Čaršaf od svile
Vruće je!
Smem li da legnem kraj tebe?
Ne.. nemam ništa na pameti.
Samo da legnem, tik pored tebe.
Da te pokrijem svilenim čaršafom
Onako preko stomaka, kako ti želiš
Da ti noge budu gole.
Tvoje prelepe noge.
Smem li da dotaknem tvoju kožu?
Tvoju mekanu kožu, samo da je dotaknem.
Onako kako ja umem, nežno, znaš ti.
Vruće je, jako je vruće.
Znam, nisam te probudio, bio sam tih.
Kao neki lopov koji se iskrada.
Ali nisam ništa tvoje ukrao.
Jesam, samo sam te dodirnuo i pokrio.
Idem, vreme je, iskradam se iz tvog kreveta.
Ostavljam te onako zanosnu
Razbacanu po postelji.
Sa čaršafom od svile umotanim u tvoje ruke.
Tamo daleko
Znam, tamo negde daleko sada razmišljaš
I sasvim sam siguran da me se setiš
I da te pomisao na mene, blago obuzima
Razmišljaš o tome kako bi izgledao naš susret
Da li bi nebo bilo iste boje
Da li bi listovi na granama ostali onako jedro zeleni
Razmišljaš o tome da li bi svet bio drugačiji
Možda baš onako kakvog ga u snovima želiš
Ali ja ne umem da ofarbam svet
Znam samo da ti napišem pesmu
I da ti pročitam stihove onako na uvo
Kako ja to dobro znam, veruj mi
Svaka izgovorena reč klizila bi tvojim mozgom
I trajno se urezivala u tvoju memoriju
Da, baš to umem
Ostavljam ti sada da nastaviš da pleteš misli
Da u njima praviš cvetove od emocija
A ja, ja ću ti još koji put napisati pesmu
I zamišljati kako ti je recitujem na uvo
Znam da bi to želela.
Šaputanje
Šaputaću ti na jastuku misli moje
I govoriću ti ono što osećam, što želim.
Što ti ne mogu reći u nekom običnom razgovoru.
Želim da od mene čuješ samo lepe reči.
Pa ja sam tu samo još neki sat i odlazim.
I dok budem bio tu i ti budeš bila.
Ja ću ti opisati reči mojih nadanja
Reči koje će milovati tvoju dušu.
Govoriću ti kako je napolju nebo plavo
Iako je u stvarnosti neke sive boje.
Ja ću ga rečima obojiti.
Ja mogu sve, moja mašta je neisrpna.
A znam da ne mogu ništa.
Ali ja ću stvoriti takvu priču kao da mogu sve.
I pričaću ti kako kiša koja pada, pada zbog nas.
Da ono jato ptica proleće pored nas, zbog nas.
Da sneg kojeg gaziš pada da ti hod bude mekan.
A kad odem ja ću se sakriti u svoj svet
I neću ću ti pričati o njemu.
Moja priča i moje šaputanje tebi
Biće uvek, uvek, najlepša, najiskrenija.
Zbog onih predivnih trenutaka sreće
Zbog onih ne prospavanih noći.
Zbog suza prolivenih
Zbog tebe!
Suzni vetrić
I kad me ne bude više bilo u tvom srcu
Ja ću i tada da ti se prikradem i ušunjam u tvoju sobu
Kao neki dah povetarca koji će kroz prozor proći
A ti dok snevaš neke nove snove i neke ljude strane
Onako podglavljena rukom svojom, rumenog lica
Zadovoljna nekim novim životom, nasmejana u snu
A ja ću nekim nevidljivim prstima, dotaknuti tvoje lice
Ti ćeš tada suzu pustiti, ne znajući da plačeš u snu
Skinuću tu suzu, spakovati u svoje ruke vetrića
I poneti ih sa sobom, da uvek ostanem suzan
Kada se probudiš lice će ti biti suvo,
Pomislićeš da si nešto sanjala
Ali brzo ćeš zaboraviti san, kao što si zaboravila mene.
