Rejmon Keno (Raymond Queneua), u čijem se prezimenu nalazi, etimološki, reč hrast i pas (naslov njegove prve autobiografije), rodjen je u Havru, 1903 godine, od roditelja poreklom iz Turene i Normandije:
Otac mi prodavaše hvatove svilenih krpica,
Na tone dugmića,
Na kile gurtni i vrpci
Poredjanih duž polica.
Pomagalo mu je nekoliko mladih dama;
Sekuć restlove razne boje,
Penjahu se uz merdevine bez imalo srama
Pokazujući žipone svoje.
Moja je jadna majka imala muzikalnu dušu
I prebirala je klaviru tipke;
Uz zvuke njenih komada prodavali su se
Šeširići i valencijanske čipke.
U svet provincijske butike dospevaju, kao kroz teške plišane zavese, odjeci Panamske krize, skandalozna afera oko kradje Djokonde iz Luvra, pompa krunisanja Džordža V (engleskog) i spektakularna propast Titanika...
Vreme je teklo istopljeno ognjem zamora.
Beskrajno lenčario.
Sricao sam od A do Z Larus blagotvoran
I štedar u čarima.
... sve dok se jednog dana ne bude potresla iz temelja cela prodavnica čipki i dugmića (govoreći slikovito) u času
Kad neki Srbin tamo negde nadvojvodu ubi.
Završivši gimnaziju u Havru, Keno dospeva u Pariz gde priprema diplomski ispit iz filozofije. Istovremeno pokušava da izradi matematičku teoriju šahovske kombinatorike, sluša predavanje o Hegelu, o gnostičarima i manihejcima, podvrgava se psihoanalitičkom ispitivanju (ne iz puke radoznalosti), povezuje se sa Bretonom, saradjuje u časopisu Nadrealistička revolucija, izučava spise književnih manijaka i bizarnih novatora. Godine 1937. Postaje urednik u izdavačkoj kući Galimar, gde je dugo bio na čelu velike Plejadine Enciklopedije.
Stilske vežbe pojavljuju se u vidu knjige 1947. Godine, kao kruna kenoovske "umetnosti kombinatorike". U predgovoru jednom od izdanja Stilskih vežbi Keno je ukazao na nastanak ovog dela "iz duha muzike": "U razgovoru sa Žakom Benom, Mišel Leris se seća da smo (Leris i ja) tokom tridesetih godina slušali zajedno u dvorani Plejel jedan koncert gde se izvodila "umetnost fuge". Sećam se sa smo taj koncert pratili vrlo predano i da smo rekli, napuštajući salu, da bi bilo vrlo zanimljivo stvoriti nešto slično na književnom planu (posmatrajući Bahovo delo ne iz aspekta kontrapunkta i fuge, nego kao nešto što se gradi pomoću sve brojnijih varijacija, skoro ad infinitum, oko jedne sasvim tanušne teme.)... I zato sam počeo da pišem Stilske vežbe sa jasnom namerom i prisećajući se Baha, i to upravo onog koncerta u dvorani Plejel;"
Keno je tek 1942, sročio prvih dvanaest vežbi i nazvao ih "Dodekaedar", jer kao što je mnogima poznato ovaj lepi mnogougao ima dvanaest strana. No, glavni urednik jednog vrlo uglednog časopisa mu je vratio "Dodekaedar", gotovo sa izvesnim ubedjenjem da mu je Keno hteo grdno podvaliti. Medjutim, to Kena nije zaustavilo, tokom naredne dve godine dodaje još dvanaest varijacija i u februaru 1945. godine belgijski časopis "Zemlja nije dolina suza", objavljuje nekih devet varijacija pod nazivom "Stilske vežbe" a u belešci je pisalo: "Autor namerava da na ovaj način obradi isti siže – dogadjaj uostalom stvaran i banalan – na nekih stotinak različitih načina, Nema sumnje da će ovih sto poglavlja, identičnih što se tiče sižea, biti u stanju ako se čitaju zaredom, da ostave izvestan utisak na čitaoca."
Jednog dana oko podne kraj parka Monso, na zadnjoj platformi jednog skoro sasvim popunjenog autobusa na liniji S (sada linija84), spazih jednu osobu s jako dugim vratom i sa mekim šeširom na kome je pleteni gajtan umesto pantljike. Čovek se odjednom obrati svom susedu tvrdeći da mu ovaj gazi po nogama svaki put kada se putnici penju i silaze. No on odjednom napusti diskusiju i baci se na jedno slobodno mesto.
