Saputnici, poezija - Rade umetnik Umetnost

LOVILE SU SJENKE

Nocas su mi sjenke,
u moru orkestrirale.

Sa veza na obalu
diga sam barku.

I mreže sam diga
vrag ih oparao.

Kisa mi sprala sa lica
kristale morske soli.

Oci su mi zapele
o zvezde.

Lovile su sjenke,
lovile,
nocas dirigenta...

Ratna priča - Kemal

Zoran je dosao u talasu izbeglica u Srbiju, u nasu vec gotovo propalu i opljackanu firmu, na koju je neko bacio oko i hteo po starom dobrom receptu rešio da je upropasti, da razvuce sve sto iole vredi pa da posle onaj kapital koji je u objektima, zemlji, lokalima i atraktivnom poslovnom prostoru prevede i uknjizi na svoje ime i postane novi gazda, kupuje vile i skupe automobile sa parama koje je oteo naroda. U svim novim drzavicama na Balakanu De za Vu, Vec vidjeno.

Tu su na delu, mesetari svih boja, nova skolovana mafija koja se nasla u sprezi sa korumpiranim politicarima, polako da razaraju zdravo privredno tkivo i ubijaju svaki organizovan otpor naroda. Samo glumataju ispred svojih partija na govornicama kako su tobož zabrinuti sto se neke mutne radnje rade iza šaltera, na mestima gde korumpirani službenici odlucuju o bitnim pitanjima. Sve znaju, sve vide a nista ne preuzimaju, mogu oni da urade da stanu na put nezamislivim mahinacijama i pljackama. Da pregledaju racune u nasim bankama koji su otvoreni za transfer i pranje prljavog novca. Da vide koji se zakoni bezobzirno krse, koji su samo pokrice da se stvarnost zamaskira a novac sakrije da se na njega ne plati porez, da mu se ne utvrdi poreklo, a ono je u većini slucajeva prljavo i kriminalno.

U problematičnim državama odavno se otvaraju tajni računi u bankama koji ce posluziti da se iz banana drzava povuku milioni dolara, normalno uz odredjenu proviziju od par miliončića sve od njihovih korumpiranih ministara i clanova vlada koji tako fino opljačkaju svoju državu i traže one direktore banaka u svetu gde mogu da im učine uslugicu da skrenu dvadesetak miliona na neki račun koji će čim pare legnu da se ugasi i svaki trag u banci da je postojao zamaskira ako ne i izbriše. Sitnica. Rukovodioci banaka će da trljaju ruke, transferišu novac na nove račune, pa će i oni postati novi kapitalisti. Takvi i njima slični ce svuda kupovati vec upropastena poljoprivredna dobra, na hiljade hektara oranica i pljačkati dalje već opljackane firme, pritom otpustajuci sve radnike koji su se zatekli, koji nisu umrli ili otisli u inostranstvo.

Na kapijama kupljenih firmi na sumnjiv nacin, postavljace jake straze.
Stvorice ti nazovi tajkuni i ratni profiteri, privatne armije od bivsih policajaca i specijalaca, da ih obezbedjuju, okupice i naoružati najgori šljam, gorile i batinaše.

Narucice ubistva svih onih koji ne zele da ucestvuju u najmracnijim poslovima, losim aranžmanima koji nece da sebe sramote, svoj narod i zemlju. Svaki dan će crna hronika da beleži po neko ubistvo koje će biti sigurno godinama nerešeno, jer nalogodavci se dobro skrivaju a izvršioci se nalaze najcesce u susednim državama.

Usko siaradjuju sa podzemljem u kome nalaze svoje saradnike, izvrsioce i naplatioce dugovanja. Svakodnevno citamo iz naslova novina kada nastupe talasi novih ubistava, iza kojih cesto stoji neuspelo prebijanje dugova. ko zna iz koje mafije gradjevinske, lovačke, oni koji su lancu slabi, koga ne moze neki korumpirani politicar ili neki drugi krimos da pokrije dobije od profesionalnog ubice metak u potiljak. Borba protiv kriminalnih grupa je traljava ili nikakva. Sablja se istupila a nema ko ni da je drži ni naoštri.
Oni koji nesto konkretnije progovore ili ukazu na kolovodje. Nema ih.
Izgleda da kriminal u nekom vremenu preti da osvoji politiku, uvuce se u policiju, sudstvo i vojsku. Na drzavnom nivou naocigled javnosti i medija se prodaju velika drzavna preduzeca sa sumjivim ugovorima pod lošim uslovima. To su naj gori moguci aranzmani onih kojima je cilj da se oni licno obogate kada se tajno izvrsi transfer ogromnih suma na njihove racune u nekoj dalekoj zemlji. Novine će kasno da posle pisu, svi će da vide, psi da laju, karavan prolazi.

Zoran je dosao u firmu kod naseg VD direktora, tog ljigavog skota, prevejanog lopova koji se uvek ko podguzna muva tiskao uz novu vlast, Samo on sam zna gde je sve krao i koga je sve potplacivao i ta je sve otpisivao, potpisivao, rasprodavao i rashodovao. On je od onih sto nije ni dana odgovarao za privredni kriminal, jos je proglasavan za uspesnog privrednika. Ovde je i pravda spora, nisu vise imuni sudije na novac i skupe stanove.

Usao je kod njega Zoran obucen u staru vojnicku vetrovku. Izgledao mu je vise kao klosar. Usao je u njegovu kancelariju sa nadom a docekao ga je sa ruznim recima da je on jedna vise izbeglica na teretu ove države i da mu je vec dosta njih koji su se dovukli ovde, muvaju, valjaju po ulicama i pijacama neku svercovanu robu, i svi hoce odmah dobar posao, stan, državljanstvo.
Zoran je odma video da je to jedno govno od coveka. On je ovde došao jer nije imao kud, otići, sa bolesnim ocem i sam bolestan od svih muka
i troture koju su nad njim vršili kriminalci obuceni u maskirne uniforme.
Znao je da takvima uvek treba podici, jer je pun sebe, pun govana, navikao na drpanje, krkanluk.

Zoran je imao retku osobinu da procita coveka, da oceni njegov nivo i
kulturu. Nije hteo to da pokaze, samo je mali osmeh izrazavao podrugljivost nad svakim nistakom koji je pred njim. Zoranu je bilo to dovoljno i trazio je u svakom choveku nesto sto ce ga nasmejati, ulepsati mu dan. Slozio je facu, onako benastu, ja neznam nista, ja nisam odavle. A VD direktor, sa podvaljkom, onako zadrigao i otkopcane sarene kosulje sa dugmetom vise, ispod sarenog odela. Video mu se zlatan lanac oko vrata i krst kolko palac na kraju.

VD ga je gledao Zorana sa gadjenjem, isao mu je na nerve tako mrsav, od stresova i bolesti potamnele koze, sa glava koja mu se smanjila, da je bila činilo mu se ko pesnica.Pomislio je, treba mi inzinjer a ovaj ko da je umro pa se onda digao iz mrtvih. Hteo je već da ga otkaci, nije ga ponudio ni kafom, dva viskija nije trazio da mu ona njegova gologuza sekretarica donese.
Ipak taj dan je bio nesto dobre volje, pa je Zorana primio na posao ali samo na odredjeno vreme dok ne ispita kako dise i dali mu drzi stranu, da ne talasa okolo, dok on muti i preduzece gura jos dublje u katastrofu. Hoce li mi ovaj les predamnom prvom prilikom zabiti noz u ledja kada mu se ukaze. Njemu trebaju oni koji ćute, koji ne čuju, i nista ne vide, kao ona figurica i tri majmuna na njegovom stolu.

Firmi je trebao on kako reče Zoran kao ljeb, dobar inzinjer jer se kadar rasuo koje kuda po svetu. Zoran je odmah vidio da posao stoji odavna, da masine stoje, niko nezna da ih pusti u rad, podesi temperaturu topljenja plastike, da odliveni komadi izlaze bez greske sa sto manje skarta. Uzeo je alat nesto sam a nesto uz pomoc bravara i vec za sedam dana krenula je proizvodnja. Prve masine su radile bez greske. On se samo smejao, e pusticu ih u rad uzinat onom drk majmunu sto gore glumi rukovodioca. On nije ni imao nameru da masine prorade i spremao se da se suoci sa VD direktorom i njegovim gnevom kada cuje da je pokrenuo proizvodnju. Nije mu prvi put da vidi da ove visoko profitabilne masine koje kada se nasteluju rade dan i noc bez prestanka, moze jedan covek da ih hrani plastikom, samo taj proces proizvodnje nesme da stane jer posle opet mora da se podesava sve ponovo. U svom zivotu Zoran je najvise mrzeo ljige, lopove i prevarante koji glume neki nivo. Ali ovako bolestan i sludjen tek je izasao iz rata, iz Sarajeva gde mu vise nije bilo zivota, nemase kud prihvatio se da radi za tu ponudjenu mizernu platu od koje se sve teze zivelo. On je prihvatio i za tu platu je govorio mozda u sali a bice i ozbiljno, da je velika. Mala je plata kada ti puca oko glave za veknu hleba a glava se gubi za kanister vode. To je njegov nacin da im kaze da nista nisu ni radili za tu platu a primali su je dok on nije dosao. Rekao je svima da je VD covek, prva liga kad je primio, a ja mu nisam verovao jer se gorko osmehnuo i samo su oci rekle da se takvih nagledao u svom zivotu i previse. Kao da su te oci govorile pa takvi su me ovde i doveli, isterali iz iz mog doma, da se potucam po ovom belom svetu. Te oci su govorile drugo, taj VD je naj gora ljiga koju je svet video, seo je majmun za onaj sto kao da se tu rodio.

U Srbiji je mesec dana pre smrti oca, nasao jeftin stan kod jedne stare udovice, koja je u drugo vreme bila poznata da voli nesto mladje muskarce. Kada se seti samo se osmehne, sedela je sa Zoranom u njenoj pomocnoj kuci pored njene glavne kuce, pili su kafu, na Zoranovom licu je bio poznati osmeh. Staru je procitao, ali ga je zabavljala i nije doziveo ponizenje kao na mnogo mesta gde se pojavio trazeci stan. Uselio u jednu sobu bez igde icega, sem onoga sto je imao na sebi. Ona ga prihvatila kao svog, drugog sina, dirnuta njegovim stradanjem i njegovom dobrotom. U sustini ona je bila jedna dobra dusa, a njena mladost i iznenadna smrt muza je doprinela da u jednoj izopacenoj i zavidljivoj sredini dodje na los glas.

Mi skupismo nesto od naše odeće da bar ima za prve dane sta presvući, dok ne primi prvu platu. Od svih ljudi koje sam sreo, koji su u svom zivotu se patili, bili zabrinuti zbog para, zbog imanja, Zoran je prvi covek koji za tim nije hajao, koji je zivot ziveo drugacije. Neko bi rekao tako neozbiljan je mogao da bude samo Zoran, prvi sin kapetana Marka koji se slogirao u prvim danima kada je Sarajevo bilo u okruženju. Niko nije mogao da zamisli Zorana drugacijeg. Svi su voleli da on bude deo njihovog drustva. Za mnoge seretluke i price koje se pamte zasluga pripada upravo Zoranu.

Kada je posle tridesete godine stao na lud kamen, posle neke zuraje sa koje se i ne seca sa kojom je otisao u krevet i ujutru je zacudjen video zensko pored sebe. I po obicaju zakljucio, bolje zensko da je nego musko a sad sto je se ne secam ko ja je nema veze. U sudu se izjasnio da sve priznaje, rekao da svaka koja izjavi da je sa njim ostala trudna priznaje, da je njegovo dete priznaje, reći će sudiji, kad vi kazete, druze sudija da sam ja bioloski otac, vi verovatno znate bolje nego ja. Sudija se nasmejao, cuj nasmejao, cerekao i svi clanovi veca, daktilografkinja i advokat koji je zastupao tuzilju. Svi su umirali od smeha kad su culi da se Zoran ozeni. Sarajevo je imalo segu mesec dana prepricavajuci da se ozenio, smirio, cuj smirio, ko ce Zorana smiriti. Zena mu, trpela je njegove drugove, njegove odlaske na poznata mesta gde se on ocekivao jer bez njega ni jedan dernek nebi bio pravi. Ubijali su se pivom, lokali ko nenormalni, stajali na cosku pred prodavnicom kao poslednji klosari i terali shegu sa curama koje prolaze.

Kasnije mu se ta zena sa kojom je dugo ziveo i dete uoci rata odselise u inostranstvo gde je boravio neko vreme i on i opet se vratio u Sarajevo, jer ga je srce ga vuklo uvek tamo. Otac je njega razumeo, njegove seretluke, njegovu prirodu koju ni skola ni ljudi nisu mogli ispraviti. Zoran je bio jednostavno nepopravljiv, jedinstven u svojoj nonsalantnoj i neobuzadanoj prirodi, oblacenju i ponasanju. Devojke su ga opet volele, trazile su njegovo drustvo, ponekad im je zasmetala ta Zoranova velika neozbiljnost ali avantura je kratko trajala. Volele su ga i onda kada su odlazile od njega. On je u sali govorio da je greh odbiti lepo zensko. Da se i Bog raduje toj ljubavi izmedju dvoje koji se privlace i hemija je zakon prirode. Zorana nisi mogao ne voleti. Na njega se jednostavno covek nije mogao naljutiti. Svaku kavgu je jednostavno pretvarao u salu i stvarao kod onih koji su ga popreko pogledali zelju da postanu prijatelji. Otac je verovatno i pored svoje strogosti, popustio u vaspitanju i prepustio zeni da se brine o svim svakodnevnim pitanjima, odlazak na roditeljeske sastanke, na zabave u gradu, dok je otac kao oficir bio odsutan sluzbom u JNA.

Zoran je voleo svog oca, bivseg oficira JNA, ponekad mu je izgledala cak i smesna njegova strogost, zelja da njih podvede pod vojnicki rezim i disciplinuje ih. Kod Zorana to nije upalilo, nikakve kazne, ubedjivanja nisu pomogla, dok je vec mladji brat se primio i otac je postao njegov uzor, posle skole bi i on otisao u vojnu skou ali je Marko bio izricit da to ne dolazi u obzir, jer njegova saznaja i okruzenje u kojem se naslucivao sukob i rat su ga odveli u policiju. Mladji Zoranov brat je bio odlican policajac, ozbiljan i kako kazu delikatnog i odmerenog ponasanja. Ponekad je cak i zamerao Zoranu zbog njegovog ponasanja ali to nije umanjivalo bezgranicnu ljubav koja ih je povezivala.