Blistava, rumenoga lica, sva zadovoljna.
U mislima
Jutrom se budim sa mislima o tebi,
I hladna jutra postaju mi topla kad tebe imam,
I snegovi koji veju prijaju mome licu.
Noću kad stavim glavu na jastuk
Kad zaklopim oči, uspava me pomisao na tebe.
I znam da ću te u snove preneti
Da ću bar u snovima moći da te pomilujem,
Da ti rukama svojim lice dotaknem,
Da te svu mirisnu na okean upijem.
A onda u nekoj besanoj noći
na brodu moje mašte
staviću te u misli svoje
I šetati nekim predelima koje misli oblikuju.
Držaću te za ruku,
Gledati
I smejaćemo se.
I tako u beskraju moje nade ostaćeš
Za uvek!
Lažno pozorište
Volela me nije nijedna,
Sve one su volele neke druge u meni
Preslikane u njihovim umovima
Čak su mi govorile kako imamo istu kosu
Kako su nam ruke iste
Kako nam je govor sličan.
Nijedna me nije volela
Sve je ličilo na jednu jako lepo režiranu predstavu
U kojoj su se smenjivali činovi
A na kraju predstave publika bi dala gromki aplauz
I nemo napuštala lažno pozorište.
Ja bih nesvesno bio njihov omiljeni glumac
U koga bi se one do neba zaljubljivale
I svaka od njih bi u meni videla nekog zaboravljenog
Nekog koga bi one videle u meni
Zato me one nikada nisu volele
Jer se lutak iz pozorišta ljubavi
Samo obožava dok predstava traje
A onda kada se ugase svetla pozornice
Ja bih odlazio u njihov zaborav
Sve do neke nove predstave
I nekog novog lažnog pozorišta.
Granice
Granice naših života
lutaju nemirnim rekama
koje u beskonačnost teku.
Te granice između naše ljubavi
koje svom silom kidamo
i krećemo jedno drugom u zagrljaj.
Ljubavi znaš li da svaki kilometar nade
ubijam svojom ludošću.
Onom ludošću zbog koje bih krenuo
i pešice na put do
kraja sveta.
Zbog tebe ljubavi,
zbog tebe
zbog tebe.
Da li me čuješ, da li osetiš moj krik
na onom bespuću života
i kako rušim sve granice
Kako dodirujem svojom dušom
sve puteve kojima hodiš.
Kako gledam u pravcu bića tvoga.
Da li čuješ kako koračam,
ka putevima bez znakova i
kako kilometre sakupljam u klupko.
Zbog tebe ljubavi.
Zbog tebe.
Jesmo li se već sreli?
Jesmo li se mi već sreli
u nekom gradu na nekom mostu,
ispod kog mirno teče reka zelene boje?
I jesi li me na tom mostu uslikala
kao nekog turistu ljubavne ekskurzije?
A možda smo se tada i pogledali
sakrivši pogled od prolaznika
jednog nepoznatog i prelepog grada.
Kao da se sakrivamo jedno od drugog
kao da se sakrivamo od svih.
I onda ja odlazim, sasvim obično.
I u tom odlasku osetim tugu
Čak i ne znam kuda prolazim
Ni šta pred sobom vidim,
Jednostavno zamičem za brdima
Ostavljam tebe, most, reku i grad.
Sakrivam se svojom muškošću
Koju tada nemam, nestala je.
Jer puštam suzu koju sakrivam
da se ne ogledam u ogledalu
i ne zaplačem jako najjače
Jesmo li se mi već sreli
na nekom peronu neispunjenih želja
gde vozovi života voze u suprotnom smeru?
I jesmo li se tada pogledali
sa suzom u očima
kao znak raspoznavanja.
Jesmo li?
Strepnje
Pokušavam da ti prenesem sve strahove,
sve strepnje,
sva moja predviđanja.
