Kratka poucna prica nepoznatog autora o mudrosti, ljubavi, ludosti. Ljudske osobine igraju zmurke. Ne znam odakle mi ovo ali zelim da podelim sa vama.
Jednom davno, svi ljudski osećaji i svi ljudski kvaliteti našli su se na jednom skrivenom mestu na Zemlji. Kada je dosada zevnula treći put, ludost je, uvijek tako luda, predložila: "Hajdemo se igrati skrivača! Tko se najbolje sakrije, pobednik je među osećajima." Intriga je podigla desnu obrvu, a radoznalost je, ne mogavši prećuteti, zapitala: "Skrivača? Kakva je to igra?"
"To je jedna igra", započela je objašnjavati ludost, "u kojoj ja pokrijem oči i brojim do milion, dok se svi vi ne sakrijete. Kada završim sa brojanjem, polazim u potragu, i koga ne pronađem, taj je pobednik." Entuzijazam je zaplesao, sledilo ga je oduševljenje. Sreća je toliko skakala da je nagovorila sumnju i apatiju koju nikada ništa nije interesovalo. Ali nisu se svi hteli igrati.
Istina je bila protiv skrivanja, a i zašto bi se skrivala? Ionako je uvek, na kraju, svi pronađu. Ponos je mislio da je to glupa ideja, iako ga je zapravo mučilo što on nije bio taj, koji se setio predložiti igru. Oprez nije hteo reskirati.
"Jedan, dva, tri..." počela je brojati ludost.
Prva se sakrila lenjost, koja se kao i uvek, samo bacila iza prvog kamena na putu. Vera se popela na nebo, zavist se sakrila u senu uspeha koji se mučeći popeo na vrh najvišeg drveta. Velikodušnost se nikako nije mogla odlučiti gde se sakriti jer joj se svako mesto činilo savršenim za jednog od njenih prijatelja. Lepote je uskočila u kristalno č sto jezero, a sramežljivost je provirivala kroz pukotinu drveta. krasota je našla svoje mesto u letu leptira, a sloboda u dahu vetra. sebičnost je pronašla skrovište, ali samo za sebe!
Laž se sakrila na dno okeana (laže, na kraju duge), a požuda i strast u krater vulkana. Zavorav se zaboravio sakriti, ali to nije važno. Kada je ludost izbrojala 999.999, ljubav još nije pronašla skrovište jer je bilo sve zauzeto. Ugledavši ružičnjak, uskočila je, prekrivši se prekrasnim pupoljcima. "Milion", zavikala je ludost i započela svoju potragu. Prvu je pronašla lenjost, iza najbližeg kamena.
Ubrzo je začula veru kako raspravlja o teologiji s Bogom, a strast i požuda su iskočile iz kratera od straha. Slučajno se tu našla i zavist, i naravno uspeh, a sebicnost se nije trebalo ni tražiti. Sama je izletela iz svog savršenog skrovišta koje se pokazalo pčelinjom košnicom. Od tolikog traženja ludost je ožednela, i tako u kristalnom jezeru pronašla lepotu . Sa sumnjom joj je bilo još lakše jer se ona nije mogla odlučiti za skrovište pa je ostala sediti na obližnjem kamenu. Tako jeludost, malo po malo, pronašla gotovo sve.
Talent u zlatnom klasju sita, teskobu u izgoreloj travi, laž na kraju duge (laže, bila je na dnu okeana), a zaborav je zaboravio da su se uopšte ičega igrali. Samo ljubav nije mogla nigde pronaći. Pretražila je svaki grm i svaki vrh planine i kada je već bila besna, ugledala je ruzičnjak. Ušla je među ruže, uhvatila suvu granu i od besa i iznemoglosti počela udarati po prekrasnim pupoljcima. Odjednom se začuo bolan krik. Ružino je trnje izgrebalo ljubavi oči. ludost nije znala što učiniti. Pronašla je pobednika, osećaj nad osećajima, ali ljubav je postala slepa.
Plakala je i molila ljubav da joj oprosti i naposletku odlučila zauvek ostati uz ljubav i pomagati joj. Tako je ljubav ispala pobednik nad osećajima, ali je ostala slepa, a ludost, ludost je prati gde god ide.