Dva sata kasnije ponovo ga ugledah pred stanicom Sen Lazar gde uveliko razgovara s nekim prijateljem koji mu je savetovao sa smanji razrez na kaputu, tako što će dati nekom spretnom krojaču da mu još malo podigne gornje dugme.
U autobusno-platformno-kostolomateljnoj držnedanciji lutecio-meridionalno relacioniziran i susedovan od jednog longivratinalnog plete-notrakovana-okoloklobuknog sakagijaša. Ovaj glagoljati stade nepoznanstvovanom: "S vaše sam strane svakiputovan." Ovaj, naljućen, proždrljivo se slobodnosmesti. U jednoj spaciotemporalnoj poslevremenosti ponovo ga videh kako prolazarseniše s nekim Iksom koji mu govoraše: "Trebalo bi da na svoj kaput deluješ dugmeupotpuniteljnije." I on mu celu stvar stade zaštokakovati.
Poznato je da se Keno bavio prirodnim naukama, u prvom redu matematikom i fizikom, i njegova istraživanja u tim oblastima stručnjaci smatraju značajnim. Za ovakvu vrstu duhovne egzibicije kao što su Stilske vežbe, koje su na pola puta izmedju matematike (muzike) i književnosti i gde progresije i serije igraju značajnu ulogu, Keno je imao dakle već gotov model svojih matematičkih znanja i iskustava.
Ta načela data u vidu programa koja dobrim delom mogu da osvetle na čemu su zasnovane Stilske vežbe i daju odgovor šta je smisao i cilj istraživanja Radionice Mogućne Literature: Predložiti piscima nove strukture matematičke prirode ili uz pomoć nekih novih veštačkih i mehaničkih postupaka koji mogu da doprinesu književnoj delatnosti: neku vrstu podrške nadahnuća, da tako kažem, ili tačnije: neku vrstu podsticaja stvaralaštva.
To nije bila ni ladja, ni avion, nego neko suvozemno saobraćajno sredstvo. To nije bilo ni jutro, ni s večeri, nego podne. To nije bila ni beba, ni starac, nego mladić. To nije bila ni traka, ni pantljika, nego pletena uzica. To nije bila ni procesija, ni gungula, nego metež. To nije bio ni prijatan, ni zao čovek, nego prznica. To nije bila ni istina ni laž, nego izgovor. Nije ni stajao, ni ležao, nego je hteo da sedne.
To nije bilo ni uoči toga dana, ni sutradan, nego istog dana. To nije bila stanica Nord, ni stanica PLMa, nego stanica Sent Lazar. To nije bio ni roditelj, ni neznanac, nego prijatelj. To nije bilo ni psovanje, ni sprdnja, nego modni savet.
Jedan mek, siv šešir, povijena oboda, omotan pletenom vrpcom, pokretao se u gomili drugih, podrhtavajuci katkad u ritmu izbočina na tlu kojim su se valjali točkovi automobila koji je nosio taj šešir. Pri svakom zaustavljanju putnici koji su se vrzmali tuda zadavali bi mu bočne, katkad vrlo izrazite udarce, što se završilo tako što se naljutio taj šešir.
On je onda izrazio svoj gnev posredstvom ljudskog glasa koji je bio vezan uz njega mesnatom masom strukturalno rasporedjenom oko jednog kvazisfericnog koščatog stuba izbušenog nekim rupama koje su se nalazile pod njim, šeširom. Zatim on, šešir, sede.
Sat-dva kasnije ponovo videh taj šešir kako se kreće na nekih metar i šezdeset pet iznad zemlje, tamo-amo kraj stanice Sen Lazar. Neki mu je prijatelj savetovao da doda jedno dopunsko dugme na kaputu... dopunsko dugme... na kaputu... reče mu to... njemu... šeširu.
Treći, imanetni, elemenat Stilskih vežbi jeste sam jezik, govor, kao osnovna materija i "siže", koji Keno podvrgava presijama i menama, oslanjajući se čas na svoj istančan sluh, osetljiv za sve govorne nijanse francuskog jezika, uličnog žargona, čas ga propuštajući kroz spregove matematičkih, algebarskih i geometrijskih progresija, reč po reč ili čak slog po slog, gde slučaj i zakoni neke više logike treba da stvore nova značenja i semantičke skupine, čas inteligibilne, čas apsurdne: postupak drag Kenou, jer on pre pristaje na apsurd i na privid apsurda nego na banalnost jezičkih i semantičkih shema koji diktiraju piscu trivijalne obrte.