Majka je bila posvecena porodici, njima, Marku. Nikada nije radila, sav zivot je podredila njima. Bila je krhkog zdravlja, slabog srca i njena smrt je ostavila traga na njima kada je tiho otisla jednog dana uoci predstojecih ratnih zbivanja.

Zoran ni po cenu svog zivota nije hteo da ostavi oca. Zar da bude jedan papak i obican shupak da ga ostavi ovako nemocnog i bolesnog. Mogao je kao mnogi ode iz Sarajeva dok je jos moglo da se bezbedno izadje. Ali nije. Zoran je bio jednostavno takav. Neko bi rekao ludost je to ili bi pomislili da prekrate svoje muke. Ne Zoran je bio spreman na sve. Izdrzati, verovati, verovati da uvek i medju neljudima bude ponekad bar jedan covek. Brat je otisao sam jedne noci i izgubio je sa njim svaki kontakt, nije vise znao ni gde je ni da li je ziv.

Zoran je voleo svoj grad, tu se rodio, tu je zivela sva njegova raja. Tu je sa Kemalom isao u srednju skolu, sa njim studirao i zavrsio fakultet. Zaposlili su se u istu firmu, i poceli da grade karijeru. Fakat je bio vrlo pametan, sto bi rekli promucuran mladic, koji se na poslu pokazao kao dobar radnik. Svi su ga voleli i njegov osmeh i plave oci su kod svakog izazivale jednako zadovoljstvo, jer je Zoran svaki dan imao na repertoaru novu šegu, da su se uvek pitali sta ce novo da izvali, da bi im se usta izvalila od uva do uva.
Kao dete nije isao u crkvu, otac komunista, nekrsten, u njihovoj kuci se nije palila slavska sveca. Odrastao je u kraju gde su deca rasla zajedno bez obzira na veru, iz mnogih mesovitih brakova su se radjala deca koja su bila samo deca a roditelji su tek trebali da odluce kojem ce bogu da se klanjaju. Jednako se mlatio sa svima, pravio stetu komsijama i delio sa svima uzinu, druzio se i rastao srecan sto se rodio bas tu u tom gradu. Tu se prvi put zaljubio u Mirsadu, a ona se zaljubila u Kemala njegovog najboljeg druga. Izlazili su na korzo, cerekali se pricajuci gluposti, isli na zurke, pili i opet smisljali sta ce sutra da rade jer za svaki dan je bila odredjena nova shega.

Sve se srusilo onog dana, kada je bio na ulici kod hotela. narod je na ulici obasut puscanom vatrom se rasuo po okolnim ulicama u panici, niko nije znao odakle i ko puca. Neko puca, sa hotela, ili sa okolnih zgrada, video je coveka na sred ulice kako lezi, ustreljen, krvav, glave okrenute asvaltu, sa rukom savijenom ispod tela. Kao nekakva lutka, tu gde ga je metak stigao tu se srucio. Zoran je sagnut pretrcao preko ulice i tako iza niske ograde pokusavao da se skloni sa ulice u jedan od ulaza u obliznju zgradu.

Cuo je jos pucnjeva i vrisak neke zene, okrenuo se i pogledao, a starac sa plavom beretkom na glavi mu viknu – Bjež ovamo dijete, ubiće te – On utrča u ulaz, i saze da dodje do vazduha, srce mu je lupalo. Osmehnuo se coveku, i progovorio. E hajvana, jos će me neko i upucati. Sacekao je u ulazu vise od sata, dok se napolju nije prestala povremena paljba i otisao u stan gde je otac zabrinuto ga pitao, - gde si bio, vidiš da se puca – mogo te neki metak strefiti – Zoran je ispricao ocu sta je video, otac je vrteo glavom i rekao. To sine moj ne sluti na dobro. Ako se ovde zakuva gde smo svi ovako na gomilu uzmesani bice gadnog belaja. Zoran je posmatrao tog starca, nekadašnjeg oficira, u cijim ocima je procitao onu zabrinutost koja ce prerasti u uzas kako su dani prolazili.

Slusao je razne price, koje su ga dovodile do besa, psovao je i politiku i sve te vodje koji vode ceo narod u katastrofu. Zoran je video da su se mnoge stvari promenile, ona raja sa kojom je provodio vreme se polako rasturala na neke grupe, pocele su prve carke i provokacije. Zoran se sa tim sprdao, i svima govorio jel ste normalni, pa necemo valjda mi jedni u druge pucati. Kemal mu je sve cesce prebacivao sta pricas i ti imas brata koji je u policiji i koji prica neke druge price. Zoran se vraćao kući sve češće sa nekim dubokim nemirom da se menjaju ljudi iz dana u dan. Komsije su pocele da se izbegavaju, otac je zapazio neke natpise u ulazu i liftu i komentarisao da to nema smisla, takve stvari pisati, ljudi ko da su poludeli odjednom, evo komsija nije hteo vise ni da ga pozdravi. Zoran je video njegovo neraspoloženje i tešio ga, ma tata biče sve u redu, ispucaće se malo i biće sve kao pre. E, moj Zorane, neznas ti rat ne pocne odmah, ali kad pocne dugo traje i sve biva drugacije. Sta ti cekas, idi i ti idavde dok mozes da izadjes, brat ti je otisao a ti sve mislis da ce ovo ludilo stati. Ma tata pa gde ću ići, ovde je naš stan, tu mi je posao, sad ne radimo ali valjda ćemo opet poceti. Video je Marko da Zoran neće otići, drugaciji su uvek bili, Zoran nezainteresovan za politiku, a drugi sin previse ozbiljan, u policiji se zaposlio nema godina. I tu su nastale podele, cesto je pricao sa ocem da sve govori da ce se gadno zakuvati. Marko je slusao sina i prosto nije mogao doci sebi da se ovaj grad u kojem su ziveli, uskomesao, neko zlo se osecalo u vazduhu, citao ga je sa lica ljudi na ulici. Marko je odlazio na groblje, jer u klub nije vise isao, nije trpeo te price, rasprave i nekako mu je godio veciti mir koji je na groblju.

Posedeo bi na klupi pored groba i posmatrao kako je sve kao i obicno, neko je opet sahranjen, neko je dosao da upali svecu, lisce pada sa kestena, obican dan da ne moze biti obicniji. A u njemu je kuvalo, neka zebnja, neki jad ga stezao oko srca. Video je da ce svaki dan doneti novi jad, da ce se sve iskomplikovati, bojao se za Zorana. Za sebe, nije imao sta da se boji, tu je ziveo, tu ce i umreti ako treba. Molio je Zorana da se kloni starog drustva, da ne ulazi u konflikte, a Zoran se smejao i sve je to navodio na šalu. Dolazio je u stan, gledao televiziju, slusao muziku. Spremio bi nesto za jelo i cutke su zajedno jeli dok je sat na zidu otkucavao na zidu. Tata, opet ću da izadjem, nemogu da sedim stalno unutra. Izasao je i nasao je svoje drustvo. Pitao se gde je Kemal, nema ga već danima. Zvao ga je telefonom, niko se ne javlja. Jednom je isao do njegovog stana, zvonio i nikoga nije bilo. Ucinilo mu se da je ugledao nekoga na prozoru, verovatno mu se samo učinilo. I shega im nije bila kao pre, pokusavali su da se ponasaju onako normalno ali tu nesto nije stimalo, nesto je falilo.

Pricali su o curama, o zabavama koje su se proredile. Slusali su price, gadne price, da je poceo rat, da ce sve otici kvragu. Slusali su ko se od drustva vec ukljucio u neka mutne radnje. Znali su da su neki postali za kratko vreme face o kojima se prica. O oruzju, drogi, o svercu robe, poslovima koji su u drugim vremenima bi predstavljali tesko ogresenje o zakon. Uoci rata se podigne i promoli glavu svakakva fukara i oni koji bi u miru kao psihopate zaglavili u dusevnu bolnicu u ratu se razmahnu, kada im se da oruzje i sami sebi se ucine nekako vazni i pocnu da se dokazuju nad svima kojima nisu ni primeti, hendikepirani, osakaceni, sa nedostakom ljudskosti, asocijalni do krajnosti, konfliktni da svakom ucine nazao ko im se zameri. Postali su prvi poslusnici onih koji su hteli da ne prljajuci svoje ruke iskoriste takve ljudske spodobe i nistarije. Da ubijaju, da pljackaju u njihovo ime, da se svete jer im je neko rekao da tako treba, da neki ljudi su krivi sto su zivi. Krivi sto su se rodili tu gde je uvek krv prva progovorila u nedostaku razuma i pameti. Zoran je video da mnogi se svrstavaju, da se spremaju za ono sto ce doci. Oni koji su mu bili prijatelji preko noci zacutase i pocese da ga izbegavaju. Znao je sta sledi, nazalost tu zalosna cinejnicu da u ratu prvi stradaju oni koji su nevini i postaju zrtve, a fukara se obogati i seiri, od tudje patnje i nesrece gradi svoj kapital ne orezajuci da ukoni vlasnike i zauzima njihove stanove, pljackajuci, izivljavajuci se, ucenjujuci i prodajuci im slobodu. Koliko je vredeo izlazak iz Sarajeva znaju samo oni koji su to nekome platili ako su imali cime. Ako nisu oni su bili potroseni i nemilosrdno uklonjeni. On nije imao cime da plati svoj izlazak iz Sarajeva iz koga bi izveo i svog bolesnog i nepokretnog oca.

Napisao sam da je u tom vremenu zivot bio do te mere bezvredan da je svaka vaska mogla nekaznjeno da ti ga oduzme i da zbog toga mu ne zafali ni vlas sa glave. Zoran je sve video i sve to ga je porazilo, njegovu veru u ljude u prijateljstvo u dobrotu i ljubav.

Dani su sve gori dolazili, i rat je poceo svom zestinom. Pale su prve granate sa brda. Prvi snajperski meci su birali prve zrtve. Zoran je cesto isao za vodu i hleb. Svaki put je otac Marko gotovo se molio da mu se Zoran vrati ziv. Marko vise nije izlazio napolje, nije imao snage ni da ode na groblje. U njemu se nesto ugasilo, i osecao je da mu nije dobro. Nije imao vise ni lekova. Zoran je ipak nekako uspevao da mu nadje neke lekove, nije vise pitao ni gde ni kako. Poceli su prvi pretresi. Oruzje nisu imali, svoj pistolj je Marko dao mladjem sinu kada je poceo da radi u policiji. Preturali su po ormanima, izbacivali stvari. Pitali su ko zivi sve tu u stanu. Pitali su i za drugog sina. Marko je Rekao da nezna gde je. Cuo je da je otisao u inostranstvo. Nije se javljao, nezna da li je uopste i ziv. Svaki put su sve gori i gori. Jedan dan Marko nije vise mogao da ustane, da govori. Iz nesvestice se probudio i nije mogao da pomakne desnu ruku i nogu. Zoran ga nasao, u fotelji, gledao ga je i pokusavao da mu nesto kaze ali nije mogao. Trljao mu je ukocenu ruku i pokusavao da mu pomogne, plakao je i dodirnuo mu sedu kosu. Pokusace da nadje nekog lekara da ga pogleda. Ali gde, ko ce doci kod njih sad u ovom ludilu. U bolnicu nije hteo da ga vodi, jer odavno tamo nema vise mesta i lekova. Zoran je osećao bedu i ocaj svog polozaja, zakopan u gradu u kojem nema vise nikoga, ni prijateljam druga, rodjaka da mu se obrati za pomoc. Niko vise nije dolazio na ona mesta gde su se nalazili i druzili. Telefoni ne rade. Televiziju ne gleda jer jos vise ga hvata panika, pita se sta ce da radi.
Samo zna, oca nece ostaviti ni po koju cenu. Sve teze dolazi do hrane. Novaca je sve manje. Prodaje stavri koje ima. Nesto zlata od mame. Neke lancice, po neki prsten, mindjuse. Sa svakim komadom odplace. Slusa price dok ide po vodu i hleb. Ne sluti na dobro. neki ljudi su baceni sa svojih terasa. Ne veruje. Nece da veruje. Samo price. A kome je pa on kriv. Sta je kome uradio. Priveli su ga prvi put nakon sto je pozvan da se obavezno javi. Otisao je i pitao se zasto je pozvan. Prepoznali su ga, ali su od njega uzeli sve podatke. Pitali su ga kako se zove, a znaju ga. Pa u firmi su bili kod njega na praksi ti momci. Trudili su se da ostave utisak, maskirna odeća, tamne naocare. Vikali su na njega. Rekli su necemo se mi sa tobom zajebavati. Sta ti mislis da mi radimo tu. Pitali su ga za brata. Gde je, kako nezna gde je. Udario ga je preko lica i opsovao ga. Nekoliko udaraca je dobio i svetlaci su mu izasli na oci. Nije znao sta se to desava. Sta je tom momku. Dosao je malo k sebi. U prostoriju je usao drugi, Zoran ga je prepoznao. On nije ni pokazao da zna Zorana. Poceo je da vice, na njega da ce on da me saslusava. Momak koji ga je tukao je izasao. Zoran je cutao i cekao sta se se dogoditi. Progovorio je. Ti znas Zorane da te ja znam dobro, i ti mene znas ali to sad nista ne znaci. Znas da te moram tuci, ali ne onako kako bi te tukao onaj sto je izasao. Vikao je i on na mene, udarao me ali ne onako krvnicki kao njegov prethodnik. Psovao me i posle pola sata jepozvao strazara. Vodi ga i pusti ga da ide.

Sledeći put sam proveo noc u pritvoru. Plakao sam da me puste jer imam oca bolesnog i slogiranog, ko ce mu odneti vode, hleba. Tukli su me, to je vec postala normalna pojava.Opet su me pustili. Opet pretresi stana, maltretiranja, psovanje, udarci sakom. Sedim u sobi, nemam volje ni citati, slusati muziku ne mogu jer nemam vise ni radio a televizor vise ne radi. Tisina koju paraju pucnji i udari granata po gradu. Otac je pomerao ruku, i poceo je da govori po neku rec ali sa mukom. I place. Suze mu same poteku. Sedi posmatra me i place. samo ja govorim, da ga ohrabrim, kao da sam sa sobom razgovaram. Danas opet ne mogu po vodu. Do hleba sve teze dolazim. Hladno je. Lezimouvijeni u deke i pokusavamo da se zagrejemo u hladnom stanu.

