Filigranska kapija od stihova - Dejan Milenković Umetnost

Dosada

Povlačimo se po svečanim završecima
ravnomerno,
jer znalački ubijamo
ono između vreme,
Već ubijeno,
od onih pre nas.
Njih krstimo po precima,
vinom prolivanim na zdravicama,
kojima zaboravismo teme.

A vani se tama
i dalje ponaša isto.
Htenjima služi
da možemo verovati,
ili šta slično.
Neznanje je večno, jer kruži,
Prene nas
tek nečije ubistvo.

Ili slika kako
presvlačimo dosadu,
dok joj se rumen
za ogledala hvata.
Prazna.
Strah ih ispuni lako,
da možemo sresti nekog ko čeka,
a nije ušao kroz vrata.

Zemlja

Zemlja moja ima pogled
osuđen da bude nem,
Tešku glavu bolesnika
kojem nedostaje ime,
da nestane u vrevi
imena
Lice od puno sunaca,
zarobljenih na istoku
samo jedne zime.

Moja zemlja vuče trbuh
od lepih plodova mrenja,
nagnut
na šapat uspavanke,
Uzdah, težak kao
lanci svih crnaca,
želju otetu od stenja.

.

Moja zemlja ima
suzu da udavi kita,
i grudi
da zaštiti drevnost zmija,
Od samog dna
su njezine stope,
a duša modra
od ujeda šupljih religija

Ona koja krštena
je od samog mita.
.

Vid joj je ranjen
ubijanjem reka
Odlaskom čoveka,
odustajanjem od kiša,
uginućem pesme.

a oblake je hranila
i vojske kad zaneme,
smrt je umela
da dovede do česme.

Zemlja moja ima stid
ali više ne čuje vreme,
nijedan deo njega,
iako je mrak
da čuti se može
kako klija seme,
i jesen takva
da vidi se miris snega,

umreću još malo
da ničim joj san ne odam

a kad me se staze neke sete
hladnoćom ću znati
da po nečem mrtvom hodam.

Manastir Manasija 1983

Čuješ,
Jeka,
To mrakom iz zvona isteruju čoveka,
I život mu pod miškom
suv,
A srce negde ispod leve bije,
kao da marvu goni,
jednako glasno,
Ponekad zaurla
a ponekad zaskiči,
i niz kosti, da se izlije bi,
I tad mi na Boga,
ne na Boga,
na molitvu liči.

Ti to slušaš,
i gledaš me,
ravno pod čelo
Ništa s lica da ti skinem
Bar da želju niz bezdan minem,
Kao žvalu niz grlo.
Suvo.
Kao rana jesen,
pa samo oko da ti vidim.
Sklonih stopalo
al trag mi već zanešen,
da rodi čeka, Čuješ,
to puca zemlja pod pojilom,
Srbija utrobljem trza,
deca bi da joj oči vide..
A tamo očevi,
i tela Majki,
niz koja grudi pustiše.
Jalova jutra podojiše
čuješ
Podojiše.
Svešteni se neki
na Veliki petak omrsiše
Čuješ !
Omrsiše

A ti me gledaš
Ne znaš dal živiš, il veruješ
Ja svoje ćutim
Ubi mi se jezik
da ne kune zemlju
što stopalo mrzne,
i želju niže čela,
pa ne urlam više iz grla
već utrobu na Srbiju spuštam
neka zaspi jednom ona cela,
neka ne zna da mi u snove ležeš,
da ih u žedne bojiš,
da me molitvama vraćaš..

ponekad mrtva,
a ponekad vrela.

Gledaš,
a mene u meni sve manje
Ni obrazina mi se grču ne podaje,
ni oko prozorima,
jer zemlju bi da čujem,
što bežanja nema,
Zemlju ovu,
kada se za jauke sprema,
Zemlju
što htede da Lazaru prosto bude
pa je tuđi oru
pa joj tuđi za umorne muke sude
Čuješ !
Jeka

to zvonom
iz Srbije isteruju čoveka.

Dok slika

Zanos se prospe po njemu,
sa nekog
blizu neba,
kad bojama krene
da dorekne nereč,
u blistavoj odsutnosti
nekog, "po kome treba".

Zanos se spusti,
bez traga za oko, sam,
Mera onog koji šapuće oblik
nekom,
dok ja bi, napet neznanjem,
nešto bi tu da krstim.

Prsti, oko,
škrgut grča,
dok se pomalja
I da uzjaše boju bi,
kad se sa linijom
u bespolnom detinjstvu
ozbiljno valja.

