Ljudi od Zemlje
U znak secanja na sve one koji nisu sa nama od 1999. godine, note koje smo zasigurno zajedno slusali sa In radija.
Mi smo Ljudi od Zemlje i Nebom se pokrivamo.
Iz nas raste poljsko Cvece i zelena Trska kucu da pokrije.
Mi smo ljudi od Zemlje i od Zemlje se nanovo napravimo.
Mi imamo atar Srca i u njemu jednu Ruzu s kraja Sveta.
Kroz nas Vetar duva, Mlinove da tera i Reku da uspava.
Ne diraj me u te moje oci od Blata videces ono sto se ne vidi.
Ne diraj me da se ne uplasis od te Tisine.
Mi smo ljudi od Zemlje i iz nas Planina naraste.
Ne diraj me, napices se od te Rakije dudove pa nikad neces zaspati.
Evo ti jedan dlan Zita, daj mi kap Vode.
Evo ti dva Suncokreta i More sto ga ne vidis.
Ne diraj me u tu moju Kosu ostace ti ruke od Trnja izbodene.
Ne diraj me ujescu te Zubima od Kukuruza.
Iz mene Bagrenje procveta i cela jedna Livada.
Mi smo Ljudi od Zemlje i od Zemlje se nanovo napravimo.
Miloš Jovanović
hammer propaganda
majra
Na pragu nekakvog dana
Svanuo je još jedan dan.
Ne znamo kako se to desilo.
Dok je to trajalo, oči su nam bile zatvorene.
Ulazim i znam.
Svaki put biva tako.
Naći ću ono što nisam tražio.
Recimo.
Čemu služi ono razumevanje?
Kome to treba?
Taj slatki kolač jedeš isključivo sam.
Tako svaki dan.
Prijatelju moj.
Ako to ipak podelimo?
Razumevanje.
Na podrazumevanje.
Podupremo podjednako podbića podlošću,
i žvaćemo,
a ne gutamo.
Gledamo se očima otvorenim.
I pitamo se.
Bilo je i ranije svitanja kao što je jutrošnje.
Tako da valjda nema bojazni.
Da je jutrošnje svetlo
okrznulo ono
što smo oduvek mirno podrazumevali.
Biće sve u redu.
Dok je nas, biće i skrivenog.
(Goran Aleksic, Web desperado)
galeksic
Oktobar godine 2009
Svi zajedno udjosmo pre deset dana u oktobar dve hiljade devete godine, kao i uvek do sada, svakog oktobra. Tako je i inače, naravno.
Pominjem to zajedničko, jer mi je želja reći kako mi se čini nekada da je taj zajednički momenat ulaska (u bilo šta, naprimer neki period, novu godinu, ili eto recimo sada oktobar...) nalik sudijskoj pištaljki, posle koje svi maratonci trče na svoju stranu.
Kažu da nema ništa neprirodno u tome. Možda su u pravu.
Da li je laž prirodna? Gde se može naći u svom prirodnom obliku?
Vreme razgradnje, ili kako se to već zove, polivinil hlorida, polietilena, su poznati. Zašto niko ne pokuša da izmeri životni vek lažnog osmeha? Ili neke neautentične gluposti, koju priuštimo čoporativno.
Kad otvoriš srce, i iz njega ponudiš dar, odakle potiče iznenadna promaja preispitivanja i vrednovanja? I otkud bar kod na njemu posle te evaluacije i zašto ga ona na tako primitivan način sasuši i ogoli?
Kaže jedna pesma - svako je nečija budala. Ljudi uživaju, to su i u pesmu stavili. Uživaju, snalaze dobro, i možda su u pravu.
U čemu je onda poenta pisanja i čitanja ovako jednog teksta za Inter CAFFE blog, u kome se razmišlja i nagadja?
Ovo je malo podsećanje umornim maratoncima. Ako ste skloni da podelite ovakvo razmišljanje kakvo je gore, nadam se predstavljeno, onda trčite u pogrešnom smeru. I verovatno trčite sami, i najverovatnije ćete i dalje trčati sami.
