Pritajen sadrzaj u coveku jeste njegov ponajbolji deo toliko tajnovit da nikome, ni najblizem ni najdaljem ne iskazu , osim indirektno mislima poznatih pred kojima sami sebe rezimiramo.
Lazno oproštajno pismo Gabrijela Garsije Markesa
Spavao bih manje, a sanjao više.
Kada bih imao jedan komadić života, dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju dase zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju
Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.
Stvari bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što znače. Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.
Kad bi mi Bog poklonio komadić života, oblacio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo, već i dušu. Bože moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja.
Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica.
Bože moj, kad bih imao jedan komadić života.
Ne bih pustio da prode ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim. Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete. Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom. Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi.
Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica.
Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatio zauvek. Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to nece biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem.
p.s. ovaj tekst netom se prenosi ovako, mada pravo poreklo ukazuje da ne pripada Markesu. Upitanju je pesma "La marioneta" by Johnny Welch
majra
pa nas odraz je u tom tekstu, bas zbog toga sto su ljudi bili inspiracija za tako lepe, duboke, iskrene i povrh svega - mudre reci.
sumnjam da sam ista lepse procitala u poslednje vreme.
:klap:
Ivo Andrić -"Znakovi pored puta"
Eho fragmenata u nama.
Ova želja za vrhuncima, za savršenstvom u svemu, dijabolična je; sestra gordosti koja upropašćuje. Ona slabi a ne jača čovjeka, zaluđuje, a ne vodi.
Da je ćutanje snaga, a govorenje slabost, vidi se i po tome sto starci i djeca vole da pričaju.
Ja sam podlegao u životu, ali ja nisam pobijeđen, nego nadigran.
Ne treba se bojati ljudi.
Pa ja se i ne bojim ljudi, nego onog sto je neljudsko u njima.
Ne znam da li sam spavao, ali sam sanjao.
Toliko je bilo u životu stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živjeti.
Tek kad čovjek prestane da putuje i kad može samo da prati odlaske i povratke drugih, i kad nauči da pažljivo sluša njihova pričanja - tek tada njemu se, slušajuci i gledajuci druge, otkriva pravo značenje puteva i putovanja.
Što duže živim, sve se više divim mnogostrukosti ljudskih sposobnosti.
Ljubavnici se odaju sitnicama. Tako, na primjer, oni osjećaju potrebu da se bacaju jedno drugo na drugo (narocito muskarac na ženu) sitnim predmetima, cvijetom, snijegom, mrvicama sa stola...
Ako ne znamo značenje neke riječi ili nam ono nije jasno, to ne znači da ga ona nema; isto kao što jedna riječ može da znači drugo i da kazuje više nego što mi o njoj znamo.
Razumjeli smo se, iako se nismo mogli sporazumjeti.
majra
Rudyard Kipling - Posrnućete
"Posrnućete, ali nećete pasti; a ako se i desi - izuzetan slučaj! - baš i da padnete, nećete se povrediti nego ćete, čim se pridignete, produžiti mirno i bodro svoj put. Različiti ste od svega oko sebe, sve vam preti i sve vas ugrožava, ali vam se ne može ništa zlo i nepopravljivo desiti, jer u vama od začetka vašeg živi skrivena i neuništiva iskra životne radosti koja je moćnija od svega što vas okruzuje. Samo ćete celog veka, sve do poslednjeg daha, patiti zbog svog neprirodnog položaja u svetu u koji ste bačeni. Tako se može reći da vam je, kroz sve mene i obrte dugog života, dvoje zajemčeno i osigurano: duga patnja i sigurna pobeda."
majra
Antoine de Saint - Umeće malih koraka
Ne molim Te, Gospodine, za cuda i videnja, nego za snagu u svakodnevnom životu. Nauči me umeću malih koraka. Učini me sigurnim u razdvajanju vremena. Obdari me osetljivošću da odredim što je veoma važno, a što manje važno.
Molim te za razum da odredim suzdržanost i meru, da kroz život ne klizim, vec da razumno određujem dnevni raspored, da primetim svetlost i vrhunce, da s vremenom na vreme nadem vremena za lepotu, umetnost i kulturu.
