Potpuno okruzen
Ne mogu ti poslati jezik ptica
jer ovde govor nema čulo sluha
i vremena nema da ga podeli ponoć.
Dok mi utroba cele glasove guta
šaljem ti samo starca-duha,
sa stopalima rošavoga lica,
tek da znaš da sam opet umro sinoć
potpuno okruzen svetom koji pluta.
Ime tvojih ruku,
Znači li nešto na jeziku misli
kojima otpočne svaki san,
izbegao činima oka,
zvuka i globusne kosti,
Nečitak ovome znanju.
Tvoje stope,
mirisa soli vilinskih razmera,
donose vaskrs ćutnje,
te pomislih - Gosti
A ono duh
sa satom što se čuje,
samo izmedju bure i bonace,
kada se i vode za kupanje svuku,
i otkucava tajnu
kako sve ovo vratiti na početak,
na ime tvojih ruku
kojim mi damari bruje.
Sestro po starosti,
Ne znam koliko te vremena znam,
ovako lišen mere,
i čemu se raduje znanje
koje ne ume da mre,
Posut tvojim licem po stomaku,
bavim se slutnjom,
jezikom koji si donela s mora
i linijama koje ti sa dlana
beze u sne
Sestro po rodjenju
Ime tvojih ruku
brazdatijih od školjke svake
koje otela si dnu,
Nalazim,
kad rituale čekanja
učim iz slova
i ponavljam u sebi mesto,
što se zove – tu
gde raspet, star i nem,
tela gola,
ime tvojih ruku ponavljam,
dok se smrti učim,
Ali ne iz bola.
Slikao je potop na
jeziku Himera,
kojima udovi behu
od nediranog kamenja,
Moreplovac sa dva uma,
i umalo je hteo
da oplovi sva mora,
u čamcu sa jarbolom od probušenih guma
Kakvog li stvora!
kad ne reče mu niko
da Gospod vidi svet ovaj
u samo dve duzine,
i sve ostalo je kazna.
Mozda ovaj Noje
nije imo bliznje,
tek za zivota svoga
on to ne stize da sazna.
Jer, slikao je Potop
toliko dobro kao da se zbi,
Čitavim telom
I svim u njemu, kao da baje,
Što vrh jedne umetnosti
napravi od čistog dna, kaznjen bi,
te iznese muku
tako savršenu
da joj dade ime – jaje.
Jedini verotvorac
i jedini vernik,
pod svetlom koje se krivi
i na tlu od Andaluzije,
u času kada mu ruke behu
van dohvata vena,
mumiju je jednu
natero da zivi,
sporo, kao što se raspeće shvata
na mestima kroz koja nija prošlo more.
i gde kraljeve ne dovodi luda.
Dao joj je samo čelo svoje
da joj bude umesto kore,
a onda se vratio
da malo popravi čuda.
A tek vreme
uzimao bi ga iz satova
od prilike kad stanu,
illi kad je tama,
A onda je danima pokušavao
da ga tamo vrati,
Puštao je kišu da naopako pada
i noć da se iznad zemlje klati,
dok napokon ne stane sama.
Poljubio je bezbroj zaba
ne bi li sebi našao princezu
i stvarnosti dozvolio da postane sveta,
Izmedju ljudi i čuda
Nije umeo da nadje vezu
ili nije hteo, tek, kada je vidi da iz voda niče,
podje da je pozdravi
ne skidajući šešir od kozijeg izmeta.
A ona mu dade
da je kroz snove trazi
i pretura po njima,
jer umetnik beše što dugo hoda
po dnu od čekanja i htenja.
Ogledalu ga je naučila
i moći da uziva u svakoj lazi,
umeću uzimanja i umeću zrenja.
Htela je samo da postoji dugo
pa mu je ledja za ljubav dala,
a grudi za svet
iz kojeg joj se do smrti rugo.
Od čekanja na tebe
telo postane krug,
ni nalik onom
što čuva slavu Euklida,
po njemu hodanjem
mozeš doći do iza straha,
ali nikada nećeš sresti
ni jedno ime stida.