Problema nema. To se nama samo čini (ako nam se uopšte čini). Ono što je izvesno: za dvadesetak dana počinje novembar. Šta ćete uraditi sa njim?
Foto Alyson Graves. Preuzeto sa www.weheartit.com
galeksic
Možda nije hrabrost, ali...
Mislila sam da postavim sliku bez teksta i to je to, ali u dnevnik treba nesto i da se zabeleži. Pošto ne znam kako da počnem, krenem od pocetka da čitam ovu temu.
E, na samom početku, Gale objašnjava šta je hrabrost, pored toga što u krofne uvek stavim malo soli ipak mislim da je ovo veća hrabrost. Mada, kako slažem slovo po slovo, još će dok stignem do kraja ispasti, da za ovo ne treba toliko hrabrosti koliko sam mislila da će trebati.
galeksic: "Dnevnik jednog foruma" je jedna komplikovana tema. Iz razloga što ne želim da je definišem. Želim da imamo prostor od trista šezdeset stepeni i da pravimo tragove u snegu. Ta sloboda je sad u modi i eto dajemo sebi slobodu da budemo slobodni.
"Sloboda je u modi", koliko god se ponekad odupirala modi, ovaj put ću morati da je prihvatim, tako je to sa stvarima koje mi idu u prilog, lako se prihvataju.
Kraj maja: "jagode i trešnje", a medju njima se dogodila i 
.
Probudila sam maxima sa uradjenim pozitivnim testom i pitala ga da li da mu kažem sad ili kad dođe sa posla, samo se nasmejao, dobila sam zagrljaj i..., a ja cu svima nama da poklonim našu sličicu iz septembra.
Eto, dala sam sebi slobodu da se ovde osećam kao kod kuće, a svi članovi imaju deo zasluge što imam hrabrost da sebi dajem ovolike slobode i ovlašćenja.
Ne izdvajam nikoga, samo u ovom trenutku imam jedan za majru i jos jedan za niko650.
Otkrovenje leži kodirano u srcu
Sasvim slučajno sam, na jednom švedskom sajtu pronašao jedan video klip i prilično me je ganuo, moram priznati. U početku mi se nije činio posebno interesantan, ali u drugom delu ima vrlo dirljivih scena, na koje je teško ostati ravnodušan.
Radi se o dramatizaciji jedne umetničke fikcije - šta bi se desilo kada bi smo, kao jedna razvijena civilizacija, prihvatili te neke činjenice koje svakodnevno ignorišemo, usled brzog tempa života i zbog toga što u sklopu tog života konzumiramo neke dnevno aktuelne i prolazne vrednosti.
Dakle, šta bi se desilo kada bi smo priznali ono što jeste, a ne ono što je najlakše prihvatiti.
Da, to je naša surova realnost. Život nas je naučio da je mišljenje i zauzimanje stava - rizik. Zato reprodukujemo tudja mišljenja i modele koji su bezbedni i isplativi. Postavljamo ih oko sebe kao zamke i čekamo da se u njih upeca što više onih koji pristaju da odigraju ulogu žrtve.
A zašto? Zato što, nažalost, mi u profit ne ubrajamo samo novac, već količinu zadovoljstva koju možemo priuštiti sebi time što ćemo naneti bol ili štetu, ne drugom, već drugima.
A zašto? Zato što to i drugi rade.
A zašto? Zato što se masovna proizvodnja putem medija, iz svoje privredne dimenzije, preslikala i na duhovnu dimenziju ove civilizacije: masovno i lančano proizvodimo i konzumiramo svakim danom sve više sve jeftinijih i sve prizemnijih užitaka.
Ali, pre ili kasnije stići će nas naša dela i ova umetnička fikcija neće biti samo fikcija, već svetlo spoznaje koje raduje svakoga, ko je živeo u skladu sa poverenim mu duhom.
Ako ne verujete meni, izvolite, pogledajte sami, ovaj video klip traje samo minut i po.
