Saputnici, poezija - Rade umetnik Umetnost

NEMOJ PERO ŽIVOTA TI

12/4/2008

Ako si cekao pa docekao svojih pet minuta, da i ti se
ovajdis i obuces se ko minister, stavis sarenu kravatu, pa da te vidi svet kad
stavis pevaljki u onaj dikolte, da vidi kad je poljubis i zagrlis pa rasiris
ruke pa se okrenes dja tamte dja vamte, nakrenes ono zeleno flasce sto zivkaju
gorki list a pre su ga krstili sa pelinkovac. I pice ti se pije i menja ko kad
nastane moda za siljatim cipelama, ili zvoncarama pantalaonama, za seiko
satovima, dzokejskim kapama, za zlatnim prstenjem, kajlama i mindjusama u jedno
ili oba uva. A sta ti vredi moj komso ako imas ako se to ne vidi, ako to na
pravo mesto ne pokazes. I zena da se pokaze da se obuce i otkrije ako ima sta
da otkrije. A boga ti jel ti ono vise ne primas popa. nesto si se sa njim
zakacio, jel si mu na seoskoj slavi skresao da su poceli da se bogate i da jure
pare, a on se uvredio na tebe i umalo onako pripit se ne pobi sa tobom, boze mi
oprosti. Vidis li ti dobro, ja jok. Vid mi nesto popustio, imam na ovo levo
kaze lekar veliku dijoptriju a na ovo drugo je jos gore. Bolje vidim na da
daljinu, eve kad ovako izmaknem onda vidim a kad priblizim nista ne vidim.
Donese Sreta nedeljom na pijacu naocari, i ja probam al nikako da ugodim da
vidim na oba oka jednako. Il da na desno zalepim flaster pa da citam novine sa
levim, a kad gledam televiziju da zalepim flaster na levo pa cu da vidim dobro
one sisate i guzate sto se pruzaju svako vece po onom podijunu. I nije im zima
jok, trce se onde, mrdaju guzicama svaka se trudi da svi vide njenu spremu, jel
sisatija il guzatija.
Juce sam nagrajiaso ko niko, odem da naranim kokoske, otvorim cumez a tamo imam
sta i da vidim, sve podavljene i naslagane na kamaru ko da se neko boze mi
oprosti zajebavao samnom. Krvi nema puno i nije ni jedna ujedana i rascupana ko
kad neko kuciste upadne, od onih sto se navade pa kidisu na zivinu. Kazem ja
Mati, uvatio sam ono komsijino kuce sto je ko lisca iza kuce, ono sto zivi na
Severni pol, sto ga oni kosoki eskimci gaje da im vuce sonice. Pa ga privezem i
odvedem ko krivca pravo kod onih besnova, sto imaju, nekoliko kerova, pa im
svaki dan kuvaju rucak da jedu kuvanu hranu jer od sirove polude i napadaju
gazdu. Kazem ja kako je njiov ker men podavio kokoske a on sa men se naso da
segaci, kaze to tvor tebi podavio kad je tovario na gomilu, kaze cerka ucila u
skoli iz biologiju. E iz biologiju ucila i uciteljka pa sad zna ko je podavio
moje kokoske. Kaze more njegov ker je fina sorta, kupana i ocesljana,
namirisana, on jede samo pecene pljesakvice i raznjici a jede i onu kucecu ranu
sto je skuplja nego djavo i ona alpska salama. Ma nece biti kazem ja da nije to
ker dosao tvoj da vidi kako je moj tvor pakovao pa se zadrzao u mom dvoristu.
Tu se mi skoro zavadismo, nebi mu pravo al izvadi pare i plati mi za svaku
kokosku kolko je bilo na kamaru. Ni rakiju da mi ponudi i kafu nego onako sa
praga se breca na mene, kaze sto ga rano budim, a ono bilo oko deset pre podne.
Kazem bre, pa zar je to rano, da sam ti dosao po podne rekao bi da sam dosao da
se svalerisem sa tvojom svajom. A on meni a sto sa svajom. Pa nako ja ko velim.
Ona slobodna zena, jes da nije vise u cvetu mladosti, al nije ni losa, da
omastim ove moje brke. ma idi komsija ona da gleda tebe tako zarozanog, vis
kako su ti pocepane pantalone i nemas ni pertle iste na tim cipelama. Ma ne
beri ti brugu za moje pantalone i moje pertle vec sta ja imam da ponudim pre a
sta posle podne. Ma tu se mi umal ne pobismo zbog njegove svaje, tede ja da mu
kazem da ne cuva svaju vec da bolje da pricuva zenu, jel se mnogo svrcka po
selu. kad on upali auto i izadje na kapiju i zena ode u skitnju. Pa se hvali
kako nista ne radi, nema bastu ni glavicu luka, jer je to sve jeftino, i moze
da polomi nokat dok cupa luk ili vadi krompir iz bakce. Ona svaki dan vuce neke
kese, a deca i ne rucaju cestito mu kod kuce vec samo idu na onaj djavolji
kijosk i jedu one pljeskavice i pice. Ona se hvali da ne kuva, il ne ume il
bice da drzi neku dijetu, mozda guta one zelene tablete i rani se mekinjama pa
to piju da zamene kasiku i viljusku. A nesto se predvostrucila i ubledela, a
nije vise ni mlada a ovarba se u onu drec crvenu farbu ko kad majstor Dane
varba ona auta u onu trulu visnju sto je sad svaki drugi ofarban. I tako se
posvadjamo zbog svaje i one sljunkare sto je uzeo dzabe od opstine u zakup, e
tu se vec pumo uvredio.Kaze on to posteno radi i placa PDV-ej, znam ja kako on
to posteno placa, ko kad je drzao onaj drzavni mlin, pa uzimao psenicu sto je
kao vlazna, a kise tada ko za vraga i nisu padale. Posle je otkuplivao stoku pa
smo ga cekali po dve godine za pare dok nismo skocili da ga prijavimo i
prebijemo ga ko macku pa je da vidis vredelo pa je isplatio, posle je uzeo neke
kredite, od zelenog plana, pa digao one zgrade do autoputa, pa je to pojela
invlacija a on sad to izdaje pod zakup onim kinezima ko ji se da vis poceli da
se sire po selima i kote ko ovi nasi domaci pacovi. I svaki po nekoliko dece ko
macici samo izlaze iza oni bala i cijucu. A on se uvatio sa njima i onim sto je
prodavao auta iz nemacke pa mu se palila jer su morala da gore jer su to osigurana
bila auta i ukradena pa mora nekako da ih se kutralisu pa ajd da ih prodaju
tako falicna da se sama pale ko kad kresnes sibicu. More i on je neka pokvarena
sorta, dovuljao se sa Kipra doneo neke pare sto je sklonio dok su oni bili gore
i sad oce da otkupi ovu nasu zemlju. Neke su banke sa njim uortacile da za nji
kupuje zemlju na angro. Na veliko, da pokupuje sve do reke i cak tamo bice do
Gegulinog mlina. Vidim, zlo sa ocima, on je vec udario betosnske stubove, samo
jos Mitar tvrdi pazar i neda mu po sto zasto vec oce dvesta. On im kvari poso.
Ako ga neko ne prebije onda ce neki belaj da ga strefi. Nemozes ti sa njima
izaci na kraj kad su namislili da brate sve to kupe, da budu gazde, a mi cemo
posle da idemo da sluzimo za koru leba. Oni to zovu privatizacija. Izem ti
privatizaciju kad ce nas deca i unuci da postanu puka sirotinja. Svi vicu
zemlja je jeftina i ne isplati se raditi je. Bolje je prodati, posto zasto. E
tako se nikad nije zemlja prodavala. Ni kupovala. Vec se krvavo zaradila. Svaki
dulum, svaki lanac zemlje kako ko zove placao se dukatima i dobar komad zemlje
se nije ispustao salom. Eve vidi ti sad. Onaj sto stavi onaj sesiric sto ima
dva traktora i to nova i tri kamiona onomad odvezao cika Peri punu prikolicu
balirane lucerke, I ko veli njemu bre cika Pero da ne skidamo jer nemam
vremena, cekaju me ljudi za traktor da kupe. Imas na prikolici 176 bala pa da
ja iskipam to pa da se vrnem na pijac. A Pera ajd pa nek covek iskipa pa on sa
zenom da spakuje i vidi vraze, brojase i brojase i nece biti nikao kolko on
rece vec dvaes manje. A on vec star i zena mu i drzi jednu kravu kolko da mu
deca imaju mleka i ne zelju sira. A ima i jednu ovcu i jedno jagnje i samo se
dere na zenu te bleji ovca, te mnogo rastura te stace nam to u avliji.
Umalo Peru nije mucenika strefio slog, covek ga prevari a dvaes bala ej nije
malo, pa to mu je zenina i njegova tromesecna penzija. Ne moze Pera da se
nacudi da mu covek ukrade iz ociju. Oce Pera da ide na pijac da ga ubode sa
onim svojim opancarskim silom. A kaze mu brat Sava nemoj Pero zivota ti gde ces
da bodes coveka za dvaes bala. Ma ocu. Ima da ga bocnem, da mu prospem burag.
On.On ce Peru da prevari. I Pera se zivciro, i spremio da ide al nije dosao
autobus pa je odlozio za nedelju pa ce se spremio da ide da ga vata na pijaci.
I sta bi posle. Pa otiso tamo, naso ga i reko mu bre covece sto me prevari za
dvaes bala, a on mu veli ma to su oni moji radnici tovarili pa se zabrojali
nego odi ovamo ukraj da ti dam pare. Da ga ne vide i ne cuju jer ko zna kolko
je on tako pokusao da prevari pa gde mu upali kec dobro je. Bre pokvarili se
ljudi do korica, ne valja to, nevalja ne sluti na dobro...a ti moj Pajo
kazemozda sam malo ogresio o coveka, nije mi njegovo kuce podavilo kokoske. Sve ce biti da nije. Al neznam sto posto. A opet
mozda i jeste. pa kazujem ti nije tvor, ni kuce komsijino vec zmija, Kazes bog samnom kakva zmija. Kazem ja velika od 7 metara a on se
smeje oce da pukne od smeja. Ma ti si lud gde u nas kraj ima tolka zmija, ima oni barski sa zutom pegom na glavi sto fataju zabe po barama i kanalima al od pet metara ej brajko pa to jos nije u nas kraj niko video. A pricalo se nekad da su nekad u nasem kraju bile neke ale pa ih ljudi potamanili.
Eto ti brate to je piton. Kaze men Paja i vrti glavom. Ma kakav piton te spopao, jesam poludio kazes, ma kazem ti luda zmijetina, ispala iz kamiona, iz onog sanduka a vozili ga u terarijum, valjda kad zmije tamo oteraju pa se zove terarijum moj Pajo. I sta bi. Pa on skrpeta pa pravo pobeze kroz limunovu bastu pa u moj cumez. A dal su ga kljucale, pa ko zna moze biti al gde ces onolku zmijetinu da savladaju moje mirne kokice. Onda ti se on izvuce da ga ja ne videh pa se posle selom pronese glas da se pojavila neka grdna zmijetuna ene ko moja butina debela pa se sunca na pesku kod Vanetovog camca. Uzese oni neke vile i sekire te ga sa svih strana opkolise i jedva ga savladase kolko se to mrdalo i prevrtalo i kidisalo na nj. A gazda posle od zmiju dosao i cupao kosu sa glave, kaze sto mi ubiste mog pitona on je bio miran ko jagnje, ja sam ga od zmiceta odranio i prosvercovao u kartonskoj kutiji iz Rumunije. Donet iz nekog Ruskog cirkusa. Ma Cigani ga ukrali pa mu ga prodali. E pa rekli mu oni da vi izjavimo saucesce na pitona, mnogo nam je zao sto je vas piton zavrljao u nas atar al mi take zmijetine videli skoro nismo pa rekosmo da mi to nadjemo da koga ne udavi tolka zmijetina. A Stana koja je prva videla, umal nije zena pala u nesvest, jedva je povratili, davali joj secer i vodu kolko se bila uplasila. Presekla se, samo je vikala e mene grdne kolika zmijetina mene predje put, joj mene, joj kake su se to kod nas ale zapatile. Ljudi ce opet zmajevi da se pojave ko sto kaze moj pokojni svekar da su se nekad takve ale pojavile nekad u Zmajeviku...