Od čekanja na tebe
po stopalima mi se uhvati drevnost,
ko neka nema plesan
što glasnije zazeleni
pokušam li poći,
od čekanja,rdja ulicama
krene da nadeva imena,
kiša padanju značaj promeni,
a vetar kad pomisli da sam još uvek tu,
zastidi se proći.
Glasnici koje sam ti u susret slao
promeniše veru,
brzina ljudska vrlina je tupa,
znaju to i hodočasnici koji
po čekanje dolaziše.
Kakva li to mudrost stupa?
No njima dovoljno nisam dao.
Od čekanja na tebe
vreme pristane da stari.
Neke trenutke jutra i večeri rane
ostavi bdenju,
mene radi,
duh podneva-da imam jesti
a narav moju u stopalima
prepusti nekom drugom trenju.
Od čekanja na tebe,
strah da ne prodješ
pobije sva čula u ime sebičnog vida,
i telo postane krug
ni nalik onom
što čuva slavu Euklida.
Kao da više nigde
ne ističu tajne.
Uzani prolazi su zarasli
u mirne trave,
a bosonogi odlaze
u pravcu od kojega ljudi okreću glave.
Oni što dolaziše nisu znali krasti.
Korake plesova na zvuk svetla
čuva mir silazaka,
pa izneše samo vetar
koji nisu mogli spasti.
Čovek je tlu uzeo kamen
i disanje preselio negde,
kišama isisao vode,
u vodama udavio ribe,
u ribama ubio tragove,
a drveću ne da da ode.
I kao da je isčezao prolaz za vreme,
a mi svukud visoke podigli pragove.
mehanizmu prepustili mere,
ratovima meso,
zlu smo bre postali breme...
Zarobili prostor,
gordošću tupom
ga pokrstili,
i oko njega ovili zidove, beskrajne.
tolike, da malo osta izvan njih,
mirisi plime poslednjih obala
kazuju da više nigde
ne ističu tajne.
Sve moje majke večeras,
u čekanje umotavaju mesečinu
i slike svetaca zaštitnika.
Mirisa sasvim malih rupa,
kojih se i prašina boji
tad se sete
i krenu.
Za sve moje majke
u meni odron neki
još uvek stoji
A ne postoji
čak je i strahu
krš kostiju još davno raznesen,
tek ponekad umrem
kada se pomene jesen,
i spuste me lagano
da se ne remeti jeka
kojom mi premeriše tišinu,
sve moje majke
na nemuštom jeziku
trava ,medja i strnjika.
I tačno znaju
kada se čudo propne
da vidi čiji to koraci
samoću stezu
i minu ,onda, ko poslednji talas
kamena bačenog u reku
a ja bih iz nje, uporno,
da zahvatim ravnotezu.
I sve moje majke
ni jednu zenu ne znaju više,
a govor ih bora
ponekad ostavi gluve, toliko
da sva čula postanu oko...
Na mestime gde sam nekada bezanje bio
tad, tako strašno vaskrsnu senke
i po moje ime
pošalju svoje poslednje zenke,
da čuju, pred kojim sam ih Bogom
na toliko očiju prokl o.
Ostaviću ti mostove,
ne i staze što vode do njih,
ne reku.
Ni jedno sutra
u kojem bi konačno stigla,
ni jednu reč
Tek misao šuplju
čiju zilu od jezika krijem
dugo već vlaznu od bezanja
koja ne prestaju,
i slabiju od prostora,ljudima zaveštalog,
od prostora u kojem se
mnoze ,grizu i nestaju.
Ostaviću ti motiv da gubiš,
i prazno vreme,da čekaš,
da nemoći naučiš
sve slutnje u sebi,
da budeš,
i kada te ubiju,
i kada nisi,
i kada svi ka svetlosti podju,
Tamna Gospo ovih soneta,
da budeš igra
kada sve moći napokon prodju.