Ipak pre toga, moram ovde upozoriti žensku decu od 35 do 45 godina: ovo zaista nije za vaš uzrast. Ovakav jedan umetnički izraz, naime, može poljuljati neku vašu emotivnu harmoniju, koju ste možda sa mukom stekli.
galeksic
Ljubav je ta
Cak i u slucaju kada ne postoji nikakva zelja da se voli i kad takoreci sa svih strana postoje stvarni razlozi da se zatvori srce za ljude, cak i onda treba voleti. Cemu nauka o posvecivanju? Cemu sluzi sva ta bozanska filozofija? Necu se valjda zbog nekoliko neuspeha lisiti tog blagoslova “Ljubavi”.
Ljubav je ta koja daje najvece mogucnosti za uspeh, ona nas nacini sposobnijim, svestnijim, prodornijim. Ljubav je ta koja priprema uslove za najuravnotezenije, najkonstruktivnije izrazavanje. Da li se iko bavi ljubavlju? Seksualnom da. Svi su zainteresovani, ali onu bestelesnu, duhovnu zaboravljamo. Nemamo vremena.
Neko ce reci: ”Ma, ti ne zivis u ovom svetu”. Tako to biva. Nemamo vremena ili vremena su teska. A izbor je uvek na nama. Koliko samo malo stvari moze da se uradi da bi ucinili da zivot bude dostojan zivljenja. Da li da budem u kavezu sopstvenih sputavanja ili da izadjem iz tog kaveza? Niko ne drzi kljuc. Kljuc je kod mene i u meni. Mogu sama da biram i odlucujem. Kako poci rasirenih ruku u susret ljubavi, prijateljstvu, ako te ruke nemaju isto toliko da pruze.
Malo je ljudi koji posumnjaju u veliku stetu proizvedenu manijom da se uvek drzimo po strani. Mnoge ljubavi i prijateljstva su prekinuti upravo zbog toga sto stojimo po strani i trazimo mane kod drugih. Treba ziveti sa ljubavlju. Iz ljubavi nastaju najlepsa umetnicka dela , zbog ljubavi se radja ono najcistije u nama, ono tvoracko. Vecita enigma koja nema definiciju, ali ima toliku moc da sve vreme definise nase zivote.
Uvek nadjem opravdanje. Vremena su teska, tempo zivota i sve sto nosi dan . Vremena su uvek bila teska, svako vreme nosi svoju sagu. To nije razlog, to nije opravdanje. Uostalom i vreme, sati, minuti i dani budu lepsi kada dozvolim da kroz mene struji ljubav. Bogatstvo duha. Mudar covek se trudi da uvek vidi obe strane u isto vreme. I smatra da nisu bitne te strane koliko njihova sustina, a sustina je ljubav.
virada
Nova godina 2010 na Inter CAFFE forumu
U toku je praznično raspoloženje - prilika da se bez nekog racionalnog razloga ili opravdanja, bude dobre volje i veseo. Svakih trista šezdeset i pet dana to se ponavlja i samo po sebi u tom ponavljanju nema nešto naizgled vredno pažnje, ali je zapravo dobra prilika da vežbamo dobro raspoloženje.
Moramo biti u formi, jer nikad se ne zna kad će nam se desiti nešto lepo.
I tokom te vežbe desi se da u njoj učestvuje i onaj ko nije planirao, ili se nije potrudio. Dese se iznenadjenja, dakle - neko vas obraduje svojom pažnjom i iznenadi vas.
Naizgled, dan kao i svaki drugi, otključavamo poštansko sanduče da pokupimo račune za telefon, struju, onda reklame za picerije, pa dopise kako smo dobili silne pare na nagradnoj igri i tako dalje, i... medju njima, opa - čestitka iz daleke zemlje(!). I to ne jedna, već - dve.
Dragi Inter CAFFE forumaši, čestitku ste dobili iz Makedonije od niko650 i sa Farskih ostrva od Milice i Željka.
niko650 je poslala, nadam se da se vidi na slici, jednu trodimenzionalnu i svetlucavu aplikaciju u vidu razglednice:
Srećna Nova 2010 godina
Neka duhot na novogodišnjata i Božićnata večer vi gi ispuni srcata so radost i sreća.
niko650
A razglednica je predivna i vrlo neobična. Svaka čast onom ko se setio da ovo smisli, to će stajati tokom praznika svo vreme na Inter CAFFE radnom stolu.