Svaka cast majro; gde li samo iskopa ovo. U originalu je i verujem da ce se mnogi oduseviti. Sta reci osim da je fantastican tekst, koji opisuje nase osobine.
Kao nagradu za tvoj tekst, ja ti poklanjam ove ruze!
Delim misljenje sa Micom, svaka cast, odusevio me je tekst.
:klap:
Zapalili ste me i gledate moje svetlo.
Radujete se jasnoći i toplini koju darujem.
Veselim se da smem goreti za Vas.
Da nije tako ležala bih u nekoj kutiji bez koristi.
Smisao dobijam tek po tome što gorim.
Ali, dobro znam, što duže gorim, to kraća postajem,
to se više bližim svome kraju.
«Izgorela je» reći ćete, a što je ostalo bacit ćete.
Znam, za mene postoje dve mogućnosti:
Ili da ostanem u kutiji, u tami, ili da gorenjem postajem kraća, dajem
sve šta imam u korist svjetla, a time dovodim samu sebe svršetku.
Ipak lepše je ako smem nešto dati...
Gledaj, isto je tako s Vama ljudima!
Ili se povučete, ostajete sami za sebe i sve je hladno i prazno;
Ili se približite ljudima i darujete im od svoje topline i ljubavi
i onda Vaš život dobija smisao.
Ali, znajte i to, da za ovo morate dati nešto od Vas samih,
nešto od Vaše radosti, od Vaše srdačnosti, od Vašeg smeha,
možda nešto i od Vaše tuge.
I ne trebate bojažljivo razmišljati o tome
Kako ćete sačuvati sami sebe.
Mislim da samo onaj koji druge veseli postaje sam veseliji.
Samo onaj koji je svetlo drugima, sam će primiti svetlo.
Šta više gorite za druge to će svetlije biti u vama samima.
Mnogi su ljudi samo zato tmurni i neraspoloženi, jer se boje biti
ovde za druge, tuže se i neprestano mrmljaju na teška vremena.
Još uvek nisu shvatili ovo:
Jedno jedino svetlo koje gori, više je i vrednije
nego sva tama svijeta.
Dopustite dakle da Vas malo ohrabrim, ja, mala sveća. ;)
Jednog dana, pojavio se maleni otvor na čahuri. Čovek je sedeo i gledao kako se leptir nekoliko sati muči da bi izvukao svoje slabašno telo kroz taj maleni otvor.
Onda je leptir stao.
Zato je čovek odlučio da pomogne leptiru: uzeo je makaze i razrezao čahuru.
Leptir je s lakoćom izašao.
Čovek je nastavio da posmatra leptira, očekujući da će se svakog trenutka krila otvoriti, povećati i raširiti, kako bi podržala leptirovo telo i osnažila ga.
Međutim ništa se nije dogodilo.
Leptir je ceo svoj život proveo puzeći okolo sa slabašnim telom i nerazvijenim krilima. Nikada nije poleteo.
Čovek uprkos svojoj ljubaznosti i dobrim namerama, nije razumeo da su poteškoće kroz koje je leptir morao proći, izlazeći iz čahure, potrebne, kako bi krv iz tela leptira potekla u krila i kada se oslobodi čahure da bude spreman da poleti.
Ponekad su poteškoće upravo ono što nam treba u životu. Nikada ne bi postali onoliko snažni koliko možemo biti. Nikada ne bi mogli leteti.
Verovatno ste culi za indisjku legendu o malom zutom cvetu koji se rascvetao u jednoj basti. On cveta samo jednu sezonu i tada uvene. Kada je jedan posetilac usao u ovu bastu , citamo u prici, sa svih strana slusao je samo zalbe. Mango je rekao da bi radije bio kokosova palma. Zasto? Zato sto je sve drvo palme korisno - plod, lisce, grane i deblo.
Medjutim kokosova palma zavidela je mangu, zato sto se njegov plod za skupe novce izvozio iz Indije. Sve biljke su ljubomorne jedna na drugu, svaka od njih mislila je da je druga biljka dala veci doprinos i dobila vise.
