Misao izgovorena sa usana poput vetra odleprša nekuda.Pretočena u stih, zapisana ostaje da govori o nama...
Kraljica
Carstvo noći u osami
dvorac tame, senki
ustoličena moć
velom tajni zaštićena.
Trajanje zvezda vodilja
stražar magla teška
dvorske lude zaspaše
podanici utekoše.
Samujem u vlasti
gde pero je tron
pišem noćas
rekvijem za bol.
Misao mi oružje,
bacam na kolena
nedosanjane snove
život pesmom krunišem.
Molitva
Sa zgarišta gde ostadoh noćas
dići ću se sutra, verujem,
otrešću pepeo sa ramena svojih,
krila ću spržena da raširim.
Vetrove ću moliti rane da mi vidaju,
kiše da mi žar što tinja u srcu ugase.
Magle da obaviju dušu, da se izgubi,
da ne nadje ponovo put do tebe.
Darovah ti na dlanu sve što imam,
ispovedih se kao na lomači,
zavet pred Bogom dadoh,
da istina zbori o ljubavi mojoj.
Ne, nije ti dovoljna žrtva moja,
ne dotiče te rana moja što peće,
ni to što noću zbog mene sna nemaš,
pomeriti neće čvrst bedem tvog opreza.
Pomutiće ti razum strahovi da me takneš,
izmešani sa sumanutom željom da me imaš.
Poludećeš od čežnje i požude
Al priznati nećeš da trebam ti.
Trgni se, sudbina te opominje i priziva.
Sreća samo što se nije otkotrljala u ponor.
Na litici, nošena najiskonskijim osećajem,
stojim nema i kao opomena čekam te.
Poleteću ili pasti, odluka je tvoja,pružam ti šansu za oprost.
Plači... moje srce nije stena, možda te primi ponovo,
traži... možda te ona spržena krila sviju u večnost.
Pomoli se... možda mi Gospod pokaže put
da ti oprostim ono zgarište u kom zamalo dogoreh sinoć.
Možda se tvoje misli ukrste sa mojim rečima,
moje želje poklope sa tvojim čežnjama,
daljina koja nas lomi i razdavaja do bola
u molitvama našim možda se izbriše.
Opreze i strahove pod noge baci,
pusti istinu da da završnu reč.
Bog nek nas spoji u molitvi
za spas ljubavi naše, ne muči nas više,
kad znaš da umiremo oboje.
Izgorećemo kao dva ugarka spržena
u vatri ljubavi kojoj se nije dalo...
Ovaj put, povešću te sa sobom...
Neću moći da dogorim sama.
Sa mesecom u očima
U noćnoj tmini
maleni odsjaji
titraju u pogledima.
Senkama
ukradenim iz snova
hranim
svoju samoću.
Davno sam suze
isprosipala,
usahle oči.
Samo Mesečev sjaj
po nekad
u njima zablista
kad na tebe
u gluvo doba
pomislim.
Bez kompasa
O nemirno more,
modri vali,
pustite
da izlijem se u vas.
Udaram o hridi,
razbijem sve što
moje je,
a nije moje,
netaknuto na javi,
okrznuto u snu.
U penu da se pretvorim
da penim
od plime do oseke.
Uvežbam
minute, sate
poigravanja sa danom
koji kao nagrada mi dodje
tamo u zapisu života.
Izašla sam na suvo,
ko riba bez vode,
za malo živa.
Umorna da se prosušim,
otresem kapi
slane što
nagrizaju misli
zbrkane.
Na raskršće dodjoh
gde iskorak se
važan pravi.
Da li da krenem,
ili ostanem
tu gde jesam.
Da budem korak
pod nebeskim svodom
jak, a lak.
Ili da postanem jedna
mrtva tačka,
što unezvereno gleda
kako život izmiče
u koracima.
Možda da odsviram
za kraj
jedan rekvijem
tek onako,
da razbijem tišinu.
Ili adadjo
da notama dozovem
neku srodnu dušu,
da trgne me,
pa da zakoračim
u susret
dobu novom,
u kom ću biti
ja baš ja.
Prepoznaću se
u dodiru, nemiru,
pogledu.
U poljupcu vaskrsnuti,
sva utrnula
od samoće.
Vreme je,
da trgnem se
minuti cure,
sati teku,
rekom nebeskom.
Da potražim sreću
u očima nekim.
Uvek lutajući pogled
nadje onaj koji
nekog čeka.
Pa se oči zacakle
u sudaru Svetlosti.
Moram da krenem.