Druga nam stiže sa Farskih ostrva, iz Toršavna, koji je najmanji glavni grad na svetu, ali se u njega doselio jedan od najneozbiljnijih automehaničara na celom svetu, Željko, i Milica je otišla gore da pazi na njega.
Dragi naš Gale!
Puno pozdrava sa kraja sveta za tebe i društvo iz našeg omiljenog sajber kafića!
Veliki poljubac za sve!
Milica & Željko
E pa nemož to tako, moramo to ljubljenje da raspodelimo nekako. Dakle: gale, sejač, Lorde, nmtime, enco, nešo (itd...) ljubi vas milica, a: Mikice, jagodice, majra, Otilija, niko650, istocna, virada, Lidija (itd, ko se zatekne...) ljubi vas - zeljkostar.
Hvala niko650, Milice i Željko! Želimo vam da veselo proslavite praznike, a u nastupajućem letu: puno sreće, uspeha i poljubaca!
galeksic
Nova godina, po 2010-ti put
Eto, dragi moji, bliži se i dve hiljade i deseta po redu godina od one tačke, koja je Početak ose merenja vremena.
Moram vam reći, na početke morate obratiti posebnu pažnju. Ima raznih početaka i raznih završetaka. Znate, nisu svi počeci u stvari nule, već se radi o tome da ih nekako moramo evidentirati.
Matematika vam je fina jedna stvar zapravo, ako se pazi. A ako se ne pazi, onda ima raznih iznenadjenja. Desi se da ne pazimo i onda na završetku vidimo da smo počeli od nule. A ni slutili nismo da je sve bilo nula.
Dakle, zadatak broj jedan u 2010 godini je: obnoviti malo matematiku. Ništa ne košta, a ne može da škodi. Bolje to, nego da se iznenadjujemo stalno. Pa jeste. Znate kako se ono kaže: "kome često prdne iz dupeta u glavu, tome mnogo smrdi iz usta".
Al ajd da ne lajem puno, ako ovo vide one moje administratorke, mrtav sam. Ima vidim čvorku ledja. Nego ajmo mi nešto konkretno.
Što ti ovo čitaš, a?...
A pa da. Sam / sama si i nemaš s kim da slaviš. Pih, katastrofa. Jes redak slučaj, baš. Ti si neki fenomen, jel da?
Napolju se ljudi zezaju, slave, ti sediš čvakaš miša i blejiš po forumima i sajtovima. E do moga i novogodišnja noć, i onaj ko ju je projektovao. Moro je misliti i na nas, jel da?
E pa nije moro, vidiš sad i sam/sama.
Lekcija broj dva za nastupajuću godinu: moraš dobro misliti da bi mogao/mogla dobro živeti. Neka njih, nek slave, njiova je to stvar. Al šta je s tobom? Problem je što imaš ono što si želeo/la.
Dešava se.
Jedna žena u Kosjeriću pala sa kruške i zatrudnela. Dešava se svašta. Mislim da je bila kruška, kruškovo drvo je krto, al nije isključeno da je u pitanju višnja. Mada, nebitno.
Bitno je da ti sad čitaš ovo i razmišljaš o tome kako te sustigla samoća, blejiš po Internetu i misliš da je to nešto strašno.
E pa nije strašno. Dovoljno je samo biti normalan i već se ne uklapaš u ovaj iščašeni svet.
A mnogi ti i zavide. Izgledaš super, bre. Hteli bi da budu ko ti. Oni imaju kraj sebe Djoku, Peru, Lazu, al... kad vide tebe tako, onda bi i oni hteli isto to. Hoće i oni taj tvoj kvalitet, hoće oba, i onaj svoj i taj tvoj. Imaju Djokuperulazu, al puj pike to se ne važi, i oni se osećaju sami.
Svi bi teli biti sami kad se to isplati, al ti sad eto blejiš po Internetu i čitaš šta ovo što sam ja napisao, da ne moš čovek danas ni sam da bude. Čim kažeš da si sam, odma se nadje neko samlji i natrti se ispred tebe. Pa jebga, šta ćeš kad si kul. Čim te nešto zasvrbi, odma se neko naguzi ispred jerbo njega više svrbi.
