Ka i uvik gledan more, ovu tajnu koja diše,
ovu mrižu što me vuče u tamne dubine,
sve kroz pismu u daljine.
I da oću, i da smin, ne bi moga skupit
svu lipotu života, niti suze ovog svita.
Sve bi da' da si tu, barem jedan tren
da vičnost bude, da ti pratim trag u beskraju
sve bi da' da si tu.
Ka i nekad gledan nebo, tražin gradove u noći
di smo podno zvizda zori krali grumen sjaja,
jutro moje, di si sad.
Sve bi da' da si tu, barem jedan tren
da vičnost bude, da ti pratim trag u beskraju
sve bi da' da si tu.
Pismo, di li je kraj, ovo more bez dna
ženo, razmakni sve, sive koprene sna
budi opet moj dom što sad pust je i sam,
jer sad puna je luna što nad morem sja.
Sve bi da' da si tu, barem jedan tren
da vičnost bude da ti pratim trag u beskraju
sve bi da' da si tu.
Ka i uvik gledan more, ovu tajnu koja diše,
ovu mrižu sto me vuče u tamne dubine,
sve kroz pismu u daljine.
Voleo je zenu svog zivota,
Sada tugu svoju vesto skriva.
Bezbroj puta vraca se i krene
Da opet dodje k njoj pod prozore njene.
Ljubio je njenu kosu plavu
Zeleo da ima zvezdu sjajnu.
Sada skriven u senci od granja,
On se seca njenih milovanja.
Ove noci jedan covek nekud luta,
Na cas misli da je stigo na kraj puta.
Ove noci jedan covek tuzno bdije
Dok niz lice, umorno mu hladna kisa lije.
Ove noci jedna zena mirno spava,
Na jastuku rasuta joj kosa plava.
U tisini doma svoga mirnog zdanja
Ove noci jedna zena nesto lepo sanja.
Umesto molitve rekla si "O tom ću misliti sutra..."
Sa šminkom od gara, ko Skarlet O'Hara... Tvoj preslikan lik
I dugo plutala ko brodolomnik ka obali jutra
Nekad tišina zna prepasti džina, kad ispusti krik
Još jednu noć si izgurala sama... Čehov je zaspao blaženim snom
Ni ne zna da je igrala tama... Pod prozorom
Vetar je vežbao violončelo. Čežnjive skale u nedogled
Zora ti brižljivo pipnula čelo... Negde u tebi je goreo led
Princezo, javi se... Još imam džep u kom se hladni prsti zgreju
Pošalji poruku... Da vidim jednom to pisamce na displeju
Sve mi nedostaje... Čuvam u damastu još kalup tvoga vrata
Princezo, dosta je... Dve i po godine smo taoci inata... šta ti je?
Plima banalnosti tvoj svet zapljuskuje k'o Atlantidu
Dok šmrka bioskop, fali ti neko da napravi geg
Da ti za rođendan ispiše sonet na komšijskom zidu
I s bandom cigana pod tvojim prozorom utaba sneg?
Na podmetaču još crtam tvoj profil
Suvišna pitanja izbegnem fintom
Ime ti ispišem u svakoj strofi... Nevidljivom tintom
Pod mojom jelkom do proleća stoji...
Jedino dar tebi namenjen
Zauvek fosil tvog struka postoji...
Na mome dlanu okamenjen
Princezo, javi se... neke se pobede dobijaju na juriš
Ne tvrdoglavi se.. Priznajem javno da se genijalno duriš
Opasno postaje... Na durske akorde se paučina hvata
Princezo, dosta je... Dve i po godine smo taoci inata...
Princezo, dosta je...
Gusta mi magla padnala, more, gusta mi magla padnala,
na toj mi ravno Kosovo, more, na toj mi ravno Kosovo.
Ništa se živo ne vidi, more, ništa se živo ne vidi,
do jedno drvo visoko, more, do jedno drvo visoko.
Pod njeg mi sedi terzije, more, pod njeg mi sedi terzije,
oni mi šijev jeleče, more, oni mi šijev jeleče.
Kol'ko su zvezde na nebo, more, kol'ko su zvezde na nebo,
tol'ko su šarke na njega, more, tol'ko su šarke na njega.
O, zar je morala doć ta tužna nesrećna noć,
kada si, dragane moj, otiš'o u krvav boj?
Tamo daleko, daleko od mora,
tamo je selo moje, tamo je Srbija.