Oko posetioca koji je slusao samo zalbe zaustavilo se na jednom malom zutom cvetu koji je radosno cvetao u svom uglu. Sagnuo se i upitao ga: " Zasto se i ti ne zalis kao ostali?"
Cvet je odgovrio: Posmatrao sam kokosovu palmu i zavideo joj na liscu koje se lelujalo na vetru. Pozeleo sam da donosim divne, socne plodove kao mango. Ali tada sam pomislio da ako je Bog zeleo da budem kao kokosova palma ili mango, On bi mogao to da ucini. Zeleo je da budem mali zuti cvet pa zato zelim da budem najbolji mali zuti cvet koji je ikad postojao.
Nisam bash, bash 1000% siguran, ali mislim da je autor ovih pricha, bar dve od njih, Vesna Krmpotić. Dosta je pisala i objavljivala, na srechu.
Farmeri iz oblasti Ber Rivera u Novoj Skotskoj, u kojoj uspeva jedna od najboljih vrsta tresanja na svetu, imaju jedan nesvakidasnji obicaj. Za vreme berbe tresanja, za odredjenu cenu farmer "daje u zakup" jedno drvo za sat ili cak za ceo dan. Cim zakupac plati, drvo je "njegovo" i on moze slobodno da bere. Sve tresnje koje ubere za to odredjeno vreme pripadaju zakupcu, jer se zakup ne meri po kolicini vec po vremenu. Kada vreme istekne, drvo se predaje sledecem "zakupcu". U okviru ovakvog sistema onaj ko obere najvise tresanja za najkrace vreme, dobija najvise za novac koji je ulozio.
Jedan berac izdvajao se od svih ostalih. On je uvek nabrao najvise sa stabla koja je uzeo "u zakup". "Kako to uspevate?" - pitali su ga. "To je prosto", - nasmejao se - "ja samo ne berem sa donjih grana."
Posto se sa donjih grana najlakse bere, vecina beraca pocinje od njihovog roda. Usredsredjeni na branje plodova sa ovih grana, zaboravljaju bogati rod koji se nalazi na visim granama!
Tako je i u zivotu. Ne isplati se teziti onome sto se moze lako dosegnuti. Ovakav stav zahteva mnogo rada i postavlja mnoge zahteve coveku koji gleda unapred i postavlja ciljeve koji su visi od ciljeva mnogih. Potrebno je mnogo hrabrosti i napora da se ideja pretvori u akciju ili stvarnu vrednost. Onima koji su spremni da se uhvate u kostac sa tezim zadacima nece biti lako, ali postici ce rezultate.
Cesto razmisljamo kao ona lisica iz basne koja je zakljucila da je slatko grozdje koje nije mogla dosegnutu verovatno vrlo kiselo i da se ne vredi zauzimati oko njega. Medjutim, pobednici su tezak zadatak shvatili kao izazov, ulozili poseban napor i osvojili nagradu. Poznati pisac Elen vajt ovako pise:
"Oprecne okolnosti treba savladati cvrstom odlukom. Jedna uklonjena prepreka dace vam bolje iskustvo i hrabrost da istrajete u napredovanju. Podjite u sugurnom pravcu i izvrsite promenu - pouzdano i promisljeno. Tada ce okolnosti biti vasi pomocnici, a ne vase prepreke. Otpocnite. Hrast se nalazi u ziru."
Da li ste ikad ozbiljno razmisljali o poslednjoj recenici iz ovog navoda: "Hrast se nalazi u ziru"? Ako niste, razmislite o njoj. Pre vise od sto godina Lajmen Abot pisao je o sposobnostima koje uspavane leze u svakome coveku. U svoje razmisljanje vesto je ugradio sliku iz prirode:
"Ubrao sam zir i prineo ga uvetu; i evo sta mi je rekao: 'Uskoro ce ptice doci i sagraditi gnezdo na meni. Uskoro cu zivotinje zaklanjati od sunca. Uskoro cu grejati domove. Uskoro cu postati zaklon od nevremene onima koji dodju pod moj krov. Uskoro cu postati cvrst deo nekog velikog broda i bura ce uzaludno udarati o mene, dok bude nosio ljude velikim morima.'