Treba prodisati,
reče Gospod
i za mene
vazduha ima.
Dobra poezija.Svidja mi se.Pozdrav,strelice
Micha...hvala puno :oops: :oops: :oops:
Opcinjena
Mesec sve puniji
u svojoj svetlosti.
Budi u meni
one nevaljale porive,
pa žudim za tobom.
kad Luna i žena
zasijaju tamom,
čuvaj se....
Andjeli dobijaju
drugi oblik,
u mom oku
samo tvoj lik
sablasno svetli.
Pamet mi pomera
u smeru ludila,
strastvenog bunila.
Gladna,
žedna,
samo tebe vidim.
I oči da zatvorim,
naći ću te
po dahu,
opipaću
tvoju požudu
u mraku.
Noć
punog meseca
i ja.
Opijena sam ...
I oči da zatvorim,
naći ću te
po dahu,
opipaću
tvoju požudu
u mraku.
Noć
punog meseca
i ja.
Opijena sam ...
žestoko si poentirala.. :klap: :klap:
Luna, ti i ja
Mesec sve puniji
u svojoj svetlosti.
Budi u meni
nevaljale porive,
žudim za tobom.
Kad Luna i žena
zasijaju tamom,
čuvaj se....
Andjeli dobijaju
drugi oblik,
u mom oku
tvoj lik
sablasno svetli.
Opijena sam...
A takva,
po malo ludim,
sve čežnje za tobom
naprasno budim.
Okovaću te u lance,
popiću tvoje sokove.
Bedrima ću te
baciti u najsladje okove.
Dahom ću sva
da te obuzmem,
munjom iz oka
da te zarobim.
Moć je moja
u vatri
kojom gorim.
Spržiću te
do kosti.
Poljupcima ću svaki
milimetar tebe
obeležiti,
pa ću se tom stazom vratiti.
Dugo je do zore.
Neću imati milosti.
Mesec kad uzme
me pod svoje,
sve ognjeve
u meni zapali.
Gospodarica sam tvog tela,
žena zrela,
da ubereš me
kao najsladji nar.
Ne oklevaj,
u svetlosti tame,
najžešće
vatre gore.
Kresni šibicu,
erupcija vulkana
nek krene.
Popij sve iz mene.
Kad ponoć otkuca
Pada lagano noć.
Mesečina
prosipa srmom
sjaj, svetli mi put
u snove
što jutros sam
ostavila nedosanjane.
Na Suncu, po danu
koracima se
saplićem
o javu.
Ne snalazim se,
jer te nema.
Samo u mraku
vidim tvoje oči.
Pod Zvezdama
osećam nedodire,
kojima me miluješ.
Hodam pod
nebeskim svodom,
pogubljena,
poput Demona
od svetla se sklanjam.
Na licu suzu vide,
a ona samo tebi
na dlan
namenjena.
Noć je moj život.
Dan, usud
kroz koji
protrčavam
sanjiva, ranjiva
bolesna za tobom.
Kad ponoć otkuca,
zadrema ceo grad,
ja se budim.
U tami
mislim na tebe.
Oslobodjena,
svoja.
Bdim nad likom
što Mesečina
u punom sjaju dariva.
Stihovima
bojim misli
što u snovima te traže.
Predajem se
sudbini, tebi,
potpuno,
bez stida,
razgolićena
u želji da
budem tvoja
i ove noći.
Noc
U sitnim satima
pod okriljem Meseca,
poslednje trzaje
neprospavane noći
drobim.
Nesanica,
moja družbenica,
iz noći u noć,
sa mnom pesme
o tebi piše.
I kad bi oči da zatvorim,
strah me,
izgubiću te negde
u beskraju.
Širom otvorenog pogleda
sanjam budna.
U misli urezujem tvoj lik
da izdržim dan.
Kad tama me dozove
Sav sjaj ovog sveta
ugasnu noćas
u čast moje tuge.
Mesec se u
srp maleni pretvorio
tek da baci
poneku kap odsjaja
na pogled suzama
zamućen.
Zanemeše
sve misli što
o sreći bi da zbore.
U tami bol gospodari.
Zvezde za oblake
zašle,ugašene
mojim dahom
ledenim.
Vetrovi hladni šibaju
lagumima
gde pogubih tragove
svetlosti.
Staze trnjem posute.
Kob moja,od koje
pobeći ne mogu.
Dno sam takla
prstima krvavim.
Još korak,dva
ponornicom će teći
reči moje
da ih niko ne čuje.
U tami ostaće
zapis mog života.