Ponovo su me pokupili i odveli, opet ista pitanja, psovke, batine. Trpim sva maltretiranja od onih koji me oduvek znaju. Neznam ko me vise u ovom gradu nezna.

Ali su svi naprasno zaboravili, trude se da sakriju, da ne pokazu da smo do juce zajedno pili, sa curama se gonjali, terali shegu. Znam, ja njih razumem, razumem njihovu mrznju. Razumem i ove sto pucaju sa brda, ko zna mozda je gore i moj brat.

Zatvorili su me, tukli su me svaki dan, ponekad i na smenu po dvojica. Ispitivanja, ista pitanje, gde ti je brat. Opet su me pustili. Primetio sam da me prate, ili sam ja vise uobrazio od svega. Vec mi je dosta svega. Sta hoce od mene. Zasto me ne ostave na miru.

Zasto me tuku. Govore mi, mi znamo. Tvoj brat je gore. Mrcvare me. Sta znam mozda znaju vise od mene, da je zaista gore na polozaju iznad grada.
Svaki dan je novi pakao. Pocinjem da se navikam na pucnjeve. Ne trzam se, ne bude me vise. Privodjenju nema kraja, danas sam dobio da potpisem neke papire, odbio sam. Opet batine. Ubedjivanja da potpisem. Ne. Nek me ubiju. Bolje. Protiv brata ne mogu. Koja je moja krivica. Valjda sam sumnjiv, piataju me zasto sam ostao. Nije im jasno. A ovi gore sa brda sa brda sve zesce tuku. Sve vise ljudi gine od granata i zalutalih metaka. Od snajpera, mitraljez kosac se oglasi i meci stvaraju pakleni zvizduke samo se ne cuje jedan metak, koji te pogodi.

Drzali su me sest dana. Sedmi dan, ugledao sam Kemala. Ugledao me i odveo u jednu prostoriju. Dao mi je da sednem. Ponudio cigaretom. Zna da ne pusim, odbio sam. Pita me zasto sam ostao. Zbog oca. Ti znas da sve sto je bilo nije vise, da nista nije vise isto. Da smo bili jarani, i to ne znaci sad nista. Kemal mi je rekao, budalo jedna jesi li ti normalan, zasto si ostao. Ja te necu ubiti ali nacice se neka ostrascena budala koja hoce. Pitao me jesam li gladan. rekao sam da nisam. Rekao je da ce pokusati da mi pomogne, samo ce pokusati. Ne tvrdi da ce uspeti. Zna neke ljude, koji su povezani poslovima sa nekima na srpskoj strani. Imaju zesci dil, danas je to isplativ posao i mnogo novca se tako obrne. Shvatio sam. Trgovina ljudima i njihovim zivotima u ratu je veoma unosan posao, kada nestane hrane i nastupi glad i groblja pocnu da se pune, ljudi pristaju na sve. Novac prestaje da ima svrhu, osim da se otkupi glava. Ako te pre toga ne ubiju i uzmu novac. Kazem da ja i otac nemamo vise novaca. Kemal kaze da ce preko nekog svercera da uspostavi kontakt sa mojim bratom. Pokusace rece. Sverceri su uvek uspevali da prodju cak i prve linije. Ali se ne sme eksponirati. Ti znas da tebi ovde kao i nama u ovom zatvoru samo bog moze pomoci. Pustili su me sutra. Neznam koliki je udeo imao u tome Kemal. Hvala mu, ostaje mi da se nadam. Pustili su me, napolju sam. Izbegavajuci da budem meta nekom snajperisti ulazim u stan. Otac je lose. Bio je skoro dva dana bez hrane, samo je imao vode. Sedeo je zatvorenih ociju u fotelji. Uplasio sam se, otvorio je oci. Ziv je. Progovorio je drhtavim glasom, zadebljalim jezikom, Zorane. Oprao sam ga kad sam doneo vodu. Video sam koliko je smrsao, samo kostur prekriven kozom. Oci upale, ruke pobelele, brada mu narasla, brijem ga i placem. On drugom rukom me uhvati za ruku u kaze, Zorane, samo toliko i pocne da place. U njegovim ocima vidim sve. Patnju jer sam sebe vezao uz njega kome nema spasa. Da je bar mene spasio pa da umre. Ne. Ne tata. Ja cu biti pored tebe do kraja, tvog ili mog. Citav nas zivot se pretvorio u kosmar. Opet sam zatvaran, tucen, i pustan posle novih pokusaja da iz mene izvuku bar neku informaciju o bratu. Stalno misle da nekako odrzavam kontakt sa njim. Da odajem polozaje i prenosim informacije. Prate moje kretanje.
Meseci su se smenjivali kao u losem filmu, poslednji put sam video Kemala onda u onoj sobi, posle toga vise ne.

Proslo je vise od godine dana i jednoga dana dosli su iznenada, lupali na vrata, zvono ne radi. Usao je Kemal u crnoj uniformi, a napolju su ostala jos dvojica. Grubo rekao je da se spremim odmah i oca da ponesem kako znam u kola. Vikao je da podjem odmah, da nece da me cekaju dok se ja premisljam i pakujem stvari. Uzeo sam samo sliku majeke i album sa porodicnim fotografijama i nasa dokumenta. Obukao sam vetrovku, ocu sam navukao kaput, stavio mu sesir i obuo ga. Osvrnuo se napustajuci mozda zauvek nas stan i poneo sam ga niz stepenice. Bio je lak, kao da nosim lutku. Oca sam stavi na zadje sediste i seo sam pored njega, napred je seo kemal a vozac je krenuo nekuda. Nisam pitao ni kuda nas voze, ni zasto.
Cutao sam. Pomislio sam na svasta. Mozda nas voze da nas likvidiraju. Posmatram ulicu koju prolazim, kao da je posmatram poslednji put, posmatram prodavnicu na uglu gde smo cesto stajali i smejali se. Ne mogu da verujem da je dosao kraj. Ako je dosao, neka se sto pre zavsvrsi ova agonija. Zar ce nas Kemal i ova dvojica zaista likvidrati. Ne, ne mogu da zamislim to.

Ma sta ce biti, biće. U tom trenu sam pomislio da je zivot jedna shega, izvlacenje duze slamke, jedno srce koji kuca umesto sata i meri korakom neciju tisinu. Mir. Putujuci u susret svojoj smrti nasao sam svoj mir, tama, dim i magla koja se stalno dizala nad gradom se izgubila i pojavila se svetlost sunca. Prvi put posle mnogo dana ugledao sam sunce a mozda će to biti i poslednji put.

Kemal nas je doveo samog tunela i rekao, - Idite. Pogledao sam ga, jedan dug nemi pogled koje je rekao sve, mozda te gledam poslednji put prijatelju. Poneo sam oca pognut, skoro trceci kroz tunel i napokon, prosli smo. Na drugoj strani kao u snu je stajao moj brat u uniformi policajca kod policijskog vozila. Zagrlili smo se, plakali smo kao deca obojica. Oca je smestio u vozilo. Posle mesec dana, u Slankamenu otac je umro. Odmorio se. Od svega. Od muka i tuge jer vise nece nikada otici na groblje. Rekao mi je da uvek kada udjem u crkvu prvu svecu zapalim prvo majci pa njemu. Sahranjen je tiho kako je i zeleo, bez vojne muzike, samo nas nekoliko je bilo sa Zoranom na groblju Orlovaci kod Beograda. Zoran je bio tuzan, jer je otac tako brzo umro, posle svih patnji, gladi, zime i stalne pretnje da ce njihovu zgradu pogoditi neka granata ili ce neka grupa kriminalaca koja stalno krstari po gradu i cini zulum, pljackaju i ubijaju sve koji su ostali.

Sedeo sam sa Zoranom, plakao i slusao ga dok prica, suze mu uvek krenu kad se seti oca koji nije ni mesec dana nije sastavio i umro je, ipak srecan. Video je da su obojica zivi. Oba sina. Mnogi nisu bili te srece.
Urezala se ova prica u moju dusu, kao da je od kamenu rasla i stoji kao svetionik, koji se vidi iz daleka.

Zoranu ni sad nije jasno kako je izasao, da li ga je Kemal spasio, ili su ga prosto razmenili. Mozda je Brat potegnuo svoje veze, ili platio nekome. Neznam. Nisam ga pitao. Pitacu ga mozda jednom kad se ponovo vratimo kuci. Hocu da znam kome dugujemo nase zivote.
Zoran je ubrzo otisao u drugi grad, dobio stalni posao, bio im je potreban takav inzenjer. Tamo se prizenio sa nekom, javio se nekoliko puta, pitao sam ga jel to za ozbiljno, samo se nasmejao.

Posle godinu dana je dosao jedno popodne, ja nisam bio kuci, Bio je, sedeo do uvece i otisao. Javio mi se posle tri meseca iz nekog mesta gde ce privremeno da radi.

Razmislao sam cesto o Zoranu. O tome sto je rekao da se neko uselio u njegov stan i da nema gde da se vrati. Cuo je da svi vojni stanovi su odmah zauzeti, neki su bili napusteni, iz nekih su ljudi jednostavno baceni sa terase, a iz nekih odvedeni u nepoznatom pravcu i likvidirani. Neko je preziveo, ako je imao srece, ako je razmenjen, ako je platio nekome i tako izvukao zivu glavu. Dobio sam telegram. Preminuo mi je ujak koji ziveo u blizini hrvatske granice. Do same reke. Gde je nekad stajao most. Stajao sam na obali reke u selu gde mi je ziveo ujak i umro nekoliko meseci kasnije. Posmatrao sam sruseni most, tamo na drugoj strani su ziveli neki drugi ljudi. Znao sam da za njih i ove ljude iz ovog sela nece biti vazan onaj koji je sagradio negde sto mostova, vec onaj koji ce ovaj most podici i povezati ponovo ove dve obale gde je najednom naisla bujica i prekinula onu nit koja je povezivala ova dva razlicita naroda koji su vekovima ziveli zajedno.

Tamo daleko je bila Srbija, moje selo koje sam ostavio kada sam otisao u rat i prvo sam pomislio da se vise nikada necu vratiti ziv. Uvek je bilo u svakom ratu suprotno. Onaj koji je samo pomislio i verovao da ce preziveti, je uvek prvi poginuo.

Bio sam sam vojnik nicije vojske, bez drzavem bez obelezja, vojske u raspadu, vojske koja posle svega vise nikoga nije stitiila jer su je se svi odrekli. Postala samo jeftini sareni zmaj od papira koji se povija i bljuje vatru kako vetar duva. Tada sam video i spoznao to grozno lice i nalicje rata.

Ne ljudima,
vec zverima je rat najednom postao mio,
kao da im je u goste dosao rodjeni brat,
tada umesto vina pozelese se krvi napiti,
da zivotom plati istina, neka zena,
neko dete ili okiceni svat.

Pitao sam se uvek sto je bas Zoran preziveo. Dosao sam do delimicnog odgovora. Svi su znali Zorana. Nema coveka ni deteta da ga nije znalo. I kad se zavrsi rat neko ce reci taj je ubio Zorana. Niko nije zeleo da mu se upise u zasluge da mu neko prebaci da je on ubio onog Zorana koji mrava ne bi zgazio, koga su svi voleli. Zorana koji je kao dete. Svaki onaj koji je podigao ruku i svetio se zbog nekih licnih razloga, svetio se nevinima, neka zna biva zauvek proklet. Bog vidi, Bog je veliki i svakom zlu i zlikovcu jednako će da sudi i stane za vrat. Niko na Zorana nije mogao jednostavno da podigne ruku. Bio bi zauvek ipljuvan, ismejan. Svi bi rekli to je ustva koja je ubila Zorana. Zorana koji u sebi nosi i povezuje dushu i srce tog grada. Bez njega taj grad nece biti isti, bice grad bez duse i srca. Svi ce jednom bar sa setom da sete i svaka prica koju zapocnu ce poceti sa Zoranovim imenom, ako cute i obrisu ga nasilno iz svojih prica obrisali su i sebe i time se odrekli zivota koji je stariji od njih samih. Zapisao sam, povredjujuci prvo sebe, pa svog prijatelja, tog divnog coveka, koji se nije ni jednog trenutka nije pozalio na nekog, izrekao ruznu rec jer ga je neko zbog necega mucio i tukao u zatvoru. Tiho se lecio i opet je osmeh bio naj pre na njegovom licu. Zaista necije rane se najbolje zalece srcem, topla ljudska rec ce biti taj prvi most, za svako zlo. Zlo se preko nevinih kao reka mutna i krvava izlilo i porusilo poverenje, nasrnulo na dobrotu, i ljubav pretvorilo u paklenu mrznju. Samo se vrag u ljudima veselio dok su gorele kuce, dok su se culi krici umirucih, dok su necije ruke molile i vapile ka nebu.

Mozda sam ovim pisanjem već povredio necija podeljena osecanja, dirnuo u njihovu bolnu ranu koja jos krvari, mozda sam rano progovorio o ratu koji samo sto je prosao. Neka mi Bog oprosti, a ljudi neka se ljudi uzmu u pamet, da nicija nije gorela do zore i svako pocinjeno i sakriveno zlo se jednom otkrije i pravda se ipak namiri, jer to traze i vape od nas negde na onom svetu neki duhovi nevinih ljudi i dece kojima je nasilno prekinut zivot, oni će cekati zauvek da nadju svoj mir.

Telefonom Zorana ponekad cujem, kaze da jos nije bio u Sarajevu. Nisam imao snage da ga pitam hoce li otici. Znam da hoce. Hoce sigurno. To je njegov grad, tamo je njegova raja. Tamo je ostao i njegov najbolji prijatelj, Kemal, hoce li otici da mu se zahvali sto je odrzao rec... jer u ratu se glava lako gubi a data rec porice i zaboravlja.