Veo tvrd, za nas koji sude,
preko obrisa klizne
pristalih uz papir.

Tako samo porubi mora,
kada su tiha,
pesku ga nude.

Veo, da ga ne da
svetu koji teče,
dok on kleše
samo jedno pristajanje
trena na tlo,

i zvuka
da sve to gleda.

Ostrvo zmija

Neko je nekad,
možda predak,
stupio,
bez jasne volje svoje
Lišen i straha
i znanja
o tome da postoje
mere za bolje
Na kamen,
što samo kamenom rađa,
Moćan,
da oko sebe i mraz
i vetar s mora bliskih
svija.

Neko je nekad,
imena moga, možda,
opankom mekim,
na ostrvo stupio zmija.

I telo, na senku, legao je,
tihom voljom pada.
A senka se ne oglasi.
Nijedna,
jer ne hte tišinu da postidi,
Onu što Gospodu, dok stvara, treba.
Legao je,
kao da za smrt traži
odmora i hlada,
A duša sve jedna
prvi se put tom Gospodu javi,
tišini ravnim- hleba.

Legao je,
a pod okom,
na mesto gde suza kvasi,
zaigra teška ravnica plava.
Krojena samo od nedara.
Misao se zgužva
u jedno- prokleta da si,
ne bi li telu izvora dala,

telu što kršteno je,
jednom,
Vodom iz neke od Morava.

* "ostrvo zmija" je naziv koji su stanovnici Krfa koristili za obližnje ostrvce Vido

Kome

Kome ove reči
Ovde
U ovom dobu,
Barikade,
Na kojoj strani su im lica
Vidi li neko
od svih koji stoje
da vreme ne ume da leči

Vidokrug je ulica

Nadanje umove krade
da duše negde postoje
Koraci se broje
i meću u zapis
Iza svakog znaka
lice,
jedno se na drugo niže
Ravnodušni Bog
samo uskladi boje,
mere

doslika nova oružja
da imamo čime prići,
bližnjem bliže.

A onda
poturimo vere,
hladne
Toplinu nude maske,
Putevi od glasa do utrobe
Umetnosti jadne.

Ovde
ove reči zapisivanja ne traže,
nikakvo trenje
da stignu,
igde
Samo čekanju glad
da ublaže
vremenu starenje.

Vreme

Na samo jednu tačku kruga,
zenitnu onu,
sve naše stope
odjednom stanu

A on, kao točak mine,
jer tereta se ne seća
koji u ne-vreme tonu,
U ovaj čas, samo nove seobe osvanu,
Očekivanja za krivinu kruga veća,
istina, malu,
tek nadanje se propne

Znoj krv sline,
Noktiju put
točku se nudi,
dok iznova kreće
musketar ravnoteže,

Nema težinu iako nosi vreme,
dokle god dohvata - krut.
Po njemu sve se meće
i niko ne može da sudi,
Padnu koji beže
i sve skupa liči na rad

A zapravo je laž

motiv kušnja krivnja
groteskno SVE
Kajanje, da se ne poludi,
dato
I kao što ovaj nosi svetlo,
anđela nema drugog da ponese PRE
Ni posle,

Ovaj je tu
i donosi
Sad

*****

Telo si moga verovanja
u slobodu izvan voda,
Pravilo opstanka
kada poraz nauči da hoda,
Tišina duga,
toliko, da zaškripe trenja
a ja je shvatim
kao mudri sluga,
i bez pomisli
da je rečima kratim
Šegrt bdenja.

Prvi silazak u mrak,
a radije bi žeđ da probam.
Kad već nisam umro
ismevaću strah.
Prvo DOSTA si
kada se od želja srozam,
JA postane ime za tlo
izmereno ravnodušjem,
a sazdato da bdi.

Dodir od kojeg kiše uče
nosiš na delu mene
koji je prestao da stari
Telo me sa sebe svuče
kada tvoje, da pobije slutnje krene,
a one me čine živim
Celiv si na sve što bi da krvari
I rana ona
što me čini sivim

Prva si reč
što usta mi skvasi,
i iznad si,
i izvan mene
Kamen studen
što cvet ga krasi,
I cvet si
I suza kad se vene.

Pas

Sedim
Pas sanja
daleko od ostataka mira
Utrobom sluša zemlju,
imena tajni
od kojih nijedna
mene ne bira.

Bez izgleda
su metri između nas
Ljubavlju nazovem
ono što mu dam

korak bi da sačuvam

Zahvalnost bleda
mi oda trag,
misao mi prokune glas,
misao da mogu da spasem
ako mislim da volim
iz glave, oka, telom,
bez i jednog pravila
koje zna pas.