Ostaviću ti poraze bez lica,
njihove bogove i bogalje,
da im budeš ono
što si trazila od svih
ostaviću ti mostove,
ne i staze što vode od njih.
Skoro da sam zaboravio svetlo,
na brzinu izgovorena molitva
i strah,
kao kamenovo strpljivo
čekanje oseke
da opet bude suv,
izranja.
Moji se lovci
mozda vratiti neće.
Tamo izmišljaju nova oruzja,
i raduju se
a ja uljez,zaboravim da ostavim
svetlo, spolja,
i snovi što o grizodušju znaju
puste me da prolazim ,dugo,
kroz sva stajanja
pred statuicom zlog Boga,
a ne molih
-zahvaljivah.
Kakva li volja !
Mozda sam telo dobio od nevremena
al naučih da umiranje me sveća budi,
jer sem svetla nemam nikoga svoga
baštovanu mi suša stopala sprzi,
a tamo gde poslah lovce
novom se oruzju raduju ljudi.
Neko je poveo oca
a neki su slike poneli,
i bez ijednog svetla
u prostu zagazise tamu, lako
onda su iz svojih imena,
na rukama, krstenja izneli, tako
da jos se plasim svega
sto makar nalik je danu.
Oko dva nabrekne tmina,
i ne istisne jedino mirise,
san već pri prvom pokušaju radjanja
počinje da stenje,
ne nalazim oblik
za ime "blizina",
ovde, već ležem u pravcu širenja
i nastavljam da dišem trenje.
Plašta izaslanika, najpre
pusti da padne preko svih stvari, ta,
pa se provuče onda
kroz staklenu zenicu
u drvenoj negvi sva,
da nabore halja
ko u jevandjeliste,
čekanje nedolazećeg
možda ne pokvari.
I ćutimo tako, žedneći i gutajući se
do samog dna,
sa sve prljavštinama, jasno
pa jedno smo drugo učili krasti
kad god se imalo šta,
U stara su vremena ljudi
za svoje poroke čuvali mrak,
danas ih nose na mesta
gde se od svetla ne može spasti
A mi, ponosni vlasnici svadje
što savršeno bauljaju
držeći se ovom drugom za vilice,
kroz nepopustljivu doslednost sna ,
nabreknusmo tmino,
al za glad umeća našeg - samo trice ,
u ljudskom mraku, jačem od ovog,
ne osta nista vredno kradje,
do uporno i tvrdo,
za saplitanje "ja".
Ponekad mi se u želje vreme vrati,
i ko neko nečujno trenje
niz misli siđu svi sačuvani sati,
a meni se na mah učini
da je nemoći manje
kad s tim vremenom siđeš i ti,
njegov kraj i njegovo predskazanje.
I prostor se sav
neprimetno, oiviči zvukom,
što šušti između knjiga
kao da si i sama gospodar reči
dok mi se moći nastanjuju mukom,
a čekanjem stvorene da ih zadržiš,
pre nego odeš u svet,
od svih stvarnosti preči.
I ne oklevajući, sigurno zaslutiš
da stojim bez čula,
kraj neke filigranske kapije
dok veče prestaje,
i noć odpočinje rana,
s njom i plima svih onih sati
što pokriva kosture dveju lađa
i zvuke Rastanka Kod Kalimegdana.
Naslikam korak okom,
dok zmuri,
naslikam i vetar
i to da ga oko vidi,
ne tamo neki hrast
što se krošnjom duri,
nego kakav jeste.
Slikam ga raspećem,
rebrom ljubavnice,
muzikom za bezuhog slikara,
i bojom krvavijom od kreste.
I put naslikam onda,
da ovaj moze proći,
samo širi,
takav da i vreme stane,
jednim svojim delom, jasno
i to brzo,
dok oko ne počne da viri,
i umu nekom krene da šapće
da ovaj više neće da broji dane,
da se igra tišinom,
da duhove ogrće velom
dok ovi ne zaurlaju glasno,
da vinom napija sveće,
da proliva satove
na mestima gde treba da svane
da nešto činiti treba
jer ovo više nije umeće