Vetrovima
Vetrovi mahniti zapovest slušajte,
ne opirite se snazi uma.
Davno u meni strast ova vri.
Od iskona teče.
Širok je Svemir
za hiljadu nemira mesta ima.
A vi vetrovi ludi,
ne nadajte se tronu.
Sluge ste moje
u kraljevstvu noći.
U dvorcu Tame,
moja reč gospodari.
Uhvatite pravac
nebeskim putevima.
Raznosite seme misli
što sazrevaju u mraku.
Kad se razbehare,
da razvejete opojni miris
radjanja najlepše pesme
iz dubine duše.
Uploaded with ImageShack.us
Zlatna nit (akrostih)
Zvezdanim sjajem posuta
Lakoćom duše izlivena
Aurom zlatnom optočena
Tanano srcem peva
Nebom u tami krstari
Astralnim gospodari svetom.
Nit osećajem obojena
Izgraviran rečima za nezaborav
Tu u pesmi, u punom sjaju caruje - stih.
Fenjeri duše moje
Ne mogu da ti pisem
drugaciju pesmu
sem jednu u kojoj dišem,
poletnu i srecnu..
A tako bi zaplakati htela
da odahne duša krhka,
u bolu neizbežnom,
bar u jecajima smela.
Osetim u trenu sna,
doći ćeš u noćnoj tmini.
Postaćeš moje drugo ja,
disaćemo skupa u tišini.
Prodje me bol iznenada,
na licu osmeh zablista.
Uvek se negde prikrada
tvoj lik u oku kao suza čista.
Zato pesmu ovu pevam,
na pola sreće, pola tuge.
O tebi noćas snevam,
trčim ispod duge.
Osmeh mi uvek mame
sećanja na oči tvoje,
Zvezde najdraže u tami,
fenjeri duše moje.
Glosa
Dodji,primiću te
pod plamen čerge večne skitnice.
Biću tvoje utočište
dok strepnjom teturaš
bespomoćan u tami.
Autor:Anita Tonković- LANE
Potraži me noćas,
skrhanu od čežnji.
Na kolenima, pred ikonom
u vapaju moje suze liju.
Dodji, primiću te.
Za uvek tu, pod kožu.
Od časa kad te ugledah,
vazduh je obojen tobom.
Privij se uz mene
pod plamen čerge večne skitnice.
Da u bespuću razbijemo strahove,
razgolitimo nedosanjane sne.
Prodišemo u jednom dahu,
u zagrljaju Andjela i Demona.
Biću tvoje utočište.
Vratiću ti svu snagu
posrnulu na putevima
teških kolebanja.
Učvrstiću tvoj korak uz moj,
dok strepnjom teturaš.
Podaj se mojim željama,
stopi se u mojim pogledima.
Dotakni vrh Sveta
jednim dodirom spoznaj Svetlost tako
bespomoćan u tami.
Pečat
Čuj pesmu moju
još ovaj put.
Kažu, pesme lažu...
Moja je jedina istina.
Sudbina...
Stvorena u samoći,
dok Tamom lutam.
Nek te ne zavara
tuga njena,
niti suza svaka izlivena
u mračnim vilajetima uma.
Nisam gubitnik
da u bezdan potonem.
Ni pobednik , da slavim,
da ječi Svemir.
Samo sam duša jedna,
okrnjene sreće,
srca izrešetanog bolima.
Borac perom,
umesto mačem.
Žena jaka,
a tako slaba.
Da pesmom kažem
ono što očima nisam.
Da izlijem u reč
ono što bi da vrisnem.
Sanjam danima,
noćima radjam.
Čedo po čedo
od misli i reči ukršteno.
Zadojeno sa malo
oporog vina.
Okupano suzama.
Miriše na dušu.
Bez i malo stida,
poradjam ono najtananije
iz dubine svog bola...
Pesmu,kao pečat na ime tvoje.
Samoća u plavo obojena...
Dugo već
samo tišinu čujem
i svoju samoću
u noćima modrim
od tvoja dva oka.
Žedj odavno ispijam
u sećanjima na Nebo
ispod trepavica snenih.
Neprestano se utapam
u moru nemira.
Kad padnem,
otresem kolena
i poletim
kao plava ptica,
tamo gde se
Dunav i Nebo
ljube do Beskraja.
Emina Vlahović
Pod prstima
Osećam niz dlanove
prah vremena
kako curi.
Toči krčag uspomena.
Presipam
u kovčežić zaborava
sve bolne ožiljke.
Opipavam pulsiranje
budućih dana
titrajima Svetlosti
u lagumima Tame.
Jer Svetlost sam JA!
Na prstima mi paučina
opominjućih znakova
pored puta neznanog
kojim sam krenula.
Otresam, ona se lepi.
Spiram suzama
obojenim gnevom
svaku nit onoga
što na prošlost podseća.
Ona se zamnom
razvlači.
Koračam,
mesečevom rosom.
Otirem stopala
od nabujalih senki
sećanja.
Vrištim u mraku,
da oteram strah.
Reku soli iz očiju točim.
Spiram bol iz korena.
Da opipam pod prstima,
vazduh čist.