NAMAZAN SVIM BOJAMA

12/4/2008

Ja sam, Mika, Milkan, Miladin, Miloje, Mile, bar tako kažu, čuveni moler u selu i šire. Evo vako bavim se ovim zanatom biće više od tries i kusur godina. Učio sam zanat kod čuvenog majstora Stoleta koji je gospodske kuće u Pešti molovao. Pošto za mene nekad ima a nekad nema posla, ja ti prodjem selom onako u vizitu da kogodj ne treba krečiti il staru varbu skidati sa duvara il sa starih prozora guliti koje ceo vek ja stružem i jopet gitujem a oni popucaju od kiše i sunca a i brate ispostilo se to drvo pa više ne drži ni gita ni farbe. Dakle odem ti ja na prekrst i uzmem jednu gajbu a u prodavnicu uzmem jedan karton da me ne žulja kad sedim, pa ti iz frižidera onako našte srca otvorim jedno ladno pivce i sedim ti tako dok prolaze snaše sa točkovima i kantama za mleko da ga predaju u našoj seoskoj mlekari gde kažu masnu jedinicu mož da dobijes samo ako turiš u mleko kaiš slanine. Gledam ti ja kako teraju il guraju one točkove sa onim kantama okačenim što na volan ili nazad na neku letvu po dve kante, kako je vec kojoj zgodnije i kako je koja svikla. Nisam još ni do artije pivo popio a prodje se moja komšika Darinka, ona što kad sedne na točak gume se sastave sa put a guzovi joj uvek u taktu mrdaju a one njene krupne sise samo se valjaju sa jedne na drugu stranu kako ona okreće pedale. Vozi ona tako prema meni, zinula vako u mene ko u sveca, razrogačila one svoje plave oci ko da vidi duha. Ja opet zinuo ko klipan u one njene sise a ona mene onako ko sneba pa u rebra upita. Gle ti Milkane piješ to ladno pivo sabajle, a proneo se glas da si ovoga mi krsta jutros umro. Ja se izbečio na nju, umal ne padoh sa one gajbe i ne ispustih tek započetu flašu piva. Sve da bi joj nesto i reko al mi se jezik zavezo, pa ni crne ni bele ne progovaram. Gledam ja nju i kliberim se ko nasa seoska luda. Ona stoji sa točkom, pa se i prekrsti. Nemoj da se ljutiš, nako ti mene puno uplaši, jer da vidm vako mrtvaca da pije pivo nije baš čest slucaj. Gledam ja nju onako rumenu u one njene okrugle obraze pa se smejem i velim bre šta je stobom jadna nebila, pa zar Milkan da se prestavi, taj film jos neceš da gledaš. Ima da namolujem puno kuća i prozora dok Milkanu dodje vreme da baci četku u jendek.
E Darinka da si me obradovala nisi al ajd nećemo da se vredjamo, eto javi kolko za po sata da je Milkan zamro pa oživeo. Tako.Tako. I sveću da mi ne donose a ko nije kupio sveću da se ne troši.. A oćes ili nećeš da mi kažeš pravo ko ti je tu vest preneo ko da znam ko mi je tako nešto na ovi lep dan poželeo. Nećeš kažeš da se zameraš sa komšije. Dobro bre Darinka nemoj. E moja Darinka, jesi bila devojka ko grom i puno smo žiiita i livada povrljali. A i ti me bar znaš ko zlu paru da Milkan kad popije sve se linije zategnu na duvaru kad se osuše. Da se ne ljutim, ma jok, ma neću na tebe Darinka, mozda će danas da me i ukopaju, pa se nasmejem, a tebe nisu još obavestili možda će kad se vrneš...Ode Darinka. A iz seosku pekaru sa četiri leba ide iz drugu malu ide Toma, što ga zovu burence. Pa mali je i debeo, pa liči na burence. Kaze oće ćerka da joj se soba okreci u roze a sin oce u plavo. Dobro de. Kako ti kazeš, gazda Tomo, kako ti kažeš, a trake neću da ti mećem to nije više i nije u modi, nekako bre dodje ciganjski, sad se od plafona spusti za dve šake jedna bela traka pa se izvuče jedna prava linija kolko prst da se složi sa bojom koja je na zidu. Ma ne brini se ja ću da ti uradim to kako niko nema u selo, pa makar bre bilo na moju štetu, i makar radeo dan više ili manje al da budeš zadovljan. Kada ti uradim neceš da me skoro zoveš. Ma sa pravi materijal koji stoji dugo, kad se nanese na zid i moze zena da ti ga opere, kad se uvatiš sa prljave ruke kad unidjes u kucu a bio si u štalu il u svinjac. Pa sa sundjer, il mokrom krpom pačavurom, a ako oćes da sjaji onda će ga prelakiramo al ti to ne preporučujem jer mnogo brate šljasti al ako ti oćes onda ce da ga lakiramo. A ako voliš mogu i labudove da ti nacrtam, na zid. Nećeš, dobro kako ti veliš tako će rabotamo. Sta pijem. Pa ti bar znaš, sve osim vode, sa vodu samo razredjujem farbu. Kad ću da ti dodjem, pa ne mislis sad, kolko sutra, eto mene sabajle. Nemo brej da mučis ženu da mi sprema rucak, znam da je u poslu, one to ne vole ko da ih poliješ so vruću vodu kad treba da kuvaju za majstori.. Znaš li ti kad sam ja radeo kod jedne mnogo fine gospodje, lepaaa. Nokti eve ovolikiii, so crveni lak nalakirani. Dodjem ti ja i počnem da radim, a ona kaže. Sa onaj njen tanki glas, majstore nemoj da mi jedna kaplja padne na namestaj, na ovi kineski tepih, sve da pocistiš za sobom neću ja da čistim za tobom. A ja sa sad odoh ko pedikira, pa ću kod frizera a posle cu na fitnesss, a sta ti je to valjda se tamo isteze uz muziku. Veli ona kad bude vreme ručku, evo ti za jednu pljeskavicu, evo ti i za jedno pivo jer neću da mi se opiješ pa da mi naparaviš svašta u stanu. A gde da kupim pljeskavicu. Pa na kiosk, pa tamo i pojedi nemoj da mi jedeš u stanu da se oseća na crni luk, ne podnosim crni luk. Uh. Isprica smo se. Ona mi reče sve. Vide ja kolko je sati. Okrenem i obrnem se po stanu, popnem se na merdevine iza ormana iza zavesa, pauci mi oci isterase, nije to videlo pajalice ni krpe, na ormanima pala prasina sa prsta, a ona gospoja. lakira si nokti. Donesem ti svoj alat, zamešam si glet, punu kantu pa ga ostavim da stane, napravim si dve kante farbe pune i sve to podelim na jos četiri kante, i u svaku sobu stavim si po jednu, sa oni moji svi valjci koje sam doneo u onaj moj krš od auta. U svaku sobu započnem po jedan zid il po deo plafona sa oni glet pa sidjem i otvorim ti jedno pa drugo pivo da se posle ne mucim, pa ti onako štrokav u onaj moj crveni kombinezon sednem u gospojinu stilsku fotelju i turim ti noge na ono njeno stilsko astalče. Popijem ti ono prvo pivo skoro u jednom cugu. Dobro. baš kako treba, ladno. Pa ti započnem i drugo. Pa ti onda razvučem oni moji najloni sve do ulazni vrata da ne kaplje farba gospoji na tepik i da se uprlja njen mozaik parket. A šta more ona rece. ne kuva. Ona ne kuva ni mužu. Dobro neka, de nece se ljutimo i ne mora. Sta kaze da jedem. Pljeskavicu na kiosk. Ko ker da glodjem. I jedno pivo da popijem. E da se ne istrosi na men. E taj film nece da gleda. E nećeš ga gospodjo će te milkan nauči kakav je red kad ti majstor dodje u kuću. Uzmem ti onu farbu i valjci pa fljas, fljas, svuda sa onu farbu po oni najloni u svaku sobu, malo na plafon kolko da se vidi da sam nesto radeo i maculjao, posto imam i male i velike merdevine ko pravi majstor račepim ti one najveće u onaj njen saalon ispod onog najveceg kristalnog lustera sto sam dobro oblepio sa novine i s lepljivu traku. A onda ti završim i ono drugo pivo. Pa se misljase dal da silazim niz one stepenice sa cetvrtog sprata da kupim jos dva pa mi se ne dade. Ve c ti se pokupim i sve ti tako ostavim i odem ti si sa onaj moj wartburg sto se dimi kad ga vozim ko kad tek podlozis vurunu sa tapaljiku i neko mokro granje. Ostavim ga na centru i ostavim prozor otvoren da se luktira, a ja ti uzmem jednu gajbu i jedan devlji karton pa iz onog zamrzivaca izvadim jos tri piva i popijem ti odma jedno jer sam bio vec ozednio. Vec je bice oko podne skoro cu i na rucak. A sta veli gospoja da glodjem pljeskavicu na kiosk. E da necu. Popijem ti i ono drugo pivo pa zapocnem i ono trece da ga zavrsim pa da idem jel sam za danas dosta radeo. Da odem da rucam pa da odem u zavicaj da se malo odmorim ko covek. A zeni kazem, da me ne budi, da kaze moj Mile je u zavicaju i ne smem da ga budim i uznemiravam dok ne ustane. A kad ustaje.Pa bice oko vecere ako ne produzi da spava za noc.
Cujem vec oko tri sata prvo mi zvoni cetri puta onaj mobilni pa posle i onaj u predsoblju. Mora da je gospoja dosla sa fitnes. Zapela ko mutava, ne silazi sa telefona e da necu da joj ustanem. Ma ajd da joj se javim da se ne zivcira. Podignem slusalicu a ona vristi, pisti, kuka, da nisam normalan, da sam ostavio haos, svuda kante najloni i cetke, prosuta farba, ne moze da se prodje od merdevina. Pustim ja nju da se izvrsiti, pa onako ko kad je coveku lose, polako gospoja, pa evo me bolestan sam. Pa kako si bolestan sta ti je sad, da nije od dva piva sto si popio. Ona mi je i pivo brojala. Ma neje gospoja, vec od pljeskavicu, mora da je bila pokvarena, pa me zboleo stomak kad sam bio na kiosk pa me eve lezim nemogu oci da otvorim, neko trovanje imam stomaka. Tek onda ona rafalno raspali ma kakvi tri dana da mi onaj krs i lom stoji po stanu. Pa sta da ti radim ja moram kod doktora pa na snimanje pa cu odma da dodjem cim mi bude malo bolje nema da brines.
I tako i bi, nisam otisao ne tri vec pet dana dok se gospoja nije oladila i zvala sve manje i nije vise bila onako kocoperna. Vec spustila je gard i pocela je finije da me namoljava da dodjem da zavrsim posao jer ne mzoe da gledas pet dana i ne spava u stanu. Dobro gospoja. Nemo da brines dolazim al sam jos nejak. Jos mi stomak ne podnosi suvu ranu. A ona ni pet ni sest veli ne brini ja cu i rucak da spremim, a pivo koje izvoljevam da kupi i dal volim da bude puno ladno il onako. Da bude ladno, ko zmice. Okrenula se gospoja za trista sezdeset stepeni, vise ne vice ne prsti, te tuzice me jer kud da tuzi bolesnog coveka sto je tri dana lezao u bolnici od teskog trovanja stomaka. I dodjem ti sabajle, a gospoja skuvala mi kafu, pa me nutka te ocu li meda il bi radije slatko od tresanja sta ni vise godi za stomak. Popijem ti onu kafu a ona mi sipase jednu rakiju pa posle i drugu al nekako prevrce oci ko da mi broji pa kad me ponudi sa trecu ja ne fala gospoja prvo poso pa onda sedenje i pijenje. Pa se popnem na one moje merdevine, prvo prospem onu vodu iz kante gde je bio glet, malo ukljucim mikser koko da se promulja pa sa dve ruke pregletujem prvo jedan plafon pa drugi pa posle i ostala tri. Sa gleterice nije palo nista palo da se ne ljuti gospoja, a i nije majstorski da se razbacujem sa materijal. Onda uzmem da gletujem zidove, a iza mene led. Ma staklo. ravnooo. tako majstore, da se zna u koju skolu sam isao. Da se zna da sam ucio zanat kod majstora Stoleta sto je radeo u Pestu u gospodske kuce moleraj. Pa ri to sve svrsim nije bilo ni pola dva a gospodja se izviruje iz kuhinju i pogleda dal sam svrsio da rucam. Pa me pituje jel cu da rucam skoro. Ma nemojte gospoja da se mucite sad mi je bolje pa cu da idem na kiosk da izem nesto. Ne nikao majstore, kakvi na kiosk. Ko zna sta prodaju tam. Moze opet da se desi da se rabolite pa da vam bude gore. Vidim ja kolko ima sati, da se ona pituje da ja svrsim posao, da ne ostavim opet kante po stan. Pokupim ti ja moji najloni pa donesem onaj moj usisivac pa da joj bar usisam tepihe a ona neee nikako jos treba i kuc da mi spremate. Nego da mi otvori jedno pivo dok ona usisa tepihe. Vrtese se ona, zujase sa onaj moj usisivac sto retko kad i palim jer nemam sta nu da usisavam al da se pokazem da ima svu spremu i da se prica da nosim i usisivac. Popijem ti jedno pa i drugo pivo pa se pozdravim sa gospojom, posto sam rucao, prvo supu, pa jedno jelo pa onda i drugo. Te lovacke snicle u ovi sos, te seckana piletina i dinstana teletina sa povrcem, i salate je spremila ko da cu samo travu da jem. Kaze zdravo je ona je vegetarijanka, ne je meso. Neka gospoja moze biti, moze biti. Pa kada je bilo, oko pola cetiri, a ja radim samo do pola cetiri makar gorelo, makar sevalo i kisa padala ko da neko sipa sa nebesa, ostavljam sve, palim auto ako oce da upali, a oce. On ide i sa jednom svecicom. Samo da mi ne pukne sajla od gasa, e onda moram da se prucim pod njega pa da namescam dok to ne namestim. I sve sam, kakav majstor, on nije vido moj auto, on da zna bolje sta mog Wambordzinija boli. E ne. I tako odo na centar pred prodavnicu, uzmem ti onu moju gajbu i malo deblju karton da me ne zullja iz zamrzivaca tri piva pa jedno popijem odma drugo onako vec gustiram a trece zavrsim pa da se ne zadrzavam ovde recice da nista ne radim i nemam posla nego da odem ja malo da se odmorim, nigde nije lepse nego u mom zavicaju. Kaze meni jednom krohac kosta kad sam dosao da mi sasije odelo, da ne moze jel ide u zavicaj. Da ga cekam kad se vrati onda ce da uzme meru i da mi sije. Gde da ides pa ovde iza paravana na svoj kauc da odspavam pa kad se probudim a ti onda dodji. E lebac ti. Ima covek pravo. Zna Kosta sta je zivot. Neka gori, nek musterija se zeni, kolko sutra on ne popusta prvo u zavicaj pa onda posao. A bio je majstor da ga nema nigde, Mogao je sve ko iz novina da sasije. Samo pokazi sliku i on makaze i odma iskroji. A sta je bilo moj uco da ti pricam kad sivec navalio sa gospojom, pa sutra ti se vrnem do podne lepo sve okrecim, ni jedna kaplja nije kanula, nosim ja krpu i op al ne treba vise kolko da vide da je imam. Gospoja samo igra oko men i nutka me oces pivo, oces rakiju. Ma necu mani me se dok ne zavrsim samo po jednu. Zavrsim ti ja i onako vec da krenem u auto a gospoja ne nikako sramota da tako idete na ulicu. U kupatilo. Pa mirisljavi sapun i peskir, te da operem ruke. Sad dal je ona htela da se ja i okupam to neznam. Isprati ona mene, pa mi dade cast, pa me hvali kako nije imala takvog majstora nikad, da nije videla nikog da tako dobro radi. Da je pedantan. Ja kazem njoj, nisi. I neces, ja sam ucio zanat kod majstora Stoleta koji je u gospodske kuce moleraj izradjivao cak do Budima i Peste. Dal je stvarno bila zadovoljna il me se napokon kurtalisala to samo ona zna, mozda sam ja o njoj imao nesto losiju sliku al sam je na kraju video u drukcijem svetlu...
I dodjem ti posle kuci moj uco rucam i odmorim dok nesto ne lupi pod prozorom. O sta to lupa, koji djavo, sad. I ona deca se navadila pod moj prozor da igraju fudbal. Nisu deca vec na vrata lupa onam, moj drug, moja komsika Lenka. Zove me na kafu i kaze da ponesem cetku da joj samo zamazem neku fleku u dnevnu sobu. Dobro Lence, dolazim oma zakuvaj nam kafu i sipaj rakiju samo da se umijem i eto mene, spremi jedne novine da ne ti kaplje farba da se ne mucis posle da cistis. A svi misle da ona ima nesto smene, ma nema ona i ja smo ko dva druga, ma ko brat is setra. Al svet ko svet, kazu Milkan i Lenka ko da se svalerisu. Uzmem ti ja one moje bolje valjke i bar dve dobre cetke i odem a Lenka skuvala kafu i sipala nam po domacu rakiju. Popismo mi to i ona kaze vidis ovu fleku ajde zamazi to da se ne sareni i bode oci. Kazem ja moram ovaj zid bar priblizno da ofarbam a fleku da ti zamazem mogu samo da nagrdim jos vise. Predjem ja taj zid. A ona kaze e moj Milence pa vidiii sad kako mi ovaj u predsoblju odudara pa predjiii i njega. Cutim ja i predjem i njegaaa. A ona gledassse pa ko veli a onaj do ulice zid sad ostao skroz drukci. Jes Lenka bas drukci. Predjem ja i s njega a ona pitala bi me a i nebi da onu decju sobu da joj predjem. A ja se okrenem pa joj kazem e bre Lence pa ti za ovu tvoju kafu i rakiju oces ceo stan, jebes ga, da ti okrecim. Ma okrecim ja na kraju i tu sobu jer ona je moj drug i ima da radim dzabe bre ako treba...a svet, ma nek se svet okrece oko svoju muku i zabavi o svoj jad a koj gi dirne u moje Lence ima da ga pocepam ko svinje belu gusku...

DVE PRIČE

13/4/2008

RODJENDAN

Dobro vece. Pijem, pa nisam bolestan. Pa sto me pitas. Pa znas vec, pivooo. E moj uco, samo nesto piskaras i zapisujes u tu tvoju kupusaru. Ajd da popijemo po jedno pa idem jer sutra slavimo rodjendan. Pa kome, onom starijem detetu. A kolko ima godina, pa cetrnaest.bogu hvala. Pa slavimo. Tu nemoze da se omasi. Moja Ljubica to slavi uvek ko da je slava, imali nemali ima da ima, da se zakolje prase i jagnje naprave bar tri torte, naruce kolaci, gotovi, bar pet kila, ona spremi bar tri ruske salate i nareze na one velike tanjire svega, sunke, kobasice, kuvana jaja, krastavcica, sira, za predjelo. Da ne zaboravim tu su i rolati, sa meso, kiflice i ruze koje moja Ljubica najbolje pravi.
Pa uco danas mozes da nemas al za rodjendan ima da imas makar se zaduzio, jer kud da se preskoci detetu rodjendan. I ko nam sve dolazi, dodju mi iz tazbine surak i surnjaja, pa svaja i pasa, onda obavezno dodje nam kum i kuma i deca, dodju detetu svi, ujaci, ujne i sva komsijska deca, pozovemo sve da se koje dete ne uvredi. I tu se uslikamo svi, a nase dete, duva bar dva puta u svecice na tortu da se to ovekoveci. Pa jel kosta nije da ne kosta. Al gde ide june ide i uze. A kud bruke da kazu da je Milkan prekinuo da slavi detetu rodjendan. A jel idemo kod drugih na rodjendan. Pa idemo. jel kupujemo poklone, pa kupujemo. Jel se istrosimo. Pa kako kad a kad idemo kod kuma ponajvise. On kad dodje kupi sve najskuplje pa posle to treba vracati pa se sa Ljubicom raspravljam dal smo se dovoljno istrosili da nam se kum ne uvredi. Pa idemo ali nije ni od kuma kao pre. Kako to. Pa lepo. Odemo ti ja i Ljubica kod kuma slavio je skoro onom cetvrtom detetu rodjendan, izvadili smo poklon, ono ga otvori, razveza one sjajne trake i skide onaj sjajni papir. Samo otvori kutiju i cini se da dete nije ni pogledalo poklon, baci ga tamo u kraj na gomilu, ko da smo mu doneli probusenu loptu. Rece hvala vam kume, bas vam je lep poklon i pozdravi se sa nama. A ja se okrecem ko ringispil okolo gde cemo da sednemo. Gde je astal. Gde su stolice. Postavljeni tanjiri. Mislim. Mozda je kum sada to postavio u drugu sobu pa se nagvirujem al jok. Kad eto ti kuma. Stavio skupocenu kravatu, osisao skoro da i nema kose na glavi. A kuma u dugacku crvenu aljinu sa dubokim dekolteom i onom debelom ogrljicom zlatnom oko vrata. Pa se pozdravi sa nama. Pituje nas kako smo ima li posla. Ma kumo za ludaka uvek ima posla. Pa jel se zaradi stogod. Pa sad kumo, kazem bas da za kiselu vodu radim ne radim, al nemogu da se pohvalim da sam kupio nov auto kao ona po treci put. Ona se kiselo nasmesi na moje sale pa kao nam se pravda. Pa ko rece nam. Kume, kumo. mi smo resili da nesto promenimo, da vise ne postavljamo sto i tanjire, vec smo postavili svedski sto, tu su sad kiflice i one mini pice, krekeri sa sirom i plasticne case, kartonski tanjirici i cackalice. U onaj njen salon u koji mozes da smestis prosecan stan se skupilo razlicito drustvo, poslovni partneri, kumovi drugari sa tenisa, iz luke neki vlasnici jahti i brodova. Svaki sa kajlom oko vrata, osisani na celavo. Obuceni u neke koznjake kad izadjose iz svojih skupih automobila mislio sam da da je dosla neka strana delegacija. Svi pricaju neku pricu, koja se vrti oko poreza, nekih veza sa ljudima na vaznim mestima u politici koje treba verovatno da podmazuju da bi se i oni debelo ovajdili. Kazem ja kumi, kumo veceras si ko puce, cini mi se ni kad si bila devojka nisi bila lepsa, a ona se kezi sa onim nazmazanim ustima sto se presijavaju ko da su lakirana. A kuma uistinu je nesto uvenula, i kum je jo vise ocelavio i pustio jos veci stomak na kojem je pala siroka i nekako metalizirana kravata sa neke ukrstene bele strafte. Falim ja nji, a oni to vole, da im se podilazi, kad im trazis na zajam onda kukaju kako su u velikim problemima i dugovima. kad ih slusas cini ti se da su njihovi na svetu najveci. Pa i ne trazim vise jer su oni navikli samo da uzimaju a da nekom pomognu jok. Kazem, e
vala kumo i kume postujem vas jer ste uvek moderni i napredni. Da i mi nesto novo vidimo, taj cuveni svedski sto i nek vam je detetu srecan ovako lep rodjendan. A kuma se zahvaljuje i kaze, sluzite se sami,to rekose pa odose da im se poslovni partneri ne uvrede, a mozda i nemaju sta da pricaju sa sirotinjom. Ja ti gledam onaj njiov svedski sto, odemo tamo pa uzmemo po jedan tanjiric na njega stavim, zuzu, krastavcice i kiflicu i nekolko parcica kobasice nabodenih cackalicu . Ukrutio sam to u jednu ruku a u drugu drzim pivo, ne pijem iz plasticnu casu, samo iz flasu. Direkt. Okrecem se okolo gde cu da sednem i kako da sad jedem kad drzim u jednu ruku tanjiric a u onu drugu flasu piva. Kud cu sad, pa se snadjem i nadjem u cosku garaze jednu gajbu od piva, pa ti sednem i izjedem onaj zuzu i popijem tu ono mlako pivo. I onda zovnem Ljubicu. Ljubice sunce li ti tvoje, polazi kuci odmak. A ona. Rece dobro i nista ne kazuje, cuti, zna kolko je sati. Cuti ona u autu, cutim i ja. Dodjemo ti kuci. A ja jos sa vrata puknem, e da mu necu vise otici, ma necu mu zgaziti vise tamo, ima da ti noge prebijem ako mi vise pomenes rodjendan i kuma i kumu i moju i tvoju familiju, dal neko slavi rodjendan. Da mu ja jedem zuzu, da stojim pored svedski svedski sto, ma kakav svedski sto. Ko ker glodjem i bockam kobasice na cackalicu. Pa ja to ne jem ni moji pomocnici. A moj kum kod mene kad dodje, turi noge pod astal, odpusti si kravatu, ma more i skine si kravatu, pa onda oce li supu, supino meso, sarmu, cufte, oce li od praseta ono malo sarenije meso il krtije il vise voli vrucu jagnjetinu sa raznja. Kakve viljuske i noz, jede rukama, krckaju one kosti ko kad ker navali kada je mnogo je gladan. Masna mu brada, pa tri puta ide u kupatilo, i vrce se i opet jede, a on meni ocete li zuzu. Da mi vise nisi pomenula rodjendan, jesi cula Ljubice. Dobro Milkane, a tako ona to jer je Ljubica moja dobra, ne ljuti se ona i ne tera inat. Dobro Milkane nisam ja kriva sto kuma tera modu i uvodi te belosvetske ludorije.I tako moj uco, ja odoh na taj rodjendan i zareko se da vise ko mi pomene rodjendan i rodjendansku tortu bolje nek bega od mene.
Imamo slavu, bozic, uskrs a deca neka su nam ziva i zdrava dosta sam ja slavio i preslavljao rodjendana a ti cujes li me svedski sto u moju kucu Ljubice neces da mi uvodis. Dobro Mile, kako ti kazes, bice kako ti kazes...

