Na krilima vetra
Krhko poput stakla
uspomene rasute kroz vreme
pucaju ,pršte na sve strane.
Ne, ne branim se od srče.
Kupim parčiće,
sklapam novi mozaik,
ovaj put ,
moja kreacija života.
Premeštajući te u danas
sahranjujem sećanja.
Dosta je bilo tugovanja
u zlokobnoj tišini
usamljeničke sobe.
Iza rešetaka,
kao podivljala ptica
u kavezu kreštim!
Podižem šalone,
otvaram prozor ,
udišem Nebo.
Krećem Tebi u pohode.
Ne znam zašto,
valjda od bola,
očvrsla, besna.
Na krilima vetra,
u inat gromovima,
munjama prostranstva param.
Kao razjarena ždrebica dolazim
da ti konačno kažem :
Ljubim te i ljubiću te do groba!
A ti...ako možeš
okreni ledja i idi...
Ako smeš !
