Kada ne dotaknem jutro
Noći su mi postale duge, kad snovi mi ne dolaze
A jutra daleka, da ih skoro ne dodirujem rukom
Moja planeta izašla je iz orbite moga bića
I kruži plavetnilom ovog kosmosa strepnji.
Dok u tami ležim otvorenih očiju, naviru mi pitanja
Kako je ona sada?
Da li je srećna?
Da li bar na tren na mene pomisli?
Ma nek je samo dobro, neka je dobro!
Kada jednom svojim dlanovima ne dotaknem jutro
Kako će ona saznati da sam otišao njenim Anđelima?
Da je sa njima čuvam i branim kroz njen život
Kako li će tek shvatiti na neodgovorenu poruku?
Hoće li se zbog toga naljutiti i reći mi zbogom?
Neznajući da joj tada ne mogu odgovoriti.
Kada jednom svojim dlanovima ne doktanem jutro
Hoće li ona znati da sam je beskrajno voleo?
I onda kada sam bio daleko u njenim mislima
Kada je mislila da sam se negde pogubio
Hoće li ikada saznati, da jug ljubi zapad?
Baš kada sunce u suton odlazi da bi donelo jutro.
Za sve ono što nisam mogao da joj kažem
Reći ću da nisam hteo
Jer kad jednom svojim dlanovima ne dotaknem juto
Ona neće nikada znati koliko mi je značila
A, ja ću zato što ne mogu tog jutra da joj se javim
Otići u njene izbledele uspomene, i ništa neće saznati.
Ni da sam je beskrajno voleo!
Magistrala vetrova
Ovo je pesma za tebe,
za tebe koja je zapisuješ.
Ovo je pesma za vremena koja dolaze,
za prošla vremena.
Pesma za tvoje dobro jutro i laku noć.
A ja
misleći na tebe
ove stihove zapisujem na magistrali vetrova.
Na nekim mestima iz snova.
Zapiši ovu pesmu,
Tebi je napisana.
Usnuli grad
Korakom svojim,
remetim mir,
u svom usnulom gradu.
A vetar kraj mene,
igra sa lišćem opalim,
jesenji ples.
Dok koračam.
ne čujem više svoj korak.
Samo osluškujem tvoj hod,
iako nisi kraj mene.
Prolazim mesta,
kuda sam sa tobom hodao.
I nadam se,
da ću te od negde ugledati.
Iako znam da te ugledati ne mogu.
Duge su ove noći bez tebe.
Ni zvezde na nebu
bez tebe ne sjaje.
Korakom razgrćem opalo lišće.
I molim mrak
da me sakrije od sebe.
U ovom svom usnulom gradu.
Ako me ti zaboraviš
Znaš šta?
Evo pred svima ti kažem, upamti!
Neću te zaboraviti, nikada!
Ja ne zaboravaljam one koje volim.
A ti?
Ako me ti zaboraviš?!
Ja ću se praviti pred svima da sve je u redu.
Pisaću ti pisma, stavljati ih u koverat.
Lepiću i markicu na njima.
Svi će misliti da ih šaljem .
A ja, ja ću svako oplakivati .
I bacati da ga niko ne pronađe.
Pisaću ti pesme.
Znaš onakve, prave pesme .
Baš za tebe.
Kao ono mi se volimo, a drugi nam se dive.
I svaki dan, pisaću ti novu pesmu.
Nek misle ljudi da je naša ljubav večna.
A posle svake napisane pesme, ja ću plakati.
Otići ću na visoravan.
I tamo roniti suze, da me niko ne vidi.
Čak ni ona ptica koja tužno peva.
Pa ću onda narednog dana na istoj toj visoravni.
Poneti pesmu koju si napisala meni.
I zalivaću je suzama i njima joj čuvati svežinu.
O da, draga moja.
Svima ću se hvaliti kako mi pesme pišeš.
Nek misle ljudi da vredim.
Neka mi se zbog toga dive.
Kad me pitaju za tebe gde si, ja ću lagati.
Reću ću: ona sada putuje i misli na mene.
Kada me pitaju kakva si?
Ja ih tada neću lagati.
Reći ću im: ona je divna, ona je čarobna.
Ne postoji bolja, neće se ni roditi.
I onda ću otići negde, u mraku
I plakati nad svojim jadom.
I opet misliti na tebe!
Sve zaboravi
Ne, mi se nikada nismo poljubili strasno,
Ali smo tu strast skrivali jedno od drugog
Negirajući da nam je u skrivenim mislima jedna tajna misao.
Mi se nikada iskreno nismo ni zagrlili.
Jesmo samo u danima tvoje, naše tuge i to je sve
Mi nikada nismo poželeli jedno drugog, možda u snovima
I taj san sanjali smo u isto vreme, iste noći i kada smo se probudili taj san smo zaboravili.