TATO, LADNO NAM JE...

Po ko zna koji put puce mi sajla na autu. bas kad sam zavrsio poslednji oluk, i sisao sa krova, ubacio one plinske boce i alat pa da se sklonim sa onog vetra koji taj dan ko za djavola poceo da duva a spremala se i kisa a krov je bio poluotrkriven pa sam se u vodu pretvprio dok sam sve vertikale i horizontale postavio, zaletovao to ljudcki i nisam seo da popijem ni casu vode. Kad sam hteo da krenem puce mi sajla na autu. U sto ti majki, pa zar sad da puknes, izvadim ja ono zadnj sediste i stavim ispod auta da namestim tu sajlu. Al nema sanse da to namestim ovde pa ti okrenem sa mobilnog komsiju Abedina da dodje da me odslepa do njegove garaze i da mi namesti tu sajlu. Kaze nemoze odmah moze kad se vrati iz kafane gde svira pa ce da mi namesti tu sajlu. Sta cu kud cu, uzmem taksi pa na roditeljski cerki kaze nemoj da ne dodjes tata molim te ima da se naljuti na mene mnogo je vazno jer ona pravi neku anketu i moram da budem tamo. Dobro cero, ma tata ima da stigne makar leteo. I upadnem ti u neku guzvu na mostu, u neki krkljanac, sudar je bio, pa se skupio narod ko da je vasr da gledaju, a ja ti ga zaustavim pa peske preko mosta i kroz park i stigoh u zadni momenat na roditeljski. Procitase oni prvo ocene, ko je kaznjen a ko najuren iz skole, pa malo na moju vodenicu, kako su danas roditelji puno zauzeti i ne brinu o deci, Da im daju novac i ne druze se, ne pricaju i ne resavaju probleme zajedno. Uh, ja poplaveo, vec, pena samo sto mi nije udarila na usta, al stisko zube i cutim ne progovaram. Rekla mi se Daca, ti tata nemoj slucajno da si nesto komenterisao, da si se javio za rec, znas da ti uvek kazes nesto pa posle ja moram da crvenim pred razrednom.
Ma Daco moje ima da cutim ko zaliven, ko da sam nem, A ona brblja li brblja, kako su deca postala nevaspitana, kako se ljube po hodnicima i ucionicama pred profesorima. Kako piju i puse, osecaju se na duvan a mozda se desi da se uhvate i loseg drustva. Uh ova ne misli skoro da se ugasi. Ima da drobi do pola noci, a moj auto stoji pa stoji tamo a sutra treba da trista metara oluka postavim kod Radenka. E sad da predjemo na anketu. Uh. Gde me nadje. Al ajd uzmem i ja ona tri papira. Sto pitanja. Sve do tankih creva, skoska sprema, bracno stanje, kolko dece, imas kucu, nemas stan, jel ste tukli decu kad su bila mala. imaju li neke fobije. Uh sve gore od goreg. A na kraju slag na tortu skolska sprema i govorite li svetske jezike, koje programe znate na kompjuteru da koristite i samo sto ne pitajuznate li da pilotirate na onaj Spej satl. Sta cu kud cu. Pisem ja, zaokrizujem, ma ko da cu da doktoriram, brisem celo sa maramicom al svakop pitanje cini mi se sve gore i teze. Odgovaram ja a nemam ni od koga da prepisem pa zevam okolo ko da ce sad da me uhvati kako prepisujem pa da mi da jedinicu i izbaci napolje. Uh zunce ti kalajisano, sve po redu nekako ja i odgovorim al na kraju dodjem do jezika. Koje jezike govorite. Pa sad. Govorim. Srpski, ciganjski jel sam odrasto u ulici sa cigani i jeo is iste serpe przena jaja. Govorim, pa sad vranjanski a po malo i Crnogorski. A programi. Pa radimo razni programi, okrugli oluci, oni cetvrtasti, siroke vetar lajsne il one uske, pa onda po narudzbi pravimo vrata za dimnjake i pevca sto se okrece. Rece da se ne potpisujemo, i tu mi pade kamen sa srca, jer bi me cerka nagrdila sta sam sve tu napisao da na oci ne mogu da joj izadjem veceras. Kaze nam ona hvala vam sto ste dosli i dodjite na otvorena vrta. pa kud cu ako ne na otvorena vrata. Ko je vidio da neko ulazi na zatvorena vrata. Izadjem ja u hodnik i zovem Abedina al nije u dometu. Uh sunce mu kalajisano. Uzmem opet taksi pa aj kuci. Tamo sedi zena, sedi Daca, a preko puta Tasa i upiljile se u mene ne trepcu. Pricaj sta je bilo. Pa sta je bilo. Ko na svakom roditeljskom, ocene, nekog kude nekog hvale, roditelje zakace da ne vode racuna o deci da misle samo na pare. I sta jos. Pa da se kurvaju po skoli, da devojscice decaci vataju gde god stignu. Ma tata pa zar mislis da sam ja takva. Daco. Cero ja znam da si ti bila dobro dete, imas dobre ocene al sta znam mozd si i ti ko i oni, jer vidim da si i ti stavila mindjusu u nos, a sve krace majce oblacis ko da nemas sta da obuces. Uh tata. Ma reci ti nama sta je bilo posle. Pa sta je bilo anketa li je, test li je. Ima pitanja da obelis. I sta sam radio. pa pisao sam sve kako i jeste. Ozenjen. Jesam. Deca. Zenska. Zena. Domacica. Decu nisam tukao, zato je bila zaduzena zena dok sam ja visio po krovovi. Uh tataaa. A posle neka pitanja koja nisam razumeo, kolko mozete da donirate, dal misle na organe da dam bubreg, ja sam napisao da. dao bih bubreg ako treba, al ona kaze da ne treba. Jao tataaa. Sta jao. A na kraju pitali su za jezike i sta sam odgovorio pa govorim ciganjski i po malo Crnogorski a natucam i vranjanski. U bre tata nisi valjda napisao ciganjski. Mama ja nesmem od stida da odem razrednoj na oci, Jaoj tata sta si ti sve tu napisao, Jao tataaa. Pa sta jao pa ja sam odrastao sa cigani a u dok sam radio u fabrici su se menjali sefovi. Prvo budu Crnogorci pa Vranjanci. I tako sam ti ja uz nji naucio jezike. tako ti ja izreferisem sve i onda da okrenem Abedina dal je gotova ta ciganjska svadba i dal su odveli mladu il je pobegla. javi se Abedin i kaze, evo palim motor i dolazim odma pa idemo sa motorm da namestimo auto.
Poceo neki vetar po ,alo promice i kisa. Ja sa ciganinom na motoru, ko dva ludaka, bez zadnjeg svetla nekako dodjemo do auta i skrpimo ga kolko da ga oteramo u garazu kod Abedina. Ubacimo motor u zadnji gepek, jer su mi uvek oborena sedista a lada ima veliki gepek i moze da povuce ko mazga.
Dodjemo mi i treba da dignemo auto na dizalicu da namestimo sajlu jer Abedin nema kanal. A moja dizalica nevalja a on nema dizalicu a majstor je dobar al ciganjska posla jos treba da ima i alat. Zato kad ides kod Abedina nosis i alat sa sobom ako oces da ti popravi auto. Stacemo uzmemo neke panjeve i jedan skoro odsecen bagrem negde oko dvaipo metra duzine pa na prekret podignemo nekao moju ladu na one panjeve i on se zavuce i pocne
da lupa i mrndza po ciganjski. Znam da nesto ne valja, il ne moze da skine da je zapeklo, zardjalo da ce da bude daj koka kolu da sipa na srafovi jer on za neki sprej i nezna. Samo nafta i koka kola kod Abedina su u upotrebi. A bre komso, a jeblo te auto, sad sam ti ga uzeo i vise me nemoj zvati kad imam svadbu. To on uvek tako. Moj brat Abedin. Zajedno smo odrasli, devojcice stipali, ja ljubio cigancice on nase bele i krali bostan i banane na pijacama. Petljao je on, lupao te malim pa velikim cekicem, psovao po srpski i ciganjski i mesec i zvezde skidao al nece da se odvije pa to ti je, A vec uveliko hvata noc, pocinje ladno. Kroz one rupe, na garazi duva promaja, a to nije graza vec jedna obicna supa od lima i najlona pokrivena terpapirom i biber crepom kroz koji je uvek curila voda kad pad kisa jer nije imo dobar pad krov il nije imalo dovoljno crepa da se bolje slozi. U neko doba izadjose iz njegove kuce cigancici neko u sako njegovom, neko obuklo njegov veliki dzemper, neko obulo one radnicke cipele sa gumenim djonom. I dodojose i vicu ga. Tato. tato. On cuti i broji sve zvede pod autom. Opet cigancici se nagli pod auto i vicu. Tato Tato. On se ostavi cekica i izvuce se ispod auta. auta. Razumem ja njih deca izasla onako gola i vicu ga jer im je hladno a nemaju vise zdrva ni uglja pa se zale i vici Tato bre ladno. I cvokocu decica onako gola i bosa. A on ih pogleda onako ljutito mislio bi covek sad ce ih pobiti. A on skoci pa uhvati jedno dete pa drugo za ruku pa na ciganjskom. Nema zima. Ajde svi zamnom. Gimnastika. Jedan., ruke gore, dva ruke dole, tri cucanj. I tako ti ja gledam tu scenu kako ciganin radi gimanastiku sa svojom decom jer nema da im kupi ogreva pa sta ce kud ce da im pomogne mzoe jedino gimnastika. Poljubi svako dete i rece im ajd sad u kucu pa ce doci tato i donece drva kad icepam ovaj bagrem. E komso vis kakav ti je nas zivot ciganjski. Vidim komso. Vidim. Kazem ja njemu sve na Romskom jer ja govorim i druge jezike sem srpskog. Pa nekao se odvi i onaj sraf dal od koka kole dal od muke pa zamenismo onu sajlu pa icepasmo onaj bagrem sa kojim smo podigli auto, on ode da im zalozi vatru a ja ode da tovarim oluke jer cu sutra ako ne pada kisa na krov da postavljam oluke a tako bih voleo da pada pa nek pada nedelju dana da ne prestaje uopste...