POSLEDNJI METAK U PARIZU

Dodje čovek u moj atelje, udje bez kucanja, ispod miške nosi nekoliko zidarskih piva, i pita jel slobodno. Pa sad kad si već došo i kupio ulaznicu, jeste slobodno je. Otvori on dva piva, jedno doda meni a jedno ostavi sebi. Pa nazdravismo ko da se poznajemo i prvo da malo sviramo pa će već čovek reći sto je došao.
Kad je odpio on se zagleda u mene ko da će da me strelja pa ispali prvi metak. Ti si taj koji piše priče, ti si taj koji si me u tvoju priču stavio, pa sad nemam kud moram da se pravdam da si ti to izmislio i sve ono namestio.

Uh, vidim ja da je loše počelo. da sam ovom mnogo dužan, pojavio se predamnom živi lik, da me upita što sam ga uzeo u usta i pred svetom ga ko neku žensku razgolitio.
Dobro rekoh, ti si se prepoznao, vidim da si došao s namerom pa kaži mi šta je već po sredi.
On me sluša a vidim da se narogušio i skoro da će da nasrne na mene, al se stiša i ispali drugi metak.

Ti si pisac, što si me ubio na kraju tvoje priče, zar ti bilo malo da me daš u promet pa da me posle onako ubiješ, da umrem ko neka pička. Sereši da mi niko nije došao na sahranu, kažeš svi su odahnuli kad su me oladili, da sam bio čmar i sve sam gledao da sjebem, da sam otimao, krao, dopizdio svima.

Čitam redove, kako sam ja propalica, kako sam oca mlatio i rodjenu majku oterao u grob.
Uh ovaj lik će me pitati i kojoj sam prvoj cavi uza zid njufer skinuo. Pa nagnu malo ono pivo i nastavi istim tonom. Zar te nije sramota, da mi onu stvar meriš, pišeš da mi žena leži posle seksa nedojebena. Izvadi jedan papir i poče da mi taksativno redja, gde sam ga ocrnio, gde sam mu se narugao, gde sam kao pas lajao i izmišljao.

Jebote ovaj se odrešio, ima da me košta moje pisanje ove lude glave. Pa reko da bar popijem ovo pivo dok me nije strefio treći metak. A on ispali ne metak, već granatu. Kaže mi šta ti imaš sa mojom ženom, odakle se znate, odakle ti to da voli da nosi crne tanga gaće, da joj je malo jedan put . Da se pali kad je kažem da je kurva. Uh, opet sam pričao ono što sam trebao da izostavim, sve se prisećam koji bi on bio lik, iz koje je priče došao da mi naplati one moje reči. Ali ne vredi ne uspeva mi da ga smestim ni u jednu priču.

Lik otvori i drugo pivo, pa se prvo napi i onda ubaci metak u cev. Čekam šta će sad, hoće li me pogoditi u glavu, u stomak da se duže mučim ili će promašiiti jer mu je ruka zadrhtala.
Gledam ga, jesam ludak sto nasto, kad sam ovog izazvao, gledam mu ledja, mišiće, nabijen sav, da me šakom raspali, koji metak, ubiće me garant sa onom njegovom šakom.

Ali kao da mi je ostavio vremena da se duže mučim, da uživa u mojem izrazu lica. Njegove reči su me zatekle i za malo nisam pao sa stolice. Kaže meni ja ću da ti ispričam priču o meni a ono da obrišeš, jesi me čuo. Pa bi da nastavi ali prvo se napi onog piva i podrignu da mi pripade muka,
reče da ga u priči nazovem Lift boj.

Koji zahtev. Ja se već radoznao malo otkravih i ne bih da ga prekidam i on nastavi pa ću sad da mu dam priliku da ispriča to što ima pa da odahnem od budale.

Lift boj sam postao u Parizu jer drugi posao nisam mogao da radim, nisam ni hteo da budem zidar da malam i jebavam neke babe po Parizu. U Pariz sam došao sa četkicom za zube i pasošem koji sam platio jer nisam bio punoletan. Imao sam sedamnaest godina kada sam došao u Pariz.
Jezik sam znao prilično dobro jer mi je majka bila profesor francuskog jezika pa sam od malena taj jezik učio kao maternji. Ona je želela da mi usadi ljubav prema tom jeziku pa sam pre polaska u školu već jako dobro znao da govorim.

Našao sam se na stanici, izašao iz voza, posmatrao sam taj svet koji se toliko razlikovao od Beograda. Prvo sam hteo da prošetam, da posmatram, da sa tih lica pričitam neke njihove priče, da sednem i popijem kafu dok oko mene svi nekud žure. Dok sam pio tu svoju prvu ekspres kafu u Parizu naviše sam poglede usmeravao na Parižanke, na ta ženska lica koja su prolazila ispred mene kao na modnoj pisti pa sam sa zadovoljstvom zaključio da nisam pogrešio što sam došao.
Samo onaj ko nije video Parižanke nije ni mogao da oseti navalu strasti, neku žudnju da te lepe i elegantne devojke sa tako širokom osmehom odvedeš u prvi hotel i da sa njom ne izadješ tri dana. Bio sam previše mlad da bi ostavio utisak, moja jeftina odeća, duga kovržava kosa vezana u rep, brada tek se nazirala i brkovi su mi se tek ocrtvali ispod nosa.

Kao mlad jelen, kome još nisu izrasli rogovi, koji će još čekati vreme kad će bitis preman za parenje. Koji miris je lebdeo u vazduhu, svaki parfem je u meni otvarao novu stranicu i pisao stotinu reci u jednoj, one su zanosne i poželjne i toga su svesne. Taj miris je samo kod mene podigao njuh do stadijuma psa goniča. Svaku koja je prošla sam prvo omirisao i po tom mirisu sam ih počeo razlikovati, svakoj sam davao novo ime, svaku sam posedovao i dodirnuo.
Imao sam novaca tek za jednu noć u nekom jeftinom hotelu, ali me to u opšte nije zabrinjavalo jer sam smatrao da unapred misliti loše i negativno je ćista glupost. Tek sutra ću videti šta dalje, uvek postoji neko rešenje, neki izlaz, neki put koji ću slediti.

Život je sastavljen od slučajnih susreta i rastanaka sa nekim ljudima koji u nama ostave dublji trag, neko sjajno sećanje. Svi ti slučajni susreti nas navode da mislimo da se svi putevi jednom ukrštaju i svi susreti su gotovo početak naše gotove vere u sudbinu. Posmatrao sam grupu mladih u žutoj odeći koji su prošli pevajući i igrajući. Ponavljali su reči Hari Krišna, Hari, Hari, na njihovom licu se nije ocrtavao ni jedan trag brige, ni jedan pogled nije odavao da je u njima prisutan strah o tome šta će doneti ovaj dan. Gotovo da im pozavidim, da im se pridružim, da odbacim ovu odeću, obrijam glavu i svi moji problemi će biti rešeni. Ovako u Parizu sam, tu pripadnost grupi sam video kao spas, kao izlaz.

Ali odbacio sam takve smešne misli jer sam u Pariz došao sa drugim namerama, moja avanturistička priroda me je povela u jednu novu storiju mog života koji samo ti možeš napisati a ja ispričati.

Sedeo sam i već da sam krenuo naslepo da cunjam po gradu, kad je pored mog stola sela devojka otprilike mojih godina, sa nesto starijom zenom sa crnim šeširom i čipkanim rukavicama.
Privukla me, prešla je preko mojih očiju svojim zelenim očima gotovo drsko i skoro da mi se nasmešila, kao da je u tom jednom pogledu bio poziv da taj nas susret je baš došao u pravom trenutku. Njena crna duga kosa je padala u slapovima po njenim ledjima i sijala kao da je posrebrena. Uzak struk, lepa zadnjica, noge koje su se isticale uske farmerke, grudi i bradavice su se nazirale ispod lagane košulje. Odmerio sam je bezobrazno i nametljivo što je kod nje izazvalo taj odgovor koji nisam ni očekivao. Razgovarala je na francuskom sa ženom u crnom šeširu, ali sam u toku razgovora čuo da je nekoliko puta rekla nekoliko reči na srpskom.
Bio sam iznenadjen kratko tim saznanjem da je ona po svoj prilici ili iz Srbije ili je rodjena u Parizu. Žena sa kojom je razgovarala mi se učinila poznata, nisam mogao da se setim odakle mi je to lice poznato. Kao da sam više puta to lice negde video, u novinama, na televiziji, možda čak i na filmu.

One u Parizu nisu samo u prolazu, one su tu kao kod svoje kuće. Zadržao sam se na stolici i odustao da napustim ovu baštu, da se prepustim čarima velegrada. Nisam mogao da svoj pogled obuzdam, sve češće je lutao po njoj, zadržavao se u njenom pogledu. Privlačila me je i zadržala na mestu, da sam samo povremeno svoje misli skretao u drugom pravcu. Sve se promenilo tim našim susretom. Flertovali smo i mazili se pogledom, svaki pogled je bio kao dodir, svaki osmeh kao udar struje po telu, koji je podizao dlacice da se najeze. Svoju strast sam ispoljio i gutao je pogledom, skoro da sam je ljubio pune usne i poigrao se jezikom sa njenim koji je ponekad se nazirao i iskocio izmedju pravilnih i belih zuba. Ona je sve više razgovorom pokrivala sve češće poglede koji su prema meni kao jato leptira leteli. Svaki me dotakao, svaki se otvorio i poneo me da sam osetio zadovoljst vo tom pažnjom, ona je bila dobrodošlica, ona je bila ta koja me dočekačala i dala mi nadu da u Pariz nisam došao slučajno. Da ću Parizu provesti više od jedan dan i vratiti se nazad sa svojom povratnom kartom nazad u Beograd.

Nisam znao kako, nisam znao zašto ustao sam i prišao sam njihovom stolu i upitao ih ima li neka knjzara ili turistička agencija u blizini. Izvinuo sam se što sam ih prekinuo u razgovoru. Moj francuski je bio besprekoran, moja majka je bila odličan učitelj, izgovor, lezernost i spontanost su se osecala iz mojih prvih reči. Devojka mi je rekla da u blizini ima pored galerije jedna velika knjzara a agencija je par stotina metara niže niz ulicu. Dobio sam odgovor ali mi je ljubaazam ton i osmeh dao povoda da ni sam neznam zasto se prestavim i kađem da se zovem Mateja i da sam doputovao iz Beograda. Starija gospodja je podigla obrve i zagledala se u mene, a mladja je pruzila ruku i izgovorila jednostavno: - Lara -. ljupkost, njen zavodljiv pogled i igra koja se iz svakog pogleda nastajala me prikovala da sam stajao kao kip i pricao o tome da sam impresioniran ovim gradom koji na slikama ni blizu nije ono što je kada se dodje ovde.

Pitala me kako to, da tako govorim dobro francuski. Mislila sam da si francuz, ni jednom rečju se nisi odao dok nisi progovorio na srpskom, tek onda sam videla da si iz Srbije.
Ponovo smo pričali na francuskom, pitao sam je da nije rodjena u Parizu ali se ona na te reči nasmejala i rekla da se rodila u Atini. Rasla u Njujorku a sada živi tu jer je na fakultetu u Parizu.
Pitala me šta mene dovodi u Pariz. Rekao sam da je krivac prvo moja majka koja me je naučila da govorim francuski i usadila ljubav prema toj zemlji. Rekao bih ugnjavila me je i prenela na mene želju da jednom dodjem i uverim se sam o svemu što mi je pričala.
Na pomen majke u očima Lare kao da se spusti neka koprena, neka bol me preseče i skoro da sam se pokajao što sam pomenuo majku. Nešto sam u njoj pokrenuo da sam se osečao kao krivac i zastao sam. Zahvalio sam se i nisam više hteo da budem nametljiv, pozdravio sam se i
poželele su mi da mi boravak u Parizu bude ugodan. Čista kurtoazija. Krenuo sam, sa žaljenjem, na svojim ledjima sam osećao Larin pogled. kada sam bio nekih desetak koraka odmakao okrenuo sam se i mahnuo joj. Smešno. Čemu. U ovom više milijunskom gradu to će biti jedini naš susret. Ona mi je odgovorila i pratila me pogledom dok sam odmicao niz ulicu.

Sve što sam zaključio bilo je pogrešno. Laru sam ostavio da sedi, a ja sam krenuo da okušam svoju sreću, da se suočim sa Parizom, da se snadjem i preživim. Time što sam se našao u tom nepoznatom gradu, koji je svojom veličinom bio prema Beogradu prava džungla, kod mene je probudio sva čula, ono koje mi je naj više trebalo, nagon da preživim, da opstanem je gotovo pulsirao u meni svakim otkucajem srca. ispunjavao me adrenalin i zadovoljstvo, moja mladost je bila eliksir i sva snaga se budila u meni da u ovom gradu sebe vidim i iduće godine.

Došao sam do galerije i knjžare. Umesto da udjem u knjžaru gde sam hteo da kupim kartu Pariza, ušao sam u tu veliku galeriju. Sa zidova su me dočekale boje, likovi i figure. Išao sam naslepo preskačući slike dok se nisam zadržao na jednoj. Na toj slici, na liku koji je prestavljao zensku figuru su nedostajale oči. Lik na kojem sam zamišljao Larine oči je prihvatio tu promenu, više mi nije bio čudan i razumeo sam tu nemu poruku slikara. Videćeš one oči koje želiš ako se potrudiš, ako. Samo moja pretpostavka, želja da zamislim u tom liku onu koju sam ostavio da sedi u bašti restorana.

Stajao sam i pažnju mi je odvukao crni klavir koji je stajao nedaleko od mene. Setio sam se svojih prvih vežbi, toliko sati provedenih uzalud. Majka je htela da svisne. od mene nikada pijanista neće postati. Seo sam i podigao poklopac. U tom delu galerije gde sam jedini bio posetilac razlegli su se zvuci poznate i meni drage melodije. Klavir je bio naštimovan i kao da mi se obradovao, svaki zvuk je trerperio u tom prostoru, magija, muzika i boja u jednom, moj zanos u tom prostoru daleko od kuće. Gotovo nestvarno. Svirao sam i predavao se muzici kao da sam zbog toga došao u Pariz. Moje ruke su prihvatile da se probude i nisu se opirale već su se obradovale tom iznenadnim susretu sa dirkama koje sam davno ostavio.