Dozvoli mi da spoznam da snovi o prošlosti i buducnosti ne vode daleko. Pomozi mi da dobro delujem neposredno, da sadašnji trenutak prepoznam kao najvažniji.
Sačuvaj me naivnog stava da u životu mora sve dobro proteći. Obdari me treznom spoznajom da su teškoce, neuspesi i udarci stalni pratioci života - uz koje rastemo i zremo.
Podseti me da srce često zamućuje razum. U pravom mi trenutku pošalji prijatelje koji će mi strpljivo reći istinu.
Uvek ću Tebi i ljudima pustiti da mi govore. Istinu ne možemo reći sami sebi, ona nam biva kazivana. Ti znaš koliko nam treba prijateljstvo. Daj mi da budem dorastao tom najlepšem, najzahtevnijem i najosetljivijem daru.
Daj mi dovoljno mašte da u pravom trenutku, na pravu adresu uputim paketic dobrote uz popratno pismo ili bez njega.
Stvori od mene coveka koji ce brazditi duboko poput broda, kako bi dotakao i one koji su "ispod".
Oslobodi me straha da propuštam život. Ne daj mi ono što želim, vec ono što mi treba.
Nauči me umeću malih koraka.
majra
Zaista mudro
ovo mi se dopalo.
ako naucimo da cenimo naizgled male ali velike stvari, nista u zivotu nece moci da nas povredi, ili osecaj pripadnosti, umece davanja, ljubav prema svakom zivom bicu ne samo prema ljudima, i cvece moze u nama probuditi radost i ljubav sve to moze da ublazi udarce sudbine.
ja tako shvacam umece da naucis da koracas malim koracima.
Lidija
J.D.Salinger - Lovac u žitu
Stalno zamišljam mnogo male djece kako se igraju u jednom velikom žitnom polju. Na tisuće male djece, a nikoga u blizini... nikog odraslog mislim... osim mene. A ja stojim na samom rubu jedne grozne provalije. Dužnost mi je da uhvatim svakoga tko se zaleti prema provaliji, hoću reći, ako netko trči ne gledajući kuda, ja trebam iskrsnuti odnekud i uhvatiti ga. To je sve što bih trebao raditi čitavog dana. Da budem takav neki hvatač u žitu. Znam da je to blesavo, ali to je jedino što bih zaista zelio biti.
majra
Ivo Andrić - Ex ponto
Žene, ja ne znam kome ste vi bile blaga kiša jutarnja, ali u naš život ulazite kao pljusci nošeni vihorima. Preko vaših bijelih tjelesa pjeni se bučno život naš, zaustavlja se u virove i pada strmoglavce. Ta mudrost nije lijek, ni starost ne pomaže, i kad sve umukne, vaš je glas još u bilu krvi moje. S čega‚se mudračeve oči mute i svetačke usne blijede?
Ženo, što ne možemo da te jasno vidimo kao pračovjek ženku na suncu, nego si postala strašna vizija i otrov krvi naše, pa bježimo pred tobom, i dok mislimo da si daleko, ti bdiješ u našim mislima, i dok hoćemo da te u radu zaboravimo - gle! - na svim našim djelima tanke vijugaju linije, tragovi tvojih nevidljivih prsta.
Šta znači talasava linija vašeg tijela? I ta nijema, bijela, raspjevana ljepota koju nemirno lovimo kao djeca leptira, a ona nam, naizmjenice, ili zadaje bol ili se pretvara u gorčinu?
Žene, u očima vašim sja ulomak jednog ljepšeg neba koje je sjalo nad srećnijim stvorovima no što smo mi i za neke strahovite kataklizme prsto u parčad.
majra
Herman Hese - Herman Lauser
Besane noci-Treca noc
Stavi mi tvoju glavu na rame,jadna moja muzo! Na tvom lepom čelu vidim te ovlašne setne crte,pri povijanju tvog vrata taj umorni,bolesni pokret i takodje sam u stanju da čitam tu nežnu,nežnu igru žila tvojih jasnih,belih slepoočnica.
