Poznavala sam mačku i psa, i decu neku, poznavala sam decu – ljude i ljude – decu.
Poznavala sam dan i noć, slatko i slano.
Poznavala sam jednog zeca, našli smo ga u šumi, šarenog malog zeca, hranili smo ga šargarepom, kupusom, detelinom...
Osmehom smo mu davali znake drugarstva i naklonosti, ali to nije bio način razgovora... Bilo je to divno biće.
Upoznavala sam ljubav.
Upoznala sam i smrt divnog bića, umrlog možda od samoće, možda što nije prepoznalo ljubav u osmehu.
Međ' mokrim žutim drvećem, pesme, slike i priče
Znaš li...
To što držim ruke iza ledja,
A kradom tražim osmeh tvoj,
To što ne pričam sa tobom,
A ipak želim da si moj.
To što poznajem osmeh ludaka,
Na koji bi pala svaka,
To što želju u oku vidim...
Sebe se opet stidim.
To što vidim zver u tvom oku,
A nadam se da će skliznuti ka mom boku,
To što suzdržavam u tvojoj blizini osmeh,
Kajaću se kad osetim greh.
To što poznajem osmeh ludaka,
Na koji bi pala svaka,
To što želju u oku vidim...
Sebe se opet stidim.
To što protrčavam pored tebe,
A želim da te čuvam uz sebe,
To što volim tvoje mane,
Želim da zora ne svane.
To što poznajem osmeh ludaka,
Na koji bi pala svaka,
To što želju u oku vidim...
Sebe se opet stidim.
Platonska?
Danas se mogu kleti u platonsku ljubav.
U postojanje njeno.
A već sutra, kad oči otvorim,
Reći ću:
„Nepostoji“,
Onako,
Nehajno.
Sneno.
Danas se mogu kleti,
Da je to ljubav:
Beskrajna.
Čista.
A već sutra reći,
Da bez dodira,
Moje oko,
Ne blista.
Danas se mogu kleti,
Da smo se našli,
osmehom,
I da mi samo osmeh treba,
A već sutra,
U tami,
Uzdisaću,
Za grehom,
I delom zajedničkog neba.
Nisam ja
Odškrinula sam vrata sna:
Stoji žena.
To nisam ja.
Odškrinula sam vrata ispred tebe:
Stoji žena.
Ne zna za sebe.
Odškrinula sam vrata slobode:
Stoji žena.
Ne želi da ode.
Odškrinula sam vrata sna:
Stoji žena.
To nisam ja.
Zašto se smeškaš dok čitaš ovo,
Pažljivo, prevrćes slovo po slovo,
Zašto se smeskaš, čekajući iskreno da kažem,
Zar toliko nespretno o snovima lažem?
Aj, da ne čuje svako,
Priđli da ti šapnem.
Bilo je ovako:
Vetar, mazi me po kosi.
Sviće, nestaješ iz sna.
Oblakom trčali smo bosi.
Ti kraj mene,
Kraj tebe sam
Dnevnik
Rumeno, mokro, žuto drveće;
Vojnik dugo kroz prozor gleda,
U dubini duše njemu cveta cveće,
Samo da ga pronadje,
Kolotečina života mu ne da.
Ali u ovoj životnoj buri,
Što je zavrtela mozak ljudima,
On nigde i ni za čim ne juri,
Sa strane posmatra. Mirno.
Ne čudeći se nikakvim čudima.
Malo je ljudi koji,
Slatko i mirno žive kao on;
Malo je ljudi koji,
Život bez smisla ne doživljavaju,
Kao potpuni slom.
Dnevnik (2. deo)
Proveo je noć u zatvoru,
Sa Ciganima nekim,
Okružen ljudima,
A ipak sam,
Svet mu se činio tako dalekim.
Zatvor, vežbe, kasarne smrad,
Nije doživljavao kao kakav jad,
Ništa ga nije puno dotaklo,
U dnu duše čuvao je nešto slatko.
Čuvao je ljubav za vode,
Za misli svoje pune slobode,
Za iza brega drveće,
Pokošene livade osušeno cveće.
Čuvao je ljubav za života čar,
Za zelene, meke trave dar,
I za bare zelene i žute,
Pa i za poneke misli ljute.
Dnevnik (3. deo)
On voli svoj život,
Čupan iz blata mladih šuma,
U kojima su zaglavljeni,
Poderani i krvavi onoliki ostajali
Razlupana čela i na sred druma.
I pun uspomena on ih piše...
U mračnim noćima,
Na straži s' drugovima,
U kućicama, kolibama, piše,
I kad ga niko ne gleda,
S' bolom uzdiše.
Piše mnogo šta,
Tuga manja, a za njom veća,
Piše mnogo... o tome,
Čega se nerado seća.
Dnevnik (4. deo)
Poletnost i veselost,
Osetio je na vratima seoske crkve male,
Da mu se sve patnje na tren,
Učiniše kao nekakve ružne šale.
Žene po navici, okreću se,
Da vide ko to u crkvu pruža korak,
Ušao je tiho, progunuvši osmeh.
Bio je gorak.
Pop je staro pohabano jevandjelje,
Unosio, okretao, iznosio;
I kao da je tim mirnim, uigranim pokretima,
Tugu iz srca vojnika kosio.
Vojnik je znao da će sve stati,
I čim kiše i sunce oseti,
Mlada trava će opet bujati.
Znao je, a činilo mu se:
Nestvarno, daleko;
U njegovo telo kao da je ušao drugi neko.
Dnevnik (5. deo)
Sve što ga je kao dečaka nerviralo,
Sada mu je celilo rane,
sada mu je prijalo:
Komešanje muškaraca,
Dok su spremali novac za tas,
I crkvena tišina,
U koju se utapa žena glas.
Puno reči, izmešanih,
Koje dopiru do njega,
A on ih i ne razume,
Povratile su dečaka u njemu,
Koji puno toga da shvati ne ume.
Samo, dečak je jurio za znanjem.
Vojnik, pokušava da ga otrese sa sebe.
Dečak je želeo sve da nauči,
A ovaj vojnik sve da zaboravi.
Dnevnik (6. deo)
Dan je proveo na kraju sela,
U jednoj maloj kafani,
Kako su mu tada zamišljenom,
Bili daleki prethodni dani.
Čuo se žagor, prolazili su:
Deca i žene svečano obučene.
Nije želeo da priča,
A ipak bi voleo, da podeli sa nekim,
Misli svoje bolom dotučene.
Gledao je požuteu sliku:
Dečaci, klečeći,
Zastavu ljube.
Gledao, ali,
Ništa...
Samo se zapitao,
Da li se to njegova osećanja gube.
Dnevnik (7. deo)
Topla noć, noć zvezdana,
Žagor i graja na ulicama,
Zbog ubistva toga dana.
Gledao je sve te ljude,
Nezainteresovan šta će da bude.
I polako teškim korakom,
Kući je stigao sa prvim zrakom.
Dok je legao,
Već je svanuo novi dan,
Na teške kapke pao je san.
Dnevnik (8. deo)
Kako je bio mlad tada,
Često se zapita,
Kako bi postupio sada.
Umele su da ga zabole,
Reči nepoznatih ljudi,
Kaje se zbog toga,
Ali se ne čudi.
Umeo je suzu da pusti,
Kada opaske na račun,
Svojih vršnjaka čuje.
I kada ljudi uvrede osobu
U kojoj prepoznaje sebe,
Danima da boluje.