Lekcija broj tri za nastupajuću godinu: slaži priču. Pusti ti to što osećaš i misliš. Daj naredjaj nešto što prolazi, što može da se proda.
Lekcija broj tri - a: vi koji verujete u ono što živite i pričate, morate se organizovati da vas ne pojedu ovi pozeri. Šta znam, recimo udružite se u sindikat neki i onda grupno počnete da pijete ricinus. Ovi pozeri i snobovi to kad vide, oni će da se ulitaju isto, i kad vide koje su to muke, ima dignu ruke i ostave vas na miru.
Eto to je to. Srećna ti Nova godina, pod broj jedan. Pod broj dva: trudi se da sledeću dočekaš malo drugačije, a ne da tumaraš po Internetu i da čitaš šta su neki šalabajzeri pisali neke gluposti po kojekakim sumnjivim forumima.
Ajmo veselo!
galeksic
Zeleno, volim te zeleno
Otvaram stranice nekog mog starog dnevnika. Kaze, Dragi dnevnice… pa datum taj i taj… danas sam bila tamo u oblacima i tako to, a zatim: puno te voli tvoja Virada!
Slatko se nasmejah. E, to su bila neka slatka vremena. Ali, svako vreme ima svoje lepo, svaki dan, svaka godina. Ne treba ziveti u proslosti, kazu. I to je tacno. Ali, da nema proslih dana, ne bi bilo ni danasnjih. Ima onih kojih ne zelimo da se secamo ali, uglavnom ima onih lepih, na koje nas podseti neka pesma iz tog vremena. A, moze i neki prijatelj da vam vrati srce na svoje mesto i ucini nesto divno za vas.
Setila sam se pesme „Romansa Mjesecarka“, Lorka.
Mnogo me lepih uspomena veze za tu pesmu, a zao mi je bilo jer sam ju totalno zaboravila i nigde je nisam mogla naci, iskreno nisam se potrudila. U tom momentu, jedna divna, divna prijateljica, nadje mi tu pesmu, tiho i necujno, ali samo za mene nadjenu. Mozete misliti sta je ona meni poklonila? Poklonila mi je srecu u srcu i suze radosnice! Sva lepa osecanja koja me mogu prozeti u momentu.
Divna je, mislim da ne moze znati koliko sam joj zahvalna i sta je ucinila tako lepim gestom, jer u poslednje vreme sem tog njenog gesta, radovao me je samo novi dan i osmeh mog deteta. Od ljudi nisam dobijala takve poklone. Naime, pre dvadest pet godina, davno to bese, stajala sam pred mnogobrojnom publikom i recitovala Lorkine stihove „Zeleno, volim te zeleno“… Mirno, bez treme i straha, opusteno, bez treptaja. Sve je to bilo propraceno gromkim aplauzom i lepom nagradom.
Ali, iza same pesme krije se ono o cemu sam razmisljala, a to je samo vreme i moj odnos i stavovi prema zivotu, ljudima, prirodi. Sve ono sto se kod nas menja tokom svih godina zivota, i svaki put i svake godine kao da gledamo drugacije na sve te iste stvari.
Bas tih dana sam bila u guzvi. Spremali smo se za izlozbu „Svetlost u staklu“. Trebamo izloziti vitraze i prikazati ih u najboljem svetlu. U ateljeu napetost i zurba. A kod mene u dusi, zamislite, trema. Ama bas me strefi. I ne pusta, kao da cu tamo ja da se pokazujem. I onda, ponestane mi inspiracije za vitraze, pa odem da porazgovaram opusteno sa mojim prijateljima. I tako dobijem stihove „zeleno, volim te zeleno“ od jedne divne prijateljice. Ne samo da su me podsetili na to, sta sam i ko sam, da u ono vreme nije bilo mesta za tremu, nije se toliko zurilo i bilo sve pod pritiskom. Nekako je sve bilo spontano. Podsetila me i vratila srce moje na mesto.