Hodi,plači samo!To je jesen,to je poslednja drhtava opomena nezadrživog odlaska mladosti.Ti je možes takodje u mojim očima pročitati,ona takodje stoji napisana na mom čelu i na mojim rukama,dublje no na tvojim,i u meni takodje uzvikuje to mučno,jecajuće osećanje bola:suviše je rano,suviše je rano!
Hodi, plači samo!Još nismo na kraju,ako jos možemo dalje da plačemo.Mi ćemo nad tim suzama i tom žaloscu bdeti svom ljubomornom brigom naše ljubavi. Možda iza tih suza stoji naše blago, naša poezija, naša pesma, na koju čekamo.
Prošla su kao ruža crvena naša vremena ljubavi,ali ona nas sa toliko nežnih niti jos dodiruju-pusti im njihovo lepo prolaženje.Zelimo da im doviknemo imenima od milošte i pesmama želimo da zadržimo njihove svetle uspomene kao strašljive,ljubljene goste nežnošću i negom..Takodje ne želimo više da govorimo o tome koliko proleća smo mi sami prelistali,ja i ti. Želimo da mislimo: Tako je moralo biti i ne želimo prestati da se kitimo i da čekamo-na nasu pesmu.
Naša pesma! Znaš li koliko smo sanjali o njoj u ono prvo vreme naše ljubavi? To je bilo u manastiru, u onoj veličanstvenoj crkvici sa fontanom gde se zvuk vode koja je padala tako nežno preplitao sa manastirskom ćutljivoscu gotskih hodnika. Znaš li još? Pa one večeri! Sveze, mesečinom obasjane večeri one pozne jeseni koje su tako meko i začarane snom ležale na manastirskim krovovima i na ogolelom vrtu i nad mirisnim i svežim brdima!
Vetar je prolazio kroz kameno prozorsko cveće i dobijao zvuk u crnim ukrštenim sudovima,mesečina je prelazila preko širokih simsova i belog poda oratorijuma. A ja sam u skrivenoj prozorskoj niši pricao svom prijatelju Vilhelmu o dalekom mračnom vremenu kada su kada su manastiri i velike kuće božje rasli rasli iz zemlje i o osnivacima, vitezovima, graditeljima i sveštenicima čiji su nadgrobni spomenici ukrašeni slikama čudno i avetinjski ležali dole u manastirskim hodnicima na beloj mesečini. Onda sam imao više prijatelja,medju kojima mi je Vilhelm bio miljenik. Ti si ga često vidjala sa mnom, naročito za vreme takvih mesečinom obasjanih noći, a takodje i druge; vitke odusevljene dečake slične meni. Nemoj pitati gde su oni i šta je bilo od našeg prijateljstva! Sada takodje imam prijatelja, dva, tri - medju njima nema ni jednog odondašnjih. Ali ti si još tu i još me volis, i pre ili docnije, kada ne bude ni jednog čoveka da samnom govori o mojoj mladosti, ti ćeš još uvek biti kraj mene i ponekad me moliti da govorim o prošlim, lepšim vremenima.
Onda ce mo takodje misliti na ovo danas i to tužno danas ce nam izgledati čudno daleko i milo kao neka daleka mala mladost. I možda će se onda, iz toga, davno postalog, uspomenom obasjanog danas,u zdići naša pesma!
Pesma bi onda bila meka, mirisna slika puna čarolije i duše. Iz njene bi se osnove tamnoga tona sa lebdećim konturama pojavljivali naši likovi, mekani kao san, pesnik bez sna, bodra čela, naslonjena na vrelu ruku, a na njegovo rame naslonjena lepa, umorna plava glava njegove mile na kolenima. I od mog života bez počinka ostala bi samo ta jedna nežna slika; dugo posle moje smrti bi je još kasno rodjeni prijatelji posmatrali i voleli. "Jadni pesnik!" - rekli bi i zavideli bi jadnom pesniku zbog njegove jedine i besmrtne slike i njegove plave, klečeće muze.