BELO JARE

16/4/2008

Živeo je na kraju sela malo izdvojen sa kućom od ostalih kuca i ostalih ljudi, skoro u sumi vise potoka i Sastavaka deda Nikola kapetan. Nekada davno je mozda je bio prvo narednik pa u ratu dobio čin kapetana za svoje herojske podvige. Mozda je postao i prvi nosilac Karadjordjeve zvezde sa macevima u nasem selu koji se vratio ziv kuci a da nije bio invalid u ruku, nogu ili corav na jedno oko. Medalju za posebno iskazanu hrabrost mozda je dobio od kralja pred celim pukom. Od zadobijenih rana od kursuma i bajoneta osecao bolove u ledjima na svaku promenu vremena. Pricao mi je samo da je kao mlad služio u cuvenoj kraljevoj gardi sto je onda bila posebna čast, a posle kada se vratio iz rata ceo svoj vek kao bunardzija proveo pod zemljom. Bio je za mnoge u selu ziva legenda, jer ga niko nije mogao oboriti u rvanju, skociti u dalj. Svako ko je sa njim podelio megdan je dugo pamtio udarce koji imaju ritam gvozdenog cekica koji protivnika u kratkom roku prosto samelje. Svako ko mu se zamerio i okusao u borbi sa njim je iz crkvene porte iznesen u besvesnom stanju. Svako ko se pouzdao u svoje misice, telesnu tezinu morao je da se suoci sa njim i plati skupu cenu jer nije izvagao njega kao protivnika, kakvog opasnog borca ima pred sobom. Zato su ga zaobilazili i sa njim se nisu kacili. Godine su prolazile, a on je ziveo zivot usamljenika, suvise povucenog i zatvorenog u svojem cudesnom svetu dalkeo od svih u kuci od kamena i verandom na kojoj davno uradio tri lepa i vitka luka od kamena. Sve sto je bilo od drveta na kuci je otesao sekirom koju u nasem kraju zovu bradva, kratka sekira siroka i malo zakrivljena tu gde se nalazi drska, iskovana da ima tezinu i zamah, posebno okaljena da prilikom tesanja zvoni reskim zvukom kao kad se udara metal o metal. Na kuci je napravio hrastova vrata i na njima svojim dletom urezao sare koje lice na one cvetove koje je u odredjenom danu u godini brao i susio za spravljanje melema. Vilinsko cvece srcolikog lista, uskog i zvonastog cveta, zarko crvene boje, sa prasnicima koje su stalno oprasivale pcele. U polju je poznavao i brao jestivo bilje. Neke pecurke sa stabala je skidao i ostavljao za lecenje nekih opakih bolesti. Dobrocudan kao covek, odlicnog zapazanja, zivog uma, pamtio je mnoge pesme o junacima i legende za koje se nije znalo dali ih je on cuo ili ih je sam izmislio. Pricao mi je o ratu. Rat je jedno ljudsko zlo. Mnoge dobre ljude rat je odvojio od porodica, koje su se zlopatile ako im je neko poginuo ili im se vratio kao bogalj. Mozda je on zamrzio uniformu posto je video previse ranih smrti, zamrzio je oruzje i nije zeleo da ima posla sa ljudima kao pre. Kad je video lice i nalicje ljudsko, video lice zla i zato bi najradije izbegao ljudsko drustvo. Kao da je bolji kontakt imao sa decom, zivotinjama i prirodom nego sa ljudima u koje je kao da je izgubio svaku veru. Voleo je vodu. Odlazio je na reku. Na izvore. Pronalazio je vodu tamo gde je nema, a voda ga je bas htela a on je nju zavoleo kao sto se obozavaju i vole zene. Doživeo je svoju duboku starost nekako previse zamisljen i usamljen, a donekle i zaboravljen od svih pa čak i od rodjene dece koja su se rano rasula po svetu. Poživeo je dovoljno da ga ja upamtim a bio sam na granici kad dete pamti ili zaboravlja ljude i prve dogadjaje. Moj deda je bio meni moja prva knjiga. Iz nje sam stalno crpeo prve price, lepe price iz njegove mladosti. Deda Nikola kapetan je bio meni kao drugi deda, moj vilenjak, neko ko je izasao iz decjih bajki. Došao je nekim cudom kod mene da me obraduje i usreći uvek sa nekom novom bajkom. Jednoga dana se tako on pojavio u dvoristu. Kao u nekoj igri, mozda je osecao citavim telom vodu duboko ispod zemlje kako struji, nepogresivo i bez sumnje obelezio je tri mesta gde je odredio da ima vode. Mesto gde ce se kopati novi bunar izabrao je ono gde će vodena žica biti bogata, da se ne desi da u godine koje nisu vodom rodne taj bunar presuši. Pre kopanja po svom starom bunardzijskom obicaju izgovorio je neku molitvu i cudne reci uz samo njemu poznat ritual, zaklao je petla pa je zasekao veliki krug gde poceti kopanje našeg budućeg bunara. Prvih nekolko ašova i kroz prve slojeve je brzo prosao. Medjutim on je dobro znao da ce prave muke tek posle doci, kada se prodju i oni slojevi sitnog kamena i sljunka i dodje do ljutog kamena, do gole stene, koja se nije dala razbijati ni cekicem, do minama, koje je svojom sigurnom rukom starog ratnika, postavljao u stenu podno zapocetog bunara. Kada ga spuste u bunar on pocne da peva, cuje se njegov cist i zvonak glas iz dubine bunara. Ponekad sam prekidao igru da slusam neku pesmu koja je dopirala na povrsinu. On ne izlazi dok ga ne povuku na sajli na kojoj je vezan komad debljeg drveta koji je uzjahao i tako se spustao drzeci se za sajlu. Kada naredi vuci, onda se izvuce sajla pa se veze velika metalna kanta, neko manje bure u koje se ubacuje materijal koji on iskopava i ubacuje dole u bunaru. Danima je trajalo to mukotrpno kopanje i vadjenje razbijenog kamena i zemlje. Sva zemlja i sitan kamen je bio raznosen po dvoristu i tako je dvoriste lepo posuto sitnim kamenom i nivelisano plodnom zemljom. A nije ni bilo ravno, na nekim delovima je pre bilo u blagom padu. Prolazio je metar po metar i svaki sloj mu se pokazao, pricao mi je o glini koja je masna i kroz nju ne prolazi voda. Zove se Uma. Pricao je o rdjavom vazduhu koji se stvara u bunaru i koji zna da ugusi neoprezne kopace. Cudno, njega osetim nekim svojim culom iako nema ni boje ni mirisa. Ali uvek proveravam bunar kada je vecma veoma dubok sa spustenim i vezanim piletom. Sedim i ispusim pa proverim kad ga podignem ponovo gore jeli pile veselo. Posmatrao sam uvek je lagano savijao cigaretu, uzivao je u tome i polako ispusio. Gledao zamisljen negde u daljinu gde ja nikad nisam mogao svojim ocima da dosegnem. Njegovo zidanje ciglom je potrajalo do polovine bunara. Zidao je sve u krug ciglama koje je povezivao tako da ni malter nije bio potreban jer su cigle dobro nalegale i uvek je stavljao ispod njih na odredjenoj dubini, betonski prsten koji je sve te cigle drzao.. Negde na petnaest metara kolko gledam, Da Nikola je tvrdio, javice se prva voda. Tako je i bilo jer je dobro poznavao kretanje i podzemeni nivo svih reka i vode povezane sa izvorima u kraju. Javila se ta prva voda. Rekao je da ta voda nije nekog kvaliteta. Površinska. Tu vodu je on ocekivao i nije je uzeo za neku ozbiljnu zicu. Rekao je odmah. Ljudi to je voda sto ne daje bunaru siguran dotok. To je voda koja moze da potpuno usahne,da se zagadi ili da se smanjuje i povecava zavisno od kisa. Nastavio je kopanje. Od tog trenutka negde od polovine bunara pocela je njegova velika i prava borba sa stenama. Dinamit je trosio kao da ga ima u izobilju, a druge nije ni bilo jer drugacije se nebi ni sislo do vode. Jedan metar kamena se kopao danima i izbacivao kantama koje su bile tako teske da su vadiocima pucale ruke iako su sa svake strane zajednickim snagama vadili dva coveka polako na povrsinu pazeci da nesto ne padne i ne povredi slucajno bunardziju dole. Dole je vec nastajao bunar daleko siri nego sto je gore bio ozidani deo. Dole nije vise ni zidao vec samo ako postoji potreba cementirao neke razdvojene stene da se ne odrone ako bude nekog zemljotresa. Pa je opet isao dole, i dole. A vode. Nema, pa nema. Sve je vec pocela da hvata panika da ce taj bunar biti bezvodan. Ali stari bunardzija Nikola je bio pun vere i samo je odmahivao rukom i govorio svima, samo nam preostaje da kopamo a ne da pricamo oce li je biti ili nece. A voda je tu da znate dole, kao sto su ove moje vene na rukama. Kada se pogodi u ove velike zile i voda ce poteci sama, pojacati i nadoci, kad dobije veliki odusak. I kopao je danima, neumornosve dublje, kao da nije osecao umor. Njegove cvrste i ocelicene sake su sa onim cekicem tukle po steni a zvuk je odbijao u jednakim intervalima i bio ritmican kao neka podzemna muzika. Moj deda je stalno kao po obicaju kukao na sve vecu dubinu, na utrosenu municiju i dinamit, na sve one protekle mesece rada koji su ga skroz odvojili od poljskih radova, meseci koje su se vec se oduzili u nedogled kao da taj bunar nikad nece biti zavrsen. Novac koji je bio u kuci se davno istrosio. Baba je vec dedi pocela da zvoca da batali to kopanje bunara jer taj cudak Nikola sto sanja vile i nocu leti u oblake da vodi neke svoje bitke kanda kod nas nece tu svoju zicu naci i voda nece salom u tom bunaru poteci. Otac je svakodnevno sa konjima vukao izvadjeni kamen i istovarao ga i video se umor od vise mesecnog vadjenja te pune kante kamena zajedno sa dedom. Kao da su svi poceli da gube veru da ce se taj bunar zavrsiti srecno, jer je Da Nikola davno presao uobicajenu dubinu od trideset metara i vec je presao i trideset pet metara i opet voda kao da bezi, kao da se sklanja i izaziva ga, kao da je cuje, tu ispod njega, cuje kako šumi i sapuce al opet, da mu se pokaze nece. Dedina braca su pocela da ubedjuju dedu da zatrpa taj bunar jer sta ce mu ta bezvodna rupetina i da prekine sa tim coravim poslom. Deda je bio vrlo besan i terao im inat, skripio zubima i pio onu svoju naj ljucu rakiju i po vas celi dan bio svadljiv i osoran da su se svi sklanjali od njega da ih ne pogleda onako popreko zakrvavljenih ociju. Otac se plasio da deda ne ispusti podnapit sa svoje strane vreteno kad vade kantu pa da se ona povrne i ubije coveka dole. Kao da je taj zapoceti bunar u nase dvoriste doneo neku veliku nesrecu i neraspolozenje. Majka je bila ocajna, jer otac vec drugu godinu cestito ne seje, pa nema ni sta da se ovrsi, i sve zalihe zita ce se se potrositi i vec smo poceli da na trpezi imamo jedino jelo a to je prazna krompir corba. Hleba je odavno nestalo i baba je sa vodenice u torbi donosila kukuruzno brasno i pekla nam proju. Ja sam sa mlekom jeo kacamak i cicvaru ukuvanu sa malo masti. Baba se poradovala kada je pocelo da stize povrce jer tada je bilo bar zelja i luka, koji je pocela da przi sa jajima i dvoristem se precesto sirio miris przenog luka. Citavu zimu koja je bila gotovo bez snega Da Nikola je proveo u bunaru. Na povrsini su se smrazavali prsti dedi i ocu dok su vadili kantu sa kamenom na povrsinu. Deda je poceo vec previse da nakrece onu svoju flasu. Poceo je da pijan spava po citav dan i onda se na vretenu nasla moja majka. Gledao sam svaki grc i napor na njenom licu dok je sa ocem vadila gotovo pune kantu kamena i kako je spustla na kolica da je odvuku i prospu u kraj dvorista. Baba je bila jako ljuta na dedu i cule su se zestoke prepirke izmedju njih da je uvek bio naopak i sta mu je trebalo da ima svoj bunar kad je njegov brat iskopao u dvoristu bunar. Al deda nije hteo ni da cuje, oni su davno podeljeni, da on nema svoj bunar vec da mu braca prebacuju da eto on tako copav ceo vek ide u njihovo dvoriste.
Kada je svima u kuci saopstio da ce se kopati bunar i da tu nema pogovora, baba je stala, i zanemela. Znala je da ce zbog toga kuca da udje u velike nevolje, da ce mozda da bude i gladi. Kukala je. Decici dal ce biti mleka kad dodje vreme da se isprodaje stoka a mozda i konji kada nestane para za bunar. Cula je od oca price kako je toj kuci kad posao oko bunara podje po zlu. Tako je i bilo na kraju je otac odveo Putka svog drugog konja i dve krave a ostala nam je samo ona mlada, pa je i nju prodao poslednju na pijaci. Mi smo svi stajali na dugo kapiji i plakali kao da je umro neko najrodjeniji. Kad je otac oterao stoku i konja da ih proda. Ja nisam razumeo zasto otac prodaje konja i ridao sam za ridjanom. Ostao nam je samo jaci i krupniji Brnja, vranac, pametan ko neki covek. Ponekad je znao i oca da ujede al je bio snazan i pouzdan te je mnogo tereta sa njim otac povukao, sva drva iz nase sume gde rastu oni hrastovi i cerovi samci koje sam ja uvek voleo da obgrlim rucicama jer su bili tako debeli i visoki ko neki nasi dzinovi. Uvek je kola i kola stajskog djubriva na njive terao i tamo rasipao da nam psenica nabolje rodi i da se uvek onako crni kad poraste velika. Sada je stajsko djubrivo stajalo i otac ga je stalno razbacivao jer vec nije mogao da ga izbacuje kroz prozorce kuda ga je izbacivao. Nije stigao da ga otera na njivu. Bio je neraspolozen sto na vreme nije nista poorao ni podrljao. Ni setva mu nije prosla kako treba pa se bojao kako ce nici posejana psenica i kukuruz. Otac je bio uvek ponosan na svoju posejanu psenicu i kukuruz. Komsije su mu uvek zavidele na usevima i gledali kad on krece da seje da i oni idu jer ako on tada seje da je to najbolje izabrano vreme. Sa jednim konjem je bilo teze vuci taj kamen, manje se tovarilo, posao je isao sporije, ono sto su dva konja povukla odjednom vranac je vukao uz dvaput. Nekako je smrsao jer kukuruza nije bilo, od umora i znoja mu se javljala pena na telu koju je otac skidao trljajuci ga i pricao mu prislanjajuci svoju glavu na njegovu pametnu glavu kao da prica sa najboljim prijateljem. Vranac je ostario u nasoj stali, stario kao covek i docekao svoju smrt. Ukopali smo ga u basti negde na kraju naseg dvorista. Ja sam kad ga je zemlja pokrila stajao i plakao sa ocem jer smo se secli da je on podneo najveci teret kada je njegov drug Putko ridjan bio prodat zbog nase zle sudbine koja nas je u takvo iskusenje stavila da se molimo da se pojavi ta voda i prekrati nase ljudske muke. Svi su nas vecma sazaljevali i vec su pocele price da je moj deda zanesenjak kao i Da Nikola da se kopa dzab dzaba onoliki kamen i zemlja i muci svoj narod u kuci toliko vremena.

Svaki dan je davao sve vecu tezinu kamenu i kanta se dizala sa sve vece dubine i bila sve teza. Ja sam dolazio do ivice i rucicama se drzao za ogradjeni deo i samo nesto malo video dole dubini gde je odzvanjao zvuk cekica kojim je majstor Nikola odvaljivao kamenje. Dozivao sam ga svojim tankim glasom, Da Nikola, Da Nikola, Sta ladis. A iz dubine se uvek zacuo nekako cudesan i cisto razgovetan njegov glas. Oooo, ko je to meni dosao, da nije to moje belo jare. Evo Da Nikola kad iskopa bunar ovaj ima da posle pricas da se u njemu najbolje lade lubenice. Jel ti volis lubenice kazi dedi. Volim. Volim. One velike civene. Uvek su me nekako brzo terali da ne smetam coveku ili da slucajno se previse ne nagnem pa da upadnem u bunar. Al on je za mene bio ko nekakav magnet gde iz dubine se cuje taj dobri deda koji mi se uvek odazove i kao u nekoj igri mi se dozivamo i sada kad ga vise nema kao da on nije davno sklopio svoje zuljevite i krupne sake a ja nisam kao on osedeo i vec mogu svoje unuke da drzim na krilu..kada stanem na zid tog bunara kao da jos cujem njegov glas iz dubine... Ta nasa igra je trajala svakodnevno, i samo ako je padala kisa on tada nije radio, pa nije ni dolazio. Ako je bilo lepo vreme ja sam ga cekao i uvek sa radoscu ga docekivao kad se onako beo od kamene prasine kao neki pekar koji pece neke kamene hlebove u dubini bunara pa posle izadje gore na povrsinu i nasmeje se onim svojim osmehom meni onako umilno, i pomazi me po beloj kosici i kaze e belo moje jare neka si mi ti malo porastao. Kad zavrsim ovaj bunar bices kao i ja za godinu stariji. Na meni se to nece toliko videti kolko na tebi. I tu je pocelo nase neobicno prijateljstvo koje trajalo do njegove smrti. Prilikom kopanja bilo je i opasnih trenutaka, kada se zemlja odronjavala, kada se iz zidova pojavi iznenada voda odnekud pa zacas potopi kopaca, strasnih momenata kao kada kada se odroni kamen i padne na Da Nikolu i on izadje krvavog cela jer kamen dobije veliko ubrzanje i moze da ubije ako bunardziju udari u teme. On je uvek nosio svoju cudnu siljatu kapu koja je bila necim ojacana, nekako kruta, valjda kao neki slem da odbije svaki kamen koji pada odozgo. Njegovo rvanje sa kamenoim i nase dovikivanje, naporan rad da se toliki ljuti kamen izvadi u jednoj kanti i raznosi svakodnevno po dvoristu ili se odvozi da se prospe negde na mekom putu u njivama. To je bilo za mene, neko svakodnevno zbivanje koje traje i svaki put pre nego sto podje kuci onako umoran mojem Da Nikoli nije bilo tesko da me drzi na kolenu i isprica neku novu pricu koje kao da nisu mogle da presuse kao sto ni jedan bunar koji je Da Nikola iskopao nije presusio. Sedeo sam na njegovom krilu i posmatrao njegove krupne crne oci ispunjene do kraja onom njegovom dobrotom, svaka rec je u meni stvarala takve polete masti, svaki lik koji je opisao ili izmislio je za mene bio kao ziv, da sam posle njegovog odlaska kuci nastavljao da zamisljam sta se sve dalje desavalo u tim njegovim pricama dok nebih zaspao sa osmehom. Pa je meni govorila mati, uvek se smesis kao da te andjeli celu noc po nozicama golicaju. I prvo sto upitam kad se probudim jel vec dosao Da Nikola. Odem na prozor na verandi i pritisnem nosic na staklo i gledam jel pocelo vadjenje kante iz dubine i dovikivanje njegovo da se kanta spusti i podize pa da se on pod neki svod od kamena skloni za svaki slucaj dole u dubini. Majka me je uvek grdila i nutkala da jedem, da prvo popijem mleko i onda da se obujem jer mogu da svojim neznim nozicama zgazim na neki siljat kamen. Zurio sam da izadjem i na prosutim gomilama sljunka se igram. One koje nisu bile rasute su bile za mene igraliste gde sam ja kopao neke svoje bunare kao Da Nikola i poceo da pevusim kao sto to on cini on dok radi. Jednoga dana kada sam trckarao po prasini u dvoristu i vozio metalni tocak savijenom zicom, cula se neka pesma, vrlo neobicna, duboko dole iz dubine bunara, kao da je to nastao neki poseban trenutak, zastao sam i pogledao zacudjen prema bunaru sta se to dogadja dole. On je pevao kao nikad i svaka rec je odvanljala iz dubine, kao da on ponavljao neki svoj stari ritual, pevao je vodi koju je nasao, ili je ona njega nasla pa sad se zajedno vesele. Ona mu zubori iz stene kao novi izvor i kvasi njegova stopala. Od milja joj je tepao i svaku rec naglasavao kao da je svaka rec bila upucena zivom stvoru, kao da to nije bila voda. Tek sada znam i mogu da poverujem da je to za njega bila ziva voda, zivota vredna, kojoj se uvek klanjao, kojoj pevao svoje neobicne pesme i docek koji pravi svojom pesmom je za sve nas postao praznik. Sva ozarena lica ljudi koji se skupise, siroki osmesi, dovikivanje sa njim, dal je voda bogata, dal je ima dovoljno. A on ogovara. Ima. Ima. Tri zice.Ovde su ko tri lepotice, Evo jedna se iz poda podize i svoje mehurove stvara, druga se kao bistri potocic sa jedne suplje stene spusta, treci tece nekako podno zida kao da iz neke velike dubine izlazi i puni ovo kameno dno hladnom vodom u kojoj vise nije moga stajati koliko je bila hladna. Brzo je oprao dno i pripremio ga da zauvek bude ravno i jednako, pa je viknuo. Ej, vi gore. Dizi. Dizi. Potopi me. I cuo se glasan njegov smeh, smeh srece, njegovo veselje je postalo i nase i neka neobuzdana radost, sa kojom je on uvek docekivao tu svoju vodu zbog koje se spustao u tu dubinu do svoje duboke starosti. Svi smo bili taj dan neopisivo srecni i cekali smo da se nasa voda izbistri da se slegne pa da svako od nas proba. Jos je trebalo dana da se gore na povrsini bunar dotera, da mu se ozidaju zidovi lepim belim obradjenim kamenom prosaranim puzicima i skoljkama, izvadjenim u sumi koju se zove Rt. Trebalo je da se postaver lageri i namota sajla i veze sjajna kanta kojom ce se stalno vaditi voda sa vretenom od grabovog drveta. Za sve koji su ziveli u blizini zavrsetak bunara je bio veliki dogadjaj i prerastao u narodno veselje. Deda je castio sve starom rakijom i vinom koje je po zelji razredjivano tom vodom iz bunara posto je bilo dobro i jako. Svi su bili veseli, po malo popili i nastala je graja i svako je cestitao bunardziji i dedi na dobro uradjenom poslu i pronadjenoj vodi. Ta nasa muka da se sa udaljenih bunara i seoske cesme u obliznjoj jaruzi donesi voda se ne da opisati. Bunar je za dedu koji je uzeo da ga iskopa bio pravi izazov. Govorio je. Ima da ga iskopam uzinat svima ili me nece biti. Nek vidim da je zavrsen pa nek umrem sutra dan. Za sve ukucane, skup i mukotrpan posao. Ravan zidanju kuce. Vise se trosilo u nasem kraju na jedan dobar i dubok bunar nego na vecu kucu. Ali vredelo je, vode je posle bilo u izobilju, hladne i ciste za sve bez obzira dali je to tvoj bunar ili nije. Bilo je sramota odbiti komsiju ili prolaznika, da dodje i izvadi vodu iz bunara. To niko nije radio. Bunar je bio onog u cijem je dvoristu, a voda je bila jednako za sve i tako se narod uvek okupljao ujutro i uvece i cuo se smeh momaka i devojaka sa bunara i tu su nastajale prve ljubavi, sale i neke nove price koje cu vam nekom drugom prilikom ispricati jer treba da privedem kraju ovu svoju o Da Nikoli. On se u moje secanje urezao i neke svoje price koje vam moram ja prepricati jer cu tako ponovo ozivljaveti jedno vreme i jednog neobicnog coveka koji je otisao tiho kao sto je i ziveo u svojoj kuci malo izmaknutoj od ostalih kuca na kraju sela...On, je dolazio retko, ponekad samo u nedelju u centar sela i znao je da posedi sam u deda Lazinoj kafani u kojoj se patos u crno farbao patos preradjenim motornim uljem i posipan strugotinom jer su ljudi pljuvali po podu. Nije mnogo pricao, ali je uvek izazivao paznju svih i odbijao je ponudjenu cast, jer je on uvek pio onoliko koliko je smatrao da treba. Nije voleo da se opije, da zabalavi, da galami kao neki. Da se vredja i potuce. Njegove su krupne sake izazivale strah, onako grube mogle su svojim jednim udarcem da sastave coveka sa zemljom zauvek. Ostre crte lica, malo naglasen skoro orlovski nos, malo kao povijen na kraju, a ispod uvek savijeni i ufitiljeni brkovi, brizjlivo ostucani i negovani kao sto prilici kapetanu kada prima raport od svojih vojnika. Kada uvece krene kuci, i prodje nasom portom onim svojim cvrstim korakom, koje samo stari oficiri imaju sa malo ukrucenim ramenima i podignutom glavom svi su se sklanjali kao da prolazi neka posebna licnost. Ja sam ga uvek video prvi video i docekivao na izlazu i sa njim isao sve do moje kuce gde smo se oprastali dok se ponovo ne vidimo. Nije nikada dosao u centar da mi nije dao dve ili pet srebnih banki da za njih kupim one sitne bombone koje su se prodavale na meru u jedan fisek u obliznjoj bakalnici. Isao sam i trazio od bakalina, daj mi one bombone pasuljice za sve pare. Pa sam ih ko mis grickao i zagledao svaki koje je boje i oblika. Kao neki kamencici skupljeni sa plaze koje je opralo more pa su se sijali nekim posebnim sjajem. Tako su u mojim ocima sijali ti pasuljici, te bombone koje ni jedne nisu, kasnije zamenile i izazivale vecu radost kao sto su cinile one koje sam kupovao za te pare dobijene od Da Nikole. On je znao da ugodi detetu, premda mu ja to nikad nisam trazio jer bi to bila sramota, da tako nesto od njega trazim. Stid koji je u nama nastajao izazvan je prekorima starijih i to je bila prava mera da se ukaze da ne dolikuje detetu da ne ispostuje starije, da ne zaboravi da starijem nazove dobar dan. Da se ukloni sa puta i u porti za praznike oslobodi mesto u crkvi i na klupama rucno tesanim koje su ko zna kada napravljene, i koje su sasvem pocrnele od starosti i vremena. Tu sam ponekad sedeo i klatio svojim nozicama, dok je iznad mene sazrevao orah i otpadao pored mene kao i kesten koji sam sakupljao i nosio babi da ga stavi u orman da otera moljce. Ponekad sam sedeo sa Da Nikolom i posmatrali smo zvono koje se klatilo i zvonilo svojim lepim i jasnim zvukom. Njemu kao da je vec smetao dim iz lula i cigara u kafani. Pa je izlazio napolje savijao cigaretu i sedeo tako samnom, pitao me da ne prilazim blizu bunara. Ne. nikako. Govorio sam da necu da zalostim majku pa sam izbegavao da se motam oko bunara i zurim duboko dole u ono ogledalce od vode. Nisam smeo ni ja a ni druga deca da ubacujem nista u bunar da se bunar ne zagadi. On se obavezno zatvarao uvece da neka zivotinja ne upadne a kanta se vezivala da se ne otkaci i povuce sajlu pa da se odmota i kanta padne u bunar. Ako se to dogodi, onda se pokrive one stare stalske vile pa se sa tegom vezu i spuste dok se ne upeca ta kanta koja se nije ostavljala da rdja na dnu bunara. I moj otac je kasnije hrabro silazio nekoliko puta da ga ocisti i pricao mi je kako mu je bilo dole. A Da Nikola se smejao mojim decjim pricama i pitao me jel jos baba przi one njene buckavce koje je on voleo onako vruce da jede. Tako je i pocinjao da mi prica svoje cudnovate price koje bih pre nazvao bajkama. Ulazio sam u neki svet izmedju sna i jave, prenosio me je preko praga u svet gde zive carobnjaci, gde love vilenjaci, gde svoje duge kose cesljaju svojim srebrnim cesljevima zlatokose vile. Tu sam video ono vilinsko kolo pored njegove kuce, na sred travom obraslog dvorista se vile uhvatile za ruke i kao da lebde, pa se okrecu i noge preplicu u bljestavom kolu koji je pratila brza muzika koju su stvarali stari vilenjci u udarajuci u istrumente sa zlatnim zicama i duvajuci u dugacke trube. Oko njih su trckarale male vile i provlacile se nestasno ispod njihovih ruku. Da Nikola kao da je dobio drustvo, u neko doba godine sproleca kad sve procveta, kad se zacuje poj ptica i zuj bumbara i pcela. Vile se oko ponoci pojave i igraju u njegovom dvoristu po citavu noc. Posle njih je je ujutru ostajala ugazena trava u pravilnom krugu, kuda su one svojim bosim nozicama igrale. Ako se igrom zadovolje onda polaze na izvore i sa njima ide i jedino ljudsko bice. Da Nikola. On ih prati, i ne vidi nista do njih koje kao da ga vode da mu pokazu gde su bili izvori, gde su podzemne reke, gde na povrsinu izlaze sa velike dubine one vode koje lece, ili one koje su tople, one kisele ili sumporovite vode. Tako je celu noc sa njima isao ili leteo to samo on zna, dok se ujutru nebi obreo negde daleko od kuce u reci, u polju kod nasih zapisa, gde je nekad deda ostavljao svoj na velikom hrastu. Mozda je video i gledaoono blago o kojem se prica, blago koje je zasijalo negde zakopano ispod sedam jasenova. I shvatao je ujutru, da je celu noc isao sa njima da su mu pokazale nesto sto on ni u snu nije mogao videti. Pa se vracao kuci umoran ali u dusi srecan, da prvo nahrani svoju stoku koja ga je cekala da se pojavi i donese sveze trave. Tako je vremenom video nesto sto niko ne vidi, poceo je da vidi sta ce se dogoditi sutra. Od njih je dobio isceliteljske moci. Moc da leci i isceli dusu i telo. Njegove reci i neki zvuk koji je ispustao svojom frulom je znao da prizove zmije i same zivotinje su znale da mu dodju. Desnom nogom je tada udarao kao u ritmu u kao veseli pan svirao u svoju sviralu. On je uvek bio prema zivotinjama nezan. Znao je i zmiju da uzme u ruku da pomazi, pa nek je bila i sarena, ljuta i vrlo otrovna pa da je posle pazljivo spusti u travu i isprati pa da joj kaze idi sad svojim putem kud si posla. Svaki zivi stvor ima neki svoj put pa i ti. Sve bilje je kao da je cuo, kao i staro drvece koje je poznavao kao ljude, da ih dodiruje, posebno velike hrastove u svom dvoristu, pa je cesto naglasavao da u njima zivi negova dusa pa kad ih ne bude umrece i ona. Ako pozelimo da nas nagrade i osvoji njihovu moc neka polozimo svoje ruke na njih a oni ce nam preneti deo svoje svetlosti i sunca za kojim tako ceznu i rastu tako pravo do samog neba.i prvih oblaka. Brao je neke tvrde pecurke sa stabla, drvenaste i tako neobicnih boja. Govorio je da svaka ta pecurka moze da neku opeku bolest da odnese iz tela bolesnika. A one podno stabla je govorio da su opasne i varljive da mogu coveka da prevare i pamet mu uzmu. Znao je gde se kriju, oni korenovi koji se mogu jesti a od kojih telo i krv ojaca, i ono drvo koje daje sitan plod a ima ga tako retko u nasim sumama, gotovo da je po nazivu gotovo nepoznato a tako blagotvorno da ga svi traze a samo retki ga nadju kada mu vec sazri plod.Taj plod obnavlja covekovu kozu i kosti. Oci postaju svetlije a srce ojaca i sav organizam se procisti. Prvi put mi je na to drvo on ukazao a posle i otac vise puta pokazivao list da upamtim i gde se nalazi ako nekada nekoga neka nevolja snadje te se od neke neizlecive boljke razboli. Pre nego sto je otisao ostavio mi je onaj svoj lek-melem kojim je lecio kosti i neke retke bolesti a koji se spravljao kada se ispece ljuta rakija od belih sljiva u koji se stavljao srebrni prah koji se vise ne koristi, a nekada je svaka zena znala za njega i koji se vise izgleda ne prodaje a primenjuje se samo u spravljanju raznih krema i melema. Rekao je beli prah uzmi u vreme cvetanja Vilinog cveta, naberi ga polako pa samo cvet potopi zajedno sa srebrnim prahom, nek stoji na suncu dok ne promeni boju i ne prodje dvadeset i jedan dan. Onda se uzme i isto toliko dana maze tako da se zavrsi za dvadeset i jedan dan lecenje.Onda se telo odmori jednu nedelju, ako nije je nastalo pobolsanje onda se ponovi jos dva puta pa se prekine za sest meseci pa se ponovo lecenje ponovi. Oni koji su izleceni ne treba da vise koriste melem ako se ne povrne bolest ponovo. Neka postuju vreme koje je propisano jer mogu sebi vise stete naneti nego sto ce videti za svoju bolest boljitka. Tako je govorio Da Nikola i lice mu je je sijalo dok je pricao sa kojih izvora se voda ne pije u koji mesec se svaki izvor obnavlja i njegova voda je je barutljiva. Za neke je rekao da ni zivotinje ne piju pa ni covek ne treba da se tu mota jer je ta voda otrovana il od coveka il se zemlja prozlila i na povrsinu iznela svojega otrova da se taj izvor odmori od zivotinja i od ljudi. Vodio me je na shoburak, gde smo iz lista pili vodu, Na shoburku je iz brezove kore tekao bistri mlaz i padao u malo kameno korito, koje je sama voda izdubila u steni i koje je bilo sasvim zeleno do mahovine jer se vremenom cvrsto uhvatila za kamen. Pricao mi je. Aleksa bio nas poljar, onaj koji je cuvao polje i izvore uvek cistio. Nove je otkrivao i otvarao, ali se posle nesto prozlio i besan u zivotinje pucao i krv je njihovu po poljima suvise pustao pa se zlo njemu navratilo i krv ga stigla, pa je od svoje puske zivot izgubio. Nasli su ga kako lezi na ledjima sa siroko otvorenim plavim ocima zagledan u bele oblake i sumovita brda koja je ko zna koliko puta sa puskom obisao. Cuven kao dobar lovac, bar da je mogao jednom da promasi vec je pogodio u onu veliku venu na butini koja se nicim ne moze zatvoriti, ni podvezivanjem ni zavojem. Okliznuo se i yakacio rukom napunjenu pusku. Puska je grunula. Krv je šiknula kao vodoskok i prsnula na lišće obližnje procvetale lipe. Osecao je jak miris lipovog cveta i ubrzano je disao. Rukama je bespomocno pokusavao da zaustavi zivot koji mu je curio kroz prste. Seo je jer niko nije mogao da ga cuje i cekao je dok mu se i poslednje iskra u očima nije ugasila. Iskrvario je. I umro.Umro je kad je sunce preslo tamo negde preko brega i devojackog groba, preslo za tren preko njegovog lica pa mu se svetle oči ukočile, Svetlost se izgubila u pogledu koji je bio upucen tamo gde niko dosegao nije, tamo gde se deli naš živi vid od vida koji imaju samo mrtve oči. Ako je uopste nesto ostalo kao slika u njegovom zaledjenom i ukočenom oku, neki trag koji bi nam rekao šta mu se u oku zadnje ukazalo.

