ni piso. Tolke godine ne divanimo, p' onak nisi moro ni da pišes. Gledim d' otim i nemislim, neg kolko mora, a šta ima izmed nas, to ćemo sudom ko i do sade što smo.
Što pitaš šta sam tebe tužio, jel ništa samnom nisi imo, ću oma da ti kažem. Ja se s tvojim pokojnim ocom sudim frtalj veka, pa sade kad je otšo bogu na istinu, a ja do pravde nisam došo, moro sam da tužim tebe. Taki je red. Ti si njegov i kad si nasledio šta si nasledio, onak ima da naslediš i parnicu.
Dugo sam ja trpeo i jeo šta se ne je. Dok bili u jednu kuću ja kućio, on raskućivo. Kad kažem štagod, a on oma : "Ti, brate, piši, a ja pošten dužnik" i di sam stigo, da pose 'ulja digne ruku na mene! Tuna krivim i oca i mater jel furt njemu držali stranu. A kaki je ko i ko je šta steko znadu ljudi.
Ako ti on nije kazo, onak ja da ti kažem, ovu kuću kupijo dvajstreće pokojni deda Djoka od Andre Stamatovog i oma na nas dvojicu prevo gruntovno. Kad bilo šta je bilo i došlo da s' delimo, ja sam kazo grej je da prodamo neg' d' isplatim ja njega il on mene, a on kazo nema novaca, neg' da mi da njegovu polutinu, a da dobi' baba-Kruninu kuću celu u Tikvicu. I to sam pristo, manda babina kuća veća. Pose oma tu kuću prodo i kupio tuna di ste sade. kako je baba-Krunu izdržavo, to samo opna zna sirota. Kolko je novca na rakijanje spisko, dobro da te i tolko zapalo.
Što pitaš di je ikona svetog Jovana, koju je on tebi zavešto, mogo je tako da ti zavešta i papu rimskog. Ikona je kod mene i tuna će d' ostane. Da je njegovi ruku dopala, prodo bi ko ikonu svetog Nikole što j' prodo s babinom kućom. A da ja pitam di su moji šesnajs košnica i vrcaljka što bili kod baba-Krune u baštu? Di je čekićar što sam kupio u Sakule od Dobre Milakovog d' imam za prekrupu? Di je escajg za dvanajs persona što donela u miraz moja Djudja? Da l' imaš tapiju n' oni pedešes ari nuz Ponjavicu što oreš? (Zna se čije je to!)
Pitaš ko da plati oti sto sedamnajs ročišta što j' bilo, jel će to na debelo d' izidje, to si trebo pokojnog tatu da pitaš. Će da plati ko izgubi parnicu, kako presudidu. A pravda će nakraj da pobedi, manda se sudili još frtalj veka.
Ima djeram na kraju
Digod si kreno iz sela, na izlaz svugdi imo deram.
Onaj na švapsku stranu bio pločički. onaj na Skošac budžakarski. a ovaj di sedidu Srbi krajčanski, zoto di je nakraj sela. Nema od prvi' kuca ni trijes meteri. Kad se kopo, za Marije Terezije, onak stojo na utrine.
Nije tuna bio sokak neg put što udaro od Gospinog brega, preko Vasinog placa, uprav na groblje. Sad vidiš drukše sasvime. Nije onak bila ni Bacina kuca, ni Prodanovi, ni ništa. Pose nazidadu sve jedno nuz drugo Suvajački, Zubovici, Pavkovi, Pirini i opravidu sokak. Jel n' ovu stranu nije imalo di, neg upolje. Bio nuz deram drven valov da mož da napoju konje kad idedu na radnju il' se vrcedu,
Voda bila zdravo dobra, a 'ladna. jel imo je i svi osam fati duboko. Za pice, al` za pasulj obaška.
Ti što sedidu bliže furt tuna išli navodu. Vecem žene i devojke, zoto ga neki još zovedu i ženski. Prošo zajutra. prošo navece. bar nji' dve stojidu tuna i divanidu. Jel nije to d' ideš povodu neg i da s' vididu i da s' pitadu. Zoto valda i spevali onu:
,,Ima deram na kra|u. tu se žene sastaju.
Tu se žene sastajedu, ej, da se izlajedu".
A imadu one furt o cemu: šta si prestavila za rucak, kad ce da mesiš lebac, di si kupila maramu, da dodeš da ti prepišem recolis z' onaj kuglof što sam mesila na Preobraženje, kolko pilica ti izlegla kvocka, pa da l' si vid'la da se ta i ta cinkvajsom belila, pa ko je koga i ko je s kime i vazdan koješta. Povede mene mati jedared, da ne bidem sam u avliju, jel sam vijo pacice i birice, pa koje u'vatim a ja prebacim preko zida kod komšija.
Bio sam mali, još nisam uškolu pošo. Secam se da sam se prepo ko nikad, jel Bisa Pašina pricala kako nocom došli preho Dunava 'ajduci, pa poarali Ćiribiševe, oterali im konje i sve novce i jastuke iz gostinjske sobe odneli. Ovi brali vinograd taj dan, pa tako tvrdo spavali da ništa nisu culi u drugu sobu.