Sedim
Pas
sanja
Takav jedan
je ostao u vrtu
iz kojega je jedan ovakav
izašao
Nije znao, utrobom po zemlji
tajnu da nasluti krtu,
od oholosti tupe sazdan sav
plodu je prišao.

Odlazak

Noga ova desna
bolom se javi često,
kada na sretanje staza
zagazi slepo,
ili to ja bolu,
kao čulu
ne znam naći mesto,
dok nadanju žurim šturu,
i ne sluteć
da u trenu čekanome
srećem samo
jalovost tesnu,

I metež, kao ja, istih,
što sebe na oblicima nose
ovim, srećem,
i znanje
da ne mi sate
već vreme nas broji,
vreme od čijeg prestanka svakog
po jedanput krećem,
u prostor što mudar
pristaje da stoji.

Da li dosadi mi vernost
hrasta, to,
lepota bresta
kojem stvaranje ne dade lice,
naivna geometrija voda,
ili tiha upornost svake ptice
da nasledi bezvremenost,
kada pristajem
na uzanost mere,
koja zna
šta može da ponese
duh dok hoda.

Omeđan sa – ovde,
gledanje me svako
razčereči
na sećanje i nadanje,
da me opet sakupe vode,
pod suncem me naprave lako
da ne znam
da li u snu bilo je reči
o tome
kako da prestane padanje.

Da ne znam
koliko san taj
pravaca nosi,
nudeći slike nas, smešnih,
pobrkanih udova i lica,
možda želja
A nijednom ram,
nijednom sjaj,
ništa, do buđenja teških,
srećnih, jer opet to si,

I opet postelja,
i opet u njoj
strašnog neznanja klica.

O nadanju

Pao vazduh na travu,
pao i na ljude
crn.
Svetlom ga razmaknu
da prođu,
a svetlo okače
za tamninu višu.
Zna to čovek,
ne zna kamen,
njega trave dišu,
dok ne prođe ovaj vazduh.
Neće za navek

ispljunuće jutro sunce,
samo da mu nađe ime.
Ovo su samo reči,
a ima ih,
nema zime.
Desi se i smeh.
Sudara nas nekog pluga trag,
u slepoočnicu stiglo seme,
đavolja,
čas je oko , čas je ud,
u želji može da
udavi vreme,
u mesu trn.
Na drvetu izraslo oko,
da oplače pticu,
na travu pao vazduh,
crn.

Crnja je samo misao,
a napolje neće,
kao ni žeđ iz kamena,
a on pokisao.

Ne ljubih,
ili ljubih
sebe radi,
muci ovoj ime zatureno,
reči samo,
lavež, govor, sikat.
Na ženi neizdrž ostavio trag,
na zemlji brat.
Čekajući Boga,
tu sam posadio grm.
Natraške metnuh stope
što me dogonile,
na glavi promenih vrat

po ljudima
napadao vazduh,
crn.

O čekanju

Šta li mi je misli posedalo,
sve vreme,
te ni jamu ovu,
od grkljana niže,
ne osmotrih bolje
Sudarim je kada želje
pođu na leganje,
ugreja se od traženja teme,
juče bi da dam
nekom drugom slovu,
a klatno stiže...
Sećanje me neko kolje

O sebi sričem iz praznine
što ostala je iza,
proroka, beše,
dok natezasmo sudbine.
Hrliše mi oči
preko kalendara,
kao da će metanja tela
naših, nešto da reše,
nešto da krenu ,
gde ostaše dubine.

Preko sati,
vremena bela
hteo sam da slikam,
rimom da naslutim smenu,
smenom da nazovem početak,
počnem telom da gledam,
kad tišina svrati.

Ona, bez mere,
što ničemu odavde
nije predak.

Šta li mi je misli posedalo
ovako teško,
na govor ih nagonilo,
rečima isteriv,
rečima samo
Imena, za ljude koje slušah
ostadoše tajne,

tolike, da razumemo se jedva
Svaki svoje pojilo ima,
sliku svoje
negve sjajne.
Ipak tajne,
zabran siv,
kraj kojeg ne zidamo,
odavno i ne sadimo

ne vidimo
i ne bližimo,

sve što nosimo
stane u ogledalo,
i ostane
Nezvani glavom klima
sa te strane,
može se i taći

Šta li mi je misli posedalo
i šta još dubi
kad prostora se klonih,
glasova bez rima,
svetlosti kad bane,
samo,

sati, kojima se
ne želim primaći.