Pocele su da radjaju posadjene i kalemljene voćke kod izvora, i grožđe, ostale su klupe koje je debala napravio, ostali su stepenice u steni i ugazeni putici koje je on odrzavao do svih poznatih izvora a sad zarastaju i polako ih osvaja suma pa kolko iduce godine tuda se vise nece moci ni proci.. Kada odem na korito, kada odem na šoburak ili se onako žedan napijem sa lekovitog izvora gde uvek teče ona jaka i skoro topla voda ja se setim lovca Mise i njegovog veselih ociju, nejgove uvek zalizane kose, uskog lica i tankih brkova.Njegovog lepog i toplog glasa kojim je osvajao mnoga devojacka srca. Setim se i kao da ga ponekad vidim u izvoru da mi se smesi kao nekad, kao da ce uvek biti tu dok postoje izvori koje je tako voleo i ostavio nam da ih sacuvamo...

LIMENI PETAO

24/4/2008

Izreci se, izreci novu laz, dok rasipam reci kao sitan novac po bunaru zelja. Pozdravio sam san, jutro. Pozdravio se sa drugovima, sa preostalim prijateljima i neprijateljima, podelio poslednje uvrede i ostavio dugove. Na stolu je ostalo moje zguzvano pismo napisano tebi, i kljucevi ulaznih vrata. Macka je davno prestala da dolazi. Akvarijum je prazan, i pumpa ne izbacuje u vodu kiseonik. Cistaci stakla bi imali posla da pokupe samo moje otiske. Navodna slabost, se pretvorila u trajan gubitak ravnoteze. Kao da cu dodirom svake stvari dati neku sigurnaost kretanju mog tela koje je zaboravilo svoju ulogu. Kao da je los trenutak, skupilo se nesto plesni na rukama da se osvedocim da nije stvaran zvuk ptice ni njen glas, da su to neme senke riba u praznom akvarijumu.. Ovaj dan je rastimani nastavak onog proslog, nezavrsenog i propustenog pokvarenog autobusa u kome je nastala guzva Nema kupovine karte ni vremena. Ispomazem se, stapom da stignem na kraj ulice, zalutao kao pas sa pocetne stanice. Na racunu vreme se trosi brze nego sto lovac nanisani i zategne oroz. Posle svakog potrosenog minuta ili sekunde ostaju samo ubzani otkucaji srca u savladavanju krika koji preti da izadje iz dubine srca. Kao da je infekcija secanja uzela maha i zdravo tkivo dana je pocelo da truli, donoseci smrad laznih svetaca, kao da i psi brze trce u trci koja ce se zavrsiti kada prestane kisa. Sedam godina je ona cekala kao ciklama da procveta. Cekala je, otvarala se i nije procvetala, bila je vrlo ljuta, jer je promenila prozor, i ugao svetla.

Zatvarao sam oci pred tobom i vreme zalupilo kapiju koje se klatila. Skinuo sam mantil i sesir, otresajuci prasinu od puta. Stao sam kao sat na zidu, i kukavica umukla. Ni lanac nije povucen, a mehanizam kojim se pokrece svaki moj zupcanik se pokvario od stajanja. Prasina koja ulazi u svaku poru, prasina koja lebdi kao srebrni prah rasut na svetlu, i pada kao fini sedef po porodicnim fotografijama uramljenim u srebrne ramove. Prodate su sve preostale slike i kao poslednje relikvije teske vazne od kristala.

Ni mahovina koja se uhvatila po secanjima, nije pokazala na koju stranu sveta da se okrecem kao limeni petao na krovu.

DECA IZ GORE

Uvek uskacem u poslednjem trenutku u poslednji vagon. Voz polazi i kondukter zatvara vrata, na vagonu. Neka deca masu sa prozora i jednu maramicu ponese vetar. Zeni pored mene dve suze se suse dok voz ubrzava, a narandzasta svetla promicu. Stojimo pored prozoru, dok se pored nas u hodniku vagona provlace dva romska deteta. Devojcica krupnih zelenih ociju i smedje kovrdzave kose. Decak crne kose i jednako krupnih ociju kao sto su sestrine je drzi za ruku a u drugoj ruci drzi nacetu kiflu. Na njegovom licu kao naslikani se sepure i sijaju u jednom sirokom osmehu beli zubi. Devojcica moli zenu u kupeu da sednu do prozora jer decak voli da posmatra kuce dok se voz krece. Zena se nakostresila kao uznemirena kokoska na decu i poce da palaca svojim siljatim jezikom i ciknu povisenim tonom. Ne. Nikako. Ovde vi sesti necete. Devojcica pristojno je opet zamoli, teto molim vas da sednemo jer su to nasa mesta, evo vidte imamo dve karte. Sve oci se premestaju sa decjih lica na zlobne oci zene u plavom vunenom kaputicu. U kupeu covek na zauzetom sedistu do prozora sa druge strane, je pogleda samo jednim ledenim pogledom i ona odmah ucuta i povuce se. Samo rece. Sedite. Ali na svoja mesta. I ucuta. Crvena kao bulka, trepuce sitnim ocima i skuplja tanke usne namazane jarko crvenim karminom. Okrece ledja svima i zuri kroz prozor dok je muskarac preko puta osinu jos nekoliko puta hladnim pogledom i nastavi da cita novine. Na njemu je sve strogo i odraz nekog reda, coveka koji je zivot proveo kao neko ko je navikao da izdaje naredjenja, da se njegove naredbe slusaju bez pogovora. I dok sedi nisu se pokvarile ivice na njegovim pantalonama, a kosulja koja se nazirala ispod sivog sakoa bila je besprekorno ispeglana i ustirkana ali je nekako suvise strcala na njegovom crvenom vratu. Na smedjoj kravati sa zutim sarama je bio vezan mali cvor. Svi dugmici na prsluku i rukavima kosulje su bila zakopcani, a srebrni lanac od dzepnog sata je visio i pao na njegovo koleno i svetlucao kao i zlatan prsten sa crnim kamenom na levoj ruci. Naocare je drzao na pola nosa koji je na sredini imao nesto naglasenu nosnu kost. Kao da je ispod oka i spustenih naocara navikao da posmatra sve koji sa njim imaju posla. Pored njega je sedela podebela zena kojoj kao da je nedostajalo mesta izmedju muskarca koji je rasirio novine i onog pored nje koji svoju rucnu torbu drzao u krilu. Sedeo je i stiskao torbu od fine smedje koze, ocito boljeg kvaliteta, sa lepo uradjenom ruckom i sjajnom kopcom naglasenog zlatnog sjaja. Devojcica je rekla, coveku koji je sedeo do ljutite zene, da ima broj sedista 42 i 43. On je pogledao i kratko rekao. Sedite tu deco. To su vasa sedista. Devojcica je pokusavala da podigne crnu platnenu torbu sa belim sirokim prugama ali je tezina torbe zanese i ona se jedva jednom rukom uhvati za visoku policu iznad glava putnika ali je izgubila ravnotezu i svojum telom dotakla zenu koja je bila okrenuta ledjima, Ona se okrete kao oparena. Kao da je cekala da dobije povoda. Pisnu. Prljavo deriste. Jos ces i vaske na mene preneti. Devojcica ustuknu, ispustajuci torbu na pod. Izvinite teto, torba je teska a ja i brat idemo kod majke u bolnicu sami. Mi nemamo vaske. Ne bojte se. Jos nesto bi rekla ali joj zena okrete ledja jer se spustise naocari i novine kod coveka preko puta. Devojcica vec u muci nezna sta bi sa torbom, dok se covek preko puta ne ponudi da je podigne i smesti medju stvari preko puta daleko od gospodjine torbe. Devojcica je sela, pored zene koja je sasvim ignorisala, i kao da joj je vruce mahala ispred lica jeftinom sarenom kineskom lepezom. Decak crne kovrdzave kose i krupnih veselih ociju, je drzao nacetu kiflu a u drugoj ruci maleni zeleni autic. Covek do samih otvorenih vrata kupea je ocito goreo od radoznalosti, videvsi samo dva vrlo pristojno obucena deteta pa da ih upita i sazna nesto vise o njihovom putovanju. Rekao je decaku ljubaznim glasom ali nekako suzdrzan i kao da se pravda, samo ti sedi, pored mene, ako ti je tesno ja cu jos da se pomerim. Decak je rekao ne ciko, imam sasvim dovoljno mesta, samo da ne stojimo u hodniku. Kao sto odrasli uvek upucuju nepoznatoj deci pitanje kako se koje dete zove tako je i covek sa kacketom na glavi