Pokušavam, ali ne umem, ne mogu.
Slaba je moja misao.
Sagorela je kao sveća iz nekog manastira
u kome zbog učmalosti
i vazduh ponestaje da sveća sagori.
Slaba je moja reč koja nema snage da ti kaže,
da te upozori,
da moje strepnje oboji nekim rečima koje bi prihvatila.
Osećam da gubim ravnotežu u ovom nepoznatom svetu
u kome treba umeti koračati.
Pođem pa zastanem.
I moj korak slabi.
Ne dostižem te.
Gubim te u nepreglednoj masi onih
koji znaju da plove životom.
Ja sam samo jedan od onih gubitnika
o kojima se nikada neće napisati ni jedna reč,
ni jedan stih.
Nestajem u onoj prosečnosti onih koje niko nikada ne primeti
u moru čežnje, nade i strepnje.
Oprosti
Oprosti što ne mogu da ti ljubim usne kad ti to poželiš.
I što ne mogu da ti umrsim kosu kad ja to želim.
A, znam da bi želela da mi sa osmehom uputiš onaj pogled ljubavi naše.
I osećam da teško je što ne mogu kad poželim da te gledam raskošnu i lepu.
Da ti samo jedan svoj pogled uputim ćuteći.
I da te milujem rukama svojim onako nekim skrivenim dodirima tvoga tela.
Oprosti što donosim u tebi neke slutnje, neko more misli.
Ali sve je to tako zbog one čežnje koja prodire kroz dušu .
I što tada ne vidiš oči moje koje uplakane i nemoćne pokušavaju da ugledajute.
Oprosti što nekad nisam spreman da pokažem ljubav.
Što ne umem i nemam moć da u tom trenu darujem ti svoju dušu.
Onda kada okean misli zapljuskuje tvoje srce rastuženo.
Oprosti za sve one glupe nesporazume i reči izrečene.
Jer oni nisu uspeli da obore i poraze zidine ljubavi naše.
Oprosti ovom neodraslom dečaku što u haosu ljubavi.
Ne ume da pokaže ti ljubav odraslog čoveka.
Onako kako bi ti želela, onako kako bih ja trebao.
Oprosti što sam ti ponekad uplakao lice.
Onda kada nisam mogao da ga svojim prstima pomilujem.
A voleo bih da te pomilujem ljubavlju svojom i dok spavaš i kad sate budna provodiš.
Da je samo osetiš na obrazima svojim i da je ramenom uz obraz pripiješ.
Oprosti što ne mogu, a jako želim, molim te oprosti.
Zatvori oči
Zatvori oči onda kad ne želiš gledati dan,
Zatvori ih kada želiš da ti srećan bude san
Zatvori oči kad ti pred očima sudbina stoji
Zatvori ih čak i kad prestaneš da se bojiš
I onog časa i onog trena kad sreći dođe kraj
I kad se u očima tvojim ugasi onaj sjaj
I tad zatvori oči, da te ta tuga ne boli
Jer samo iskreno srce zna da voli
Zatvori oči pred poslednim danom nade
Zatvori ih i zahvali Bogu što ti svu sreću dade.
Jer ljubav je kao dogorela sveća
Uvek je zameni neka nova sreća
Zatvori oči i čekaj dane bolje
Smeše ti se dok zatvaraš oči svoje.
Obojiti dugu
Ne mogu da doprem do tajnovite reke
u kojoj plove tvoje misli.
Ne mogu da dotaknem parče neba
na kome umesto sunca sja tvoja lepota.
Ne mogu da dotaknem puteve
kojima hodiš svojim mekim koracima nade
Znam da sve to ne mogu.
I znam da se duga nikada dotaći ne može,
kao što se ni more ne može pregaziti.
Ali mogu da obojim maštu svoju
lepše od duginih izbledelih boja.
I znam da u tom koloritu mogu ispunjavati svojoj mašti snove.
Onda mogu sve