Stilske vezbe u tom smislu jesu pre svega igra duha, no i delo sa jasnom tendencijom da se ukaže na trivijalnost teme (sižea) nije od istinskog značaja, nego da su postupak (prosede) i instrument (jezik) ti koji čine najčešće odredjenu temu banalnom.
U autobusu S u verem janćeve gužev jedan pti od svojih dadesvet inogad koji je amio šemsan i gud trav i šireš sa nakapom mesotu raket djavosa se sa jednim mrgudi tupnikom koji ga je dovnao veku ugurko ramenom. Plećikoljač kota on se mrtvosaj na jedno nosbodlo desište.
Jedan sač kasnije ja ga steroh na Kur de Umor pred stanicom Nes Azlar. Obi je sa nekim gurdom koji mu reče: "Trebalo bi da prišejiš podsukno mugde na svoj tupak." I zakopa mu gde (na rarzuze).
Varijacije nastale inverzijom i permutacijama u kojima zakoni matematike stvaraju one čudne spojeve koji su samo svojevrstan kontrolisani i tražen slučaj, jer Kaže Keno: "Teorija skupova može da nam pruži beskonačnu seriju struktura pesama sa strogo odredjenom formom".
Ovim postupokom Keno na uzvestan način postaje preteča komjuterske poezije i kompjuterskih prevoda, unoseći svakako u taj metod duh improvizacije i ironične distance.
U jednom autobusu (nisam rekao u globusu) video sam (jednog, ne osam) čoveka (a ne čvor veka) sa plavim filcanim šeširom (a ne cicanim peškirom), sa šeširom (dakle) na kome je bila pletena traka (a ne metalna raka). On je raspolagao dugim vratom (a ne dugim alatom). Kako se gomila gurala (a ne mila gola turala), jedan novi putnik (a ne povinutnik) zameni gore rečenoga (a ne meni gore reče noga). Ovaj je drugi galamio (a ne gala, mio), no ugledavši jedno slobodno mesto (a ne probodno meso) trkom mu se poprimiče (a ne šmrkom mu se mokri mače).
Malo zatim ga spazih (a ne sa tim ga zgazih) na stanici Sent Lazar (a ne na klanici Srem Pazar) kako razgovara sa drugom (a ne vara za strugom) o dugmetu sa svoga kaputa (koje ne treba pobrkati sa drugom metom takvog puta).
U najboljim fragmentima Stilskih vežbi Keno pribegava svom omiljenom sredstvu: jezičkim eksperimentima u užem smislu reči. Šta zapravo smeta Kenou u francuskom književnom jeziku?
On ga, prosto smatra mrtvim:Francuski jezik je, kaže on, mrtav i bogat kao neki mrtav jezik.Naravno on proglašava mrtvim samo akademski i pisani jezik koji, po njemu, nije ništa drugo do algebra njutnovskog racionalizma, esperanto koji je negda omogućavao sporazumevanje izmedju Fridriha od Prusije i Katarine od Rusije, argo diplomata, jezuita i euklidovskih geometara...
U tom smislu za prevazilaženje ovog jaza izmedju pisanog i govornog jezika on predlaže reformu francuskog jezika: rečnika, sintakse i pravopisa.
On se zalaže sasvim vukovski, za upotrebu narodnog, to jest govornog jezika, koji bi bio zapisan fonetskim pismom držeći se pravilada se izgovara svako slovo ne menjajući svoju vrednost u ma kakvoj poziciji da se nadje. I malo dalje u istom tekstu kaže: I kako ne vidim zaista ništa sveto u našem savremenom francuskom jeziku, ne vidim nikakvog razloga da se narodni govor ne podigne do dostojanstva pisanog jezika, kao izvor jedne nove književnosti, nove poezije.
Jednog dana, ravnodnevnica, sedoh u kolica, mala šetnjica, kad jedna ptičica, s lica prava majmunica, šijica ko iglica; balava mu vilica, glavica ko čuturica, pa neka smešna kapica, na njoj mašnica-uzica. Jedan čičica poče da ga gica i laktom golica u predelu porebrica; zato onaj iz hica:"Prznica! Sa mnom nema cica-mica, bez vica!" No oštrica posta trica čim stražnjica-ulizica ugleda: stolica-slobodnica s nekoliko flekica od tudjih zadnjica.