u zelji da zapodene prvi razgovor to isto pitanje kao najlakse izabrao. Decak je sa primetnim naglaskom ali jasno izgovorio Amir. Mi smo iz Gore. Ovde smo skoro dosli a tata je ostao u Gori da cuva kucu. A Sestra, sestra se zove Merima. Ona vise ne ide u skolu jer su vojnici OVK stalno bili naoruzani na ulici. Ja ne govorim dobro srpski jezik jer pricam kao nasi. A kako pricate, jel Albanski. Ne. Ne. Naski. Mi smo Goranci. Mi pricamo samo sa albanskom decom albanski a sa nasima pricamo naski. Zbunjen decakovom pricom, o tome odakle su, kaze. A ja sam mislio da ste vi cigani sa Kosova. Devojcica rece. Mi nismo Cigani. Nismo ni Albanci iako smo muslimani. Na rec muslimani, nekoliko pari ociju se okretose kao po komandi prema devojcici. Ona se opet ucuta. Spustila je svoje ruke na kolena i malo ispravila svoju lepu plavu haljinicu. Decak je rekao. Seko. Hocu vode. Devojcica je iz kese koju je drzala jednom rukom izvadila manju plasticnu flasu sa pipom. Povukla je i dala decaku a on je pruzio nacetu kiflu. Ona je uze i stave i kesu. Decak je otpio nekoliko gutljaja i vratio joj rekavsi: Necu vise. Decak je pricao vrlo slobodno i ono sto ga se ne pita. A devojcica je po obicaju koji je vladao u Gori za zensku decu bila nesto vise suzdrana i donekle uplasena svim tim nepoznatim ljudima. Covek koji je uspostavio kontakt sa decakom. bio je kao neki putnici koji odmah imaju zelju da zapodenu razgovor i propituju sagovornika odakle je i sami ispricaju svoju uvek spremnu pricu i ko su i gde putuju. Ostali bi slusali kao da ih se ne tice, jer taj razgovor ne mogu nikako da izbegnu.Debela zena preko puta devojcice je samo uzdisala u svom neudobnom prostoru i meskoljila se. Covek pored nje je sa obe ruke drzao svoju koznu torbu ali je sa nekom dozom straha stalno okretao glavu prema otvorenim vratima kupea. Nekoliko puta su se njegove oce susrele sa mojim. Ja sam zatecen ovom pricom se zadrzao na tom prozoru. Kad je voz ubrzao. Zatvorio sam prozor jer mi je smetala promaja jer je i u kupeu prozor bio spusten. Kao da je uplasen mojom pojavom, i rancem koji sam drzao u ruci naslonjen na okvir prozora, pokusavao je da zatvori oci i pokaze mi da ce da je nameran da zadrema. Voz je vec izasao sa stanice ali je neko vreme stajao na skretnici dok se iz suprotnog pravca nije pojavio brzi voz koji je ulazio u stanicu. Cuo se pisak pistaljke skretnicara, i voz je lagano poceo da se pomera i da ubrzava kada je prosao krivinu. Covek sa spustenim naocarima koji je citao novine je savio novine i stavio na stocic pored prozora. Izvadio je sat i jednim prstom otvorio ukraseni poklopac dzepnog sata. Izdalje se uverio koliko je sati, iz dzepa je izvadio malenu bocicu sa sitnim sarenim pilulama. Kao po komandi ljutita zena do prozora mu pruzi plasticnu casu dopola napunjenu vodom koju je sipala iz termosa koji je imao velike narandzaste cvetove. On je jednim kratkim gutljajem sa nesto podignutom glavom progutao pilulu. Ruku je spustio na stocic a drugu je stavio na naslon. Ruka mu je drhtala, i on je pokusavao da to drhtanje sakrije, pa je obe ruke sastavio i prepleo prste i posmatrao za trenutak svoju zenu. Ona je cutala i nekud napolje usmerila svu svoju paznju. On je sedeo skoro ukocen, kao da nije mogao da prihvati da treba da deli ovaj prostor kupea sa drugim ljudima. Ne bez blage nervoze ponekad je okrznuo pogledom svoje saputnike. Decu je posmatrao kao da je video zeninu pudlicu i macku. Covek sa koznom torbom kao da je za treniitak zadremao, pa je spustio jednu saku na koleno i klimnuo glavom i probudio se iz nenadanog sna. Pogledao je kao uplaseni pas prvo ispred sebe, zbunjen pa je onda okrenuo glavu na jednu pa na drugu stranu i stisnuo koznu torbu izmedju nogu da su mu pobeleli tanki prsti. Mali prst mu je nekako ostao ispravljen jer je na njemu bio dugi negovani nokat. Posmatrao sam njegovu reakciju nekako sa pola oka. Nisam hteo da napadno zagledam lica koja su u kupeu sedela. Jednu nogu sam savio i stavio na grejac u hodniku a ledja naslonio na okvir od prozora. Covek sa kacketom u kupeu blizu mene nije jos hteo da zatvori vrata i posmatrao je moje lice mereci dal bi me nesto pitao pa se predomislio i opet zapodenuo razgovor sa decakom. A gde si ti krenuo, Amire sa tvojom sestrom. idemo kod ujaka koji nas je primio jer je majka ostala u bolnici. A sta ti je sa majkom.

Majka je bila ranjena u Gori pa je bolela noga, i nosila je gips. Kada smo dosli doktori su joj polomili nogu jer joj je noga ostala kriva i opet je u gipsu posle operacije. Ma nemoj da se brines, vis ovu ruku, ja sam je dvaput lomio, jednom su mi je doktori lomili i stavljali metalnu plocicu pa opet valja. Radim sa njom ko pre. Decak nije bas razumeo sve sta mu covek u kacketu prica al mu je godilo sto se on zauzeo za njih. On je odnekud iz svoje kese izvadio nacet paketic keksa Napolitanki i ponudio decu. Decak je uzeo a devojcica je odbila i zahvalila se. Covek se trudio da je ubedi, Ma uzmi. I ja imam unuke,

imam dva derana sto me uvek docekuju kad se vracam iz strugare. Pitaju me odmah a sta si nam deda kupio. Ja prvo svratim u prodavnicu pa im jednako kupim da se ne svadjaju.
Pa im to dam, I kazem evo vam djavolcici, najte. Deda nije zaboravio sta je obecao. A vole da voze one patike sa tockovima. Kazem ja nemojte deco. Ima da padnete, ma ima da se nagrdite. A oni se smeju. Ma deda sto ti nama pricas kad te mi uopste ne slusamo. Dzaba ti nama pricas znas da volimo da se vozimo. A ja ko velim da su mali i moze da ih udari neki auto. Nego. Imas li ti biciklo. Nemam kaze decak. Imao sam psa. Ovcara u Gori. Ubili su ga vojnici OVK. Na pomenu reci vojnici i OVK svi kao da se lecnuse, kao da im taj razgovor nije prijao. A covek je vec zadovoljen onim sto je decak rekao odustao od dalje price. Decak je polako gurao po naslonu izmedju njega i sestre onaj svoj autic a putnici su jedva docekali tu dugo ocekivanu ticinu. Samo su se nemo povremo ukrstalii pogledi putnika koji su se zaneli u sneke svoje otudjene misli dok je voz pod njima kloparao tockovima uspavljujucim ritmom. Pre nego sto su zatvorili vrata kondukter je pregledao i probusio karte i rekao deci gde treba da sidju. Meni je napisao kartu i naplatio nesto vise razliku za prvi razred. Rekao je. Imate mesto u susednom kupeu i nemate razloga da stojite u hodniku. Zahvalio sam se na brizi i smestio se u kupeu do vrata. Voz volim jer uvek mogu da stojim u hodniku, a mesto cesto prepustim nekom kome je bas neophodno. Ili je zena sa malim deteom, ili starica koja ne moze da stoji. Posle nekoliko stanica voz je stao na stanici gde je na peronu stajao preko puta jedan visoki nasmejani covek. Iz voza su sisla dva deteta. Devojcica je nosila crnu platnenu torbu i drzala cvrsto decaka za ruku. On je u drugoj ruci stiskao, ne ispustajuci svoj zeleni autic.

ŠOKAC

Za vreme drugog rata u našem kraju se nadje neki grdan narod izbegao iz Šokačkih krajeva ispred ustaškog noža i drvenog malja. Sve kuće se popuniše i primiše dobrovoljno taj narod dok prodja ta oluja pa da se opet povrne nazad iz zbegova kao da se ništa desilo nije. Pošao je otac u Adu da nakosi trave za stoku i poveo mene da tu travu pokupim pa kad natovarimo na kola sve to dovezemo i stovarimo da se prvo malo prosuši pa da se stoci dava. U polju negde iza poslednjih kuća sretosmo ženu sa zavežljajem, sa tri sina i ćerkom. Dečaci su bili jedan drugome do uva, sa malom razlikom u godinu ili dve. Ćerka je bila drugačije obučena nego ženskinje iz našeg sela. I maramu je vezivala kao i njena majka sasvim drugacije od žena u selu. Zaustavila nas je i pitala ima li u selu negde da se sklone, da ne lutaju od sela do sela po ovom vetru i kišici koja još nije počela ali su se videli oblaci od Drine koji su uvek pd tamo donosili kisu. Žena je rekla ocu. Ljudi, pomagajte, ako boga znate, da mi ne propadnu ova deca koju sam od zla sačuvala i pešice dovde dovela. U našoj maloj kući je bilo nas puno a dve sobe u kojima smo svi spavali. Otac je saslusao ženu i rekao joj da će brzo da se vratimo samo da nakosimo trave pa će mo ih povesti da se smeste kod nas. Dok je otac kosio, ja sam kupio i tovario. Na uvratinama ukraj poorane njive su stajali su i čekali dok se mi ne vratimo. Kada smo se vratili popeli su se na natovarena kola sa travom, podigli smo decu i popela se i žena i sela pored mene. Došli su u našu kucu, i proveli pet dugih godina dok se sve nije završilo pa se opet vratili odakle su i došli. Došli su iz sela nadomak Osjeka koje se zvalo Brešće gde su još za vreme Austrije Srbi i srpski živalj ziveo. Došli za vreme turske vladavine i seobe iz onih krajeva gde je bila stara Srbija. Sećam se dobro njih, dečaci su se zvali: najstariji Ljuban, srednji Rade, i najmladji Stanko. Setra im se zvala Milka i bila je šepava u jednu nogu. Srednji decak Rade je bio gluvonem ali je razumeo sve sta mu se priča jer je posmatrao onog koji mu priča u usta. Njihova majka je bila jedna vredna i dobra žena. Zvala se Veselija. Tako su oni kod nas ziveli, delili ono malo hrane sa nama koje i za nas nije bilo dovoljno, ali se nekako preživelo i ratne godine su prolazile uzimajući danak smrti i u našem kraju. Iz našeg sela su ljudi stradali od strane nemaca, skupljeni muškarci su streljani i opet su i to ljudi zaboravili iako se strah bio uvukao u svaku kuću. One druge godine su nemci uzeli da skupljaju onaj broj koji su bili propisali za svakog ubijenog vojnika. Partizani su bili negde preko Drine i povremeno prelazili na našu stranu i ubijali po nekog nemca a posle je narod plaćao to svojom glavom dok su se partizani ponovo sklanjali i vraćali preko Drine u Bosnu gde su se u gustim i neprohodnim sumama nalazili jedini svoj siguran prostor koji su često znali da nazivaju slobodna teritorija. Bila je toliko slobodna dok se nemačka sila ne zaputi sa svojom vojskom i mehanizacijom, da bi se partizani pokupili i povlacili put Kozare ili su se gubili u krševitim planinama Crne Gore gde Nemci sa svom tom mehanizacijom nisu prelazili.

Kao što sam rekao muškarce koje su sakupili su poveli i streljali na onom istom mestu gde su i pre to činili. Medju sakupljenim muškarcima se tako našao i gluvonemi momčić Rade koga su u sokaku pokupili dok se igrao sa mladjom decom i priključili koloni i odveli na streljanje. Kao da nemci nisu gledali na godine kao što se to posle i pokazalo u Kragujevcu gde su onoliku decu izveli iz škole i odveli da ih streljaju.

Nisu možda ni primetili niti ih je zanimalo što je momčić Rade bio gluvonem jer je on za njihovu tačnost i nemačku pedanteriju u beleženju brojki smrti bio samo broj koji je trebao da popuni onu kvotu koja je bila propisana. Sve muškarce su poredjali i izvršili streljanje hladno bez neke vike i pokazivanja nekog interesa prema poredjanim muškarcima. Gotovo mehanički su za kratko vreme koliko da se smota cigareta oni svi muškarci ležali po zemlji, izrešetani i krvave odeće. Sam prizor je bio kao na svakom stratištu, izazivao bi jezu, ljudi pali kako ko. Jedni preko drugih kako je koga koji metak zatekao. Gotovo bez glasa, ćutke samo se čulo naredjene da se započne paljba i potmuli pad tela na ovu našu ravničarsku zemlju koja se zalila krvlju tih nevinih ljudi. Kao što su izvršili svoj krvavi zadatak, jednako u poretku kako su i došli su otišli iz sela. Iz kuća su oni malo hrabriji ili koji su imali nekoga u toj streljanoj grupi došli da pokupe tela i dostojno ih ožale i sahrane. U to vreme leleci, kukanje za pokojnikom se izgubilo kao da je i smrt postala bliža i izvesnija. Samo se čekalo kada će doći na red nečija glava, a život koji se dešava do pogibije je kao veresija koja se plaća kad tad. Od samog streljanja do momenta kada su prvi ljudi došli na stratište prošlo je više od sata i niko nije ni mogao da primeti da se ispod tela koja su ležala izvukao krvave odeće ali ne pogodjen gluvonemi Rade. U strahu je izbezumljen lutao poljem dok ga nisu krvavog ugledali i odveli u selo te se vratio opet kod nas i nastavio da živi kao da se ništa nije dogodilo. Kao da je taj dan i Bog pogledao na njegovu stranu i prvo uzeo one koji su mogli da čuju i govore a njega takvog ostavio da još poživi i vrati se svojoj kući u kraj odakle je došao. Tako se i najstariji brat Ljuban oženio iz našeg sela i odveo svoju nevestu u njihovo selo Brešće.. Nikada nisam saznao šta je posle bilo sa njima, jeli još neko živ od njih i kako su preživeli ovaj poslednji rat koji je nedavno zakačio opet njihov kraj. Niko nije došao od njih u naš kraj. Kolone izbeglih su danima prolazile glavnom cestom. Možda je u toj koloni opet bio sad već ostareli i gluvonemi imenjak Rade. Možda je opet pošao negde, gde će naći svoj privremeni dom, da se opet vrati kući ili su ostali kao mnogi da da žive tu. Neki su imali želju da se vrate samo da umru u svojoj kući, ali život je život, te ih ostavi da leže pokopani tu gde su i došli. Jedan kraj u našem selu gde su živeli ti ljudi koji su se sklonili od ustaša je i dalje kao i pre nosio ime Šokac jer su možda neki drugi ljudi još za vreme prvog rata se tu sklonili i posle otišli tamo odakle su došli. I oni su bili Srbi a Šokci su ostali negde daleko preko Save i Dunava gde su i pre bili. Ni do danas se nije izgubio i naziv zbegovište Za Šokac niko više i nezna zašto se tako zove. Da ja ovo tebi ne ispriča a ti kolko vidim sve ne zapisa nebi ostalo traga o ovome što se dogodilo u našem kraju što ga zovu Šokac i sećanje na gluvonemog Rada koji je nekim čudom izbegao svoju smrt.

