Oslonim se na protok vremena,
leđima, ili ramenom, samo,
vidik se umiri
na jedan mali deo pustoši,
te bdi,
zakloniće ga saobraćaj,
uskoro,
koliko se samo kretanja utroši,
da se bude tamo,
gde ne mora da se viri,
i kako se samo pohaba san.
Tupost je ne zagaziti u plitko,
ako staza nudi i bezdan,
ili ne hteti biti u vrsti
s početka koje se deli radost,
e, ovde se i đavo prekrsti,
da čoveku stanu misli.
Nagomilaju se uglavnom gadosti,
te se krajnosti privlače,
mekom kretnjom, lako
ne beži oko kad se želja presvlači,
ne mora ni da bdi,
jednostavno, hrani se tako,
kako bi se inače zvali ”svi”.
Oslonim se na
„nešto se mora desiti“,
onako, stopalom, mangupski,
mož da ostane i trag
a možda se neći ni videti,
pa tamo je čekanje nagomilao
silnih proročanstava neki mag,
i hrliti je svetski,
kome se još,
stajanje jedno može svideti,
jer nije veština više
ići natovaren vrlinama,
to se uči od malena,
kao i „ko je kome cena“,
kako se osmeh razvlači i briše,
kako se delimo po brzinama..
Hoćeš li me, ako dođem,
sačekati ispred otvorenih vena,
sa kosom od snova koje ne razumeš
i bez reči dobrodošlice,
ili ćeš mi samo
ponuditi telo,
od čekanja naprslo
negde po ivici ploda,
ponestane li mi rođenja,
ili me vreme prestane skrivati,
hoćeš li znati sama da žališ,
što svaka kiša mora
da umre, u ime ostalih voda.
Možda ćeš se osvrnuti,
ako te ne dokrajče sretanja,
da vidiš,
nosim li još uvek život
na rubu koraka
- najprostijeg čina ovog božijeg stvora,
ili mi to osmeh ide niz vrat,
na strani kojoj oči nedostaju,
umeš li da budeš gora
od imena sa kojim ležu,
od imena sa kojim ustaju
Umeš li da mi dođeš,
sa kožom jednako vlažnom,
i napojiš me,
kao što bi ja trebao tebe,
da nas drugačije vreme
nije izmamilo iz rupa,
u ove sijamske veze umovima,
U nakaznost,
dovoljno ubedljivu
da čitav svod od neba
može da bude jedna šatra.
Postanem li inkvizicija,
u ime bilo kojeg Hrista,
hoćeš li mi priznati jeres
u ime samo jednog bežanja,
iza čijeg smisla ne preostaje ništa
što može da uništi vatra.
Ili ćeš se raspinjati,
mučena snovima koje ne razumeš,
rečima od dna,
i telom,
naprslim negde po ivici ploda,
ja sam, i kada te osude,
još uvek tamo gde si se osvrnula,
i ne znam ni odgovore
ni presude,
i nemam korake
i još uvek svetlost učim da hoda.
Uvek je blizu mrak,
i uvek je blizu neko od koraka,
na ovim krajevima prašine
gde svaki dobar trag
nauči, kako dugo da miruje.
Ponekad vreme samo neoprezno zgazi
i čuju se sve blizine,
ništa , tako kao klatno, ne putuje.
„doći“, na primer, samo je reč,
kao što negde svetlost je doba,
ili, kao što zbog ljudi, samo
postoje vrata,
ja ne znam ni stida , ni glasa
ali ni meso moje, niko odavde
ne hte da proba,
da znao bi jeli sam
od pravog blata.
Ili to nema kiše
kad nema deteline,
na ovim krajevima prašine.
A ako ćud je tišine
da naučim čuti,
znaću kad mudraci
pred bezstazjem stanu,
da govor na odjek počinje da sluti,
a voda gde nas krste
na jarak tek meseca pun
na ovim krajevima
mene žeđ prašine sveza,
njima dug raskoli um
Postanem ogromno hladno
kad pomislim da postojiš negde,
cela,
zarivena između pokreta,
naučenih i datih,
pokreta što izbrojah mnoge
i mnogo puta,
sa strašću deteta
dok izbrojava neko stepenište dugo,
koje ga prvi put izvodi,
gde da luta.
I postanem čekanje,
tako savršeno, da u meni umre sat
i svih otkucaja silina,
pa možeš slobodno
i prići i proći,
kao da si negde gde ničeg od mene nema,
umom- prostor između nas,
korakom-tek obična balerina.
Ostavim, tako telo
sa svim umiranjima
i vestima o tome,
kao da se ovo raspeće kože moje tiče,
po tišini me još možeš poznati,
ako govor taj, sa mene odran,
i od istoka dan
poneseš tamo
gde niko ovako ne ume da riče.
I onda, bez i jednog razloga
počinjem da verujem
da bićeš moja ničija zemlja,
i oko, spremno da primi svetlost
svih nikad upaljenih sveća,
u ovom bežanju, od samih koraka loših,
gde se nijedna detinjarija
više ne zove sreća,
postajem lagano strah
koji te neće hteti
na Dan ponovodošlih.
Koritu spremanom za
ovaj tok mastila
okrećem leđa,
-pravilan oblik neznanja
za ovakav čas,
A krajolik je bio po želji
Odlasci ne lažu,
no,
oko se odbija od prostora,
biranog za igru sna,
Obilja boja mu kažu
da postaće sve belji,
u jedan glas,
kako tela koja niču
iz rastinja kora
s imenima svojim
sve se teže slažu,
i tu nema rešenja,
čak i ako sanjamo vode.