Ne prodje ni zerica, pozornica: stanica Svetica Lazarica, kad šta vidi zenica: ista ona stenica, nova mu je smernica jedna dugmoternica sa kaputa-dernica.
Imam cast izvestiti vas, kao nepristrasan svedok i strogi sudija, o sledecim dogadjajima.
Tog dana oko podne nasao sam se na platformi autobusa koji je isao ulicom Karusel u smeru Trga Sampere. Receni autobus bio je popunjen, cak vise nego popnjen, ako smem tako da se izrazim, jer je kondukter primio nekoliko "padobranaca"preko reda, i to bez ikakvog dubljeg razloga, samo iz preterane dobrote srcakoja ga je naterala da prekrsi pravila, te stoga mu se moze oprostiti. Pri svakom zaustavljanjuputnici koji su se penjali i silazili izazivali su izvesnu guzvu koja je jednog od istih punika naterala da ulozi svoj ne bas stidljivi protest. Sa svoje strane mogu jos potvrditi da je pomenuti putnik seo u najkracem mogucem roku.
Ovom svom kratkom izlaganju mogao bih dodati jos i ovu dopunu: pruzila mi se bila prilika da gorepomenutu licnost ponovo spazim, nesto malo kasnije, u drustvu jedne druge licnosti koju nisam uspeo da identifikujem. Konverzacija koju su oni vodilisa dosta vestine ticala se, po svemu sudeci, nekih estetickih pitanja.
Imajuci u vidu sve gore navedene cinjenice, najponiznije vas molim, gospodine Inspektore, da me uputite kakve sve konsekvence mogu da izvucem i kakva mi dajete uputstva u vezi sa pomenutim dogadjajem.
U ocekivanju vaseg odgovora, gospodine Inspektore, primite izraze mog najdubljeg i najiskrenijeg postovanja.
Trinaest crteža u kojima Danilo Kiš varira lik "glavnog junaka" Kenoovih Stilskih vežbi nastalo je 1963, u Strazburu, kao likovne vežbe, paralelne sa jezičkim vežbama i varijacijama na zadatu temu. Ove likovne vežbe su plod kratkog ali vrlo intenzivnog Kišovog zanimanja za crtež. Samo prevodjenje dela se upliće kao pauza, kao predah, u glavni Kišov rad iz tih strazburških godina, u pisanju romana Bašta, pepeo. U jednom kraćem tekstu pisanom 1986, za skup Keno i njegovi prevodioci, izmedju ostaloga Kiš kaže: "Stilske vežbe se ne mogu prevoditi, one se mogu samo varirati na drugom jeziku". Evo nekih varijacija u kojima se proces prevodjenja svodi u najvećoj meri na pisanje á la Keno.
Na platformi, pla, pla, pla, jednog autobusa, trus trus trus, na liniji S (čemu te zmije što se sijaju i suludo svijaju svoj bes) oko podne, bim bam bom, neki smešni mladić, ha ha ha, sa nekim čudnim kapelinom, uf uf, okrene se (obrnu, obrnu, nu) odjednom ka svom susedu i s izrazom ljutnje, oh ah uh, reče mu, hm hm hm: "Vi me namerno gurkate, gospodine." I fju. Ovaj se, tap tap, baci na jedno slobodno sedište i sede, bu-hum!
Istog dana, nešto kasnije, bim bim bom, bim bim bom, videh ga ponovo ga ponovou društvu nekog mangupa, ohoho, koji mu je govorio nešto o dugmetu na kaputu (brr, brr, brr - nije bilo baš tako toplo...)
I - tap.
U svom novom romanu, u kojem ne nedostaje ovom piscu već svojstvena toplina, romansijer X, čija su nam mnoga remek-dela već poznata, potrudio se da izvede na scenu samo vrlo izrazite ličnosti koje se kreću u jednom poznatom i svima, starima i mladima, bliskom svetu. Radnja romana zbiva se, dakle, u jednom autobusu, gde se junak ove povesti susreće s jednom zagonetnom ličnošću koja započinje s njim svadju. U završnoj epizodi čitalac će se ponovo sresti sa misterioznim junakom koji sad s napregnutom pažnjom sluša savete svog prijatelja, jednog čuvenog dendija. Ceo roman odiše ljupkom i u isto vreme tajanstvenom atmosferom koju je naš romansijer uspeo da naslika s neobičnom spretnošću.