Takvi snovi se ne pamte.
Čak ni naši pogledi nisu smeli da se ukrste i zaustave.
Od straha, da nam se bar pogledi ne zagrle.
Možda su nam se misli na tren ukrstile, pa nam neke druge misli odvojiše te naše, tvoje i moje.
Pokradeni od samih sebe, mi smo ostali sami na pučini čežnje.
Gledajući ka nebu, gledali smo istu zvezdu u isto vreme, a da to nismo ni znali.
A ta zvezda svetlucala je našim očima i ispisivala poruke koje nismo razumeli.
Znaš, najzvezdanije nebo je tamo u našoj blizini.
Znaš ti gde je.
I kad jednom budeš otišla tamo, seti se i pogledaj u nebo.
U mnoštvu zvezda ugledaćeš onu našu.
To je ona zvezda koja gubi sjaj i gasi se, lagano se gasi.
Tada zatvori oči i zaboravi, sve zaboravi.
Sanjam je
Sanjam je,
Tajno je sanjam, da niko ne zna.
Krijem i od sebe snove o njoj.
Čak je dobro i ne poznajem
Ali opet je sanjam i preplićem snove
Sastavljam od snova razglednicu
Nekog tajnovitog života, samo meni znanog.
Uzdahnem nemoćno znajući da su moji snovi uzaludni.
Uzalud je sanjam
Budim se, mrak je.
I moje misli opet kruže njenim likom, kao neki oreol.
Mislima je čuvam.
Nedam je, nedam.
Sve ću ih polomiti.
Nemojte je dirati.
Ona je samo jedan nežni cvet orhideje, koji vetar povija na sve strane.
Jedna predivna bela pahulja kojoj nedam da se istopi.
Nedam je.
Jedna suza skliznula je niz moje lice.
Suza njenih strahova. Suza moje nemoći.
U nekom trenu osetim da ona mene doziva, pa se taj tren ugasi.
Ne mogu joj pomoći, nemoćan sam.
Poželim da pripadnem tamo, u njenom svetu. U svetu u kome za mene nema mesta.
Nema, jer ja sam lutalica života, samo bih je povredio.
Znam sve je uzalud. i san i moja java. Sve je uzalud.
Kada bih imao tu moć
Pokušavam da ti napišem večnu pesmu
Pesma bi bila satkana od mirisa tvoje kože
One koju sam ja samo par puta dotakao.
Ne, mi nismo ljubavnici, mi smo samo dve duše
Spojene u jednu dušu koja traži svoje parče neba pod suncem.
Vidiš počeo sam da dišem tvojim dahom,
Da volim pesme koje ti voliš
Da mirišem tvoje boje, tvoje mirise.
Da gazim tvojim stopama,
Da hodam tvojim putevima.
Da se radujem tvojom radošću,
Da plačem kad ti tuguješ
Jesi li se ikada zapitala odkud ja na tvom putu
Ne, nemoj pitati, uzaludno je čekati odgovor
Voleo bih, kako bih voleo da mogu da oduvam crne oblake
One iste koje ti zaklanjaju sunce
Kada bih imao tu moć, samo jednom u životu
Za tebe bih je upotrebio
I onda sav srećan, da ti ne vidiš moju sreću
Sagnuo bih se i uzeo crveni list sa opalog drveta
I stavio na obraz, šutirao bih kamenčiće po putu
Širio ruke ka nebu i radovao se pticama koje u letu cvrkuću.
Kada bih imao tu moć, samo jednom u životu
Sveća
Pričao sam ti o jednoj sveći, sećeš li se
To je ona sveća koju retko upalim i pomolim se
Ti je nikada nisi videla, a kada bi.
To je sveća mojih molitvenih želja
Ta sveća i njen plamen su čarobni
Čak je i plamen drugačiji od plamena drugih sveća
Neke čudne boje se izmenjuju u tom plamičku
Znaš li da mi je molitva uz njen plamen uvek bila ispunjena
Nekim čudnim okolnostima, ja i ova sveća smo povezani.
Ne znam da li ću i ja trajati onoliko koliko i plamen ove sveće
Ma to nije ni toliko važno
Ponekad poželim nešto, pa pomislim da se pomolim uz njenu svetlost
Pa odustanem, jer znam da će mi se želja ispuniti
I kažem, ne nije vreme za tu želju
Neka mi onaj odgore dojavi kada da je upalim
Neka on odluči
A, ja ću sa nekom dozom neizvesnosti čekati taj priziv
Tada ćeš i ti ma gde bila u tom trenu pogledati u nebo
I videćeš zvezdu budućih vremena
Znaćeš da su to znaci života
Nećeš jedino znati da se plamen moje sveće leluja
I da mi oči svetlucaju u mraku.