PIJANE GUSKE

U neko vreme se uberu gotovo zrele višnje, pa se u velike tegle i staklene balone stave i šećerom dobro pospu pa se u to sipa ljuta rakija i nakon stajanja na suncu se dobije liker koji se zove višnjevača. Prosto te mami da popiješ i neku čašicu više ali ne dao ti bog da se od toga opijaniš pa da te ona prevari. Posle toga se tako opijaniš, štono kažu ko majka, a zašto i kada se majka opila to ja vama reći ne umem. Višnje treba da se uberu ne sasvim zrele pre prvih kiša, da višnje kao i trešnje ne napadne crv. Uvek se u šali kaže da ko kupi ili nabere takve višnje ili trešnje pa navali da ih u slast jede, jede višnje ili trešnje sa mlevenim mesom. U našoj kući se uvek pravila višnjevača ili orahovača od mladih oraha koji su tek počeli da rastu malo veći od dečijeg klikera. To je uvek radila majka i otac je imao samo zadatak da iz velikog bureta sa nategom ili crevom izvadi ljutu rakiju sa kojom je majka dopunjavala te velike tegle i balone u kojima su polako višnje puštale svoj sok. Posle odredjenog vremena, posle svih preslava i slave, praznika koji se u kuci praznuju i gosti se ponude raznim pićima koje je domaćin spremio za svoje goste, pa se potroši sva ta višnjevača i orahovača. Nije ni spremana da se ne potroši već da se ponudi pa ako je nekome merak i gušt da tako nešto popije domaćin će dolivati dok gost sam ne odbije ili dok se ne opijani i legne pod sto a to se tako samo tako kaže. Neko se opije pa ga odvedu kući ili ga domaćin smesti u gostinsku sobu da odspava dok ne dodje sebi. Kada se probudi onako mamuran tek vidi sta ga je snašlo. Tako je u našoj kući meni pripao posao da sve tegle i balone ispraznim od višanja. Ja sam pokupio sve te tegle i balone i jednu po jednu sam odneo i praznio na stajsko djubre koje je uvek sazrevalo iza naše štale. Moja majka je uvek imala puno živine, kokošaka i petlova, koji su se čuli i kad treba i kad ne treba. Tukli su se i napadali decu. Čule su se glupe ćurke i nervirali se ćurani dok im deca sviraju a oni ko maniti se po sto puta javljaju dok se i deci ne dosadi pa ih ostave na miru. Tu su rasle patke koje su imale svoju kućicu opletenu prućem i koja je bila podignita na četiri stuba a istu samo malo veću su imale i guske za svoj stan i one se nisu mešale vec na legalo išle kao po komandi tek predveče. Sva naša živina je bila izrovašena, ako neznate šta je to, da znate, obeležena. Ili se zaseče kožica u patke, otfikari jedan prst ili se na neki drugi nacin izrovasi da se posle ne svadjamo sa komsijama kad nasa živina zaluta u tudje dvorište.
U toku dana su se patke kupale u bari u kraju našeg dvorišta i sve naše guske koje su šištale i nasrtale na decu i mahale krilima. One su dosadne kad počnu da gaču pa se razgalame kao da je odjednom u njihovom jatu nastala neka prava svadja pa se svi njihovi glasovi pomešaju dok se opet ne umire i povedu one svoje guščiće po dvorištu ili udju sa njima da gacaju po bari. Počela je njihova škola. Dok svako gušče i pače ne poraste naučiće od svojih učiteljica gusaka i pataka veštinu plivanja i prekopavanja gliba za svim bubama i punoglavcima koji se koji se uvek pojave u bari prvi a posle nastanu buljave žabe da se s većeri uvek oglasi pravi barski hor koji jednako se čuje do kuće: ke ke ke ke ke ke, Krekeću čitavi noć jer nema opasnosti sve guske su se popele u svoj kočer, svoju neobičnu kuću. Tako sam ja sve te tegle ko pravi ispraznio na djubre i otišao da sperem balone i tegle koliko da ih ne ostavljam tako prljave dok ih majka ne opere vrucom vodom i ne okaci na kolje da se suncaju na suncu. Ostavio sam tegle u šupu ispod čardaka, a čardak je prostor gde držimo neokrunjene klipove kukuruza i tek posle sat vremena otišao sam na drvljanik da sečem tanko, suvo granje za potpalu. Dok sam seckao granje i slagao u bremčiće pa da ih odnesem gde smo uvek držali iscepana drva, kokoške su kljucale, a ćurke ko ćurke se oko nečeg glupirale. Pogledao sam, naših gusaka nije bilo. Patke su se brčkale u bari ali ni jedne guske nije bilo ni u bari ni po dvorištu. Kao da se neko samnom našalio, kao da su sve uhvatile tutanj kroz otvorenu kapiju pa se izgubile na šoru, a nisu. Do malo pre su sve bile tu onako bele i debele, jer su kljukane pa narasle. Samo su se gegale po dvorištu ko prave dvorske dame. A sad ih nema pa nema. Da ne bih opet ja bio kriv. A ko bi drugi. Da ne bi bilo daj kaiš, skidaj gaće, i mojih krikova više lažnih nego pravih, jer tako se kazna manje oseti na golom turu. Ja sam se više drao od svih gusaka i ćurana koje smo uvek fala bogu puno imali. Ceo komšiluk je bio upućen kada se otac prihvatao domaćeg vaspitanja i ubedjivanja, da se jednom manem vragolija i pravljenja štete u našem ili tudjem dvorištu. I opet da ne bih bio kriv al stvarno, onako odistinski, ja se prihvatih obilaska dvorišta da vidim gde su se naše guske dele, gde se zavukle, kad se ne čuju a uvek su bile više nego dosadne i stalno sam vodio rat sa njima dok su one nasrtale na mene i šištale ko da su lude. Gde god da sam pogledao, nije ih bilo, iza svinjca, kokošinca, peo sam se na senjak, na slamu, ulazio u trap, gde držimo krompir. Svo granje pretražio al đavola gusaka nema pa nema. Ma ko da ih je neko potrpao u džak i preskočio povisoki plot i odneo. I to u sred bela dana. Ma nije moguće. Ko bi njih onako blesave pohvatao, drale bi se celo selo bi čulo. Pa to bi bilo ko da je nastala opšta uzbuna u našem dvorištu, ma u celom selu.
A da je neko kuče ušlo ni one se nebi tako lako dale. Tvor da je on bi hvatao i drugu živinu ne bi samo birao naše debele guske i lude gusane. Kao da su žive u zemlju propale. Zemljo otvori se da vidim gde su se dele naše blesave guske. I. Ništa. Niti se zemlja otvorila, niti se one začuše samo se čuje ostala živina a njih nema pa nema. Uh. Biće opet batina. Biće opet si ti nesrećo nešto zamesio. Ne može bez mene ni nestanak naših gusaka da prodje a da me svi ne propituju a gde su bile i kako su nestale. Ja. Šta bih. Pa vikao bih i kukao. Nema ih. Pa kako nema. Ko da su izvetrile. Jes, postale nevidljive, pa se šegače sa nama. Tako se ja okrećem ko ringišpil po dvorištu i gledam i u nebo dal će možda odozgo da dolete one nase guske ko letačice. Al nisu se pojavile na nebu, samo se jedna svraka spustila na dimnjak pa i ona počela da me nervira da sam uzeo prvi poveliki kamen koji sam video i rešio da joj se osvetim. U potezanju kamenjem, razbijanju crepova i komšijskih prozora sam uvek bio nenadmašan i svi mi skidaju kapu i kažu da ne treba više da se uopšte dokazujem jer sam dovoljno to činio. Nanišanim ja onu svraku, ma da je strefim u onu njenu kreštavu glavu al ona ko da ima radare u glavi čim je poleteo kamen polete i ona mrdnu repom i ode. Onako ko da se meni ruga a moj kamen se odbi od komšijski dimjak. Aaaa, polupah crep, Aaa, bar desetak crepova i pade kamen na staklooo, koje baba stavilaaa prekooo rasada. Pučeeee ono staklo u paramparčad. One naše guske, su skroz baksuzne, ima da od njih nadrljam, već sam dve štete napravio. Koji sam ja baksuz kad nisam kriv moram opet da budem kriv. Zbog gusaka da budem dežurni krivac. A i ona svraka našla da mi se sad ruga, ko da se zaverila sa onim našim ludim guskama da danas bude moj najcrnji dan. Kako je krenulo ima da me oleše, ima da se derem ko magarac. Ma ni kožne gaće da imam neće mi pomoći od očevog vojničkog kaiša. Šta da se radi, moraću da trpim i molim boga da me spasi majka ili baba kad otac uhvati da me lema.

Krenem ja u kuću i prolazim pored našeg djubreta a ono se beli ko da je pao sneg u maju, pa napadao samo po našem djubretu. Beli se ko belo mleko a kako bi drugačije da mi je znati al baba uvek tako kaže kad oće da naglasi kad je nešto furt belo, skroz naskroz. Leže one moje guske po onom djubretu, ko na plaži da su polegale, izvrnule kao da se sunčaju. Ne mrdaju. Ko da se sprdaju samnom.

Dogovorile se da me zavitlavaju, Guščija posla. Ja ajd, da pridjem, da bar jednu šutnem, da počne da šišti, da se ustremi ko kobac na mene sa onako podignutim i raširenim krilima. Al dok ja pridjo, skroz, ni jedna ne mrda. Ma ovo je neka šala. Svojim očima ne verujem. Povučem jednu za krilo. Ništa. Za rep. Ništa. Uhvatim je za glavu a ona pade ko da je babino crevo za zalivanje, pa se previja i lomi a ona kuka jer je voda stala pa ja idem da ga ispravim. I jednu po jednu pregledam ko naš seoski veterinar. Ma jok, ne mrdaju. Pogledam ja malo što se njima crveni perje, da nije neko njih strefio iz sačmare, iz jedne patrone ih pokosio pa one ovako polegale. Pogledam al nema rane i vidim da je to crvenilo izgleda od onih višanja što sam ja prosuo na djubre. Uh sto ti gusaka, debeli, nakljukani. Pa one se popele na djubre i kljucale one, one višnje pune rakije dok nisu popadale i pocrkale. Sad sam gotov. Ima da me spasi samo da se naprasno razbolim da mi stavljaju obloge na vrat i grudi, da mi baju i gase ugljevlje ako mi ne pomogne babina terapija. Sta ću, kud ću, pokupim one guske, nekako se spusti veče. Živina sva ide na legalo. Ja sve one guske. šta ću, odnesem pa poslažem na kočer. I ostanu one da leže tako, a ja udjem u kuću i rano, pre nego što sam ikad, legnem u ponjave. Tako veli baba, za ćebad i pokrivače, ponjave.

Babina posla izem ti njen rečnik.
Ćutim ja i ne progovaram. Ušli svi u kuću pa se nesto propituju, za moje zdravlje, što je dete tako rano leglo, neće ni da večera, da nije neko dolazio na kapiju da se žali kad sam se tako zavukao kao miš u naćve pa samo virim. Nije. Oću li da večeram. Vičem, nećuuuu. Nisam gladan. Jel mi dobro. Jeste. Jel me nešto boli. Ništa. Da nisam napravio neku štetu. E tu se setim ja onih crepova prvo i onog babinog stakla pa posle onih naslaganih gusaka na kočeru. I šta ću. Ćutim. Ćutim ko da sam najpravednije dete na svetu. Da me ne izlemaju bar večeras bolje sutra. Uvek je bolje sutra. Da ne dobijem odma batine nek prenoće i one guske. Možda dodje lisica ili tvor pa ih odnese i ja sam spašen. A za crepove i staklo pa možda je nešto palo iz aviona, pa prvo polupalo komšiji crep na kući pa onda spalo i polupalo babi staklo na rasadu. Uh sto sam naivan. Iz aviona. Što mi je izgovor. Odoše da legnu. I zaspim nekako i celu noć sanjam bele guske. Kako su mi tek gakale u snu guske da sam se ujutru probudio rano i onako bos pravac kočer da vidim da li je možda tvor bio vredan ili lisica u poseti pa da nema ni jedne glupače debele na onom nasem kočeru. Nisam ni dosao do kočera, čujem neku graju, neko gakanje, ko svih dana pre katastrofe. I samo što dodjoh iza senjaka i progvirih glavu kad vidi cuda velikoga na kočeru stoje ko prave moje gusčetine i deru se, Ga, Ga, Ga. Trljam oči, prosto ne verujem, moje guske žive. Ma žive živcijate. Stoje na kočeru i ne mogu da sidju, mašu glavama, mlataraju, šište, klepeću krilima i teturaju, jer su još pijane. Uh ja se onda lupim po čelu. E blesimetru jedan glupi, pa ove naše pijandure se jos nisu otreznile i još su mamurne, samo se ludiraju jer ne mogu sa kočera da sidju. Pridjem ja pa jednu po jednu uhvatim ili za šiju ili za krilo dok su me štipale po rukama a ja to nisam osećao ni malo. Ma kad sam ih spustio došlo mi da neku šutnem, al na vreme se povukoh i samo im se narugah gačuci i ja, dok su se one povlačile podvijena repa i šištale raširenih krila. Pa se vratim i pogledam na komšijin dimnjak dal je opet ona nesreća od svrake tu al nije, u nekoj gnjezdari lopuža krade jaja. Crepove pokupim pa turim u granje i odmah se manje videlo da sam polupao one crepove. A i ko će pa da zeva na krov da gleda dal su svi crepovi čitavi. A šta ću sa sa staklom, uh. Tu sam obro zelen bostan. Pa sad za guske sam izbegao da platim. Crepove neće da otkriju dok ne padne kiša a rasad će baba da prenese u baštu pa će da iskopa jamiće i leje i rasadi ga. A staklo. Staklo sam razbio. Pa šta. Ko da se staklo ne može razbiti. I najmanji kamen padne i ono cangrrr. Ode u paramparcad. A otac, ako mu je ćef da me propusti kroz šake i oplete koji put po turu, neće biti prvi put da se derem a on jos nije ni počeo da me udara. Pita će me što se dereš magarče kad te nisam, ni udario. A ja ću da vičem a kako će tek da me boli kad me udaris. I završio se i taj dan naše guske se istrezniše i odoše da se popnu same u kočer na legalo. Otac me ipak malo podsetio kako se čuva babino staklo, a za crepove jos nisam dobio račun od komsije jer će i to doći na red kada neki dan počne da pada kiša i komšija se doseti ko je kriv za razbijene crepove pa poturi lavore i kante po sobi gde prokišnjava. Pa će da se uputi po kiši i kad zakuca na naša vrata, onda će da popije kafu i rakiju sa mojim ocem...

NIKO NIJE SAVRŠEN

Ako mi se nekad učinilo da je nesto savršeno, uvek sam pogrešio, ako sam poželeo da nekog zavolim savršenom ljubavlju, ostajao sam uvek sam. Sada volim nesavršenom ljubavlju, pišem nesavršene pesme i priče, pišem roman koji je daleko od savršenog. Ako ću ponovo da se zaljubim, u njenu lepotu i poželim samo njeno telo, u meni će se probuditi samo požuda, jer telo se ne može zaljubiti u telo. Kada prestanem da volim nju u čijoj dusi mene nema i ona za mene ima samo sažaljenje dočekaće me jutro u kojem ću shvatiti da mi niko nije neophodan a da mi je potreban, samo njen glas, osmeh...ne želim da se ponovo zaljubim u san, i ljubav potražim gde je sve manje ima, u duši, svojoj.. u njenoj jer nije savršena ni moja duša... kao da sam prolaznik ni mene u njenoj duši možda jednom neće biti...

Kao nedosanjani san, kao odjek nečijih reči u meni, kao skinuti putokaz ili raskrsnica sa koje ću poći sa njom ili se vratiti nazad odakle sam pošao.

Ne umem da stojim i posmatram svet istim očima kao što sam nekada kao dete posmatrao kako prolaze vozovi. U njemu su sedeli neki meni nepoznati ljudi, neko mi je mahnuo ponekad ili se to meni samo učinilo. Stajao sam i prolazili su prazni vagoni, ili puni crnog uglja, pa bi se voz kao neka lenja zmija izgubio u sumarku.

Uvek mi je kao detetu bilo teško starijoj deci biti drug, naivno za očekivati da se igraš sa onima koji su prerasli te igre, oni koji te teraju od sebe, da brže odrasteš, da se odrekneš igre, da sve manje budeš, dete.

Koliko je nekada malo potrebno da se u mojoj duši pojavi mali tračak svetlosti kao odsjaj neke nade koju sam skoro zauvek izgubio. Kao da je nekada jedna njena reč ili osmeh dovoljna da u meni probudi sve ono što sam mislio da je u duši sagorelo. Kao da su moje misli novo perje naraslo na telu feniksa koji se probudio iz svoje smrti i otresa perje da poletim jos vise i dalje u neku novu bitku u kojoj ću opet pasti.

Ulazak u san i praznina koju osećam pored svog tela, nije toliko velika koliko je ona praznina koja se stvorila kao izmedju nas jaz kojim se sve manje vode kreće iz reke i preti da se točak koji se vrti zaustavi, zaledi me u pokretu.

Ni san mi nije doneo olakšanje, isti umor je bio prisutan u mom telu, ista ona bol, isti bol u glavi koji ne prestaje.

Popio sam kafu koja mi više ne prija, na vratima me sačekao novi dan...da se ponovo zapitam kako to nastaje život u meni...kuda to lete moje misli ptice uvek brže nego što sam ja lovac spreman da nanišanim...

U KORICAMA KNJIGE

Zamisli me da sam čovek,
s vremena na vreme,
zamisli me,
da volim nekoliko puta,
manje, više, nesrećno.
Zamisli,
da mi posle kažu postao si otac.
Zamisli me
u koricama knjige.
Zamisli,
slučajno, prošili mi koncem,
ruke i noge,
belim lepkom zalepili kosu,
brkove i bradu,
zamisli,
da ne ispadnem sa listova.
Zamisli,
kako me guši prašina,
zamisli kad izbledim,
zamisli,
ako knjigu otvore pa vide
da nisam više tu,
zamisli...

KAD CU VEC DA ODRASTEM

Često sedim na balkonu i posmatram kroz gvozdenu ogradu pune autobuse i mnogobrojne automobile...
Nekada sam kao dete sedeo na gvozdenom mostu ispod kojeg sam često rukama hvatao klenove, ili sam stajao na betonskom zidu i kroz gvozdenu ogradu odozdo posmatrao kako prolaze vozovi.
U njima su sedeli ili me gledali sa prozora neki nepoznati ljudi, neko mi je mahnuo ponekad ili se to meni samo činilo.
Stajao sam dok su prolazili prazni vagoni, zatim su se na njima vozili raznobojni automobili naslagani gore i dole kao igračke, vagoni puni drveta ili crnog uglja.
Jednom su se na svim prozorima videla deca koja nekuda putuju pa sam ih ispratio i mahao im sa obe ruke dok se voz kao neka lenja zmija nije izgubio u sumarku. Ja sam opet sedeo sam na gvozdenom mostu i čekao da naiđe neki drugi voz.
Ponekad se pojave radnici na terezini pa se svi naglas smeju mojim mokrim belim gaćama.
Ja neznam zašto uvek viču dok pevaju pesme.
Ponekad se na pruzi pojavi izlazeći iz tunela skretničar sa čekićem duge drške i neprestano nešto kucka po šinama, to je znak da se sakrijem u visokoj travi i posmatram ga ako stane i čelo briše maramicom, dok ne produži dalje i izgubi se u opet u drugom tunelu.
Ispod vrba čujem zvuk oštre kose, dok deda kosi otavu, onu nisku travu koju kad skuplja psuje što nije kako valja porasla pa se rasipa, i uvek mu propada kroz gvozdenu vilu.
Veliki divlji golub nekuda odleti sa vrba pored reke. Skačem po travi.
Hvatam skakavce, da ih puštam na najlonu u brzak zakačene za udicu koju sam pravio od spenadle. Ako se klen otkači ili ispravi moju udicu ja novu špenadlu ponovo zakrivim i nastavim da pecam kao da se ništa nije desilo.
Volim da se sakrijem i posmatram one velike klenove kako čekaju hranu plivajući u struji. Ako me lopovi ugledaju brzo se izgube u dubinu ili se zavuku pod veliko korenje vrba.
Ponekad ugledam i nekog vodenog pacova kako pliva pored same obale pa se popne na obalu i izgubi u šipražju.
Voda u reci više nije čista, oseća se na ulje, kao i klenovi koje lovim iz zabave jer više nisu za jelo.
Vetruša je ulovila miša i ponese ga u svoje gnezdo, možda već ima mlade koje hrani.
Kad ogladnim, nanižem klenove koje sam ulovio na situ, tanku i jaku dugacku travu provlačeći je kroz škrge svake ribe. Šareni mačak me uvek dočeka i mota se oko mojih nogu sa podignutim repom dok mu ne bacim ribe koje uvek jede od glave. Zašto, nemam pojma. Valjda je glava ukusnija pa nju prvu pojede.
Brat se uvek smeje mojoj čupavoj zamršenoj kosi i čičku koji se uhvatio za moje pantalone dok sam se provlačio kroz travu pored reke.
Ruga mi se, i kaže, opet si se pentrao i skidao svračija jaja, šta će ti više tolika jaja i polupa ih, poneko jaje završi i na mojim ledjima ili u kosi.
On voli samo loptu. Loptu mi ne da jer kaže da kada se sa njom igram uvek je probušim na trn babine ruže.
Ne volim ga kad mi govori, nemoj da si dosadan, ti ne možes sa nama da se igraš jer si dete. Zna da se naljuti na mene jer plačem kao dete. Zove me pupavi, jer mi je stomak ko burence i pupak je na njemu ispupčen i njih to zasmejava. - Pupavi, pupavi - viču zamnom.
Kao da ih baš briga što ja plačem, pa na kraju pobegnem od njih da me više ne zadirkuju. Pa se posle pitam kad ću već da odrastem jednom.
* Uvek mi je kao detetu bilo teško starijoj deci biti drug, naivno za očekivati da se igraš sa onima koji su prerasli te igre, oni koji te teraju od sebe, da brže odrasteš, da se odrekneš igre, da sve manje budeš, dete.