A Bosa Pirina kazala da nije zoto, neg da ovi aramije okadili i` rukom od mrtvaca! Ta ne b' se probudilm taman da su prangije pucale[/b]
Kocina lopata
Ta mora neko i da saranjiva, jel?! Što kažedu, nise taj rodio koji ne dumre. Ponak tako i došlo ono: “Kocinoj lopati nije niko izbego!” Pravo mu sime Zlata, a što ga prozvali Koca, to ti nebi znao kasti. Nije on s drage volje grobar, neg siroma, već momkom nadničar bio, a kads oženio, došla deca, pa nema di, sedidu jedno drugom naglavu. Išo u nadnicu, pravio kotarice, trsku seko i ribe vato i nikad nakraj, jedva stigne za leba.
Umre Ješa grobar, sažalu se u oboku na Kocu i dadu mu tu kuću na groblje, a zoto imo da kosi, duređiva dis prolazi, a za iskop plaćali obaška. Ni mu bilo hrđavo tuna, kuća taka kaka je, al imali da jedu, jel donosili zadušnice, al i rakiju i vino, pa jedni danas, jedni sutra, kako ko, al Koca furt i takos propije sasvime. Pose samo dolivo.
Jedared, lednje doba, omorina, strefi Lazi Ćurčiju hercenšlus. Koca još zajutra otšo na pecanje, kad ga našli prešlo podne. Kopa, nuz njega politra dudare, pa greje i iznutri i odzgore. Iskopa zavr glave, a dole friško ladovina, ko u podrum, aj da odmori malko, pa kako seo, tako zaspo. Naiđe Angelina Kukulj, sanjala ružno pokojnog Živu, pa bila na grob dupali sveću. Viče ona: “Ej, Koca, dokopaš onu prcu na Živin grob, zakorovilo sasvime!” Koca ćuti. Nadviri sona, a on leži dolenaka. Oma se prekrsti pa vikne: “Ju, crna Slavujka, eno tis čovek prestavio!” Dotrči žena, a Koca s probudio pa nateže onu politru.
A bio neki Rada Vlaški, armunikaš, furt sviro kod gospa-Mare u birt. Imo rusku dugmetaru na dva reda, a najvolo onu: “Meti ruke pod pazuke, pa uvati dve jabuke!” Kads opije, a to bivalo češće, krene niz sokak, pa prvo kod njegove nesuđene predkuću i onak rastegli iz sve snage:
“Oj, Gospava, Gospava, u usta te rutava
Kad si se obećala, šta me nisi čekala?”
A Gospava otvori pendžzer pa ga izruži na pasja kola. Onak ode na grob njegove matere Olge, pa plače i peva: “Aoj, moja Olgice, mene niko ne vole!” Dok mu ne dosadi, posle lupa Koci na pendžer i traži rakije.
Koca jednu noć mete čaršav naglavu i čučne za jedan krs. Naišo Rada u neka doba, a Koca suspravi tako, nišsta ne govori. A onaj armuniku pod mišku, pa lagano u rikverc i sve gledi u čaršav. Koca jedan korak, a on dva, sve unatraške. Kad stigo do grobljanski vrati, taki je zagrebo da mus armunika do zemlje razvukla.
Klaker i kabeza
Lepo decama za svaku slavu, a obaška za Spasovdan. Ne zoto di je seoska slava, pa dolazidu ugosti sa sviju strana, neg čerez velikog vašara u Dudaru. Digod baciš oko, svugdi šatre, a unutri, što kažedu, “od tice mleka”! Prosto ne znaš di pre da potrošiš ono malo novaca što ti dao otac i familija, jel tuna i alvadžije i lecederi i ono što prodavadu ušećerene jabuke i luše i bombondžije i sladoledžije. A kad ožedniš, biraš oćeš klaker, jel kabezu, ili ti navolju malina sa sodom.
Nisam mogo ni klaker ni kabezu, jerbo mi već nanos izašli. Celu nedelju pred Spasovdan Sava Purak, sodadžija, pravio klaker i kabezu na angro, ko i uvek pred vašar. Klaker bio crven i sladak. Gore na grlić guma, unutri kliker, pa pretisak gura kliker da dihtuje. A kabeza bila žuta. Flaša imala odozgore porculanski zaklopac što se zatvaro na žabicu. Mi dečurlija iz komšiluka okrećali točak nonu pumpu da puni gas u flašice, a on nije plaćo, neg davo da pijemo kolko oćemo. Dabom da smo pili dok nam trbu ne dođe ko luftbalon.
Zoto sam više volo bozu kod čika-Marjana. Imo radnju oma nuz birt kod gospa-Mare, do Njanjaša. Pose rata, tu neki Neša držo kasapnicu pa pravio kobasice od konjskog mesa, dok mu nisu zatvorili.
E sad, odakle i kade je došo čika Marjan, to ti ne bi mogo kasti. Pričadu iz Dalmacije, neki kažedu da nije. Pravio luše, orasnice, jabuke u crvenim šećeru, bozu, sladoled i neke kolače što ličidu na silvester. Furt išo na vašare i slave pa to prodavo. Leti kad su omorine, te čuješ di gura kolica niz sokak i viče: “Sladoled sladak kao med! Srce ladi, dušu sladi!”, a Dobra pekar odvikivo: “I novce iz džepa vadi!” Mi dabom nismo imali novaca, neg kad ga čujemo, a mi ne trčimo oma na sokak, neg u šupu il pod kamaru, već di su kokoške nosile. Nemož da postigne da pokupi tolka jaja, a pose svakim ko je dono, mete sonom kašikom sladoleda u fišek, pa dobro i njemu i nama. Jedino mati pose ždroncala kako ćemo kuću da raskućimo i da smo rano počeli, al nema sladoleda brez friški jaja.