Osetio sam pre njen miris nego prisustvo, ušao je u mene i skoro da sam znao da iza tog mirisa me čeka susret sa nekom ženom koja će sigurno biti vlasnica tog divnog parfema.
Samo pogledom sam okrznio njen i nastavio da sviram. Ona je stajala i slušala. nije me prekinula, ni jednu reč nije rekla, stajala je u zanosu zvuka i slika koju sam prvu video bez očiju je dobila ponovo svoj smisao. Ni njoj nisam video oči a znao sam da će me iznenaditi svojom pojavom. Bila je starija od mene sigurno desetak godina. Oko dvadeset pet do dvadeset sedam godina, raskošna u svakom pogledu, obučena sa ukusom i stilom, frizure koja muškarca ostavlja bez daha. Našminkana i doterana, magnetski privlacna, rasna ženka, koja je svesna svojeg seksipila. Gotovo da sam se osetio kao mužjak pored nje, da se i ritam mojeg sviranja promenio, u pokretima i zvuku se osetila strast i ona me polako obuzimala celog.

Završio sam poslednju sekvencu, začuo sam aplauz i bio sam nagradjen više nego osmehom.
Ona je o sebi dovoljno znala, umetnost je njen svet, u tim krugovima je pronašla sebe, u ovoj galeriji je radila i njen susret sa vizijom mladića koji zaneseno svira je bila za nju bajka koju je prihvatila kao nešto normalno, uživala je u muzici, uživala je posmatrajući tog mladića mnogo mladjeg od sebe i poželela ga je. Sama je bila zatečena svojom željom, preplavila ju je strast i
njene su usne gotovo gorele od želje da se upiju u te pune usne tog mladića koji se u galeriji pojavio kao duh.

Ona je brljala na francuskom, reci pohvale, reči divljenja, reči koje su ga kao bujica zasule, da je stajao gotovo kao kip i samo je progovorio. Hvala. Pitala me je jesam li pijanista, da si je zvuci poneli da je imala sliku da sam mladi pijanista. Ne daleko od toga, samo pijanista u pokusaju. Moj sarkazam nad činjenicom da sebe nisam nikada video kao pijanistu je kod nje izazvao salvu pitanja. Njena slobodna reka znatiželjnih misli, njena pažnja i privlačnost od koje sam skoro pocrveneo kao rak u licu. Nisam očekivao takvu njenu pažnju i njen interes za mene.
Sebe sam video kao lutalicu, koji ne zna ni gde će spavati i da li če sutra imati novaca da jede.

Iznenadio sam se pozivu da ručam sa njom, ta sloboda, prirodnost i nonšalantnost žene koja zna šta hoće, koja slobodno upućuje poziv muškarcu u meni koji je privlači.
Nisam moga da odbijem njen poziv, godilo mi je, moja sujeta je bila nahranjena, skoro da sam je par puta svlačio pogledom i sebe zatekao da me ta žena privlači i sa njom se neće završiti samo sa ručkom. Gotovo sam bio siguran da me ona želi. I taj me osećaj nije nikad varao.
Njen seks, njena erotičnost, njen glas sve se stapalo u jedno. Želim te. nemoj da dugo čekam, jer sve u meni tebe želi. predao sam se čarima, predavao sam se njenoj igri, kao vešta igračica, je svojim telom tražila moje.

Nije bilo u meni ni malo sumnje da je naša obostrana želja koja je nastala u tom prostoru boja i oblika bila čarobna i nestvarna. Kao da sam zvucima muzike je probudio i ona se pojavila i sisla sa slika, izašla iz neke druge dimenzije.
Pružila mi je svoju ruku, Ja sam Mary. Mateja. bio je odgovor. Držao sam njenu ruku više nego što je pristojno, i ona je to prihvatila, nije joj ni naj manje smetalo. Njen dlan, toplota koju je osetio ga preplavila i skoro da je zadrhtao. Miris i lepo oblikovane usne su ga mamile. Pored nje je osetio neki životinjski magnetizam ženke koju je poželeo i ona je uzvraćala mladom mužjaku svom svojom ženstvenošću. Nije se ni trudila da ga zavodi. Ona je jednostavno bila opasno zavodljiva i svesna šta izaziva kod muškarca koga poželi.

U jednom jedinom danu se suočio sa nepoznatim gradom, upoznao je dve retko zgodne žene.
Mary je bila san muškarca. Fantazija koja ga pretvara u živorinju željnu seksa, životinju koja će zadovoljiti svoju glad. Tu nije bilo premišljanja, igra koja je muzika pokrenula je povukla Mary da nije ni razmišljala zašto, kako. Nije razmišljala ona je Mateju želela i to nije krila. Predala se tom mladiću i prešla granice flerta. Fluid se širio, iz nje je izbijao isti poriv, da se spoje. da oseti svoje telo uz telo onog koji će je na vrhuncu povući u vrtlog posesivne želje da Mateju zadrži, da ga prisvoji i kao retku igračku ga posmatra pored sebe na jastuku.

MARY

Posle noći koju će Mary poneti sa sobom u galeriju, čitav dan će u mislima i na telu zadržati onaj osećaj koji ostaje posle svih dodira i vodjenja ljubavi.
Ispred očiju je imala sliku Mateje, osećala je još na usnama pečat njegovih strastnih poljubaca i uhvatila sebe da se ponovo vraća na te uzbudljive slike dok je Mateja ljubi, dok je grli, dok njegova ruka prelazi po njenom užarenom telu. Ona je ponovo počela da se ježi od želje, da se što pre vrati u stan i svoje ruke obavije Mateji oko vrata. Otišla je rano dok je on spavao. Pre nego što je pošla posmatrala ga je neko vreme, nije htela da ga budi, ostavila mu je ključ, napisala mu poruku, poljubila nežno dok je spavao. On je osetio taj laki poljubac kao da je deo njegovog sna. Zatvorila je vrata i skoro zažalila što nije mogla da odloži taj sastanak sa važnim klijentom i ostane da leži pored Mateje dok se on ne probudi. Pitala se kako će Mateja reagovati kada vidi da je nema, kada nadje poruku da je morala da ode u galeriju. Kao nikad dan joj se odužio kao večnost, bila je vidno odsutna, nestrpljiva da se vrati u stan i unapred se radovala tom susretu kao što se odavno nije radovala nekog muškarcu. U jednom trenutku joj se učini čudan i za nju potpun o ne priličan taj iznenadni interes za Mateju. Zašto je on u njoj izazivao toliko veliku želju, i zaokupio svu njenu pažnju. Nije mogla da veruje da su njena osećanja nadvladala njenu gotovo poslovičnu nezainteresovanost za razvijanje dubljih osećanja prema nekom muškarcu. Njen intimni život su pratile kratke veze, seks koji je ponekad imala je već nakon jedne noći zaboravila i svaku pomisao da to sa nekim ponovi je izbegavala. Govorila je sebi: Mary, ono što želiš od muškaraca je da prihvati tu činjenicu da ona svaku vezu vidi kao neobaveznu, kao nešto što će je izbaciti iz koloseka i ometati u njenim poslovnim kontaktima. Mary ludice, pa ti ćeš još da se zaljubiš u dečaka. Ta misao je prolazila kroz nju i sve više je seks sa njim bio u glavi, za koji je ona sama sebi govorila da je maestralan. Osećala je veliko zadovoljstvo u rukama tog muškarca, zadovolstvo što je žena. Sva su čula u njoj se probudila i zapevala, adrenalin je njenu krv učinio vrelom. Morala je da se savlada, da se obuzda da taj dan učini veliki napor da se odvoji od svojih misli koje su je stalno vraćale na isto na Mateju. Samo obaveze i klijenti su je donekle sprečili da se ponovo vrati tamo gde je bila, da se suoči sa zbiljom, sa svojim emocijama koje neće moći kontrolisati, možda će je ova veza sa Matejom previše koštati. Matija se probudio u njenom krevetu, pogledao je kroz prozor i ugledao je vrh Ajfelove. Ležao je neko vreme i prošla noć mu se učinila kao veličanstveni san. Da se nije nalazio na tom mestu u njenom stanu pomislio bi stvarno da je imao jednu od svojih velikih fantazija. Osećao je da ga je ova prošla noć koju je proveo sa Mary promenila. Sve ono što je znao o seksu, o zadovoljstvu koje može da mu pruži lepa i iskusna žena je bilo tako malo i oskudno u odnosu na ono što je imao prošle noći sa Mary. Mary ga je dovela do samog vrhunca kada je ono što je samo čitao i u filmovima mogao da pretpostavi kako izgleda voditi ljubav sa nekim čije telo u njemu izaziva budjenje one želje za nekim posle koje prestaje funkcionisati razum i sve postaje samo dodir. Sve se potire i takva žena od muškarca može posle jedne noći da stvori ubicu, može izazvati juriše ljubomore, može ga navesti da izvrši samoubistvo. U svakom muškarcu bi video onog koji bi mu oteo tu prelepu ženu. Znao je da je Mary svesna da njena pojava navodi muškarce na greh, da njeno telo je previše veliki izazov da bi mogli da sačuvaju razum. Takva žena bi mogla one koji se bore za njenu ljubav navesti da počine zločine. Da je po svaku cenu imaju jer sama pomisao da će da je izgube bi izazvala rat. Doručkovao je, popio je sok od cedjene pomorandže i uklonio sve za sobom. Posmatrao je klavir, gitaru na kojoj je svirao juče onu temperamentnu melodiju, koja ga je navela da muzikom se bori za njenu ljubav, kao da je plesač u igri takmiči sa drugim pa svoj gubitak smatra tako fatalnim i ne može ga podneti sem da svoj ples završi sa smrtnim ishodom. Kao toreador koji se nije na vreme uklonio, koji je učinio pogrešan pokret telom i pao da iskrvari u pesku. Pobedio je i njegova muzika je pogodila u centar svoju metu, Mary je ostala bez reči i nagradila ga umesto aplauzom svojim vrelim poljupcem. Sedeo je i razmišljao šta se desilo sa njim i kakav će epilog da ima susret sa Mary koja će se ubrzo vratiti iz galerije. To nije mogao da zamisli, pa je u njemu se javio i neki strah koji nije mogao da razume. Premotao je film, sećao se svega, sećao se da je nekako previše brzo podlegao njenim čarima. To mu se nije dopalo, kao da je u tom trenutku izgubio kotrolu, kao da je postao lak plen za Mary koja je njegovu pojavu tumačila kao mogućnost da doživi jednu avanturu koja će se završiti za jednu noć. Njemu je skoro smešna bila ideja da Mary želi bilo što drugo osim da zadovolji svoju strast. Pomislio je da je Mary to vrlo vešto uradila, na jednostavan način ga je odvela u svoj stan i u svoj krevet. Pitao se kakav je osećaj kada ti se u glavi mota misao da si iskorišćen i potom odbačen kao bezvredan, kao smetnja nečijem živootu i karijeri. Mateja je bio retko pošteno stvorenje, bez mnogo premišljanja sagledao je sebe i odnos koji se stvorio izmedju njega i Mary. Došao je do zaključka da bi pogrešio ako bi se zadržao u stanu i sačekao Mary. Trebao mu je prostor da se oslobodi svojih pomisli da je prevelika strast uzrok da poveruje da izmedju njega i Mary može da se izgradi nešto više. Nije želeo da bude nekome pastuv, ni žigolo, nije hteo da u Mary traži svoj izlaz iz svoje ne baš povoljne situacije.
Njeno bogastvo, njena neskrivena naklonost i pažnja, sve se to gubilo u saznanju da je možda preuranjeno da ovaj susret sa Mary vidi kao prst sudbine.
Činilo mu se nepošteno da zloupotrebljava bilo čija osećanja i naplaćuje izjednačavajući sebe sa lakom ženom koja ima svoju tarifu i koja posle one noći očekuje adekvatnu nagradu. Učinio je ono što je morao prekratio je razmišljanje, obukao je svoju vetrovku i zatvorio vrata kljucevima koje je Mary ostavila. Kada je izlazio iz zgrade ubacio je ključeve u poštansko sanduče i odahnuo. Dok je išao za svojom sudbinom i iza sebe ostavio jednu ludu noć koja će biti samo jedno iskušenje, koja ga je stavila pred težak izbor, da se priklon i popusti pred nepoštenim rešenjima, da postane čovek parazit koji ce zavisiti od te žene. Ne. To ni po koju cenu ne bih uradio. Moram se sabrati. Moram sagledati sebe šta mi je činiti. Možda ću i Mari videti u drugačijem svetlu. Možda se na kraju i predomislim i vratim u nejn stan. Previše tih možda nisu donosili ništa dobro, kad se bavio pretpostavkama i prognozama uvek je pogrešio. Njegovo srce je uvek bilo starije od njegove pameti, da se pitao da li je to zbog njegovih godina ili je to duboka unutrašnja potreba da ne trguje sa svojim osećanjima. Išao je za svojim snovima, znao je da njegova zvezda još nije izašla, znao je da će kad izadje tako svetleti da će znati na koju stranu sveta je pošao i gde će učiniti je kraj svom lutanju. Mary je pozvala svoj broj u stanu. Javila se njena telefonska sekretarica, očekivala je da na stelefonu čuje Matejin glas. Uzalud. Znala je da on sigurno nije tamo. Upitala se da nije izašao da se prošeta. Možda da kupi nešto.
Samo saznanje da neće zateći onog sa kim je doživela jednu burnu noć, posebnu noć svog života kada je prvi put bila srećna i molila se da to potraje, Ušla je u zgradu, otvorila boks da bi proverila poštu, izmedju nekoliko koverata i reklamnih listića bili su ključevi. Ruka joj je zadrhtala, neka bol koju nikad nije osetila je kao oštar vrh noža zaparao i probio njeno srce. Shvatila je da je Matija otišao. Ušla je u pust stan. Ništa nije pokazivalo da se nešto prošle noči tu dogodilo. Sela je na trosed zamišljena i polušala da nadje racionalno objašnjenje zašto je nije sačekao. Nije ni jedno zadovoljilo njenu povredjenu dušu saznanjem da je ostavio onaj u koga se na prvi pogled zaljubila kao devojčica. Zaplakala je i suze su tekle niz lice, pokvarila joj se šminka, jednom rukom je obrisala obraz ali su one same nastavile da teku. Plakala je a ni sama nije sebe mogla da ubedi da to što čini je ludost. Zašto plače, zar se ta noć razlikuje od mnogih kada je gubila svaku pomisao da zatekne muškarca sa kojim je provela noć. U njoj je se jedan glas neprestano nametao. Zaljubila si se kao neka jeftina glupača. Obuzdaj se i sagledaj to sa lepše strane. Provela si jednu fantastičnu noć, koju si želela da se jednom dogodi. kada se ona stvarno dogodila, ti si iznenadjena svojom reakcijom, jer nisi očekivala da se zaljubiš u dečaka. Otišla je u kupatilo skinula svoju razmazanu šminku i posmatrala naduveno lice od plača i nagrdjeno šminkom koje je bilo kao jeftina maska koju je neko pokušao oslikati pa je razmazao samo boje.
I dok se tuširala plakala je. Njene suze su se slivale niz njeno telo dok se nije trgla, obrisala i sklupčala na svom trosedu kao fetus, skupila se i stavila kolena do brade i zaspala....nastavak sledi !