Vratila mi se ona sigurnost, iako sam sada dvadest pet godina starija. Kada je tada u meni mogla da postoji tolika sigurnost i toliko samopouzdanje, znaci da je ono jos uvek u meni. Pustila sam moje samopouzdanje da se slobodno pojavi, i gle kombinacije! Zrelost plus samopouzdanje jednako je veliki uspeh. Za taj momenat u mom zivotu verujte, bila je dovoljna jedna davno zaboravljena pesma i pravi prijatelj, koji vam da ono sto je potrebno u momentu.
Nostalgija ima raznih, i eto neke cak mogu i da pomognu kada zapne u zivotu.
Romansa mjesecarka
Zeleno, volim te zeleno.
Zeleni vjetar. Zelene grane.
Barku na zelenom moru
Konja u zelenoj gori.
Sa sjenkom oko svog pasa
Ona na terasi sanja,
Puti zelene i kose,
S ocima od srebra hladna.
Zeleno, volim te zeleno.
Ispod ciganskog mjeseca,
Stvari sto je posmatraju
Ona ne moze da gleda.
Zeleno, volim te zeleno.
Velike ledene zvijezde
Doloaze sa ribom sjjene
Sto svitanju put prostire.
Smokva se uz vjetar tare
Grubom korom svojih grana,
A suma iskusna lija,
Ljutite agave svija.
Ko ce doci? I otkuda?
Na terasi ona spava,
Kose zelene i puti,
I o gorkom moru sanja.
Kume ja mjenjati zelim
konja svog za kucu njenu,
konjsku ormu za zrcalo
I svoj noz za njezin veo.
Iz kanjona Kabra kume
Krvareci stigoh evo.
Kad bih ja to momce mogo
sporazum bi sklopljen bio,
ali ja vise nisam ja
kuca vise moja nije.
Kume umro bih na odru
ako moze od celika
zastrtom holandskim platnom
dolicno, ne zalec svijeta.
Zar ne vidis moju ranu
Od grudi do grle cvijeta!
Tri stotine crnih ruza
na bjelini tvog prsnika.
Mirisna ti krv natapa
Pojas oko struka gipka.
Al’ ja nisam vise ja,
Nit je kuca vise moja.
O pusti me da se uspnem
do balkona visokoga;
pusti me uzaci pusti
do balkona zelenoga.
Do balkona mjeseceva
Odakle se voda slijeva.
Dva kuma se vec uspinju
Ka visokim balkonima,
A za sobom ostavljaju
Trag od krvi i od suza.
Trepere na krovovima
Laki limeni ferali.
Hiljadu kristalnih defova
Zoru sto se radja pali.
Zeleno, volim te zeleno,
Zeleni vjetar i grane.
Dva su kuma uspela se.
Raskosni vjetar ostavlja
Cudan okus na usnama
Mente, zuci i bosilja.
Gdje je reci meni kume
Tvoja kcerka miljenica?
Kolko puta cekala te
Na balkonu zelenome!
Kolko puta cekat ce te
Crne kose hladna lica!
Iznad zrcala studenca
Ciganka se njise jedna.
Puti i kose zelene
Ociju od srebra ledna.
Nad vodom je podrzava
Smrzla siga mjeseceva.
Noc je postala intimna
Kao neki trg maleni,
A na vrata udraju
Grubo pijani zandari.
Zeleno volim te zeleno.
Zeleni vjetar. Zelene grane.
Barku na moru zelenom
Konja u gori zelenoj.
Federiko Garsija Lorka
web Nostalgija
virada
Procvetajte gde god da ste posadjeni
April je mesec idealan da krenete na put sa srecom pod ruku. Zamislte da postoji neki vremenski metro pa da se vase "ja" ukrca i sidje na stanici "april 2010" da vas sretne kao sto se srecu prijatelji. Sta bi video, kako mu je prijatelj, tuzan, rastrzan ili nasmejan i cio?
Zaboravite danas sve sto je ikada trebalo biti zaboravljeno i fokusirajte se samo na ono sto svim srcem zelite. Ne cekajte da se sve kockice sklope, vec upravo danas uradite jednu stvar koja ce vas dovesti korak blize. I ne treba ni sve da resite na pocetku, zato se i zove pocetak - samo krenite inspirisani i prava staza ce ozeleneti preko noci. Nemojte cekati.