Opet se smejes? Poljubi me, plava muzo moja! Poljubi me i oprosti meni i sebi u ime naše pesme za svu nevolju i svu pljačku mladosti koju smo jedno drugom počinili."
majra
Pol Oster - Mesečeva palata
Nešto je trebalo da se desi, ali sam bio isuviše preplašen da bih o tome razmišljao: osećao sam da, ako dopustim sebi da se ponadam, sve će se raspršiti pre nego što uopšte počne da poprima svoj oblik. A onda je Kiti postala veoma ćutljiva i dvadesetak sekundi ništa nije rekla. Nastavio sam da se bakćem po kuhinji, otvarao sam i zatvarao frizider, vadio šolje i kašike, sipao mleko u bokal, i tome slično. Na trenutak sam joj okrenuo ledja i pre nego što sam postao toga svestan, ona je ustala s kreveta i ušla u kuhinju. Bez reči se prišunjala iza mene, obgrlila me oko struka i naslonila glavu na moja ledja.
“Ko je to?” rekoh pretvarajući se da ne znam.
“Žena-zmaj”, odgovorila je Kiti. “Došla je da te ukrade.”
Uhvatio sam je za ruke pokušavajuci da ne zadrhtim kada sam osetio kako su meke. “Čini mi se da me je vec ukrala”, kazao sam.
Nastala je kratka pauza, a onda me je stegnula jos jače. “Ja se tebi ipak malo dopadam, zar ne?”
“Više nego malo. Znaš i sama. Mnogo više nego malo.”
“Ništa ja ne znam. Suvise dugo čekam da bih znala bilo šta.”
majra
Đorđe Balašević - Dodir svile
Puls mi se polagacko vraćao kući, u srce, i samo bi se na trenutke u bradi i grlu još začuli odjeci njegovih sve tisih i mirnijih koraka. Legao sam na ledja, siroko raširivši ruke, pokušavajući da što ravnomernije rasporedim mehur praznine u grudima. Anamaria mi je nedostajala tupo, gotovo opipljivo, jedan otkinuti dio mene, pomislih, ne mogavši da zamislim koji.
Glava, udovi, prsti, pipci i kraci?
O, ne.
Sve je to nekako spolja?
Ovo fali iz sredine
Negde iz tamnog ambisa zbog kog se sve redje usudjujem da zaronim u sebe.
Jer tamo zagluvim.
Oči se prepune do vrha.
I suze se začas raspu kao pokidane biserne niske.
Po sobi.
Po meni.
Po citavom svetu.
I ne mogu ih skupiti do jutra."
majra
Čeda Bradić - Miris i ukus
1900 i neke, daleke
Dajem miris:
jutarnje izmaglice, opranih ulica, jutarnje kafe, deterdženta prosutog u samoposluzi (izmešanog sa mirisom vrućeg hleba), gustog dima koji ostavlja autobus, boje i papira jutarnjih novina, gužve u autobusu, napornog dana, ručka, koji samo što nije gotov, dima cigarete pomešanog sa mirisom kafe, knjižare, poslastičarnice, kafane, bistroa, diskoteke, pozorišta, bioskopa, vrha Avale, vetra...
Dajem miris:
Skadarlije, obale Dunava, pristaništa, bilo kog keja, reke, mora, četinara, uvelog lišća, trave, parka, starog hrasta, kestena, recepcije, garderobe, restorana, parfema, pudera, hladnog predjela i toplog jela, nove kožne tašne, tepiha, dima ugašene sveće, cveća na sredini stola, neugaslog pikavca, bluze, džempera, košulje, nove frizure, izmešane i potopljene tonove neke melodije laganog ritma, vina pomešanog sa šalom, pričom, uspomenom, idejom, zamisli, obećanjem, radovanjem, osećanjem...
Dajem miris ulice, Zvezda, ledenih gradskih svetiljki, iza ponoći, u hodu, bez žurbe...
Dajem miris Grada, izmešan sa utiskom, nadom, idejom, željom, kao u snu...
Dajem sve mirise, koji nestaju istopljeni pred pogledom i osmehom.
Menjam ih, za ukus jednog poljupca.
Ukus koji zaustavlja vreme, pretvarajući ga u san.
Zauvek.
majra