NOVAC, GLAMUR I SEKS

Dok je kao gazela hodala ispred njega Mateja se divio njenim gracioznim pokretima, zavodljivim pokretima njenih kukova i zadnjice, kretala se meko kao divlja mačka, imala je onaj pravi plivajuci hod koji je isticao njenu vitku figuru i skoro šiljate grudi, koje su štrčale iz njenog dubokog dekoltea iz uske providne košulje. Njena odeća nije bila nepristojna, odabrana je sa puno ukusa, svaki detalj je isticao njeno savršeno izvajano telo. Odeća je više otkrivala nego što je imala šta da sakrije. Mary nije imala razloga da neki deo tela uklanja sa putanje muških pogleda, svaki je bio priča za sebe, svaki je pozivao na akciju i izazivao na tenutno divljenje i bio žestok izazov i povod okretanju glave muškaraca svih godina. Mnogi su je u prolazu ispratili otvorenih usta, sa uzvikom ili žviždukom. Žene su je odmeravale, otvoreno, ili ispod oka, sa notom ljubomore ili crtom zavisti, tražeći joj kao savršenom umetničkom delu skrivenu, manu, neki vidljivi propust, neku pukotinu, neuskladjenost u srazmerama. Njena potpuna pojava je izazivala rekao bih strujni udar i vizuelni šok. Mary nije mogla da izadje nigde ne primećena, nije se mogla zakloniti od pogleda i sprečiti nasrtljive da joj se obtaćaju, da je izazivaju, da jos se nude, koristeći svoje prednosti, društveni status, svoje bogastvo, svoj politički ili umetnički uticaj. Prilazili su joj kao da je moderna gejša, kao da je nečija bogata ljubavnica, kao da je nečija metresa, bogato ukrašena lutka za pokazivanje i dokazivanje pred kamerama i u društvenim hronikama Posmatrajući ovaj krasan komad, razumeo sam sve one opise koje idu u prilog farancuskinjama. Kao izvajana boginja, kao rasna ždrebica kojoj je potrebna sigurna ruka iskusnog džokeja da bi pokazala svoje prave kvalitete. Mateja je seo sa njom u skup dvosed crvene boje. Vozila je oštro i previše brzo, kao da je tom skupom igračkom vladala jednako kao što je vladala i svojim telom. Njen apartman je bio prostran, moderno opremljen, stilski skoro na granici futuristčkog pogleda na unutrašnje uredjenje prostora. Mateja je pomislio da je divan osećaj posmatrati Ajfelovu kulu kroz te velike prozore. Posmatrati umetničku četvrt gde su slikari na otvorenom izlagali svoje slike, gde su se kao jata vrabaca skupljali mnogobrojni turisti da pokupe sa te ulične trpeze samo mrvice sa tog umetničkog kolača, da ponesu bar neki trag tog glamura i sjaja kojim zrači Pariz i uvek nastoji da u toj bespoštednoj trci ostane vodeći umetnički centar.Na zidovima je video velika platna, potpisana sa imenima koja su u krugovima galerista važili za visoko kotirane pastuve koji su u trkama uvek na prvom mestu. Mary nije bila samo radnica u jednoj elitnoj galeriji već i suvlasnica te iste galerije, i ovaj stan je samo pokazivao deo njenog uspeha i bogastva. Tek kasnije će Mateja saznati da je Mary vodila i neke poznate aukcije gde su se prodavali umetnički predmeti za više milijunske svote. Ona je bila bogata, Mateja nije ni blizu mogao odrediti njeno stvarno bogastvo, a ono je već dostizalo cifre od kojih bi se Mateja uplašio. Mnogo kasnije se ne samo jednom upitao, da li je on bio samo hir te bogatašice, koja je poželela kao i sve u životu da izmeri količinom novca. Suočio se sa svojom bedom, sa svojim siromaštvom, bio je u odnosu na nju klošar, lutalica i mogući žigolo, koji će svoj izgled staviti na tržište mladog muškog mesa. Nije ni sanjao da su mnogi poput njega završili u rukama matorih bogataša, već uvelih bogatih udovica i mnogih parova kojima je dosada zakucala na vrata. I Mateja je trebao da udovolji njihivom seksualnom probirljivom apetitu, da svoje telo unovči a godine i mladost rasproda. Mary je Mateju ostavila za kratko da posmatra sa prozora i uživa u vidiku koji je bio fantastičan, sam pogled na naj lepši deo Pariza, na jedan od najlepših parkova i trgova je kod Mateje ostavio snažan utisak. Mateja nije do sada ni imao prilike da bude u ambijentu koji je opreman za one kojima novac nije manjkao. Oni su mogli da ispune sve svoje želje i prohteve, da novcem kupuju gotovo sve što se sa njim može kupiti. Tek tu je poverovao u priče da je bogastvo i moć, bogastvo stvara klimu sigurnosti i osećaj one prave slobode. Mary se pojavila, preobučena u kućnu varijantu, tanki duks i pantalone. Mateja je skinuo svoju crnu vetrovku, dočekao je sedeći na kožnom trosedu žute boje. Mary je rekla Mateji da se nada da je nije dugo čekao dok se ona sredila i pojavila u novom izdanju. Mateja je bio zbunjen i njegova prisustnost u tom prostoru pored te samosvesne i energične žene je u njemu izazivala paniku jer i pored privlačnosti koja je bila obostrana ono što ga je čekalo je bilo izvan svih njegovih shvatanja. Nije moga da zamisli da će njegov susret sa Mary potpuno promeniti sav njegov život, sve njegove ideje okrenuti na glavce i suočiti se sa izazovom koji pruža šansa da deo tog bogastva bude stavljen i njemu na raspolaganje. Iz bogatog asortimana pića, iz mini bara je Mary donela svoju omiljenui marku kisele vode a Mateja je izabrao prirodno cedjen sok od pomorandže. Mary nije bila žena koja je vreme gubila na sporedne stvari, koja je vreme trošila na trivijalne i beskorisne aktivnosti, njen život je bio utvrdjen davno po nekom rasporedu, po tom planu i raspredu vreme i mesto su imali važnu ulogu da se ne zadržava više nego što joj dnevne aktivnosti dozvoljavaju. Sva imena su bila samo podsetnik, a telefoni i adrese stalni pravci koji su je vodili da se susreće sa različitim ljudima iz društvenog i političkog života Pariza. Mary je želela da se Mateja ne oseti u tom prostoru u kojem nije imala ni vremena da uživa neprijatno. Znala je kakav jaz izmedju njih postoji. Njene godine, nesumnjivo bogastvo i moć. Ona je mogla jednim telefonskim pozivom naručiti muškarca, ženu ili par ali sve ono što je mogla novcem sebi priuštiti nije je zadovoljavalo. Mary nije imala predrasuda i nije ni malo osćela neku grižu zbog razlike u godinama koja je bila očita. Više je joj je smetalo njeno bogastvo koje u prvom trenutku izgleda kao prednost ali i smetnja da ostvari neki normalan i spontan odnos koji nije povezan sa njenim novcem ili uticajem. Mateja je i tako mlad bio prefinjen muskarac, snažne gradje, atletski razvijen, uskih kukova i čvrstog i skoro analitičkog pogleda koji skoro da je prolazio kroz nju, koji se ponekad i rugao, igrao i nadmetao. Njegov pogled je izazivao Mary sa pomisli da će imati težak zadatak da sagleda u šta se upušta dajući na raspolaganje svoje telo tom mladiću kojeg je htelai zadržati svojim čarima, bogastvom i uticajem. Ni ona nije slutila koliko je taj susret po nju bio sudbonosan, koliko je stavio na ispit njena osećanja i sve ono što se desilo izmedju nje i Mateje je jednom moralo da se desi, morala je da se suoči sa sobom, sa svojim osećanjima koja su često bila hranjena racionalnim razmišljanjem i gotovo da je trgovala sa njima, sve muškarce je stavljala na ispit kojim su dokazivali da su se podvrgli njenoj nesumnjivoj vlasti. Do sada ssvaki muškarac jos se pokoravao, ispunjavao njene želje, nije svojom voljom se suprostavio i izazvao je da je srce zaigra, da je zaboli i retko je mogla da doživi trenutke da za nekim zaplače, da se oseti ostavljenom i poniženom. Mateja je bio muškarac kojeg ona nije mogla kontrolisati, kojeg nije mogla kupiti i sva njena nastojanja da pokaže da sve ono što poseduje je normalna posledica njene moći da svojom veštinom nemoguće pretvori u moguće. Ona se osećala sigurna u svom bogatom apartmanu, na pojavu Mateje, to je dugovala slučaju i njenoj radoznalosti, njenoj pre sklonosti da uživa u lepoti, u umetničkom doživljaju umetnosti i stvaranju. Ona je sam bila umetnik koji je sebe video u svetu gde caruje novac i njen put od umetnika do galeriste i umetničkog posrednika je bio vrlo kratak i nije joj dao vremena da se kao umetnik ispolji i dokaže. Mary je bila vrlo važno ime u umetničkim krugovima, ekstravagantna samosvesna i skoro drska u izjavama i sklapanju poslova, privlačila je sebi raznoliki klijentelu koja je u njoj videla vrsnog poznavaoca umetničkih dela i svaki njen predlog kod kupaca se pretvarao u uverenje da su napravili dobar posao i pravu investiciju. Mateja je video u jednom delu apartmana koji je bio u dva nivoa, veliki crni koncertni klavir, a pored modernog kamina naslonjenu klasičnu gitaru. Mary je pratila njegov pogled i videla da se zadržao na gitaro. Pitao je mogu li. Ona se nasmešila i pokazala rukom da se posluži. Uzeo je gitaru i preso prstima preko žica, probao nekoliko akorda i započep da svira, prvo lagano pa sve brže, ritam i zvuk, udari ruke u telo gitare, i njegovo potpuno predavanje istrumentu je kod Mary pokrenulo vulkan strasti. osećala je da nije muzika ta koja u noj izaziva želju već ta energija sa kojom Mateja svira, svaki njegov pokret je bio deo umetničkog zanosa koji je i slušaoca povačio za sobom i činio ga učesnikom u tom procesu umetničkog stvaranja. Svirao je jednu staru i tešku špansku numeru koju je retko kada svirao, samo je nekoliko puta poželeo da je izvede i bio motivisan da je doživi onako kako se takva kompozicija izvodi. Njegovo vladanje istrumentom, je kod Mary bilo još jedno iznenadjenje jer nije mogla da pretpostavi da on tako fascinantno svira na gitari. Dok je sviroa povremeno je njegov pogled se gubio u njenim očima koje su postajale sve tamnije. Kada je u jednom taktu, završio sviranje, ona je umesto aplauza prišla uzela mu gitaru odložila je i poljubila ga. Njene usne su prvo lako dodirnule njegove, pa su onda pune želje tražile da se predaju i Mateji prepuste da se poigra njenim jezikom i prvi zagrljaj se pretvorio u čvrst stisak. Njeno telo se pripilo uz Matejino. osetio je njenu želju, kao bol. Njena strast se probudila svim žestinom i pretila je da se tu rasplamsa u plamen koji će svojom vrelinom da ih podigne i ponese svaki talas žudnje, svaki drhtaj tela, je njeno lice pretvaralo u masku koja se neprestano menjala. Mateja je prekinuo tu neobuzdanu navalu strasti, taj napad jedno na drugo, prekinuo je jer se osećao izmučenim id puta i nespavanja, upitao je gde je toalet. Pratila ga je i Mateja je ponovo poljubio i rekao da bi voleo da se okupa. Velika nepravilana kada, skoro bazen i mlazevi vode su je napuinili, u nju je mari stavila mirišljave soli. Mateja je ljubeći je skinuo Mary prvo duks a zatim i pantalone. Njeno telo je pod njegovim rukama reagovalo kao plamen, podizala se na prste, pripijala i drhtala. Mary je brzo skinula Mateju. Oboje obnaženi, dva predivna tela, dva bića koja su predodredjena da se spoje, su ušla u toplu kupku. Bez žurbe mazili su se i kao u igri su se dva tela upoznavala, ruke su prelazile preko. Osećali su da se bliži tren kada će se njihova tela spojiti u jedno. izašli su iz kade, tek površno se obrisali i našli se ponovo gde su sedeli. Mateja je podigao Mary i ona je osetila početak svog zadovoljstva kada je prodro u nju i svaki pokret joj je donosio sve veće zadovoljstvo. Kao jahačica koja jezdi na vetru u jednom pokretu spojena svojim telom se gubila u talasima u plamenu u grčevima koji su je tresli telo. Mateja je prvi put vodio tako ljubav sa nekim ko od ljubavi ne beži, ko se svoga tela ne stidi i ko sa njim vlada i želi da postigne vrhunac. Ono što nije ni slutio se obistinilo da nije samo imao sluha i vešte ruke, ruke virtuoza. Mateja je bio muškarac koji je instiktom reagovao na svaki pokret tela žene. Prepustio se toj veličanstvenoj strasti, toj uzvišenoj ekstazi, koja je palila telo žene i ona je svojim rukama želela da se ta igra pretvori u umetnost vodjenja ljubavi. Reagovala je kao najfiniji istrument, podsticala i dražila Mateju, on je u Mary pokrenuo ono zadovoljstvo koje ni ona kao već iskusna u vodjenju ljubavi nije slutila da može osetiti sa muškarcem. Ta dva predivna tela, kao u baletu njena glava nagnuta nazad, kosa joj je u slapu padala i širila se a njene čvrste butine su se grčile i pritiskale njegove bokove dok je držao u čvrstom zagrljaju. Vrhunac koji je čekala je bio pravi vatromet koji je u njenoj glavi i telu izazvao grčenja koja su se prenosila na Mateju. U jednom istom trenu doživeli su vrhunac, ono što su njihova tela htela i rekla prenela su jedno na drugo, to je za trenutak ukočilo oba tela u jednu figuru koja bi bila savršena svakom vajaru. To je bio trenutak večnosti kad se iz tela prelazi medju zvezde, kad se dosegne kosmos, kada sva svetlost oslobodi i energija pokulja, krv se uzburka pa se u valovima prenose i pulsira, i svaki talas udara o stene bacajući u vis kapljice dok gole stene ne zaplešu u beloj peni.