Promenite svakodnevne navike koje vas drze ukalupljene: probajte novi put do posla, novi nacin budjenja, jedite nesto novo za dorucak, pricajte sa novim ljudima. Kada se bavite necim novim primecujete mnogo vise stvari oko sebe i u sebi. Nemojte da cekate, nece ovo prolece vise doci.
Ne cekajte neko buduce vreme da bi ste bili nasmejani i radosni oslusnite svoje damare i kristalisite zelje kao suzu. Imajte viziju buducnosti ali necekajte neke buduce situacije da pocnete snove da pretacete u stvarnost. To je poput cveta koji je posadjen na Fruskoj Gori i odlaze cvetanje jer bi zeleo da raste kraj Save. Ne odlazite, sad je pravo vreme za svakoga od nas da cveta upravo tamo gde je posadjen. Maslacak cveta na svakoj livadi i ne razmislja o tome hoce li biti kise ili sunca dovoljno, ugledajte se na njega. Nema srece bez licnog angazovanja ciji je osnovni pogon nada. Tragajte put svoje nade, idite za svojim zeljama, budite dobri ka sebi i drugima i pamtite da je vase samo ono sto pruzite nekome, tamo ostaje cuvano zauvek. Koliko puta ste sreli coveka i pomislili na ono sto vam duguje. A koliko puta ste sreli coveka i pomislili na ono sto vi dugujete njemu?
Budite vredni, predani ali ne zaboravite da osim ovoga na zemlji svojim delima punite i cardak na nebu. Ucite, stvarajte, rastite i cvetajte neka vam dusa mirise pitomom dobrotom kuda god krenete. A, kafu zna se, pijete i dalje sa drustvom na cosku Interneta. Dobra volja je najbolja :)
majra
Edno golemo blagodaram
Mozebi vasiot zivot, vo momentot go cuvstvuvate kako brod koj poleka tone, a vie ste eden od patnicite vo nego. Ne gledate izlez, nitu nacin kako da se spasite. Smetate deka site vrati se zakluceni, a klucevite ne se na dofat na vasite race. No zarem za moment ne pomisluvate deka sepak odnekade se pojavuva edna raka, koja vi go podava volsebniot kluc koj ja otklucuva vistinskata vrata i ve poveduva po patot na svetlinata….
Toa e rakata na www.inter-caffe.com i negovite clenovi, na koj navistina im se zablagodaruvam od se srce.
niko650
Septembarska "Mudroljubljenija" na forumu
Gotovo da niko više ne piše ono što vidi ili oseća, nego ono što se od njega traži da vidi, ili jos tačnije: da ne vidi... Prepisujući ili preslikavajući ono što je već napisano ljudi dosadjuju jedni drugima slaboumno, drsko i izazovno i to nametljivo dosadjivanje prometnulo se u svojevrsnu napast koja je sebe sama proglasila vlastitom svrhom. Pošto su tekstovi svedeni na varijacije jedne te iste teme u poetskom kalendaru se retko zapiše neko novo ime. Da li je šarm neke pesme iskren to mogu prosuditi samo srodna srca, jer iskreno jeste sve – što nije laž. Svet poezije i nije satkan od drugog tkiva do ljubavi, i smisao koji je prožima nije od ovog nama opipljivog materijalnog sveta. Da, od ljubavi koja kao fantom blista u svetlosti kandila srca i svojim izolovanim životom kao zlatno uokvirena ikona u svetlomraku našeg bića osvetljava dušu. Njena magija uspavljuje nas mirisom koji opojno struji sa cvetnih poljana s onu stranu razuma. Ima li neko pod kapom nebeskom kome ljubav neispisuje kalendar postojanja?!
