Iz moje svaštare Umetnost

Први бицикл

Први бицикл су ми купили
Када сам напунио седамнаест
И када су већ многи моји вршњаци
Возили мопеде
И фиће својих очева

Још тада сам
Чврсто обећао себи
Да ћу кад порастем
Дати све од себе
Да својој деци
Приуштим
Што више

Сада се препирем са њима
Око редоследа на компу
Јер не схватају
Да се није могло бициклом
Као са интернетом
За пола сата
Обићи свет

А рачунам
И да нису као ја
Имају кад

Да буду деца

Мало о љубави

Сунцобрани за њене очи

Она никада не носи
Наочаре за сунце
Јер има трепуље
Као палмине гране

Ех,да ми је
Да у хладу њених трепавица
Одморим своју жељу
Као под сунцобранима за њене очи
На плажи у Сутомору

Пепео

Док је било љубави и страсти
Било је и варница
Онда је навика
И равнодушност
Запљуснула наше жеље
И погасила
Све разлоге за свађу

Хумка

Колико видим
Данима већ твоје очи
Не примају моју слику
Са релеја у твом срцу

Иако не знам
Да ли су у питању
само сметње
Или ми је дефинитивно
Укинута фреквенција
Ипак не бринем

Јер лепше
Гробно место
Ни сањао нисам

На крају баладе

Са сваком новом песмом
Која је и мој живот
Откидам помало од себе
Желећи да је заборавим

Тако
Да на крају баладе
Кад сасвим истрошим срце
Неће остати ништа
Ни да је жали
Ни да на њу сећа

Осим овим песме

Гледаћу да је не виђам

Дефинитивно је готово
Јер више немам избора

Гледаћу
Да је не срећем
Да је не виђам
Има и других сокака
И кафића

Све сам њене фотографије
Већ одавно спалио
Још само слика
Да се ослободим

Ако треба
Преселићу се
У други крај града

Избрисао сам број
Њеног телефона
Још само да га заборавим

Ако не буде ишло
Преселићу се у већи град
И настанићу се
Негде испод мостова
И живети
У картонским кутијама
Без имена и адресе

Јер не могу више
Не могу да поднесем
Иако ми је прва
Да увек њена последња

Све сам лепо смислио
Још само да се сетим
Како своју жељу за њом
да осујетим

Она се још увек буди негде сама

Она се још увек буди
Негде сама
И чува леву страну јастука
Само за мене
И уредно брише прашину
Као да жели да избрише године
Са наших заједничких слика
Надајући се да ће све остати исто
Као пре нашег растанка
Јер она још увек верује
И даје шансу нашој љубави

Она то заиста уме
Она то заиста може
Да верује непоколебљиво
У оно што жели
И ја желим исто
Ал моја вера
Њену храброст нема

Глад

Сведок сам
Да све више птица
Нема стрпљења
Да чека на мрвице
Већ кидише право у руке
(као у Хичкоковим филмовима)
У залогај
Избезумљених људи
По парковима
И градилиштима
За време ручка
И то без страха
Јер глад зна да буде опака
Када се дуго трпи
И прерасте у бес

И сад ми је
Сасвим јасна
Креативна опрезност
Власника моћних маркета
Који некада чаробне
И стаклене излоге
Затамњују рекламама
Чак и оних производа
Које не продају
Само да не би били
Дрска инспирација
Могућих “напасника”

Свесни
Да не расте само број
Изгладнелих птица

Попис

Човек је добар
само док је трпељив
као коњ
све док му не дојади
да га сви јашу

Тада
многи пријатељи
покажу своје право лице

Оно што преостане од њих
је
реaлно стање на залихама
а не реклама
у шареним излозима

Зато је
увек добро
попис урадити
на време

Кад једном сиђем са фејса

Када се само сетим
колико већ дуго
из ноћи у ноћ
самујем у друштву
пар хиљада
мојих виртуелних пријатеља

Док се пар
мојих стварних другара
безнадежно труде
да ми уђу у траг
сумњајући већ
да сам збрисао преко баре
или да почивам
не неком тајванском Титанику

Зато се
Понекад с разлогом питам
шта ће се догодити
када једном сиђем са фејса
и колико ће ме мојих
старих другара
упркос мојој издаји
искрено дочекати

Излог препун неиспуњених жеља

Понекад
(а то је све чешћа појава)
Чим угледам неко оскудно одевено дете
Загледано
У богато аранжирани излог,
Једноставно затреперим
И јаве се
Слике мога детињства.

А кад зажмурим
Могу поново да видим
И доживим
Тај исти осећај
И тај поглед жељан много чега
Поглед који сам често виђао
У замагљеном одразу тог истог излога.

Монотонија

На аутобуској станици
Питам:
Кад има први за Пожаревац
А појма немам шта ћу тамо

У градској кафани се
интересујем за пријатеља
са којим не причам
већ пар година

У мењачници
Старог познаника питам
За курс
А евра немам у џепу

Очигледно је
Да бих мењао нешто
Јер све је тако исто
И тоне

Али последњи мајстор
За штављање коже
У нашем крају
Умро је одавно

Čorbica od "svašta"

Još uvek volim
Tvoju čorbicu od "svašta'
Koju si patentirala devedesetih
od sastojaka koji su pretekli
u frižideru
iz boljih vremena
I koju još uvek jedemo
Sa istim apetitom
Kao i onda
Udrobljenu sa hlebom od juče
I hrabro maštamo o boljem sutra

Nekad -ponekad

Nekad ponekad
a ponekad često
osećam
da poješće me
ono
što godinama gutam

Заборавној

Од толико недођија
на кугли земаљској
где баш нађе
у мојој глави
да се заборавиш