TI ZNAŠ

Ti znaš kako sam te volela. Noćas si mi dao dovoljno razloga da te mrzim. Pre nego što sam zaspala plakala sam za tobom kao da sam tvojim rečima ranjena. U mislima sam te milovala i želela...Pa sam ponovo plakala, zbog sebe i tebe, mučno sam posrtala na nekim našim poznatim putevima, koje nisam prepoznala. Boleli su me putokazi na njima kao da su predznaci lošeg vremena, kao da sam predodredjena da budem ulovljena ptica u letu. Pokušala sam da izmolim nebo umesto tebe, da dohvatim sunce, ali se nisam podigla sa kolena iz tame. Konačno sam upoznala svu svoju ljubav prema tebi. Pratio si me kao moj usud, pošla sam za tobom kao pčela za mirisom bilja.

Opet sam se isplakala jer si me zarobio u tvojoj staroj priči, dok se nisam izgubila u tvojim godinama u tvojim starim očima. " Ti kao da nemaš milosti, kao da sam ja prolazni lik iz tvojih priča koji si zloupotrebio, naveo na greh, da počinim zločin. Kao da sam se otela iz tvoje priče. Ti bi da zatreš tragove i ukloniš mene kao svedoka svoje neozbiljnosti, svoga pada, svoje nesigurnosti.

Tvoje su reči za tebe dobar izgovor da za onima koji ne postoje ne treba mnogo ni žaliti. Dakle ti bi sada dragi da ja ne postojim, da me izbrišeš jer sam u tvojoj priči kao i u životu previše stvarna, ali čemu se sa tobom u priči ubedjivati kada ni ti ne opterećuješ time previše svoju savest.

Hoće li te malo zabrinuti moje insistiranje da ipak me pomiluješ i vratiš mi taj privid života, jer je moj slučaj poseban.

Ako se predomisliš i ponovo me u život vratiš, ako me zamisliš u drugim okolnostima, onda i ja imam neka prava da mi kažeš da li se sa tim ja već slažem ili ne i dokle ćeš da me mučiš sa tudjim rečima i terati me da radim ono što ne želim. Samo toliko želim da učiniš za mene, tebi koji tako lako ubijaš jelena zbog krasnih

rogova. Ruka ti neće zadrhtati dok potpisuješ naredbe da se izvrše moje pogubljenja, dok se iz tvojih redova i pečata ne pojavi i tvoje izobličeno lice žrtve u slici sodome i gomore, krvi i greha.

" Slušam te kako si samo jadan, kako se pravdaš, ne brini, znam te, neću sa tobom dočekati ni svitanje.

Ne znam da glumim, da lažem, ali me ti na to teraš, reci već jednom, nešto što i ti ne znaš, dali osećaš što i ja".

Sedela je nagnuta nad posudom u kojoj je skoro do ruba svetlucala voda, oko vrata joj je bila plava svilena marama sa narandžastim cvetovima. Rukavi haljine su bili široki, iz njih su se videle previše bele ruke od stiska kojim se uhvatila za ivicu stola. Ispod krajeva su virila bosa stopala. Jedno stopalo je stavila preko drugog, kao da je figura od leda sazdana u jednom pokretu koji će nestati kada se led otopi, kada njena pažnja jednom popusti.

" Tebe sam izabrala, a ti, kada ti laži ponestane, možda ćeš u nekoj priči kada mene ne bude reći istinu, reći ćeš kao pokajnik da sam te volela, da sam zbog tebe plakala, da sam se zbog tebe nakraju tako jadna i slaba morala ubiti jer nisam mogla podneti rastanak.

Nisam mogla podneti gubitak onih iluzija koje si ti pothranjivao svojim ne činjenjem. Nisi ništa učinio da se to ne desi, nisi me želeo pored sebe, previše sam za tebe bila zapaljiva, plašio si se svog straha, da moj plamen ne bi mogao podneti, da ne bi prešao na tebe tako nepozvan ".

" Zato živim još ovu noć, za ovaj trenutak koji si oživeo, koji ti se desio jer se nisi odrekao svojih nemira, nisi prevazišao svoje stare priče i svoje jeftine izgovore kojim zamenjuješ u ovoj priči prave razloge nerazumljivim frazama ".

" Pitam se zar treba zbog tebe da umrem, zar te takvog još mogu do smrti voleti ". " Zar je ovo ona noć koju sam čekala, ona posle koje se pored tebe više nisam probudila ".

Za ovaj kraj sam se spremio i nije me njena smrt dotakla, nisam sa njom se rastao, nisam gorko plakao i vrata sam za njom brzo zatvorio da je više ne pustim ni u svoje sećanje.

U meni kao da nije bilo hrabrosti da joj priznam da mi je ipak žao kao da sam vrata zatvorio svojoj staroj ljubavi, kao da sam time ubio i svoja nežna osećanja

Više ni ti ne znaš kada je kraj, nije ovo tvoja noć, bolje bi bilo da si zaspao. Zbog mene je otišla. Tek sutra ću čuti ono što već znam. Ona je izabrala da me pusti. U sebi postavljam sebi bezbroj pitanja. Kako izgleda njena smrt.

Kao da sam krivac pa se vraćam na mesto zločina koji još nisam počinio, pišem, da sam je za ruke držao još, ni ona se ne bi na taj korak odvažila. Bože, ja sam čovek loš, produži dalje da joj ne skrnaviš smrt, da joj se rugaš kako mrtva leži a ni šminku nije stavila, dugu kosu pustila, lepšu haljinu obukla za taj čas. I njena je smrt obična i ona je obična, i naša ljubav je u priči obična. Ali sve je to meni uradila vešto, lažni osmeh, ali se u smrti odala pa je iz ruku ispustila nešto. Nije me stigla još njena smrt, nije me pozvala da je pratim, baš mi večeras pisanje ne ide, krvari mi ruka jer sam se posekao na čašu koja je pala sa stola pa se razbila. Oprao sam ruku na kojoj je ostala duboka posekotina na dlanu iz koje je još tekla krv. Video sam ranu na dlanu kao da je tu zauvek napisan moj greh, koji je prokrvario.

Javila se na telefon ona, bilo je već meni jasno, rekla je ne brini, zar misliš da bi se zbog tebe ubila, zar noćas tako visoko mišljenje imaš o sebi. Setićeš se mene kad ti suze krenu same, kada novu ljubav želiš a stara te seća da si jednom bio moj. Moje požutele slike u kutiju bi da staviš lako. Koga si srećom zvao. Ti bi da se ne sećaš više.
Kao da je pesma, rekla ne sećaš se više, pesme sam svoje ljubavi spalila, nisam kriva, pored drugog ću ostariti, da tebe ne osećam, za mene sad, tako mrtav si.

Rekoh zar nisi znala ovo je Balkan. Ti si zbog mene posrnula, ti i ja smo isto zlo. Nema dalje. To je to. Baš svi su ko i mi, jednom srećni, drugi put zli. Šta mogu, kada sa svojom srećom donosim ti zlo.

Ti kažeš meni da nisi samnom ponos izgubio, pre bi me mrtvu video, pre bi me ubio i u grob sahranio, samo me ne bi sa drugim srećnu video.

Ostali smo bez reči, prekinuli smo a meni kao da treba tajno mesto da sve svoje reči neizgovorene sakrijem, nije mi lako pobeći od prošlosti ni u svojim najludjim pričama.

Sebi sam bio nekako jadan kao da hoću da nekim jeftinim trikom, nekom novom iluzijom izbegnem

njenu senku koja me u snovima stalno prati.

Postoji u meni neke stare misli kao stari tragovi na pesku, koji me ispunjavaju nelagodnošću i nemirom.

Na istinu koju smo smo jedno drugom najzad rekli nismo više mogli uticati, dok nam se ne dogodi neko novo zlo da nas na to podseti. Možda bi i tada bezuspešno hteli da se bavimo onim čega smo se lako i brzo odrekli, dok nas drugo zlo ne stigne i smrt ne uzjaše.

Ništa neobično, jedan par se rastao, a ja se već nosim mišlju da se vratim u prošlost i uklonim onaj uzrok i sve ono što nas je našem jadnom kraju dušo moja priveo.

Ništa lakše meni, promeniću tok priči, neki novi obrt učiniti i sve vratiiti na početak i eto lepe sreće živećemo tako srećni i zadovoljni do kraja života.

Ili da poželim da se nisam rodio, pa mi se ispunila želja, ona me nikad nije upoznala i ova čudna

priča ne bi ni postojala.

Previše lako, nekako kao da čekam voz na pruzi koja se više ne koristi, ni voz neće doći, a ja smrt čekam

na pogrešnom mestu.

Dovde sam nekako i znao da sve što se dogodilo ne mogu nikako izmeniti. Svakako za to ne treba neka naročita pamet da se izvede tako mudar zaključak. Da sebe u gluposti preduhitrim, da se ipak izvadim rekoh da bi mogao po nešto ipak da popravim pa bi i ono što se dogodilo večeras stvorilo izvesno je drugačiji izgled o meni. Bude li sreće da se dosetim svega što sam već počeo da iz svoje pameti kao krivicu brišem, možda mi se posreći da se i ova priča nekom drugom kraju privede.

Pozvao sam je ponovo na telefon. Iznenadila se da sam je pozvao. Rekao sam joj da sam od ljudi svoju ljubav prema njoj bezuspešno kao greh hteo sakriti.

Nadao sam se da ću nekako vratiti izgubljeno poverenje i ljubav ubijenu kod nje. Pa će i reči koje mi je na telefon rekla ona povući.

Medjutim ona se na te moje reči nasmejala, samo jedan telefonski poziv nas deli i čini da ono što je bilo dragi moj je konačan zbir svih tvojih nastojanja da me od sebe oteraš.

Malo pre me je zvao neko ko me jako podsetio na tebe i veruj mi njemu sam više verovala nego tebi.

Ovaj obrt nisam mogao da očekujem. Sve što bih dalje rekao bi bilo pravdanje i neiskren pokušaj da je okrivim da mi je veoma brzo našla zamenu.

Nisam uspeo u svom jalovom pokušaju da promenim ono što se već desilo, da popravim ono što sam već pokvario, jedino da silaznom linijom nastavim da kvarim kod nas i ono što se još nije desilo.

Znao sam da samo slučaj može stati izmedju nas, može da nas ponovo spoji ili još više udalji. Skoro da sam poželeo da se nešto brzo desi da se sve promeni, da ona ponovo bude moja.

Zvonjava sata je došla kao grmljavina, sve moje iluzije, sve moje planove razvejala i skoro sa mržnjom sam pogledao u njega kao mnogo puta. Čak nisam hteo ni da prekinem rukom po običaju tu zvonjavu.

U meni se noć izgubila, ustupila je mesto jutru i tom iznenadnom budjenju.

Pored sata je stajao telefon. Setio sam se našeg razgovora, hteo sam da vidim u koliko sati smo završili naš poslednji razgovor. Pogledao sam listu poziva. Ni jedan naš poziv noćas nije zabeležen na telefonu.

Nisam mogao verovati da nam je ipak moguće sve vratiti na početak. Kao da sam nevin i krivo optužen, na smrt osudjen i na kraju pomilovan i oslobodjen. Kao u bajci našao se krivac, ja sam nastavio gde sam stao i život teče dalje. Tako jednostavno i prosto.

Pozvao sam je na telefon. Probudila se i rekla ludo, što me budiš znaš li ti blesimetre koliko ima sati.

Uh čekaj, nema veze, znaš, sanjala sam te zamisli i plakala sam u snu. Još mi je jastuk mokar od suza. Nešto se u snu izdešavalo izmedju nas, sanjala sam nekog drugog koji je tako ličio na tebe.

Možda sam ja želela da bude kao ti. A šta si ti sanjao ?

Ja. sam sanjao da sam te zauvek izgubio i samo smrt ili slučaj je mogao da promeni ono što se desilo izmedju nas. skoro da sam ljubomoran na tog tipa koga ti osim mene sanjaš.

Pa, mi smo se našli u istom snu, možda smo se i rastali šta ti misliš. Možda smo se rastali ali ludice ja taj rastanak ne bih mogao da preživim kao što i svoju smrt ne mogu da odložim.

Vikao sam kao kreten u telefon, znaš li ti koliko mi značiš, koliko mi znači tvoj glas. Rekla je samo. Znam. ne viči toliko pričamo telefonom ne dovikujemo se preko terase. Čuće te ceo komšiluk koliko vičeš.

Koji komšiluk, neka čuju svi. Znaš li koliko mi znači da je sve to bio samo san. Da mogu posle svega da ti kažem da te volim najviše na svetu. I požuri, vidimo se na našem starom mestu kod starog sata.

SERBIA’S SURVIVAL

Jedna od emisija navlakuša, koje se pojavljuju kao pečurke posle kiše je reality shou koji šatro treba da bude neki smrad koji šatro zovu Serbia’s survival na nekom pustom ostrvu gde smo od naroda postali samo j***** pleme i gde svi prolazimo neke testove i neka s**** od nekih ispita izdržljivosti da bi opstali u tom u****** plemenu i na tom g******* ostrvu, gde svako glasa za nekoga ili protiv nekoga kada se isprobaju u nekom šatro takmičenju gde samo onaj koji je bio najbolji neće da glasa. Prvo je bio bila kuća velikog Brata, iz koje kad se pojavila i prva žrtva, koja se ubila, Serbia’s veliki brat je nestao sa ekrana.