Septembar je za nama i reklo bi se prošao na Inter-caffe forumu kao i neki prethodni, ali nije. Pre četiri godine mene je ovde zaustavila dobrota u rečima koje sam čitala u pozni čas na chatu. Iako nisam direktno učestvovala istinska a ne formalna briga za drugog je stigla i do mene kao što ruža procveta bez plana kome će mirisati. Dobrota je ono što se neguje ovde i bezuslovno stiže do ljudi kao miris, kao ljubav. Istinska briga za drugoga ako je i sakrivena u običnom pitanju „Kako si?“ otvori vrata od srca, pa se izliju osećanja u reči, i razgovor se nekada protegne dok se ne oglase prvi petlovi.
Oni hrabriji medju nama pretoče snove i nadanja u reči, pa ih uvežu u stihove koji kao reka ponornica izrone na svetlo dana. Osvanula je i ovog septembra još jedna knjiga poezije uvezana nadahnućem.
Mudroljubljenija – Radmila Stanković e-izdanje
Iako smo mi upoznati sa viradinim rukopisima, ovaj prvenac je poseban i za sve nas koji gradimo ovaj naš kutak godinama, on je i nagrada i svedok da vreme koje posvećujemo jedni drugima iz nas izvlači najbolje na svetlo dana. Bravo i hvala virada!
Savremeni srpski pesnici
"Ljubav je samo reč..." koja se u ovoj rukopisnoj zbirci gospođe Radmile Stanković ponavlja 89 puta. Uistinu, ima li bolje odrednice, u kombinaciji sa muzikom koja melodično prati rime, o kakvoj se poeziji ovde govori. Celokupno stihozidanije ove poetese, koje počinje siguranjem da su u nerazumevanju život, osećanja i ona, omeđeno je Trojstvom Vere, Ljubavi i Nade. Uprkos tom "nerazumevanju života" možda je jedna od retkih pesnika koja je razumela ljubav i čak je definisala stihom "ljubav je ono što ljubav čini". Sve ono što ljubav čini: sreću, radost, bol, tugu, patnju, ljubomoru... smestila je u četiri reči. Možda je zato i maestralno uspela da u pesmi, koja u ovom rukopisu najviše odiše upravo ljubavlju, "Tuga u tišini" tu reč i ne pomene. Ali, i da nam prenese svu snagu i žestinu iskazanih osećanja. I dok tako hodamo između stihova mudroljubljenija, dođemo, vođeni autorovim htenjima, do linije kao bezdan, bez da to hoćemo i načas nam se učini da smo stigli do kraja putovanja. A ono tek počinje, jer, kako autor reče, citirajući Šekspira, putovanja se završavaju susretima ljubavnika. U to se još nisam uverila, / ali sam više no voljna / da verujem da Šekspir jeste /. Vođeni ispovednim rimama i lirskim meditacijama pesnikinje, dok nam peva tužnu pesmu pletisanku i ne primetimo da smo zagledani u zvezdu od skupljenih suza, da slušamo vetar koji fijuče ljubav, koju upoznajemo svakim novim padanjem.
Slušajući polemiku koju gospođa Stanković vodi sa samom sobom, a koju mnogi s pravom nazivaju poezija, čitalac se suočava i sa sopstvenim dilemama i nedoumicama. I pokušava da nađe odgovor na mnoga pitanja, upravo na način na koji to radi ova poetesa.
Nisu daljine tako strašne / niti su grdne. / Daljinu tišina ojača.
Ćutaću sa tvojom tišinom. / Umem i nju da slušam. / Da zajedno daljini / moć dajemo
Možda je vrednost ovih belih stihova, protkanih melodijom, upravo u tim odgovorima koje nam daje autor. Zgusnuti u stih, iskustveni i istiniti, mogli bi obogatiti svaku pesničku riznicu mudrosti:
Kada bi čežnja mogla progovoriti / rekla bi, san ne umire zato što se ne ostvari, / već zato što si prestao da veruješ u njega…/
Postoji li molitva koja nije uslišena? / Ne postoji… / Svaka molitva čeka svoj red
Ali, ima li mudrosti kod onih koji se vole? I da li je njima uopšte potrebna? Odgovor na ta pitanja moramo potražiti sami.
A i šta će nam - ako pronađemo ljubav.
(Veselin Dželetović Pavlov)
majra