DVADESET KARATA - roman u nastavcima

Ni jedna kuća, trgovca nije probelela, ni popovska, ni jedna kuča sto je na pocetku il na kraju ulice. Jao kući gde se čeka sin kao ozeblo sunce a ćerke gledaju ko pastorke.
-
Zora se rodila prva i bila Savino prvo razočarenje, da bi se potom sledeće godine rodila i Mila. Nakon toga sedam godina njegova žena Stana nije radjala da bi opet negde ujesen ostala noseća. Punačka, u licu i u telu, nije to ni očekivala al je znake trudnoće prepoznala i izrekla se pred Savom da je opet u ime boga ostala trudna i da će ako sve bude u redu roditi još jedno dete. Sava je pogledao i prvo što je rekao je bilo: Samo da bude muško ovaj put, jer kome ću kuću i imovinu da ostavim. Stana ga pogleda samo i reče: Eh da oće da nam da bog, al ako neće pa nek bude zdravo i pravo pa kako god da se rodi. Prodje i tih devet meseci i neki dan pretera pa joj trudovi jaki počeše učestalo da se javljaju, kao znak da se porodjaj bliži i kao najbliža da se pozove da dodje žena koju smo svi zvali majka Mara, da joj se nadje ako nešto podje po zlu. Na doktora nisu ni pomišljali jer telefona nema, grad je daleko, dok dodje doktor može se vazda poroditi. U noć se začu prvi plač, i majka Mara izadje a Sava je upita, šta bi. Ona samo jednu prozbori: Sin. Imaš u ime boga lepog sina braća Savo. Utom se začu Stanin, glas, brzo vamo majka Maro. Ona utrča a onda se začu i drugi plač. Sava se nadje u čudu. Da se nije obliznila, panaiju joj njenu. Izadje majka Mara. E imaš Savo da častiš imas još jednog sina. Sava sede na stolicu, i prekrsti se i reče fala ti bože, gde čuo i gde ne čuo. Te noći Stana je dobila groznicu i nakon toga ubrzo umrla. Ispustila je svoju dobru i plemenitu dušu gledajći svoja dva sina koja je rodila a da ni dana nije mogla da ih na grudi privije. Za njom onaj drugorodjeni sin ode. Izgubi sasvim boju, i naprasno prestade da diše. Odjednom u tu sobu useli se tuga umesto prve sreće i veselja. Sava je gledao svoju ženu i voštanicu u njenoj ruci, gledao je svog mladjeg sina blizanca što ode za njom i skamenjen stajaše ne verujući svojim očima šta se to dogodi za to kratko vreme. Ćerka Zora već devojka za udaju, držala je svog tek rodjenog brata kome ce ona biti i sestra i majka, pa će i njen život se okrenuti nekim drugim pravcem. Mala Mila je stajala pored kreveta i plakala, dok je nisu izveli. To je njen poslednji put da je videla majku i tek rodjenog mladjeg brata. Sava je sve pripremio po običaju za sahranu svoje tek umrle žene porodilje Stane. Dok je kišica sipila na seoskom groblju, sahranjeni su jedno pored drugog ona i njen bezimeni sin. Prošlo je četrdeset dana, pa pola godine, te je Sava udario lep beli spomen Stani i sinu koji nije dočekao ni svoje krštenje. Život se nastavio svojim tokom, kao i pre je išao u polje, na njivu, vraćao se umoran kući i nije čestito stigao da vidi kako mu sin Boža raste. Sve više je ličio na majku Stanu a narav je povukao na oca. Sestra je svoje mlade godine, žrtvovala da se Boža podigne i već je izgubila svaku nadu da će se udati i imati svoju decu. Nekako se predala i pomirila sa sudbinom, privila je tog preživelog brata blizanca i postala mu kao druga majka. Otac je eto imao naslednika ali se od momenta kada su mu umrli žena i sin promenio. Sam, sa dve ćerke i tek rodjenom bebom nije ni pomišljao da se ponovo oženi. Sa Stanom se oženio a bio je vec mator momak. Nije mu se dopadala pomisao da se sad po stare dane ponovo ženi pa je prihvatio tu sudbinu da ostatak života provede kao udovac. Sina je voleo i dičio se što je bog pogledao na njegovu stranu al je uvek kukao kad se nalazio sam u polju što mu uze drugog sina i ženu Stanu. Zar je on nešto bogu zgrešio pa da ga tako nesto zadesi. Boža je rastao kao lepo i zdravo, pomalo debeljuškasto dete kome će uvek zafaliti mleka. On nije odbijao hranu i rastao je štono kažu kao iz vode. Majka Mara je uvek govorila, sunce te grejalo, isti si ko moja Stana. Imaš lika na nju, bacio si se na ujake. Boža je kao i sva seoska deca rastao kao donekle napušteno dete, bez obzira na svu ljubav obe sestre i oca jer majčinu ljubav nije osetio. Kad se pomene majka, otac je priču navodio na neku drugu stranu kao da nije hteo da se previše pominje Stana iako je prošlo vec puno godina od njene smrti i blizanca. Odlazili su za Zadušnice i drugim praznicima na groblje, palili sveće, čistili grob, ćerke su sadile bosiljak i lepu katu i ostavljale po nešto od hrane na grobu po starom običaju. Kada je vec postao momak Boža je poceo da poboljeva. Nekako je smršao, u licu zašiljio i pogurio se. Bolovo je, lečili ga, prošlo je više od dve godine. Brat Boža je jednu noć umro u snu. Sava je smrt sina koji mu je na njegove oči rastao i bio njegova uzdanica, koji mu je davao nadu da život ide dalje, primio jako teško. Nekako je brzo i on se izgubio, pocrnio u licu, ostario za godinu dana više nego za proteklih deset i počeo da pije. Ćutao je i ždrao se u sebi. Ćerke su nosile crninu za bratom koga su sahranili pored mladjeg brata. Ponovo su bili zajedno i sastavili se kao one noci Stana i oba njena sina blizanca. Sava je živeo ono što se kaže nazor. izlazio je na groblje, i vraćao se a oči kao da su mu se gasile . Puno godina će proći da i Sava dočeka dan da umre i nestane ta bol koja mu je razdirala grudi i čupala srce. Starija ćerka je bila neutešna za bratom kome se posvetila, kome je svoje najbolje godine žrtvovala, koji je bio kao njen nerodjeni sin. Mladja Milica je izrasla i prolepšala se. Od mršavog i nesto bledunjavog deteta preobrazila se u vitku i naočitu devojku. Na majku nije ličila, nije ni na oca. Otac se pitao na koga se bacilo to dete, tako crne kose i neobičnih zelenih ociju. U školi je blistala i učiteljica je svu slavu stekla sa pojavom Milice. Milica je bila retko pametno dete koje je pamtilo sve kao od šale. Kao da je priroda sve darove skupila na jednom mestu pa je Milica imala sve. Lepotu, talente i pamet. Otac je bio ponosan na Milicu i godilo mu je što mu bar Milica smanjuje tu bol u grudimima koja nije prestajala od smrti žene i oba sina. Posmatrao je ćerku Zoru koja je više nije devojka i nema zelje da menja svoj zivot, da se uda i zasnuje kuću, pomagala je njemu i u radila sve kućevne poslove. Otac je radio sve, u polju, u bašti i odlazio na pijac gde je prodavao povrće i vraćao se u noć da bi opet sa ćerkama spremao sve ono sto je posle nosio na pijac tek idućeg dana. Milica je završila prvo osnovnu skolu i pošla je dalje u gimnaziju i bila isto tako zapažena i isticana za primer. Milica se povrh svega isticala svojom skromnošću i dobrotom. Svako ko je upoznao je osetio iza njenog prelepog lika i glasa da će u njoj tek da procveta ono što je u njoj najlepse, njena plemenita duša. Milica je završila skolu kao najbolji djak i otac je prvi put zaplakao kada je pročitano njeno ime i sve pohvale bile upućene njoj. Rekao je kada je kada su dosli kući: Sine moj, otac će ako treba sve da proda da se ti iskoluješ kad vec Zora nije mogla. Zora je plakala, i poljubila sestru čestitajući joj i jednako se radujući njenom uspehu. Milice i ja ti obećavam da cemo se ja i otac zauzeti da ti završiš visoke skole. Milica je plakala i nije rekla ni jednu reč dok je grcala u suzama, pa je onda progovorila, obećavam da će tako i biti i nemojte sumnjati u to da ću završiti fakultet koji ću najesen u Begradu upisati.

Te reci samo sto nisu izazvale suze u njenim ocima i nekako posramljena i ponizena je sisla i nije se vise priblizavala crkvi niti ulazila unutra dok Jevta slika...
Monah Gavrilo je uocio pojavu Milice u manastirskom dvoristu i njen ulazak u crkvu gde je slikao Jefta. Od samog pocetka mu se Jefta nije dopao, nisu mu se dopale njegove goto zenske ruke i dugi nolti ispod kojih se stalno usocavala boja. Uocio je poglede koje upucuje Jefti, ona sto kucka po ceo dan ispod one lipe. A sad se pojavila i druga lepa zena u manastiru. To ne valja. To na dobro izaci nece. Tu nisu cista posla i prekrsti se nekoliko puta doticuci pod i ponavljajuci monasku molitvu prebirajuci brojanice dok se ne prepusti svojem poslusanju da ocisti hodnike konaka i unese drva jer kao da ceova noc biti hladna. U kelijama se zalagala pec samo ako je bilo previse ladno i ako su se ledili prsti. Nocno ustajanje i odlazak u crkvu gde je palio svece i spremao kandilo mu je bio vec uobicajeni posao. molio se pred spavanje i prvo sto je cinio kada se probudi i progleda da se prekrsti i izgovori svoju monaski kratku molitvu. Ljutio se na ikonopisce sto trose suvise drva i loze peci po kelijama gde su stanovali. Kao da mu je smetalo prisustvo njihovo i nenaviknut na lica koja ne spadaju u monasko brastvo. Iguman je bio izricit da se njima nadje na usluzi, da oni nisu monasi ali se drze manastirskog reda. Smetalo mu je sto Jevta ustaje nocu kada i oni i u crkvi ucestvuje.
Jefta kao da je naucio gotovo sve pesme pevao je i njegov fini glas se cuo izmedju njihovih po malo oporih i neuskaldjenih glasova. Jevtinu zelju da postane iskusenik je odbacivao u mislima jer je Jevtin lik bio kao naslikan, uvek sa onim njegovim djavoljim smeškom.
Milica je stajala na prozoru u posmatrala nedaleko manastirski konak i crkvu koja se ispod motela nalazula na zaravni sa koje je pucao vidik na obronke planina na kojima se jos beleo sneg koji se nije pri vrhu otpio. Jos pod utiskom skorasnjeg razgovora, sa Jevtom koji je kod nje izazvao tako burnu reakciju, da joj se zazare obrazi i osvoji ih rumenilo. Nije verovala da ce neki muskarac izazvati tako nesto kod nje. Da jos se zavrti u glavi kao da je neka siparica.
Rekla je sama sebi gotovo naglas. Devojko.sta je stobom. Jos ti treba da se zaljubis.I u koga si nasla, ikonopisca kojemu samo ti trebas ti na ovom svetom mestu. Gotovo da je se zapitala sta trayi ovde gde nema ni biblioteke, ni podataka. Pomislila je da upali svoj dvosed i ubaci svoju torbu sa stvarima i laptop i ode dok je vreme. Koa da se uplasila svoje reakcije, pomislila je, bas sam zbunjena, sta je sad meni, umor, corsokak u koji sam upala i lomatam se po ovim planinanama trazeci nesto cega nema. Ali. Neka sumnja, vec stecena intuicija da ono sto trazi je tu ali da ga ona ne vidi. ne vidi zato sto je skriveno u prividu. bas sam zbunjena svi podaci me vode u ovaj manastir a u njemu cima ese ja bavim. Razmislicu. Da. A ako odem prvo cu saceakti da obavim razgovor sa Igumanom. Nije u redu da odem dok on ne dodje iz Kanade. Pa sta sad. Izdrzacu i tih nedelju dana. Posmatrala je zaravan gde se nalazio manastir. kao da je neko vrh odsekao na bregu i sagradio manastir i dvoriste. Ispod manastirskih zidina se nalazila litica i okomite stene sa puno supljina koje zapazila dok je odozdo prilazila manastirskoj kapiji. Pitala se zasto je neko sagradio taj manastir bas tu. Posmatrala je okolinu i videla da su postojala daleko pogodnija mesta ali je graditelj i ktitor rekao ne tu ce se manastir podici.Nedaleko od manastira iz jedne od supljina je izlazila voda i formirala prirodnu cesmu. Voda je bila hladna i osecao se jak ukus krecnjaka. Pomislila je ovde su ponornice prisutne i pecine gde se formiraju unutar pecina mala jezera odakle posle istice voda i trazi svoj put. Nije se dovoljno posvetila geologiji ali je osnove imala i njeni zaključci su bili veoma odmereni i blizu istini. Unutar crkvenog dvorista je bio bunar koji je upravo dopirao do nekog malo podzemnog jezera. Njegova dubina, huk koji se cuje i hladna voda samo govore u prilog tome. A sve to mi nista nece pomoci da saznam gde se nalazi rukopis u kojem je tajna o prvim hadžijama. Zar sam toliko opsednuta tim svojim pretkom i njegovim grehom. Njegovo iskupljenje i njegova dobra dela dali su ucinila vise dobra od zla koje je ko zna kome i zasto naneo.Kao vec mlad istrazivac stekla je retku osobinu da se lako ne predaje, da sve karte stavi na sto pa da posmatra koja karta je naj slabija. Da argumente za i protiv suprostavi kontra argumentima i zakljucke ne izvodi na pretpostavkama. Prijatno se osecala kad je vecerala vrlo ukusnu veceru i nakon pregledanja prispele poste u njenom inboxu se spremala da malo ranije yaspi da bi sutra pesice obisla citav kraj. Volela je da obidje lokaciju i okolinu gde je zapocinjala istraživanje. Tako je vise puta skratila postupak i nije uludo trosila svoje vreme kojeg je imala sve manje. Poslala je nekoliko clanaka u redakcije elitnih casopisa i bila je zadovoljna poslednjim koji je izazvao buru u naucnickim krugovima. Pojavila su se i prva osporavanja. nasmejala se u sebi neka ih neka se kuvaju. Morace da odustanu od nekih svojih tvrdnji i ako padnu necija istrazivanje jer su nastala na osnovu labavih dokaza nije ona tome kriva.
Ujutru se probudila sveza i doruckovala je sa slascu taj obilni dorucak. Pomislila je.Da ovde je vazduh ostar i izaziva zelju za hranom. Voda i vazduh cine cudo. Ovaj kraj je naizgled surov, sam krš, neprohodne stene, zmije koje je uocila. Pazila je gde gazi , od njihovih ujeda koji su joj dobro poznati. Videla je dovoljno po svetu na svojim putovanjima sta cini zmijski ujed. Uyela je svoj ranac, obula je svoje planinarske duboke cipele, od cvrste zute koze. Uzela je laki metani stap i stavila laki obrok koji su joj doneli u sobu. Stavila je manji i lagan cekic za stene, njim je ceprkala i vadila manje fosile koje je uocavala u stenama. Nasula je dovoljno vode u cvrstu posudu koju je stavila na njeno mesto na rancu. NIje volela plastiku, nije joj verovala, smatrala je da napustanje stakla nije dobar izbor. Hemikalije koje se koriste i postaju sastavni deo svih plasticnih predmeta mogu da bud faktor riizika, da se pojavi neka od neobjasnjivih alergija da se izazove okidac koji ce da pokrene proces mutacije i izazivanja zlocudnih oboljenja. Stavila je svoje naocare za sunce i uputila se niz put prema manastiru. Njeno telo je reagovalo sa zadovoljstvom i vetric koji je duvao je mrsio njenu crnu kosu koju je podvezala svilenom maramom. Kretala se kao gazela, njeni koraci su bili graciozni kao da gazi po modnoj pisti a ne po tom ne asvaltiranom putu po kome se tesko krecu brdska vozila.
Unaokolo nije bilo nikoga, samo se cuo povremeni cvrkut ptica i zrikavaca iz trave. Kada se priblizila manastiru uzvadila je svoj maleni ali ne slab dvogled sa kojim je posmatrala crkvu, vitku kupolu i divila se kako se crkva ukala u okruzenje. Bila je ponosna sto potice iz ovog naroda koji je otavio takve gradjevine i koje traju. Trajace i pricace o nama i onda kada nas ne bude bilo na ovim prostorima. Primetila je kretanje monaha u dvoristu, primetila je i zensku priliku sa plavom kosom u plavim pantalonama sa naramenicama. Stajala je i prical sa radnicima koji su poceli da prenose delove krova za pripratu. Verovatno da ce uskoro da pocnu pokrivanje. Bila je znatizeljna kako ce onda izgledati gradjevima kad se pokrije priprata. Izvadila je odlican fotoaprat za koga nije zalila novca pri kupovini. Uvek je nosila rezervu baterija, poucena uskustvom. Okinula je nekoliko puta i pregledala fotografije i bila sobom ponosna da vreme koje je potrosila na kursevima digitalne fotografije je bio dobro ulozen novac. Fotografije su bile onakve kakve se snimaju samo u odredjenim uslovima i udaljenosti od objekta koji snima. Bila je zadovoljna svetlom, koje nije bilo prejako i nije svojim senkama kvarilo finu reljefnost gradjevine.
Nastavila je da se spusta i manastir je vec bio na par stotona metara. U jednoj uvali u kojoj je raslo nisko rastinje sa ljubicastim cvetovima, uocila je nekoga gde kopa u pri dnu velik stene koja se nadnosila nesto ukoso iznad coveka kojeg je uocila. Uvek je na svojim ekspedicijama se trudila da se ne mesa u poslove ljudi, da gleda svoja posla i time je ne retko izbegla nevolje. Nije bila od osoba koja se ne obazire ako je neko u nevolji ali nije ni trazila djavola kad joj to nije potrebno. Kada se priblizila isnad same stene covek koji je kopao se pofigao i ona je prepoznala lik koji joj se ukazao u kupoli gradjevine. Ukocila se u mestu i ne znajuci sta da cini stajala dok se nije trgla i podigla ruku u znak pozdrava. Muskarac je uzvratio i mahnuo joj. I na toj udaljenosti je uocila njegov osmeh. Koa da je iznenadna pojava Jevtina kod nje izazvo ponovo neka pomesana osecanja zbunjenosti i srece sto ga ponovo vidi. I njeno lice se razvuklo u osmeh, donekle je izgledao i smesan tako isprljan od gline koja mu se uhvatila na kolenima pantalona. Stajala je i razmisljala da li da ide dalje ili da saceka da on izadej iz uvale.
Tu dilemu je otklonio sam Jevta koji se polako pope drzeci se za ostre supljikave stene. U odredjenom trenutku joj je srce zastalo kada je skoro izgubio ravnotezu nad jednim procepom gde se nastavljala litica.