Oni koji su bili najgori ili su drugi protiv njih glasali će kad tad napustiti pleme ili kuču. Cilj igre je da se pokaže koliko se mi možemo loše ponašati jedan protiv drugih, pa će uprkos sposobnosti ipak u plemenu ili kući ostati oni najgori jer je takva j***** igra. Oni koji smišljaju zadatke ne kriju da im je cilj da sve one koji se ne uklapaju treba pleme da obriše i istera jer im kvari prosek i mogućnost da opstanu. Sve čine da kod gledaoca i onih koji učestvuju povečaju napetost jer je ipak iza svega cilj da pobednik zaradi neku veliku lovu, pa se svi polomiše da do nje dodju po svaku cenu.To takmičenje koje nije ni malo naivno, kao šatro neko preživljavanje, koje sa tim nema ni malo veze jer da je stvarno preživi ili umri svi bi se drugačije ponašali i bili bi neki j***** tim koji bi se trudio da zajedničkim snagama opstane uz najmanje gubitaka članova iz plemena. Pravi j***** survival je bio ono preživljavanje pod NAT-o bombanjem. I tu smo kao pleme položili jer nismo kao Irak za osam dana poklekli i odrekli se plemena. E to se glavnim kratorima igre ne dopada. Treba to j***** pleme koje opstaje pod tolikim bombama po svaku cenu umištiti ili da se sami unište jer pravila igre se znaju. Biće izbačen svako ko ne poštuje pravila igre.

Nisu ni oni kojim su smislili naivni, nije to ni prva emisija takve vrste, a ni testovi nisu još takvi da gledao ce po svaku cenu zadrže pred ekranom. Možda će tek smisliti nove koje će izazvati mučninu ili povraćanje gledaoca, ali to nije važno jer će to svakako njima i odgovarati jer će te iste gledaoce zadržati da bleje u taj ekran čekajući sledeći nastavak i ko će u njemu biti višak, koga će ipak morati da odstrane jer su naknadno shvatili da im takav ne treba.

Superiška, doći če novo lik, neka nova riba, neki mačo men sa dobrom fensy facom ili tetovažom, neki šatro maneken, budući glumac ili neka cava željna reklame da bi se bolje udala.

Kao na takmičenju će se redati neki testovi, i po neko će shvatiti da treba odatle otići jer sve to nije normalno i da se neko j***** poigrava sa njima i sa njihovim umovima.

Nekome će se smučiti pa će dati povoda da ga izbace, jer nije više mogao podneti licemerne face izobličene od mržnje ili ljubomore, njihove šatro ozbiljne face koje će šatro da donesu važnu odluku i glasaju, pa ce voditelj dramatično da objavi da će on morati da napusti pleme, a on će posle da da intervju i zaobići će da kaže da mu se j**** za to šatro preživljavanje i da je sam doneo odluku da sa tim prekine jer se zna ko ima od toga stvarno koristi.

Odlazi iz plemena jer je pao na testu, ispitu ali ne i nesrećan jer je na taj korak bilo hrabro se odlučiti i spoznati koliko je sve to šatro preživljavanje smešno i apsurdno.

Doći će do jednog zaključka ako ima imalo pameti u glavi i nije toliko pohlepan na novac da ga svi jebu u glavu da bi opstao u tom šatro plemenu. Lica koja je gledao par nedelja je vremenom video u drugom svetlu i sebe je video ludakom više koji je pristao na takvu glupu igru. Biće mu drago što odlazi, umoran od podmetanja i smicalica nekih faca gorih od sebe, onih koji su se tolko zaludeli da ne shvatakju da će uskoro i oni biti žrtvovani i izbačeni iz plemena. Ta manipulacija onih koji učestvuju i kreatora same igre ima jasan cilj da šatro opstanu a voditelj igre da smišlja nove zamke i šatro nove zadatke.

Sve me to j****** podseća na indijance koji su imali svoj savršen način života, koji je bio moralno zdraviji od onih belih propalica koji su došli da im nekim trikovima uzmu sve ono što im je po pravu pripadalo. E zato su kao pleme morali nestati. Koje se pleme pobunilo je moralo da bude kažnjeno, neka su stavljena u karantin u rezervat a neka su jednostavno pobijena jer je cilj onih koji su došli je bio da ih uklone jer nisu civilizovani.

Sve su učinili da operu i opravdaju svoj već stari genocid, ali im to nije bilo dosta pa se preseliše u Afriku gde opet navališe da oslobadaju te jadne divljake od njihove zostalosti pa ih na galijama dovedoše ko robove da budu civilizovani robovi. I opet su oni bili u pravu jer su sebe videli kao civilizovane koji su svako pleme videli kao nešto što treba uništiti jer njih direktno ugrožava i svako ko veruje da mu je u plemenu spas treba da bude ili ubijen ili izbačen na ulicu iz plemena kao pas. Dakle glavni igrači se ne stide da ponovo izmišljaju neke nove igre šatro opstanka, pa nas ispituju dokle mi možemo da idemo kao pleme jer nas u njihovom šatro raju čeka naša svetla budućnost a naš opstanak u plemenu smo dokazali bezbroj puta ali je uvek bio doveden nekom novom igrom u pitanje. Ja nisam šatro genije, ne mogu da vam kažem šta je hteo, jer ko će genija razumeti, u nečemu se ipak slažemo samo jedan mali korak deli genija od ludaka i pleme od naroda!

Kao da me to starost sustize

Pitaju me kao da su mi rodbina, a nit su mi rod ni pomoz Bog. Ko i ja tumaraju, ko slepci se vodaju i okolo glavom u zid udaraju, od poznatog zla se i bede sklanjaju.

Pitaju me komsije, pitaju me prijatelji kako mi je, jel i mene to stigla ova kriza. Kao da bi da saosecju samnom ili da podele i svoje breme, svoju muku i nesrecu umanje u poredjenju sa mojom.

Rekoh, e sad nadjoste me sevte, da me pitatate gde me najvise bole, oce li i ja kao neko bedan od nemastine, od bolesti ili alkohola umreti i ko ce me sahraniti i zamnom zaliti.

Da pravo kazem, sve znam samo ne znam kad cu da umrem. Svi se mi za zivota kondirimo i hrabrimo, i od smrti se sklanjamo, izbegavamo svaku pomisao da ce zivot da nam se raspe i svi dani svedu na mesece i nedelje a kraj bude izvestan i svakako grdan.

Sta znam, kad ne znam. Velim u politiku se ko neki ne pravim da se razumem reko bih da opet neki gadni vetrovi duvaju nama sa zapada. Da nam ni istocni vetrovi ne daju nadu, da nas zavaravaju da nam se i kad nam je naj teze neko nadje u zlu kao prijatelj pa nas puste niz reku ko mrtve ribe belog stomaka. Pa bi reko da nam niko dobro i ne misli, samo bi da nas zavede, prevesla i navede na trosak i rastur kucu.
A ona smrdljivica, kalastura, uvek tako nevidljiva i bez ruku nas svakako sve docekuje i skuplja na jedno mesto gde smo svi tako pomireni vise nego sto smo za svog kratkog putovanja u nepoznato za zivota mogli i hteli zamisliti da nas tamo ceka.

Sve me spopadnu strahovi u nocima bez sna, udaljavaju me od zdravog sna a zora i buducnost mi cini sve dalja i maglovitija. Bog samnom, sve se u meni neke stare i pokvarene misli, bice uvrezile, da se povodim za tudjim zlom, za sadasnjim, za svlastitim sumnama i omrazom koja raste, pa se i neki nespokoj usput se uvuko i u mene kao i u narod. Tudjini nam svakako dobro ne misle, sto iskroje i sasiju oni bi da nam odma na brzinu obuku, ako nam je jedna nogavica kraca tegle da se izjednace, ako nam je sasiveno tesno pa nam se pantalone da prostite uvlaci u tur, onda nam govore da se ne zalimo, a i cemu tako je to kad ti drugi meri, drugi kroji, drugi sasije i drugi oblaci.

Kako mi je, ima li zime, jel ima mraza, hoce li biti zita ili ce da dodje gladna godina. Povratile se i zime, snegovi, a kad dodje leto, pa ce i sunce da se pomami i nebo zapali, zemlu sagori pa kad se osusi i ispuca a noga upadne u rupu. Pojave se tad svakojake bube i misevi, a na polja kidisu i divlje svinje. Vele seljaci u selima ako ne strazarim i sobalim bar dve tri iz puske, ako to ne rasterami ne zaplasim ima da propadnem nacisto. Ima da gledam sta sam radio, i za sta sam se mucio.

Dodje tako i jesen, kad treba da se zacuju iz sokaka svadbe,a ono samo pratnje daleko bilo, narod odmice, a deca se ne radjaju ni u jednu kuci dete ni da kmekne, ni da se cuje da opali puska da se rodio nekom naslednik, da se rodilo musko, da nastavi kucu, da se ne ugasi slavska sveca i familija. Da tudjin na imanje ne nasrne i sela opustela prisvoji. A i narod kao da se gadno izmetnuo, decu vole al u tudjoj kuci, jer to treba raniti, odevati, skolovati a zivot je kratak i mucan ako se ne zaimas. Pa kad neko ima cetvoro dece a njega gledaju ko da je poludeo, ko da mu je pamet vrana popila. Pa je i doslo neko vreme sto narod vise u kuci i imanja ima to manje dece u kuci ima. Nekako se stisne i pozlobi, postane amisan, kad mu neko nesto zatrazi prekrsti se i uprepodobi mislis da je poslednja sirotinja kolko kuka i bogorada da nema u kuci sta ni obuci ni jesti.

A narod ne cine ni bogati pojedinci, ni polja, kuce i imanja, narod ako ga je mnogo u kuci se podeli, ako je mnogo gladnih usta, u svet se tako otisnu pa se opet zivot negde novi zapocne i slava negde podize.

Nece nas pamtiti po tome kolko smo imali para, nece nas sacuvati velike kuce, vec nas porod i narod koji gmize i svojski se trudi da mu se koren i poreklo ne zatre. Nas je malo, i sve kanda manje da to sto preostane ne cini ni selo, a kamoli grad il drzavu.

Ne volim kada me stara muka podbije pod grudima, a obrve mi se nakostrese, kad mi sevaju munje ispod obrva, kad se ukocim od proslosti ili cutanja.

Gledam kroz prozor, kako sneg promice, negde se uvek cuje neciji ker kako promuklo laje i kaslje.
Pa sam i godina natovario kao i ovaj narod, i sve teze se vucemo, sve za sobom potezemo i cimamo ali noge nam teske od zemlje, ruke nam ispucale i zuljevi narasli pa se skamenili.
Pa sam i ja kao seljak kome je nokat otpao jer se udario pa je poplaveo a prst se naduo ko testo, raste i sve u njemu otkucava, zivac, da mu kuca sve u mozak, od bola sve svece video. Pa to je njemu ko dobar dan, da se udari, posece, ubode, da ga udari krava sa rogovima, da se ritne, da ga vepar il krmaca ujede kad se prasi. Pa da onda onako mokre prasice u korpi nosi u kucu pored sporeta da se osuse, jer more je njemu tako propalo kad se krmaca prasi uzimu, pa jos obnoc, i dok dodje a ona pola il pogazila, a ako je nevaljala i pojela. Ostrvi se i nasrne a njemu dodje da je ubije, da je zakolje i takve se kurtalise jer nikad seljak nije voleo kad stoka na svoj porod nasrce pa makar to cinila i krmaca. A posla ko za ludaka, moli boga, da mu se nadje, da ga zaobidje propas jer od Boga ne mozes da otmes. Dok gleda u nebo, dok od kise i sunca zavisi sve godine su mu iste ili te ceka pa kuka sto je tolko rodilo i prerodilo, il da se vajka sto mu sve propalo i sto je radio dzabe.
Kad se tako nako ljucki naradi, kad uveliko sneg napada, cisti i prti sneg do stale, do supe za drva, a ledenice pocnu da rastu ispod krova, pec bubnjara se usija i jarina udari u lice.
Tako i on sedi i drema ko i macak, i s pola uva slusa vesti a dan mu sve duzi a noc i zivot sve kraca.

Pa i sneg sve cesce se topi, pa se zacuju oluci, ponekad se i sneg skrsi sa krova pa se trenes, pa se pomislis da je zima na izmaku. Cim lepi dani dodju, nezna sta ce i gde ce pre.

Savataju ga poslovi, da drlja, seje, da svoju muku rasipa i opet se nekoj vajdi nada. Vocjke treba orezati, okreciti, oko njih okopati i nadjubriti. A i ono djubre koje je izvuko treba rasturiti po njivi. A u njega svednako samo su dve sake i ona stara i vec pogurena onemocala ledja, kicma mi se savila od tereta a u vratu krca, dok okostava, vise ne moze ko covek ni da se na traktoru okrene kad ore. Uvece kad legne boli ovde, boli onde, ma boli svukuda, legne umoran ustane jos umorniji, dok ustane posle neprospavane noci treba da se razmrda, pa se obada i tabana ko pijan, dok ga bolovi ne puste i onda mu bude lakse i progleda ko covek na oci.

Kaze on meni, nije da sad kukam, da se vajkam, da mi je dosla zuta il crna minuta, vec tako se sve pretvaram da mi nije nista. Rodio se da se mucis pa ti kad sedis i ne radis ko da si besan pa sedis zaludan, valjda navika, da radis, to su valjda zivci.

I zivot mene ne mazi, od sile da vako ispravi me nemocna i korake mi skrati, da na oci ne vidim, da na usi bolje da ne cujem, da zaboravim ono sto je juce bilo a da pamti sve od Bog te pita, da se polako pretvaram u dete i sva ona secanja iz detinjstva da se probude kao nagovestaj da se zivot polako vraca na svoj pocetak da se u poslednje dahu i grcu izgubis i napravis mesta, da se sklonis i svoje umore i terete nekom drugom prepustis. I svaki dan kad te nista ne boli docekas kao praznik.

Pa sam i godine svoje prihvatio i sa mladoscu se davno rastao, svoju snagu i zdravlje uludo ko zvekan rasipo, zdravlje se tako krunilo i krunilo i na poljima rasulo, al veru i dusu jos imam i jednako se krstim i molim i od Boga ocekujem vise nego sto ce mi dati i sto mi sleduje.

Kao da smo svi na pocetku ili tokom zivota u svoju torbu stavili taman toliko kolko mozemo poneti, a ko se preopteretio, koga je poteralo, ko se suvise zaneo pa mu usta bila prevelika i oci gladne se nasao na muci da svoju glad utoli, da svoju mracnu stranu sakrije i smrt za zivota prevari.