Ova jezicka opsesija daje pecat svim Kenoovim delima, podjednako i njegovim pesmama i romanima, i u tom smislu Keno je jedinstven francuski pisac koji je uspeo da demonstrira u Stilskim vezbama prednost svojih jezickih nacela.
Autobus.
Platforma.
Platforma autobusa. Mesto radnje.
Podne.
Otprilike.
Oko podne. Vreme radnje.
Putnici.
Svadja.
Svadja medju putnicima. Dogadjaj.
Mladic.
Sesir. Dug, tanak vrat.
Mladic sa sesirom i s pletenom trakom. To je
glavna licnost.
Doticni.
Jedan doticni. To je druga licnost.
Ja.
Ja.
Ja. Kao treca licnost, pripovedac.
Reci.
Reci. Izgovorene reci.
Slobodno mesto.
Zauzeto mesto.
Slobodno, pa zauzeto mesto. To je ishod.
Stanica Sen Lazar.
Sat kasnije.
Jedan prijatelj.
Jedno dugme.
Druga izgovorena recenica. To je zakljucak.
Logicki zakljucak.
Usao sam u autobus u Porte Sampereu. Bilo je mnogo sveta, mladih, starih, dece, vojnika. Platio sam, zatim sam poceo da gledam oko sebe. Nije bilo bas interesantno.
Ipak sam najzad primetio jednog mladica koji je imao dug vrat. Posmatrao sam njegov sesir i primetio da umesto trake ima samo neki pleteni gajtan. Svaki put kada bi se popeo neki novi putnik, nastajala bi guzva. Ja nisam nista govorio, ali je mladic sa dugim vratom opomenuo svog suseda. Nisam cuo sta mu je rekao, ali su se gledali popreko. Onda je mladic sa dugim vratom odjednom otisao da sedne.
Vracajuci se sa Port Samperea, prosao sam pored stanice Sent Lazar. Ugledao sam mog tipa u razgovoru sa nekim drugom. Ovaj mu je pokazivao prstom na jedno dugme tacno iznad razreza na kaputu. Zatim je autobus krenuo i ja ih vise nisam video. Sedeo sam i nisam mislio ni o cemu.
Podne, lebdi jara oko glava putnika u autobusu. Ona raspaljuje mozak jednog tikvana sa smesnim sesirom koji je zacas spreman da zametne kavgu. I da se odmah utronja u toj atmosferi, i suvise teskoj da bi se mogle lako podneti ostre psovke. Onda on seda, pecen, na jedno slobodno sediste.
Kasnije putnici mogu da postave pred stanicom s duplim kolosecima mantilska potpitanja povodom nekih tricavih dugmadi koja znojavo-prljavi prsti smelo opipavaju.
Keno je jedinstven francuski pisac koji stoji na graničnoj liniji jedne neostvarene reforme, koja daje njegovom pisanju pečat originalnosti i ekstravagantnosti. Uspeo je da demonstrira prednost svojih jezičkih načela jer je koketujući tim postupkom uspeo da kroz formalna istraživanja dodje do nekih novih sadržaja: kroz njegova dela progovara autentičan glas ulice, žubor francuskog jezika onako kako ga izgovaraju i govore nastojnici, policajci, deca, kafedjije i sirotinja iz pariskih predgradja i provincije.
Keno kaže:
"U Stilskim vežbama mnogi su hteli da vide razaranje literature a da pri tome to uopšte nije bila namera; u svako slučaju moja je namera bila damo da naučinim te vežbe, a kao rezultat toga došlo je do skidanja rdje i blata sa nekih točkića književnosti."
Bi podne. Putnici se popeše u autobus. Behu stisnuti. Jedan mladi gospodin nosaše na glavi šešir okružen gajtanom, ne pantljikom. On imade dug vrat. On se požali na svog suseda da gaovaj zgazi na nogu. Čim spazi jedno slobodno mesto, on se ustremi na njega i sede.
Spazih ga kasnije pred stanicom Sent Lazar. On bi u mantilu, a prijatelj ga ovako posavetova: Treba-de prišiti jedno dopunsko dugme.