"O ludi mali zire, hoces li ti zaista sve to postati?" - upitao sam.
Zir je odgovorio: 'Da, jet to zelimo Bog i ja'."
Znamo se vec mesecima.
Nakon jedne svadje smo se jos bolje razumeli.
Postali smo najbolji prijatelji.
Kada sam ti rekla, da sam bolesna, plakao si zamnom.
Usla sam u avion, da se izlecim, ali ti prijatelju nisi dosao da mi kazes:
"vidimo se opet".
Imala sam srecu, nasli su novo srce za mene.
Kada sam se vratila opet, trazila sam te svuda; ali mi nitko nije reko, gde si ti?!
Pitala sam svoju majku: gde je moj najbolji prijatelj?
A ona, sa suzama u ocima me upita:
"Kceri draga, zar ti nisu rekli, od koga si srce novo dobila?!
Idi smireno kroz buku i užurbanost i seti se mira koji
možeš naći u tišini.
Koliko je moguće, budi
u dobrim odnosima sa svim ljudima.
Govori svoju istinu smireno i jasno i slušaj druge,
čak i glupe i neuke;
i oni imaju svoju priču.
Izbegavaj bučne i nasilne osobe,
one su teret duhu.
Ako uporediš sebe s drugima, možeš postati
ogorčen ili ponosan; jer će uvek biti većih i manjih od tebe.
Raduj se svojim dostignućima i planovima.
Održi zanos za svoj lični poziv, ma koliko on skroman bio;
to je prvo blago u promenljivim vremenima
Budi oprezan u svojim poslovima; jer svet je pun prevara,
ali neka te to ne ometa da vidiš vrline koliko je ima.
Mnogi ljudi teže za visokim idealima i svuda je život pun heroizma.
Budi ono što jesi. Budi svoj!
Pogotovu nemoj glumiti ljubav.
A nemoj biti podrugljiv prema ljubavi,
jer uprkos ogorčenosti i razočarenjima, ona je večna kao trava.
Spokojno primi iskustvo godina, skladno napustajući stvari iz mladosti.
Ali nemoj sam sebe žalostiti izmišljotinama. Mnoga strahovanja nastaju od umora i usamljenosti.
Osim održavanja zdrave stege, budi blag prema sebi.
Ti si dete svemira, ništa manje nego sto je drveće i zvezde.
Imaš pravo biti ovde.
I bilo ti to jasno ili ne, nema sumnje da se svemir razvija kako treba.
Dakle budi u miru s Bogom, ma kako ga zamisljaš, i bez obzira kakav ti je posao i čemu težiš u bučnom komešanju života, zadrži mir u svojoj duši.
Pored sve prljavštine i jadikovanja i porušenih snova, ovo je ipak divan svet.
Budi pažljiv!
Teži da budeš srećan!
Tekst je pronadjen krajem
prošlog veka u napuštenoj crkvi.
Autor je nepoznat.
Sanjah jedne noci, kako setasmo morskom obalom, moj Gospodin Bog i ja.
Pred mojim ocima pojavi se brzinom filma moj zivot. Za svaki odsek mog zivota, kako mi se cinilo, otkrih tragove stopala u pesku. Jedan par tragova pripadaše meni, drugi mom Gospodinu.
Kad i poslednja slika pred mojim je ocima preletela, osvrnuh se natrag i videh, kako je u pesku cesto ostao samo jedan par tragova, a drugi je isceznuo. Ti tragovi oznacavahu odseke mog zivota, meni ponajteze. To me zbunilo. Okrenuh se Gospodinu i upitah ga:
"Kad sam ti onomad sve sto imah predao, da te mogu slediti, tada si mi rekao da ces uvek biti uza me. A sad vidim da najdublje krize mog zivota prati samo jedan par tragova u pesku. Zasto si me ostavio upravo tada, kad sam te, sav ocajan, najviše trebao?"
Gospodin me uze za ruku i rece:
"Drago dete, nikad te nisam ostavio samog, a pogotovo sam bio uza te u vreme tvojih patnji i boli. Tamo gde vidis samo jedan par tragova u pesku, tamo sam te na svojim rukama nosio."
bravo majra!! vise ovakvih prica, molio bih!
:PPP