Tamo daleko, gde cveta limun žut,
tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.
Tamo daleko, gde cveta beli krin,
tamo su živote dali i otac i njegov sin.
Bez otadžbine, na Krfu živeh ja,
ali sam uvek klic'o Živela Srbija!
Dodji u ponoc, prodji niz skaline
ako se nisi drugom obecala
za tobom nocas placu mandoline
najljepsa ruzo ikad procvitala
Dodji u ponoc, prodji kraj djardina
tu di je mladost uvik jubovala
ubracu tebi cvitak ruzmarina
tu di je mater ocu viru dala
Ref.
Lipa si, lipa, andjeli ti slice
lipa si, lipa, usne, tvoje lice
jubi me, jubi kad zora svice
sa neba pada po nama cvice
Dodji u ponoc, prodji kraj fontane
da misec vidi tvoje lipe oci
a ti mu reci da ih cuvas za me
i da ces nocas meni, vilo, doci
Ima dana kada ne znam sta da radim,
jer ta pesma meni stvara bol,
ja te volim tako silno da umirem,
ja te volim, ali ne znam - što.
Ima noći kada ne znam gde da lutam,
sve zbog pesme što mi stvara bol,
ja te volim tako silno da umirem,
ja te volim, ali ne znam - što,
Ako greh je u životu ljubit' strasno i klečeći molit' oproštaj,
vrati meni pisma, slike, sto ti dadoh, vrati meni život moj!
Nova Đoletova pesma, izvedena kod Šerbedzije na koncertu, i još ne snimljena, i ne kršimo autorska prava jer reče i sam u intervjuu da je ovo pesma za snimanje mobitelom ;)
Opet sam snio crni procvetali dud,
i nekog dragog što me čeka odnekud
Ključ skriven iznad dovratka,
još jedan simbol povratka,
Suviše toga da bi bilo podudarnost
Sanovnik s jasnim slovima, lako je to sa snovima
Nevolje krenu, onda, kad tumačim stvarnost
Ne vredi kasno je brojati trijumfe i havarije
sve spiskano i stečeno
Ne vredi kasno je ostaje s tobom na vrh kalvarije
samo neizrečeno
Sve ređe srećem ljude iz svog plemena
zamiču redom s one strane vremena
Senke im tamnije od njih bez keca pred poslednji štih, nisam baš znao da im javljam dobre vesti...
Za tim ću sutra žaliti, to ćemo jednom zaliti, u nekom tuđem snu u kom ćemo se sresti
Ne vredi kasno je brojati trijumfe i havarije
sve spiskano i stečeno
Ne vredi kasno je ostane s tobom na vrh kalvarije
samo neizrečeno...
Cudne se stvari sa nama zbivaju
oci ti silne lazi skrivaju
za druge mi smo vrlo srecan par
gluma i daje svemu pravu car
Ti imas neku vrlo cudnu moc
zbog tebe ja ne spavam celu noc
cekam trenutak kad ces opet doci
da me izlude tvoje plave oci
Ti si daljina sto me odvlaci
carobnjak sto mi razum pomraci
kada si sa mnom ja sam opcinjen
od jedne reci ja se opijem
Ref.
Moja si od zlata jabuka
moja si voda
moja si od zlata jabuka
moja si
Zvone zvona svadbena i cigani sviraju
trista njenih svatova od mene je skrivaju
obeli, mećavo, zavej gore svadbene
sa najvećom grešnicom nevestu nek zamene
Pusti najveću mećavu, Gospode, jabuku s krova nikad da ne pogode
burme venčane, kum nek pijan izgubi, nek je nikad niko ne ljubi.
Zvone zvona svadbena i cigani sviraju
kad joj bude najlepše nek pomisli na mene
obeli, mećavo, srca nek se skamene
nek joj buket svadbeni u rukama uvene
Proljece u dusi svoje grane siri
ja sam topla zemlja, dodji, grli me
budi nemir moj, moja sanga, moje sve
sve sto daje ova radost, koju cutim, koju znam.
Pogledaj u nebo i na more ispred nas
svuda tvoje ime i tvoj glas
trava nek nas uzme, nek lagano njise cvet
tu ce nam biti dom, da, da dom!
Pogledaj u nebo i na polja ispred nas,
zivot je pred nama ljubavi,
suze na tvom licu neka budu davna sen
volim te, volim te.