Strahovi pokreću simbole,
simboli uzvrate verom,
tako što je rode,
sačuvati nas mogu
samo bdenja.
Možda bi ove pesme stvorila ti,
da ne beše mene, koji gledah
tvoj glas, iz sobe, što je tamnela
kao svršetak sna,
uvlačeći u sebe svo jutro,
i podne, i smrt telefona,
i reči,
prekratke da dohvate
trag mraka sa lepote dna.
Možda bi sećanjima
ti uspela da podigneš glas,
da ne beše mene, koji
znao sam da ćutim
prvi korak svoje bezumne priče,
al nisam znao gde da sakrijem
svo telo, i oči, i loše istine o slobodi,
koja ne jeca u gomili,
već u uspravnoj samoći riče.
Možda bi svome čekanju
uspela da vratiš sebe,
da nije igre čija pravila
slutimo do kraja,
a u ritual, kao žrtve
prinosimo reči,
često, zebnjom od nas odvojene,
da ne znamo zašto je,
jedan tren tvoje ljubavi
pred mojim porazom
pristao da kleči.
U kamenu, svetlost ostavi glas
ako ga dugo mije,
nežnost mu nakostreši do oštrice,
dovoljno uporan talas,
prolazno telo ptice
večnim učini zvuk,
čoveku predhodi muk
kad se o zbijenu tamu odbije.
Postojanje zelenog, tek običan je Bog
sa licem magle, i pokretima kiše,
bez truda da razume
bilo kakvo raspeće,
i značaj što donosi reč.
Jednostavno kao što se diše,
kovitla se svetlost tih odnosa,
dok nijedno ime utihnuća
ne prestaje da se kreće,
od meteža ciljeva, daleko već,
daleko i od nosioca razuma,
čijim se čeljustima hvata
za strme gelendere kosmosa.
Rasula si se po mojoj tišini,
bez ijednog glasa,
Sva od onog nečeg
od čega ravnodušnost izatka vreme
i kožu za poglede
kojima se dohvatamo posle svih ujeda,
a uoči svih „padati a ne pasti“
I opet pre reči
„to samo komad mene kleči“,
Gde da stavim usta kada budem pitao:
„stanem li, hoće li rane od bežanja zarasti“
Kostima slutnje, što ti od vremena iskoče,
zapneš negde između mojih misli,
i dugo si besna zbog toga,
A pamtim te, najezdo od jedne želje,
kada si umela, blaženog lika,
proroka da nateraš u laži
ne bi li da minu traženja u tebi..
Al ništa ne posta ni za zrak belje,
možda samo, udarac čežnje blaži.
Tek, pune mi misli ožiljaka,
Mada još uvek umeš,
po meni veo da budeš, što neće
kad poželim, da se vine,
pa poverujem, da me u nekoj ljubavi čekaš,
da probamo još jednom predstavu,
kojoj su suvišne bine.
Kojim jezikom ću reći,
ako se pojaviš u snu,
a ono što san tvori
zna
U pamćenju ovo ne stoji,
i nema se za sačuvati, ili steći,
Predstavu o vremenu obezvrediš svu
kada usnama oka kažeš - moli
I u taj čas
umru znanja, koraci, volje,
usnulost sva,
i ko sila kad bojnim pronađe polje
i pred ratnike prostre spas,
beskrajnost udahnem
da istisne reč koja ne postoji,
za ono što vidim
i što tvori vid,
a čini da stojim,
sav od ničeg,
i celim sobom se postidim
(dakle, ostao je stid),
a svom prazninom svojom - molim.
Večeras si sasvim odraslih vena,
i očiju istih,
kao da je gledanje za čula sva,
ime koje te čuva od čistih.
Večeras, neko će već poneti dna,
ko zna,
da surova je plima
oko preživelih stena
uvek, uoči jutra kojim negde dolazi zima.
Večeras, bićemo stajanje
kao ono vernika
iz Ćehovljevih drama
kada ih preostane dvoje,
To od čega su sazdane slutnje tvoje
večeras me slama,
jer, nemušta si sa tišinom slika
koje celo čuvaju kajanje.
Večeras, po zvezdama znamo
da proroci su počeli da pišu
a to više nije to
I rođenje se skorelo,
jer posvuda je miris
onoga što ne ume da teče,
a od voda davno je dano,
toliko,
da deci nema ko da pokaže kišu
Večeras samo,
Želja je večeras,
da postanemo veče.
Pesmu jednu
već dugo pišem,
i dugo vremena
živim nad njom,
mada se naslova
ne sećam više,
a ni kojim ona
počinje stihom.
Ne znam,
da l’ u nekoj knjizi
treba da stoji,
ni može li imati
uzbudljiv kraj,
Hoće li nove
rime da broji,
ili u gluvoći svojoj
slikati raj.
Čuo sam davno,
da ume da teče,
da bude kao reka,
mila i besna,
da preko sebe mosta ne da,
Okom da ume
na oko da gleda,
u utrobi svojoj
da bude tesna.
I tragove svoje
da ume da nosi,
Homera laž
i Jelenin osmeh
što nesta u trenu
u kom se i zače.
To,
da neko iz sna
je doneo cvet,
tamo mu dan,
a ovde što svenu.
Za svetlost sveće
u večeri Krsta,
znala je,
i tupost što slama
saznanje, da od vremena smo zala,
Svaka boja
u ruži Islama
bila je,
Minotaurovo
beskrajno ,
Tezeju - hvala.
Sreli smo se
na jednom od pogreba Sunca.
Nosila si korotu
od loše pokazanih osećanja,
i neko cveće
koje nisi htela da pustiš.
Za razliku od nas
tišina je stigla na vreme.