Da udahnem ono života
što je ostalo
u zapisu kamena.
Jer Svetlost sam JA!
Ne plaši mene stud,
ni mrak.
Putem pročišćenja hodim.
Stazom mesečevih mena
do plima blagorodnih
da zapljusnu seme nade
što u meni klija...
Riznice
Bogatstvo razgolićenih duša
prepoznatljivih
u prahu prolaznosti
vetar raznosi kroz
nedokučive prostore
netaknutih daljina.
I čini se da krhko stojimo
na ivici bezdana
tako otkriveni.
A tajnom smo okruženi,
pod srmom mesečeve rose.
Senke dva tela,
sa srcima Andjela.
Uzmičemo pred strahom
od sopstvenih obmana,
vrtoglavo drhteći od
dubina ponornica
koje nas vuku.
Nasuče nas plima
na kamene obale.
Oseka odvuče
u nepregledne daljine.
Susretnemo se u Tami.
Sudare nam se Zvezde,
pogledi stope u jednan Svet.
Shvatimo tad
da ti i ja
gradimo naše riznice snova.
Na putu spoznaje prepoznatljivom
samo nama.
I dišemo tiho,
koračamo nečujno,
šunjamo se kroz vreme,
da nas niko ne prepozna.
Naša tajna u nama živi...
Kod
Ponirem u vreme
korak po korak
u bezgraničnim traganjima
za spoznajom.
Hvatam vetrove,
razmahujem krila
da dodirnem Svet.
Od htenja kule gradim,
bedeme rušim
izmedju Jave i Sna.
Život se
jednom živi.
Put tražim
u spirali večne
prolaznosti.
Udah svaki
još jedan let.
Pronalazim u sebi
kod trajanja.
Uploaded with ImageShack.us
Ostajem...
Na hridi ledene nasukana
razgolićene duše,
ostaću da samujem
u svetu snova.
I znaš, da tu ću biti uvek,
zauvek,
krha do bola,
otvorena za sve uplive
tvog nebeskog pogleda
u moju bit.
I ne diraš me,
puštaš da volim,
do kosti,
do poslednje kapi krvi,
tebe neljubljenog
od mojih modrih usana
što u tišini samoće
vrište nemo.
Tu sam,
u svetu iluzija.
Uzleteti neću,
jer bojim se pada
u bezdane
gde se ne sanja.
Ostaću tu,
na obali snova,
da te upijam
dok sam živa.
Tiho, nečujno,
da se hranim tobom
takvim nedostižnim.
Otrov i lek
za srce okamenjeno.
Bol i sreća
za ovo malo duše,
što diše u očima tvojim.
I neka me tu...
ne mogu da te ne sanjam...
Uploaded with ImageShack.us
Put do tvog srca
U tamnoj strani snova,
hodam teškim koracima.
Tražim zrna peska
da kule sagradim.
U magiji varki,
dočaram tren Jave.
Od kapije, do kapije
zamaka začaranih
zvekirima lupam.
Dvorske lude da mi daruju
malo osmeha.
Niko me ne čuje.
Niko ne vidi.
Samo bat htenja,
odzvanja noćima.
Stope kao pečati,
na crnici ostaju.
Putokaz sličnima.
Lutam beskućna.
Senka mog drugog ja.
Zaiskrim kad nada
kroz vene prostruji.
Ponirem brzinom Svetlosti,
Zvezda padalica.
Ugasnem na tren.
Uplašim u spoznaji
sreće kratko dodirljive,
u intervalima prolaznosti.
A stegla bih je jako,
da ne prhne poput leptira,
odživi jedan dan.
Vratim se na početak.
Pokolebana.
Uvučem u oklop
krenem iznova.
Dišem lagano,
da udahom na iskap
ne popijem život
pre nego nadjem put
do tebe.
Osluškujem zov vetra,
huk u venama.
Pratim putokaz
u gazu vremena.
I znam da idem tamo,
gde poći moram.
Za jednu Tvrdjavu
ključ pronadjoh.
Kod prepoznavanja,
misiju opstajanja.
Iskrama u Tami,
slutnjama u oku.
Rečima što teku,
maticom ka ušću.
Bedeme ustoličene
lagano rušim.
Spajam obale,
mostove gradim
od mog do tvog srca.
Snagom neukrotivom,
voljom nepokolebljivom.
Vezilja vešta,
u mističnom Svetu
nedokučivih spoznaja.
Kroz mrak, kroz bespuća,
Andjela pronalazim.
Zvezdanom prašinom osveštani
lagano se stapamo
u sazveždju našeg sna.
Priznanje
Puštam sutone
da se isprepliću
kroz kosu
u predvečerja rana.
Pretvaram gordost
u krhkost Andjela.
Hvatam vetrove
u smiraju dana,
razmahujem krilima,
da u san poletim
od tuge obnevidela.
Nisam dorasla
suludom prkosu,
da sebe ubedim
da mi do tebe nije.
Oluja mog srca
poludela.
Suza svaka za tobom
iz oblaka lije.
Padam na kolena,
tvoje ime daću ponosu.
Noćas svo Nebo
tvojim očima svetluca.
Priznajem...
opet sam tako slaba
i pobedjena....